Bertinski anali

Izvor: Wikipedia
(Preusmjereno sa Zapadnofranački anali)

Bertinski anali ili Anali sv. Bertina (latinski: Annales Bertiniani) naslov je pozne karolinške franačke hronike, čiji je rukopis pronađen u opatiji sv. Bertina u francuskom gradu Saint-Omeru, po kojoj su i dobili ime. Hronika obrađuje period od 830. do 882. godine i stoga predstavlja nastavak Anala franačkog kraljevstva, koji pokrivaju razdoblje od 741. do 829. godine, no Bertinski anali imali su samostalnu rukopisnu predaju i potiču iz jednog rukopisa. Štampani su u zborniku Monumenta Germaniae Historica i potom u jednom francuskom izdanju koje je uzelo u obzir i novootkriveni rukopis.[1] Bertinski anali jedan su od glavnih izvora za franačku istoriju u 9. veku i posebno dobro obrađuju događaje u Zapadnoj Franačkoj u doba vladavine Karla Ćelavog. Njihovim pandanom u Istočnoj Franačkoj obično se drže Fuldenski anali (Annales Fuldenses).

Autorstvo i rukopisi[uredi - уреди]

Postavljena je teza da su Anale počeli pisati učeni ljudi na dvoru Ludovika Pobožnog. Nema sumnje da su potom Anali nastavljeni nezavisno od te prve grupe autora te da je njihov narativ naposletku postao ponešto nezavisan od dvora, počev od prikaza događaja tokom 840-ih godina, a autorima tog nastavka drže se, prvo, Prudencije od Troyesa (umro 861) i, potom, Hinkmar od Reimsa (umro 882), na čijem se izgubljenom rukopisu zasniva gotovo sva rukopisna predaja ove hronike. Štaviše, postoje jaki pokazatelji da je i izvorni tekst Anala bio bar donekle prerađen pod Hinkmarovim rukovodstvom.[2]

Sadržaj[uredi - уреди]

Anali većinom sadrže informacije iz prve ruke, a i uključuju i neke dokumente, kao što su papska pisma i izvode iz odluka crkvenih sinoda.

U hronici se opisuju napadi raznih vikinških družina s područja današnje Danske i Skandinavije, koji se ponavljaju iz godine u godinu. Tokom 9. veka skupine Vikinga plovile su rekama Seineom, Loireom i Rajnom i usput pljačkale i pustošile karolinške manastire, u kojima su se nalazila velika bogatstva. No, ova usredsređenost na monaške centre navela je neke istoričare da zaključe kako su savremeni autori (koji su, kao i Prudencije i Hinkmar, gotovo uvek bili klerici) preterivali i pojačavali svoje prikaze tih pljačkaških pohoda, jer su se obično nalazili među primarnim metama napadača i često su morali davati novac kad bi se kraljevi sporazumeli s Vikinzima o otkupu, kako je to učinio Karlo III Debeli prilikom opsade Pariza 885‒886.[3] Posle 841. jedino za 874. i 875. godinu nema spomena o vikinškoj delatnosti.[4] Međutim, većina naučnika danas veruje da Vikinzi nisu predstavljali ništa više od uporne pretnje karolinškoj monarhiji, ali u vojničkom smislu neznatne pretnje.[5]

Bertinski anali značajni su i po tome što su jedan od najstarijih pisanih spomenika u kojima se spominje Rus. Prema toj hronici, grupa Nordijaca koji su se zvali Rhos (hronika kaže: qui se, id est gentem suam, Rhos vocari dicebant) posetila je Carigrad negde oko 838. godine. Plašeći se povratka kroz stepe, gde bi bili izloženi napadu divljih varvara (možda Mađara), ti pripadnici naroda Rus krenuli su s vizantijskim izaslanstvom u nadi da će dobiti dozvolu Franaka za put preko nemačkih oblasti. U dvorcu Ingelheimu, blizu Mainza, razgovarali su s franačkim kraljem Ludovikom Pobožnim i rekli mu da je njihov vođa poznat kao chacanus (što bi možda mogao biti latinski oblik reči "kagan", pa se ponekad emendira u chaganus, ili bi, pak, mogao biti deformisani oblik skandinavskog ličnog imena Håkan).[6] Ispitujuči pobliže razloge njihovog putovanja kralj je saznao da oni pripadaju švedskom narodu (eos gentis esse Sueonum) i, budući da mu se činilo da se pre radi o špijunima nego o mirovnim izaslanicima, odlučio ih je zadržati dok se ne utvrdi da li su došli u dobroj veri ili ne. Naučnici su zaključili da je narod Rus živeo u severnoj Rusiji, ali da se zavičaj njihovih predaka nalazio u Švedskoj i da su pripadali nordijskim Varjazima.[7] Naučnici su pokušali utvrditi neku vezu između rus-vizantijskog poslanstva Ludoviku Pobožnom i savremenih događaja u Vizantijskom carstvu, koji su zabeleženi u Žitiju sv. Georgija iz Amastre, jednom od najstarijih vizantijskih izvora o narodu Rus.

Anali se završavaju prikazom događaja iz 882. godine, kad je ostareli i onemoćali Hinkmar morao pobeći iz svoje katedrale u Reimsu pred navalom Vikinga.[8] Taj učeni biskup umro je ubrzo nakon toga u Épernayu, nakon čega ova hronika više nije bila nastavljena.

Bertinski anali su jedna od pet važnih hronika za istoriju druge polovine 9. veka. Ostale su hronike:

Reference[uredi - уреди]

  1. Annales de Saint-Bertin, publiées pour la Société de Histoire de France (série antérieure 1789), par Félix Grat, Jeanne Vielliard et Suzanne Clemancet, avec une introduction et des notes par Léon Levillain. Paris, Klincksieck, 1964.
  2. Janet Nelson, The Annals of St. Bertin (Manchester, 1991), str. 7‒19-
  3. Peter Sawyer, The Age of the Vikings (London, 1971), str. 120
  4. Bertinski anali, 841‒882.
  5. Simon Coupland and Janet Nelson, "The Vikings on the Continent", u: History Today, Vol. 38, No. 12 (1988), str. 12‒19.
  6. I. H. Garipzanov, The Annals of St. Bertin (839) and Chacanus of the Rhos, Ruthenica 5 (2006), str. 3–8 pristaje uz stariju teoriju (http://www.academia.edu/2382954/The_Annals_of_St._Bertin_839_and_Chacanus_of_the_Rhos).
  7. Gwyn Jones, A History of the Vikings, 2nd ed., London, Oxford University Press, 1984, str. 249–250. (http://books.google.ca/books?id=lD74bDG3O5oC&printsec=frontcover#v=onepage&q&f=false)
  8. Bertinski anali, 882.

Literatura[uredi - уреди]

  • The Annals of St. Bertin, trans. Janet Nelson, Ninth Century Histories, Vol. I (Manchester, 1991)
  • Nelson, Janet. Charles The Bald (London, 1992)