Viktorija

Izvor: Wikipedia
Disambig.svg Za ostala značenja v. Viktorija (razvrstavanje).
Victoria
Kraljica Ujedinjenog Kraljevstva, Carica Indije...(dalje)
Queen Victoria 1887.jpg
Queen Victoria
Vladavina 20.6. 183722.1. 1901
(63 years)
Krunidba 28.6. 1838
Puno ime Alexandrina Victoria
Sahranjen/a Frogmore, Windsor, Berkshire, UK
Prethodnik William IV
Nasljednik Edward VII
Suprug/a od Princ Albert
Potomstvo Victoria, carica Nemačke, kraljica Prusije i Princess Royal
Edward VII
Alice, Grand Duchess of Hesse
Alfred, Duke of Saxe-Coburg and Gotha
Helena, Princess Christian of Schleswig-Holstein
Louise, Duchess of Argyll
Arthur, Duke of Connaught
Leopold, Duke of Albany
Beatrice, Princess Henry of Battenberg
Kraljevska kuća Dinastija Hanover
Kraljevska himna God Save the Queen
Otac Edward Augustus, Duke of Kent
Majka Victoria Saxe-Coburg-Saalfeld

Viktorija (Aleksandrina Viktorija), (24. maj 181922. januar 1901) je bila britanski monarh. Vladala je od 20. juna 1837. do svoje smrti. Njena šezdesettrogodišnja vladavina je najduža vladavina jednog britanskog monarha. Osim nasledne titule kraljice Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Irske, bila je prvi monarh koji je poneo titulu carice Indije.

Vladavina kraljice Viktorije je obeležena velikom ekspanzijom Britanskog carstva. Viktorijansko doba, na vrhuncu industrijske revolucije, bilo je period velikih socijalnih, ekonomskih i tehnoloških promena u Velikoj Britaniji. Viktorija je bila poslednji monarh iz Dinastije Hanover. Njen naslednik pripadao je Dinastiji Windsor (odnosno Dinastiji Saxe-Coburg-Gotha).

Detinjstvo i rana mladost[uredi - уреди]

Princeza Viktorija od Kenta je rođena u Kensington palati u Londonu 1819. godine. U krugu porodice je nosila nadimak Drajn. Princ Edvard Avgust, njen otac, umro je kada je imala osam meseci. Kralj George III, otac princa Edwarda i deda princeze Viktorije, umro je slep i poremećenog duha manje od nedelju dana po Edwardovoj smrti. Krunu je nasledio Princ od Walesa, Viktorijin stric, George IV.

Iako je bila među prvima po pravu nasledstva, Viktorija je kao malo dete učena samo nemačkom jeziku koji je bio maternji i njenoj majci i njenoj guvernanti. Kada je navršila tri godine počela je školovanje na engleskom jeziku. U toku života naučila je da govori italijanski, grčki, latinski i francuski.

Kada je imala jedanaest godina, njen stric, Kralj George IV, je umro ne ostavivši potomka za sobom, ostavivši tron svom bratu - Williamu IV.. Kako novi kralj nije imao dece, mlada princeza je postala prvi prestolonaslednik. Kako zakon u to vreme nije imao specijalne zahteve u pogledu starosti monarha, Viktorija je mogla da vlada kao dete, kao i da je bila odrasla. Da bi sprečio ovaj razvoj događaja, parlament je usvojio zakon, po kome je Viktorijina majka, Vojvotkinja od Kenta i Strathorna, trebalo da vlada kao regent do Viktorijinog punoletstva. Parlament nije ograničio vlast regenta.

Svog budućeg supruga, princa Alberta od Saks-Koburg-Gota, princeza Viktorija je upoznala kada je imala 16 godina. On je Viktoriji bio brat od ujaka, sin brata Vojvotkinje od Kenta. Kralj George IV se protivio ovoj vezi, ali njegove primedbe nisu urodile plodom. Mnogi istoričari smatraju da Princ Albert nije bio zaljubljen u Viktoriju, već da je brak prihvatio da bi popravio svoj status princa male nemačke države i iz osećanja dužnosti prema svojoj porodici koja je želela ovaj brak. Koji god da je bio razlog, njihov se brak pokazao kao izuzetno srećan.

