Vučko Ignjatović
| Vučko Ignjatović | ||
|---|---|---|
| Lični podaci | ||
| Datum rođenja | 1909 | |
| Mesto rođenja | Valjevo (Kraljevina Srbija) | |
| Datum smrti | 1942 | |
| Mesto smrti | Nova Varoš (okupirana Srbija) | |
| Rang | major | |
| Bitke i ratovi | Drugi svetski rat | |
Vučko Ignjatović (1909. godine, Valjevo - 26. jun 1942. godine, Nova Varoš) je bio oficir vojske Kraljevine Jugoslavije, tokom Drugog svetskog rata bio je komandant Požeškog četničkog odreda.
Za vreme ustanka u Srbiji protiv Nemaca 1941. godine, četnici i partizani vodili su zajedničku borbu protiv okupatora. Po naređenju Draže Mihailovića, Vučko Ignjatović je poveo opšti napad četnika na Užičku republiku u noći između 31. oktobra i 1. novembra 1941. godine, čime je započet građanski rat u Srbiji.[1]
Ignjatović je bio jedan od prvih četničkih oficira koji se legalizovao u odredima generala Milana Nedića. Ubijen je u međusobnom obračunu sa poručnikom Radojkom Đurićem.[2]
Napad četnika na Užičku republiku[uredi | uredi kod]
Kapetan Ignjatović je uoči napada na Užice (1. novembra 1941) poslao nekoliko naređenja zapovednicima četničkih odreda u okolini Užica. U svim ovim sačuvanim naređenjima sugeriše se napad na dojučerašnje saveznike: "razoružati partizane, pritvoriti ih, a sa oduzetim oružjem naoružati naše ljude".[3]
Grupacija Vučka Ignjatovića je bila najbrojnija i najbolje organizovana četnička grupacija koja je učestvovala u napadu na Užice, i njoj je namenjen glavni udar. Prikupljena je u Požegi i brojala je oko 1.000 ljudi. U ovoj grupaciji, pored mobilisanih seljaka koji nisu znali pravu nameru svojih oficira (s obzirom da je pojedinim mobilisanim seljacima kazivano da idu na vojnu paradu u Užice, drugima da ih vode na položaje kod Višegrada), bili su zastupljeniji žandarmi, podoficiri i oficiri u odnosu na druge četničke odrede. Ignjatović je svoje trupe podelio u tri kolone. Desna kolona nastupala je iz pravca sela Zdravčići preko brda Trešnjica (uzvišenje koje dominira gradom), srednja kolona (kojom je komandovao major Manojlo Korać i koja je činila glavninu požeških četnika) nastupala je pravcem iz sela Visibaba, južnim delom uzvišenja Trešnjica, prema Sevojnu i Užicu, a leva kolona je nastupala iz pravca Visibabe dolinom Đetinje ka Sevojnu i Užicu.
U noći između 1. i 2. novembra, četnici su krenuli ka Užicu. Nailaskom na partizanske položaje na brdu Trešnjevica i Čakarevom brdu, koje su držali borci 1. i 4. čete Užičkog odreda i manji broj boraca 6. ibarske čete Kopaoničkog odreda, došlo je do borbe. Na ovim položajima, istočno od Užica, nalazio se mali broj partizanskih boraca (oko 200). Međutim, jedan deo požeške četničke grupacije je bio prinuđen da nastupi ka Karanu, dolinom Lužnice, a deo četnika je pokušao da nastupi ka južnim prilazima gradu iz pravca sela Drežnik i Zbojištica, gde je takođe uspostavljena partizanska odbrana, pa napad četničke glavnine na brdo Trešnjicu nije rezultirao očekivanim uspehom. Takođe, partizani su imali prednost jer su bili na višem terenu od napadača, dobro obezbeđeni zaklonima, uključujući i rovove. Ubrzo je na položaje na Trešnjici pristiglo partizansko pojačanje iz Užica (delovi Dragačevskog bataljona Čačanskog odreda i Račanske čete Užičkog odreda), kojim je zapovedao poručnik Radivoje Jovanović Bradonja. Položaj između Užica i Sevojna, na Mendinom brdu, uspešno su branili borci Železničke čete Užičkog NOP odreda kao i naoružani radnici užičkih fabrika.[4]
U borbi na Trešnjici, 2. novembra 1941, požeški četnici su pretrpeli poraz, dok na drugim prilazima Užicu, nisu stigli dalje od Sevojna i Zabučja, što ih je skupa primoralo da se istog dana, nakon desetočasovne borbe, uz gubitke povuku na položaje prema Požegi.[4]
Smrt[uredi | uredi kod]
19. jula 1942. godine Miloš Glišić je poslao depešu Draži Mihailoviću povodom smrti majora Ignjatovića:
Major Ignjatović poginuo 26. juna. Sahranjen 28. u Valjevu. Tajna smrti još nije potpuno rasvetljena. Došlo je do netrpeljivosti između Ignjatovića i kap. Ilića Slavka, Đurića Radojka, Radulovića Manojla i narednika Milutina Lazovića. Kritičnog dana prednja četvorica pozvala Ignjatovića u štab na razgovor i tom prilikom saopštili mu tobožnje naređenje predsednika vlade da je lišen slobode. Došlo je do gužve i upotrebe pištolja. Izgleda da je neko od zaverenika ubio Ignjatovića. Istraga se vodi.[5]
Izvori[uredi | uredi kod]
- ↑ Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu, 1939-1945, Beograd, 1992., str. 265.
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_1_14.htm
- ↑ Zbornik NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981, str. 46-51.
- ↑ 4,0 4,1 Никола Љубичић, Ужички НОП одред "Димитрије Туцовић", Београд, 1981., стр. 211-221.
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_1_132.htm