Zagađenje vode

Izvor: Wikipedia
Zagađena voda blizu Lucerna, Švajcarska

Zagađenje vode je kontaminacija vodenih sistema (npr. jezera, reka, okeana, izdana i podzemnih voda). Zagađenje vode se javlja kad se zagađivači direktno ili indirektno ispuštaju u vodu bez adekvatnog tretmana za uklanjanje štetnih jedinjenja.

Zagađenje vode utiče na biljke i organizme koji žive u tim vodenim sistemima. U skoro svim slučajevima efekat je štetan ne samo za individualne vrste i populacije, nego za celokupnu biološku zajednicu.

Glavni zagađivači su otpadne vode, dok štetu sprečavaju sistemi za obradu otpadnih voda. Zagađenje vode može biti biološko, termalno, hemijsko i fizičko.

Opšti problemi[uredi - уреди]

Voda je životna sredinu kojoj je nastao život i bez čiste i zdrave vode nema života.[1][2] Većina reka, naročito u razvijenim zemljama sveta, postale su kanali otpadnih voda. Industrijske i komunalne otpadne vode prevazišle su kapacitete vodenih tokova, pa voda nije u stanju da te otpadne materije razgradi. Velike reke u Evropi nose tone štetnih supstanci (npr. soli teških matala: žive, olova, kadmijuma, te celuloznu pulpu, ulja, deterdžente i dr.), pa se ne mogu koristiti za piće i rekreaciju.

Svesnost o zagađenju voda, kao i sam ovaj problem postoje odavno. U 18. veku zabeležena je rečenica: Reka Rajna — to je znano — pere Keln, plemeniti grad, ali recite koja je to božanska sila koja će oprati reku Rajnu? Uprkos tim ranim saznanjima, zagađenje je najznačajniji i najaktuelniji problem današnjice. Vode su kontamiranije nego ranije. Visla, Laba, Odra i još neke velike evropske reke postale su gotovo sasvim bez riba. U slučaju najvećeg trenutnog zagađenja, pola proticaja francuske Sene nizvodno od Pariza čine otpadne vode. Poređenja radi, Parižani su do kraja 18. veka vodu pili direkto iz basena Sene, što bi danas dovelo do zdravstvenih posledica.[3]

Sem zdravstvenih problema, zagađenje stvara i mnoge druge, često neočekivane probleme. Tako se reka Kajahoga, koja se kod Klivlenda uliva u američko jezero Iri, tokom svoje istorije zapaljivala čak trinaest puta. To se dogodilo jer kroz nju protiče velika količina nafte, a jednom prilikom, 1952, nastao požar je u potpunosti uništio drveni železnički most. Usled lošeg ekološkog stanja, u reci se razvijaju biljke, životinje i mikroorganizmi kojima štetne materije pogoduju (anabena, ešerihija koli), dok drugi živi organizmi odumiru.[3]

Nečistoće[uredi - уреди]

Zeleni rod sočivica na dnu reke, Marakaibo

Nečistoće u vodi se razgrađuju pomoću razgrađivača. Međutim, ako su ti procesi neprirodni i voda opterećena velikim količinama štetnih supstanci, potreban je dovod rastvorenog kiseonika radi povećanih oksidacionih procesa. Zbog toga se smanjuje količina kiseonika potrebnog živim bićima (biljke, ribe i dr.). U krajnjem slučaju, nedostatak kiseonika dovodi do uginuća živih bića u vodi i takva voda postaje mrtva. U takvoj vodi mogu živeti samo anaerobne bakterije, koje mogu živeti bez kiseonika. Prema procenama, u mora i okeane godišnje se ispusti oko 6 miliona tona nafte i njenih derivata, 200.000 tona olovnih jedinjenja, 5.000 tona žive i ogromne količine pesticida.[4]

Potrošnja vode po stanovniku zavisi od nivoa standarda u određenoj državi i kreće se od 10 do 1.500 l/stanovniku na dan, a u izrazito razvijenim državama i više. Pesticidi, čija proizvodnja u svetu iznosi oko 25.000 tona godišnje, i soli teških metala ušli su u sve lance ishrane. Dokazano je da se koncentracija otrova povećava kroz karike lanaca ishrane, a kako se čovek nalazi na kraju tih lanaca, pripada mu najviše tih otrova. Danas su posebno zagađena i ugrožena priobalna mora u Evropi (Sredozemno, Jadransko i Baltičko) koja čine male zatvorene ekosisteme. Reke koje dotiču u ta mora donose tone otpadnih supstanci, pesticida, soli teških metala, deterdženata i dr.[5]

Otpadne vode[uredi - уреди]