Rana vladavina[uredi - уреди]

Kralj William IV. je umro od bolesti jetre u sedamdeset drugoj godini 20. juna 1837, ostavivši presto Viktoriji. Mlada kraljica je imala osamnaest godina i nije bilo potrebe za regentom. Prema Salskom zakonu, žena nije mogla da vlada državom Hanover, oblašću koja je delila monarha sa Britanijom od 1714. Hanover je tako nasledio Viktorijin ujak, Ernest Avgust I od Hanovera. Kako je mlada kraljica bila još uvek neudata i bez dece, Ernest Avgust je bio prvi prestolonaslednik britanske krune.

U vreme kada je Viktorija nasledila presto, vlada je bila pod kontrolom "Vig" partije (ova je partija pokušavala da ograniči vlast krune, nasuprot "torijevcima"), koja je bila na vlasti od 1830. Njihov premijer, Vilijem Lamb, Lord od Melburna, je odjednom postao značajan činilac u životu politički neiskusne kraljice koja se na njega oslanjala za savet. Melburnova vlada nije ostala dugo na vlasti; postajala je sve manje popularna i suočila se sa velikim teškoćama u upravi kolonija. U Kanadi se Ujedinjeno Kraljevstvo suočilo sa pobunom, a na Jamajci je kolonijalno zakonodavstvo protestovalo protiv britanskih principa odbijajući da sprovodi bilo kakav zakon. 1839, nesposoban da se nosi sa problemima u kolonijama, lord Melburn je podneo ostavku.

Kraljica je poverila formiranje novog ministarstva Ser Robertu Pilu, torijevcu, ali se susrela s debaklom poznatim kao "Kriza spavaće sobe" ("Bedchamber Crisis"). U to vreme je bilo uobičajeno da osoblje u odajama kraljevske porodice imenuje premijer na osnovu stranačke pripadnosti. Mnogo dvorskih dama je bilo udato za pripadnike Vig partije, a Ser Pil je želeo da ih zameni ženama torijevaca. Viktorija se oštro usprotivila uklanjanju dvorskih dama, koje je smatrala bliskim prijateljicama, pre nego članovima ceremonijalne institucije. Ser Robert Pil je smatrao da ne može da radi pod ovim uslovima, pa je dao ostavku, dozvolivši Melburnu da se vrati na poziciju.

Brak[uredi - уреди]

Kraljica se udala za princa Alberta 10. februara 1840. u Kraljevskoj kapeli u Sent Džejms palati. Četiri dana ranije, Viktorija je Albertu dodelila zvanje Njegovo Kraljevsko Visočanstvo. Princ Albert je bio poznat kao Princ Pratilac (Prince Consort), ali nije formalno nije dobio titulu sve do 1857. Nikada nije dobio plemićke počasti.

Tokom Viktorijine prve trudnoće, jedanaestogodišnji Edvard Oksford je pokušao atentat na kraljicu dok se vozila kočijom sa princom Albertom ka Londonu. Oksford je pucao dva puta, ali je oba puta promašio. Suđeno mu je za veleizdaju, ali je oslobođen na račun neuračunljivosti. Ovaj proces su mnogi stavili pod znak pitanja i smatraju da je moguće da je Oksford prosto želeo da postane poznat. Drugi smatraju da je zavera "Čartista" bila u osnovi ovog pokušaja ubistva ili da je slučaj imao veze sa izborom prvog prestolonaslednika, Kralja od Hanovera. Ove teorije zavere pogodile su zemlju talasom patriotizma i lojalnosti.

Događaj nije imao uticaja na kraljičino zdravlje i trudnoću. Prvo dete, Kraljevska Princeza i Carska Frederika Viktorija, je rođeno 21. novembra 1840. Još osmoro dece će biti rođeno tokom izuzetno srećnog braka Viktorije i Alberta. Albert nije bio samo kraljičin saputnik, već i važan politički savetnik, zamenivši Lorda Melburna na mestu dominantne ličnosti kraljičinog života. Liberali (Vigs) su izgubili izbore 1841. Zamenila ih je Konzervativna partija (torijevci). Viktorija je nastavila da se tajno dopisuje sa Lordom Melburnom, ali je njegov uticaj vremenom izbledeo na račun princa Alberta.

13. juna 1842. Viktorija je prvi put putovala vozom, od Sloua blizu zamka Vindzor do Pedingtona u Londonu, posebnim vagonom koji je napravila Velika Zapadna Železnica, a u pratnji muža i inženjera Velike Zapadne Železnice, Ajzambarda Kingdoma Brunela.

1842. desila su se tri pokušaja atentata na kraljicu. 29. maja, i sledećeg dana, Džon Frensis je bezuspešno pucao na kraljicu. Osuđen je za veleizdaju, ali je smrtna kazna zamenjena doživotnom robijom. Princ Albert je smatrao da su ovi napadi bili inspirisani Oksfordovim napadom 1840. 3. jula, samo jedan dan pre nego što će Frensisova kazna da bude preinačena, još jedan dečak, Džon Vilijem Bin, je pucao na kraljicu. Iako je njegova puška bila napunjena samo hartijom i duvanom, kazna za pokušaj atentata je bila smrtna. Smatrajući da je to prestroga kazna, princ Albert je predložio parlamentu da donese zakonski akt kojim će se nišanjenje kraljice, bacanje predmeta na nju ili slične radnje sa ciljem da je uznemire, kažnjavati sa sedam godina zatvora i bičevanjem. Bin je osuđen na 18 meseci zatvora. Ni on, niti ijedan drugi zatvorenik posle njega nisu bičevani.

Rana viktorijanska politika[uredi - уреди]

Pilova administracija se našla u krizi u vezi Zakona o žitaricama. Mnogi torijevci su se protivili zakonu, ali neki torijevci, tzv. "Piliti", i većina liberala su ga podržavali. Pil je podneo ostavku 1846, nakon što je predlog jedva usvojen. Zamenio ga je Džon Rasel. Raselova administracija, iako je bio liberal, nije bila u kraljičinoj milosti. Posebno drzak prema kraljici bio je sekretar inostranih poslova, lord Palmerston, koji je često radio bez prethodnih konsultacija sa kabinetom, premijerom ili kraljicom. 1849. Viktorija je uložila žalbu lordu Džonu Raselu, tvrdeći da je Palmerston poslao zvanične pošiljke stranim liderima bez njenog znanja. Žalbu je ponovila 1850. ali bez uspeha. Tek 1851. lord Palmerston je udaljen iz administracije. Tom prilikom je objavio podršku britanske vlade predsedniku Napoleonu III i promeni državnog uređenja Francuske bez prethodnih konsultacija sa premijerom.

Period u kome je Rasel bio premijer pokazao se kao vrlo stresan za kraljicu. 1849. nezaposleni i nezadovoljni Irac, Vilijam Hamilton, uznemirio je kraljicu pucnjevima u njenom prisustvu. Prema zakonu iz 1842, osuđen je na 7 godina zatvora. 1850. kraljica je povređena u napadu koji je najverovatnije izveo njen bivši oficir Robert Pejt. Pejt je izvrnuo kočiju kojom se vozila, pri čemu je zadobila lakše povrede. Pejt nije uspeo da dokaže neuračunljivost i osuđen je jednako kao Hamilton.