Osim toga, znatne količine nafte i njenih derivata dospevaju u mora i okeane kao posledica udesa tankera i kvarova na naftnim platformama. Voda je nezamenjiva u velikom broju tehnoloških postupaka. Poznati su podaci o potrošnji tehnološke vode po jedinici proizvoda u nekim granama industrije. Ako se u vodene tokove ispuštaju fosfati i nitrati iz veštačkih đubriva,[6] deterdženti iz domaćinstava i hemijske industrije te filtrat iz deponija otpada, tada te materije potpomažu rast vodenih algi, koje imaju izraženu potrebu za kiseonikom. Time se voda još više osiromašuje sa kiseonikom. Uginućem i truljenjem tih algi troše se i poslednje zalihe kiseonika u vodi, što dovodi do gašenja života.[7]

Reka Po u Italiji donosi tone otpada, pesticida i veštačkih đubriva. Tako nastaje „cvetanje vode“ u delu Jadranskog mora. Zbog nedostatka kiseonika dolazi do uginuća algi, što uslovljava stvaranje sluzi na površini vode i uginuća živog sveta ispod površine vode. Osim navedenih, postoji čitav niz zagađivača koji su naizgled zanemarljivi, ali su u stvarnosti vrlo opasni. Tipičan primer takvog zagađivača je ispuštanje ulja iz motornih vozila.[8]

Koliko je ozbiljno zagađenje ove vrste dovoljno govori podatak da je 1l potrošenog ulja u stanju da zagadi oko 1 milion litara vode. Prema procenama, na planeti Zemlji ima 1,4 milijardi km3 vode. Od toga samo 0,8% otpada na slatku vodu u podzemnim vodotokovima, rekama i jezerima. S povećanjem standarda ljudi, urbanizacijom i s razvojem industrijske proizvodnje, potrošnja vode stalno raste. Paralelno sa porastom potrošnje vode, povećava se i količina proizvedenih otpadnih voda.[9]

Bolesti zagađenja[uredi - уреди]

Bolest zagađenja je svaka bolest uzrokovana kontaminiranim stvarima, u konkretnom slučaju, vodom. Zagađenje vode pokazuju koliformne bakterije, koje u ovom okruženju obitavaju. Sem njih, postoje i drugi mikroorganizmi koji žive u zagađenoj vodi (pa samim tim i hrani), a uzročnici su bolesti zagađenja. Najizraženije je prisustvo sledećih vrsta:[10][11]

Sem mikrobioloških, postoje i druge bolesti zagađenja. Najbolji primer su Četiri velike bolesti zagađenja Japana. Prve dve su Minamata i Nigata oboljenja — trovanje živom koja se bioakumulirala u ribi usled ispuštanja otpadnih voda u more. Živa je korišćenja kao katalizator za oksidaciju etanola u etanal. Simptomi su bili nemogućnost pravljenja ujednačenih ili ikakvih pokreta, smanjenje vidnog polja, paraliza, koma i smrt.[12]

Treća je Jokaiči astma — trovanje sumpor-dioksidom i azot-dioksidom usled paljenja petroleuma i sirove nafte. Simptomi su bili raspad pluća, hronični bronhitis i bronhijalna astma. Četvrta je Itaj-itaj bolest (bukvalno jao-jao) — trovanje kadmijumom koji je ispušten u reke tokom iskopavanja ruda. Simptomi su jaki bolovi u celom telu usled slabosti i krtosti kostiju.[13]

Još jedan slučaj koji je stariji, manje poznat i manje opasan, pa ne spada u Velike bolesti zagađenja, jeste Toroku bolest — trovanje arsenom ispuštenim iz obližnje fabrike koji se izlio u reku, a koji je izazivao promene na koži i rak kože.[14]

Klase zagađenja[uredi - уреди]

Izrazito čista reka Rzav, Srbija

Zagađenost vode je u bliskoj vezi sa povećanim potrebana stanovništva za resursima, što obično prati porast stanovništva, razvoj privrede i tehnologije, kao i rast živetnog standarda. Od iskorišćene čiste vode, nastaje prljava, otpadna voda, koja šteti ekosistemu ukoliko se prethodno ne prečisti. Dospevanjem u reku, na primer, otpadne vode menjaju njena fizička (boja, miris, ukus, temperatura, providnost), hemijska (sastav) i biološka svojstva (prisustvo taksona). Na osnovu ovih svojstava oblikovanih spoljašnjim uticajima, određuje se kvalitet vode. Dalje se, prema određenom kvalitetu, vrši kategorizacija voda, prvenstveno vodotoka (reka) po klasama. Uobičajena je podela na četiri klase čistoće.[3]

Prvu klasu kvaliteta vode imaju manji planinski vodotoci i gornji tokovi maltene svih reka. Ova voda je veoma čista i pitka. U njoj žive pastrmke, na nečistoće veoma netolerantne ribe. Ovakcu vodu imaju Studenica, Rzav, Piva, Tara, Drina (do Srbinja) i druge.[3]

Drugu klasu kvaliteta vode ima trećina reka. U ovoj vodi nema plemenitih vrsta riba, a pre korišćenja za piće i prehrambenu industriju moraju se prečistiti. Vodu sa ovim osobinama imaju Dunav, Drina (od Srbinja), Golijska Moravica, Crni i Beli Timok, Raška, Beli Drim, Bojana.[3]