Irska[uredi - уреди]

Mlada kraljica Viktorija se zaljubila u Irsku, birajući da se odmara u Kilarniju u okrugu Keri, lansirajući ovu lokaciju kao jedno od najpopularnijih turističkih odredišta devetnaestog veka. Njena ljubav prema ostrvu je bila u paru sa toplinom kojom su Irci dočekali mladu kraljicu. 1845. Irska je bila pogođena velikom glađu koja je za 4 godine odnela pola miliona života i oterala ceo milion ljudi u emigraciju. Kraljica je lično poklonila 5000 funti i bila uključena u razne dobrotvorne akcije. Uprkos tome, činjenica da je politika lorda Rasela bila okrivljena za glad i Irskoj imala je uticaj na pad popularnosti kraljice. Za ekstremne republikance, Viktorija je postala "Gladna Kraljica", sa mitskim pričama o tome da je donacija iznosila svega 5 funti koje su naširoko prihvaćene u republikanskim krugovima.

Viktorijinu prvu zvaničnu posetu Irskoj, 1849, je posebno organizovao George Villiers, lord-zastupnik Irske, vođa britanske administracije, da bi odvukao pažnju od gladi ali i da bi privukao pažnju političara kroz kraljičino prisustvo i skrenuo im pažnju na ozbiljnost krize u Irskoj. Bez obzira na negativni uticaj gladi na kraljičinu popularnost, kraljica je ostala dovoljno popularna u nacionalističkim krugovima da bi joj na kraju partijskih sastanaka i dalje pevali "Bože spasi kraljicu" (što je oficijelna himna Velike Britanije i danas).

Ipak, do kraja sedamdesetih i osamdesetih godina devetnaestog veka, monarhijska moć u Irskoj je značajno opala, delom kao rezultat Viktorijine odluke da odbije posetu Irskoj iz protesta protiv odluke Dablinske Korporacije da odbije da čestita njenom sinu, Edvardu VII, brak sa danskom princezom Aleksandrom, ili da čestita kraljevskom paru rođenje najstarijeg sina, princa Alberta Viktora.

Viktorija je odbila pritisak mnogih premijera, lordova i, čak, članova kraljevske porodice, da ustanovi kraljevsku rezidenciju u Irskoj. Pišući svoje memoare, "Irska, zavedena žena ili heroina?", 1930, Vilijam Brodrik, lord Midlton, prethodno vođa irske unionističke partije, opisao je ovu odluku kao dokaz katastrofalnog odnosa prema monarhiji i britanskoj vladavini u Irskoj.

Viktorija je posetila Irsku poslednji put 1900, kada je došla da pozove Irce da se pridruže britanskoj vojsci i bore u Boerskom ratu. (Boerski rat je vođen od 1899. do 1902. u Africi, oko vladavine nad teritorijom Zulua. Završen je britanskom pobedom.) Nacionalistički otpor njenoj poseti raširio je Artur Grifit, koji je ustanovio organizaciju Galska Liga (Cumann na nGaedheal) da bi ujedinio opoziciju. Pet godina kasnije, Grifit je iskoristio kontakte koje je ustanovio prilikom kampanje protiv kraljičine posete da napravi novi politički pokret, Šin Fejn.

Srednje godine[uredi - уреди]

1851 održana je prva Svetska izložba, poznata pod imenom Velika izložba 1851. godine. Organizovao ju je princ Albert, a izložbu je zvanično otvorila kraljica, 1. maja 1851. Uprkos strahovima mnogih, dokazala je svoj veliki uspeh, a zarada je iskorišćena za potporu Muzeja Viktorije i Alberta (prethodno zvanog Muzej Južnog Kensingtona).

Administracija lorda Rasela pala je 1852, kada je liberalnog premijera zamenio konzervativac Edward Smith-Stanly, lord Darby. On nije dugo ostao na vlasti, jer nije uspeo da održi većinu u parlamentu. Dao je ostavku manje od godinu dana nakon dolaska na položaj. U tom momentu, Viktorija je bila nestrpljiva da okonča period slabih administracija. I kraljica i njen suprug su podržavali jaku koaliciju između liberala i torijevaca. Takva administracija je zaista oformljena, sa pilitom (torijevcom) Georgeom Hamiltonom Gordonom na čelu.

Jedan od najznačajnijih akata nove administracije bilo je da uvede Veliku Britaniju u Krimski rat 1854, na strani Otomanske Imperije, protiv Rusije. Neposredno pre nego što je Velika Britanija pristupila ratu, glasine da su kraljica i princ Albert naklonjeni ruskoj strani su umanjile popularnost kraljevskog para. Bez obzira na to, kraljica je javno dala nedvosmislenu podršku trupama. Nakon zaključenja rata, kraljica je ustanovila Viktorijin krst kao odlikovanje za hrabrost.

Nakon što je njegovo upravljanje trupama u toku Krimskog rata dovedeno u pitanje sa mnogih strana, 1855. lord Aberdin je dao ostavku da bi ga zamenio lord Palmerston. Palmerston je takođe isteran iz administracije zbog nepopularnog rešenja ratnog sukoba (Drugi opijumski rat, 1857). Zamenio ga je lord Derbi. Među značajnim događajima za vreme Derbijeve administracije izdvaja se Sepoj-pobuna protiv vladavine Britanske Istočno-indijske Kompanije nad Indijom. Nakon ugušenja pobune, Indija je stavljena pod direktnu upravu krune (mada titula Carica Indije nije odmah ustanovljena). Derbijeva druga administracija nije prošla bolje nego prva. Pala je 1859, dozvolivši lordu Palmerstonu da se vrati na vlast.

Udovištvo[uredi - уреди]

Princ Albert je umro 1861, ostavljajući Viktoriju u očajanju. Ovo stanje je bilo trajno i kraljica je nosila crninu do kraja života. Izbegavala je pojavljivanje u javnosti i u narednih nekoliko godina retko se pojavljivala u Londonu. Njena izdvojenost joj je donela nadimak Udovica iz Vindzora. Kraljica je krivila sina, kao indiskretnog i neozbiljnog mladića, za očevu smrt.

Viktorija je počela da se oslanja na škotskog slugu Džona Brauna. Postoje glasine o romantičnoj vezi i čak, tajnom braku. Jedan skoro otkriven dnevnik sadrži zapis za koji se smatra da je ispovest pred smrt kraljičinog ličnog kapelnika, u kome on izjavljuje da je lično venčao kraljicu i Džona Brauna. Mnogi istoričari sumnjaju u verodostojnost ovog dokumenta. Ipak, kada je Viktorijino telo smešteno u kovčeg, dva seta uspomena su smeštena sa njom, po njenom zahtevu. Pored nje je stavljena jedna od Albertovih haljina, a u njenu levu ruku je stavljen pramen Braunove kose, zajedno sa njegovom slikom. Glasine o aferi i braku zaradile su Viktoriji još jedan nadimak, Gospođa Braun.

Viktorijina izolovanost je značajno umanjila popularnost monarhije i ohrabrila republikanski pokret. Iako je izvršavala svoje kraljevske dužnosti, Viktorija nije aktivno učestvovala u vladi, sklanjajući se u svoje kraljevske rezidencije, Balmoral u Škotskoj i Ozborn na ostrvo Vajt. U međuvremenu je donesen jedan od najznačajnijih zakonskih akata devetnaestog veka, Reformski Akt. Lord Palmerston se žestoko protivio izbornom sistemu, ali se njegova administracja završila njegovom smrću, 1865. Nasledio ga je lord Rasel, a zatim lord Derbi, tokom čije administracije je zakon usvojen.

Gledston i Dizraeli[uredi - уреди]

U toku 1868. kabinetu se pridružio čovek koji će se dokazati kao Viktorijin omiljeni premijer, konzervativac Bendžamin Dizraeli. Njegov se kabinet, ipak, brzo raspao, a Dizraelija je zamenio Vilijem Juart Gledston, član liberalne partije. Kraljica je bila protiv Gledstona i njegovih uverenja, isto koliko se divila Dizraeliju. Tokom Gledstonovog mandata, ranih 1870ih, kraljica je počela da izlazi iz žalosti i izolacije, uz pomoć i podršku porodice.

1872. Viktorija je doživela šesti napad koji je uključivao vatreno oružje. Na izlazu iz kočije, sedamnaestogodišnji Irac, Artur O`Konor, navalio je ka njoj sa pištoljem u jednoj, i peticijom za oslobođenje irskih zatvorenika u drugoj ruci. Pištolj nije bio napunjen, a namera mladića je bila tek koliko da uzbuni kraljicu ne bi li prihvatila peticiju. Džon Braun, koji se nalazio pored kraljice, oborio je mladića na zemlju pre nego što je kraljica i mogla da vidi pištolj. Braun je nagrađen zlanom medaljom za hrabrost. O`Konor je osuđen prema zakonu iz 1842.

Dizraeli se vratio na vlast 1874. U to vreme imerijalizam je bio toplo prihvaćen od strane mnogih u zemlji, uključujući i kraljicu i premijera. Kraljica je uzela titulu Carica Indije, a premijera je nagradila titulom Grofa od Bikonsfilda. Dizraelijeva administracija je pala 1880, kada su liberali pobedili na generalnim izborima.

Poslednji iz serije napada na Viktoriju desio se 1882. Škot poremećenog uma, Roderik Meklin, ispalio je metak prema kraljici, a zatim prema kočiji ali je promašio. Od 1842. svaka individua koja je pokušala napad na kraljicu bila je osuđivana na sedam godina zatvora. Međutim, Meklinu je suđeno za veleizdaju, što je bilo kažnjivo smrću. Oslobođen je kazne na račun ludila, i poslat u azil za poremećene. Viktorija je izrazila veliko nezadovoljstvo presudom koja je glasila "nije kriv, jer je lud" i iduće godine predstavljena je nova presuda "lud, ali kriv".

Viktorijini sukobi sa Gledstonom nastavili su se tokom narednih godina. Bila je prinuđena da prihvati njegov predlog promene izbornog sistema, uključujući i Akt o predstavljanju naroda 1884, koji je značajno povećao broj poslanika. Gledstonova vlada pala je 1885, da bi je zamenio konzervativac Robert Gaskonj-Sesil, lord Salsberi. Kada se Gledston vratio na vlast 1886, predstavio je Irsku uredbu o domaćoj upravi, koji je Irskoj dao sopstvenu legislaturu. Viktorija se protivila uredbi, za koju je smatrala da će da podrije britansku imperiju. Kada je donji dom skupštine odbio uredbu, Gledston je dao ostavku, dozvolivši Viktoriji da vrati lorda Salsberija na položaj.

Pozne godine[uredi - уреди]

1887. Velika Britanija je proslavila Viktorijin zlatni jubilej. 20. juna, Viktorija je proslavila pedesetu godišnjicu dolaska na tron, banketom na koji je bilo pozvano pedeset evropskih kraljeva i kneževa. Sledećeg dana je učestvovala na priredbi koju je Mark Tven opisao rečima: „razvučena do granica vidokruga u svim pravcima“. U to vreme, Viktorija je bila izuzetno popularni monarh. Skandal izazvan glasinama o aferi sa slugom Džonom Braunom je zataškan Džonovom smrću 1883, dozvolivši kraljici da bude zapamćena kao simbol morala.

Viktorija je morala da toleriše administraciju Vilijama Gledstona još jedared, 1892. Nakon što je poslednja od Gledstonovih uredbi o irskoj samoupravi odbijena, on se povukao 1894, a zamenio ga je impperijalista-liberal Arčibald Primrouz, lord Rouzberi. Lorda Rouzberija je 1895. nasledio lord Salsberi koji je služio do kraja Viktorijine vladavine.

Do septembra 1896, Viktorija je vladala duže nego ijedan drugi engleski, škotski ili britanski monarh. Prema kraljičinom zahtevu, sve zvanične proslave su odlagane do 1897, odnosno do kraljičinog "dijamanstkog" jubileja. Kolonijalni sekretar, Džozef Čembrlejn, predložio je da se za jubilej napravi festival Britanske imperije. Tako su na proslavu pozvani upravnici svih kolonija sa svojim porodicama. Priredba na kojoj je učestvovala i kraljica, uključila je trupe iz svih britanskih kolonija i zavisnih teritorija, zajedno sa vojnicima koje su poslali indijski prinčevi i poglavari, koji su bili podređeni Viktoriji. Dijamanstski jubilej je bio prilika obeležena velikim izlivima poštovanja prema sedamdesetogodišnjoj kraljici, koja je tada bila vezana za kolica.

Tokom Viktorijinih poslednjih godina, Ujedinjeno Kraljevstvo je učestvovalo u Boerskom ratu, koji je kraljica podržavala. Njen lični život bio je obeležen mnogim tragedijama, uključujući i smrt njenog sina, Alfreda, i fatalnu bolest njene kćeri, nemačke carice, i smrt dvojice unuka. Njena poslednja ceremonijalna pojava u javnosti bila je 1899, kada je položila kamen temeljac za novu zgradu Muzeja Južnog Kensingtona, koji je kasnije preimenovan u Muzej Viktorije i Alberta.

Sledeći običaj koji je održavala tokom svog udovištva, Viktorija je provela Božić u Kući Ozborn, koju je princ Albert lično projetovao, na ostrvu Vit. Umrla je 22. januara 1901, nakon 63 godine, 7 meseci i 2 dana vladavine, duže nego što je ijedan britanski monarh vladao pre i posle. Sahranjena je 2. februara. Počiva u Mauzoleju Frogmor, pored svog supruga.

Viktoriju je nasledio najstariji sin, princ od Velsa, koji je vladao kao kralj Edvard VII. Viktorijina smrt bila je kraj vladavine Kuće Hanover nad Britanijom, novi kralj je pripadao Dinastiji Saxe-Coburg-Gotha. Edvard je promenio ime kraljevske kuće u Windsor tokom Prvog svetskog rata, jer se ime Saxe-Coburg-Gotha povezivalo sa neprijateljima Britanije u toku rata - imperijalnom Nemačka|Nemačkom, kojom je vladao Kajzer Vilhelm II, Viktorijin unuk.

Ljubimci[uredi - уреди]

Several sketches of a person's head, some in color.
John Brown skiciran od kraljice Viktorije

Slično kao i mnogi drugi možemo reći psihički slabiji vladari Viktorija se tijekom svoje duge vladavine našla "začarana" s svojim dvorskim ljubimcima pod čiji potpuni utjecaj je došla. Prvih od tih "ljubimaca" je bio njen muž princ Albert čiji ogromni utjecaj na mladu kraljicu i njenu politiku je bio prihvaćen i pozdravljen od savremenika. Nakon njegove smrti 1861. godine koju Viktorija neće nikada prežaliti između sluga u palači uspio se probiti John Brown koji postaje kraljičin novi ljubimac ili po šaljivim rječima njenih kćeri ljubavnik. Ova kontroverzna "veza" je bila skrivena od savremenika i ostala je tabu tema tijekom gotovo celog 20 veka. Nakon Brownove smrti 1883. godine novi kraljičin ljubimac postaje indijski musliman Abdul Karim koji će ju na kraju nadživjeti. Ako je odnos s John Brownom bio kontroverzan, onda je Abdul Karim koji koristi svoj utjecaj za "upravljanje" Indijom biti zataškani skandal. U testamentu Kraljica Viktorija je odredila da Abdul Karim bude u njenoj pogrebnoj povorci što je njen sin i nasljednik Edvard VII dopustio kao i to da Karim zadnji vidi Viktoriju prije zatvaranja mrtvačkog sanduka, ali nakon toga se krenulo na potpuno uništavanje svih dokumenata koje njega vežu s kraljicom kao i Karimovim protjerivanjem u Indiju gdje će on i umreti 1909. godine. [1]

Zaostavština[uredi - уреди]

Kraljica Viktorija je bila prvi moderni vladar Britanije. Prethodni vladari su bili aktivni učesnici u procesu vladanja. Serija zakonskih reformi dovela je Dom komuna na mnogo uticajniji nivo, na račun monarha i Doma lordova — gornjeg doma Parlamenta. Kraljevska uloga postala je simbolična. Od vremena Viktorijine vladavine pa nadalje, monarh je, po rečima Valtera Bejghoa, imao „pravo da bude konsultovan, da savetuje i upozori“.

Viktorijina vladavina je postala više simbolična nego politička, sa jakim naglaskom na moralu i porodičnim vrednostima, na suprot seksualnim, finansijskim i ličnim skandalima koji su bili povezivani sa prethodnim članovima Dinastije Hanover, koji su diskreditovali monarhiju. Viktorijina vldavina je u Britaniji uspostavila koncept „porodične monarhije“ sa kojom je nastajuća srednja klasa mogla da se poistoveti.

Na međunarodnom nivou, Viktorija je bila veliki igrač, ne samo kao slika vezana za imperijalni uticaj Britanije u njenim kolonijama, nego i zbog porodičnih veza sa mnogim evropskim vladarskim porodicama, koje su joj donele nadimak „baba Evrope“. Kao primer ovog statusa može da se navede činjenica da su tri glavna vladara zaraćenih zemalja u toku Prvog svetskog rata bili Viktorijini unuci ili oženjeni njenim unukama. Osmoro od devetoro njene unučadi udalo se ili oženilo članovima drugih vladarskih porodica u Evropi, a deveta unuka, princeza Luiz, udala se za škotskog vojvodu.

Viktorija je prvi poznati bolesnik od hemofilije u kraljevskoj porodici, ali nije jasno kako je dobila. Moguće je da je dobila usled neke genetičke mutacije, jer je njen otac imao pedeset i pet godina kada je Viktorija začeta. Takođe, bilo je spekulacija da Vojvoda od Kenta nije njen biološki otac, već da je ona kći vojvodinog ličnog sekretara i dokazanog ženskara, Irca Sera Džona Konroja. Iako postoje nekakvi dokazi da je postojala romantična veza izmeću Konroja i Viktorijine majke (Viktorija je tvrdila Vojvodi Velingtonu da je lično bila svedok afere), Konrojeva medicinska istorija ne pokazuje ikakav trag hemofilije u porodici, a ova se bolest i inače obično prenosi po ženskoj liniji. Mnogo je verovatnije da je dobila od svoje majke, iako nema istorije hemofilije ni u majčinoj porodici. Iako nije patila od bolesti, prenela je na barem troje svoje dece. Najpoznatija žrtva hemofilije među njenim naslednicima je njen praunuk, Aleksej, poslednji ruski carević.

2004, evropski vladari i bivši vladari potekli od Viktorije su:

2002, BBC je sproveo istraživanje na temu 100 najvećih Britanaca. Viktorija se našla na jedanaestom mestu.

Izumi Viktorijanskog doba uključuju poštanske marke i železnicu.

Više lokacija u svetu je imenovano prema Viktoriji:

Kraljica Viktorija je bitanski monarh u čiju je slavu podignuto najviše spomenika na celoj teritoriji Britanske imperije. Najznačajnija je statua ispred Bakingemske palate, podignuta deceniju nakon Viktorijine smrti. Daleko kontroverznija statua podignuta je ispred kuće Lajsnter u Dablinu 1924. Dve godine nakon što je kuća iznajmljena za poslove skupštine, kuća je kupljena i pretvorena u sedište irskog nezavisnog parlamenta. Nakon godina kritikovanja, 1947. statua je uklonjena. Osamdesetih godina dvadesetog veka, statua je poklonjena Australiji.

Reference[uredi - уреди]


Prethodi:
Vilim IV
Kraljica Ujedinjenog Kraljevstva
20.6. 183722.1. 1901
Slijedi:
Edvard VII