Treću klasu kvaliteta vode imaju pretežno velike reke. Ona je isključivo tehnička voda, a nije pogodna ni za vodosnabvanje, kupanje i osetljive industrije (prehrambena i farmaceutska). Ovakvu vodu imaju Sava, Tisa, Velika Morava, Zapadna Morava, Južna Morava, Kolubara, Toplica.[3]

Četvrtu klasu kvaliteta vode imaju mnogi manji vodotoci, izdvojeni sektori reka nizvodno od većih zagađivača i donji tokovi većih reka. Ova voda je zagađena u toj meri da se ne može koristiti ni u koje druge svrhe sem za plovidbu i hidroenergetiku. Vodu ove klasu imaju Begej, Đetinja, Sitnica, Resava (nizvodno od rudnika uglja), Lepenica (nizvodno od Kragujevca), Nišava (nizvodno od Niša).[3] Izvestan broj reka se svrstava u vodotoke „van klase“. Takve su Topčiderska, Prištevska i Borska reka. Njihove vode se često skoro pa crne. Zasićene su kiselinama nastalim separacijom i elektrolizom ruda. Nema tragova života.[3]

Sprečavanje[uredi - уреди]

Ljudi čiste blago kontaminiranu reku, SAD

Kako se sam proces zagađivanja vode teško može sprečiti, zaštita voda prvenstveno je usmerena na smanjenje uticaja otpadnih voda, u najboljem slučaju, potpuno otklanjanje ikakvog uticaja. To se radi kroz opšte ekološke mere (radne akcije, ekološki aktivizam), kao i kroz mere specifične za slučaj voda (obrazovanje pojedinaca na polju značaja vode za planetu Zemlju). U principu, najvažnije je sledeće:[3]

  • utvrđivanje kvaliteta vode i mogućnosti vodotoka da primi otpadne vode
  • registrovanje svih poznatih zagađivača, njihovu lokaciju i stepen zagađivanja
  • vršenje stalne kontrole otpadnih voda u blizini vodotoka
  • prečišćavanje otpadnih voda (takozvani sistemi za obradu otpadnih voda)
  • izmeštanje industrije na mesta na kojima će zagađivanje biti minimalno
  • podizanje svesti pojedinaca o neophodnosti čiste i pitke vode (environmentalizam)

Izvori[uredi - уреди]

  1. "Investing in Tomorrow's Liquid Gold", Yahoo, pristupljeno 27. 4. 2013..
  2. "World Water Day: A Billion People Worldwide Lack Safe Drinking Water", About, pristupljeno 27. 4. 2013..
  3. 3.0 3.1 3.2 3.3 3.4 3.5 3.6 3.7 3.8 Gavrlilović, Ljiljana; Gavrilović, Dušan (2007). Geografija 1. Beograd: ZUNS. str. 142-143. ISBN 978-86-17-14283-2. 
  4. "Water pollution". EduGreen. http://edugreen.teri.res.in/explore/water/pollu.htm. pristupljeno 27. 4. 2013.. 
  5. "Pesticides pollute more than previously thought", Helmholtz-Zentrum für Umweltforschung, pristupljeno 27. 4. 2013..
  6. Protecting Water Quality from Agricultural Runoff (EPA-841-F-05-001 izd.). EPA. March 2005. http://www.epa.gov/owow/nps/Ag_Runoff_Fact_Sheet.pdf. pristupljeno 27. 4. 2013.. 
  7. "Freshwater algae", Government of New Zealand, pristupljeno 27. 4. 2013..
  8. "Nonpoint Source Pollution Education: Motor Oil". MassDEP. http://www.mass.gov/dep/water/resources/oilspill.htm. pristupljeno 27. 4. 2013.. 
  9. "As China Roars, Pollution Reaches Deadly Extremes", The New York Times, pristupljeno 27. 4. 2013..
  10. A Primer on Water Quality (FS-027-01 izd.). USGS. March 2001. http://pubs.usgs.gov/fs/fs-027-01. pristupljeno 27. 4. 2013.. 
  11. Microbes and Urban Watersheds. Center for Watershed Protection. 2000. http://cwp.org/documents/cat_view/75-articles-from-the-practice-of-watershed-protection.html?limit=40&order=name&dir=DESC&start=80. pristupljeno 27. 4. 2013.. 
  12. Harada, Masazumi (1972). Minamata Disease. Kumamoto Nichinichi Shinbun Centre & Information Center. ISBN 4-87755-171-9. 
  13. Almeida, P and Stearns, L (1998). "Political opportunities and local grassroots environmental movement: The case of Minamata". Social Problems 45 (1): 37–60. doi:10.1525/sp.1998.45.1.03x0156z. 
  14. Nakamura, I. (1976). Chronic arsenical poisoning due to environmental pollution. Kumamoto Med J.. str. 172-186. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди]