Umetničko klizanje

Izvor: Wikipedia

Umetničko klizanje je zimski sport u kojima invidualci, parovi, ili grupe ljudi izvode skokove, piruete, i ostale poteze na ledu, često praćeni muzikom. Klizači se takmiče u više nivoa, od početnika do profesionalca, na nacionalnim i internacionalnim takmičenjima. Međunarodna klizačka organizacija (ISU) određena je za takmičenja i suđenja na njima. Umetničko klizanje spada u jedno od odabranih sportova na Zimskim olimpijskim igrama.

Glavna internacionalna takmičenja većinom organizuje lično ISU. U to se uključuje Zimske Olimpijske igre, Svetsko prvenstvo u umetničkom klizanju, ISU Grand Pri , i Evropsko prvensto u umetničkom klizanju.

Sam sport je takođe usko povezan i sa šou biznisom. Glavna takmičenja uključuju egzibicije u kojima najbolji klizači izvode tačke po izboru, bez ikakvih zabrana i ograničenja pred publikom. Mnogi klizači danas, i tokom karijere, kao i posle nje, klizaju i učestvuju u klizačkim egzibicijama i predstavama obično po završetku godišnje klizačke sezone. (obično u leto i proleće)

Oprema[uredi - уреди]

Klizaljka ili sličuga.

Klizaljke umetničkih klizača se vidno razlikuju od hokejaških. Osim što su mnogo manje i jednostavnijih sečiva, one na vrhu imaju takozvane “zubce toe picks ili "toe rakes" koje se prvenstveno nazaze tu da bi olakšali i omogućili skokove i određene figure koje bi bile nemoguće obaviti bez tog dela klizaljki.

Sečivo klizaljke je zaobljeno na vrhu prstiju u radijusu od dva metra. Danas one su dizajnirane da održavaju što veću moguću klizačku stabilnost. Oštrica klizaljki je oko 4mm tanka. Oštrica je najvažnija u čitavom sportu, oštra je kao žilet (da bi mogao da seče led, koja je na žalost najviše doprinosila u povredi klizača) , i od nje zavisi čitav ishod takmičenja.

Klizaljke umetničkih klizača su negde oko inč manje tj niže od ostalih klizača u drugim disciplinama, da bi mogli više da kontrolišu rad nogu (što je veoma važno u plesnoj disciplini) kao i da bi imali više kontrole u izvođenju drugih figura.

Klizaljke se po tradiciji izrađuju ručno od više slojeva kože. Ali skorašnjih godina, često se mogu naći i one od sintetičkih materijala sa termoizolacijom koje poslednjih godina postaju sve više popuralne među klizačima zato što su kombinacije snage i jačine klizaljke a ujedno su i tanje i lakše i pružaju više osećaja od kožnih koje su više pucale od današnjih. Poslednji dizajn u izradi klizaljki donose izdugnutiju petu koje dozvoljavaju veću fleksibilnost i više slobode. Tipična i uobičajna boja klizaljki za muškarce je obično crna, dok devojke najčešće nose bele ili boje mesa. (mada postoje i duge boje, ali ove su jednostavno standardne). Takođe uvek postoji opcija navlaćenja čarapa preko klizaljki (to zbog boje kostima, što zbog siguracije od pertli), atko da ni boja nije uvek nužna.

Oštrica je snažno pričvršćena za cipelu šrafovima. Ponekad profesionalni klizači u obližnjim šopovima mogu naručiti specijalne klizaljke napravljene samo za njih.

Datoteka:Kostuem50th.jpg
Kostim klizačice

Ostala oprema koju klizači koriste uključuje i uloške koje štite klizača od padova, ublažavajući mu pad, i bol, naročito kad uči novi skok. Još jedan deo opreme je i štitnik za klizaljke, koji se stavlja na oštricu kad klizaš želi da prošeta (npr. do podijuma) kada nije na ledu. Štitnik štiti oštricu od prljavštine i oštećenja kao i ped pod kojim hoda da ga ne bi oštetila oštrica. Soft blade covers ili soakers služe da zaštite klizaljku od rđe dok se klizač zagreva.

Odeća za klizanje obuhvata haljinu i suknju za žene. Što se tiče takmičenja ovi delovi odeće mogu biti komplikovano dizajnirani i mogu dostići cene od hiljadu dolara što sve zavisi od vrhunskog dizajnera. Za vežbu, klizači oba pola koriste gamašne ili tanke fleksibilne pantalone. Debele specijalne najlonke u boji mesa se takođe nose u kombinaciji sa suknjom ili haljinom zbog dodatne toplote i bolje estetske kvalitete. Ženski takmičari su najčešće oni koji praktikuju te najlonkea njihovi kostimi otkrivaju mnogo manje nego što se u prvom utisku vidi. Takmičarska odeća i za muškarce i za žene, naročito u plesnoj disciplini, su teatralna i otkrivajuća, i uprkos silnim žalbama i molbama da se zabrani takva odeća koje daju utisak "preterane golotinje" i da nisu odgovajaruće za jedan takav sport, oprema je još uvek takva, i za sada se na sreću uopšte ne priča o zabranjivanju.

Discipline[uredi - уреди]

Urlih Salkov, Pojedinačno muškarci (1908)
Sihronizovano klizanje.

Olimpijski sport, umetničko klizanje obuhvata u sebi sledeće discipline:

  • Pojedinačno takmičenje za muškarce i žene. Pojedinačni klizači moraju obuhvatiti u svojim programima obavezno sledeće elemente jumps, spins, sekvencu koraka, i ostale elemente u svom programu.
  • Sportski parovi tim se sastoji od žene i muškarca. Par izvodi samostalne elemente kao i one specifične samo za tu disciplinu kao što su throw jumps, u kom muškarac baca partnerku visoko, dok se ona dočeka na led izvodeći skok.; lifts, u kojima se žena drži visoko iznad partnerove glave i to u raznim drugačijim varijacijama, zavisno od međusobnog dogovora.; pair spins, u kojem i partner i partnerka izvode sihronizovan spin; i spirala smrti, gde muškarac zabada vrh svoje klizaljke u led, dok dugu ispruži ispod partnerkinog tela, koju vrti u krug oko sebe, što je moguće niže ledu.
  • Plesni parovi, koji se opet sastoji iz mešovitog tima muškarac/žena. Plesni parovi se veoma razlikuju od sportskih parova, prvenstveno po tome što se više fokusiraju na komplikovane korake koje se striktno drže forme plesa i ritma muzike više nego na akrobatske skokove, bacanja i podizanja. Kao dodatak plesnoj disciplini, klizači osim što kližu uz muziku po izboru, moraju da izvedu i compulsory dances sa obaveznim koracima i uz obično klasične ritmove. Uprkos nedostatku očiglednih trikova, plesna disciplina se smatra da je disciplina sa naj detaljnijim mogućim ocenjivanjem uključujući u ocenu i veoma važne tehničke elemente. Jedino se u plesnoj disciplini mogu dozvoliti na takmičenjima muzičke numere sa vokalima.

Ostale discipline koje u sebe uključuju umetničko klizanje:

  • Sihronizovano klizanje, za izmešane grupe klizača može biti u grupi od 12 do 20. U takvom takmičenju sihronizovanost svih igrača najvažnija je, i veoma odlučujuća za ocenu. Zajedno prave formacije na ledu.
  • Compulsory figures, u kojima klizač koristi svoje klizaljke da bi crtao krugove,figure u obliku osmice, i slične oblike u ledu, i oceljivani su po čistini i jasnoći figura kao i po tačnom postavljanju i ponavljanju klizanja na određenoj figuri više puta. Figure na ledu so do 1990 godine uknjučivali i u normalno takmičenje umetničkog klizanja ali vrlo brzo je ukinuto. Danas su figure na ledu retke i skoro ih niko ne izvodi. SAD je poslednja država koja u sebi još uvek zadržala takav oblik klizanja, mada opet, poslednji put kada je održano takvo takmičenje bilo je 1999 godine.
  • Moves in the field je disciplina koja je napustila compulsory figures da bi predavala iste okrete i veštine ivica u kontekstu da bi ispunili slobodna izvođenja umesto da bi izvodili perfektno precizne figure i krugove na ledu.
  • Fours, je disciplina koja obuhvata dva para. U timu postoji dva muškarca i dve devojke koji izvode samostalne kao i plesne figure i elemente, koji bi bili tačni i ujednačeni i koji bi narano obuhvatali sva četiri klizača.
  • Theatre on ice, poznat i kao „balet na ledu“. Ovo je forma koja obuhvata grupu ljudi koji kližu manje strukturno a više sihronizovano i u toj disciplini je dozvoljeno korišćenje propratnih elemenata, kao i svih mogućih kostima.
  • Adagio skating, forma klizanja koju obično viđamo u klizačkim predstavama, gde klizač izvodi mnogo spektakularnih akrobatskih podizanja ali malo ili čak i nimalo nema pojedinačnih elemenata koje normalni takmičarski parovi moraju da urade.
  • Special figures, klizanje koje obuhvata početna istorijska izvođenja, normalna u prvim danima klizanja tokom istorije.
  • Akrobatsko klizanje, takođe poznato i kao "akrobacije na ledu" ili "Ekstremno klizanje", je kombinacija cirkuskih tačaka, tehničkih umeća gimnastičarskih umetnika, i umetničko klizanje. Akrobatsko klizanje ujedinjuje više sportskih disciplina i vremenom sve više postaje popuralno u svetu.


Skokovi[uredi - уреди]

Skokovu u klizanju obuhvataju da klizač u toku izvođenja skoči odrazujući se što više od leda i munjevito se rotirajući što je više moguće u vazduhu, da bi na kraju što je najviše moguće pravilnije spustio na zemlju. Postoji mnogo vrsti skokova, ali svi se indentifikuju po tome što je neophodno da se klizač odbaci od leda i rotira u vazduhu.

Dosta klizača se rotira u smeru kazaljke na satu pre skoka. Većina preferiraju smer klazaljke na satu, mada i jedan ali mali deo klizača sa podjednakom uspešnošću mogu da skoće rotirajući se pre njega u oba pravca. Zbog veće preciznosti, dozvoljena su oba načina skoka u klizačkom svetu.

Postoje šest glavnih skokova u klizanju. Dele se na kategorije skokova koji počinju sa skokom pomoći vrha oštrice i njegovog ravnog dela.

Skokovi koji se započinju pomoću vrha oštrice na klizaljki su (poređani od najlakšeg do najtežeg):

  1. Toe loop
  1. Flip
  1. Lutz

Skokovi koji se rade uz pomoć ravnog dela oštrice na klizaljki

  1. Salchow
  1. Loop
  1. Axel

Broj rotacija obavljenih u vazduhu tokom skoka zavisi od njih da li će skok biti pojedinačan, dvostruki, trostruki, ili čak čevorostruki. Većina elitnih muških klizača izvodi trostruke i četvorostruke kao svoje osnovne skokove dok elitne klizačice izvode sve trostruke osim aksela koji je obično samo dupli. Samo jako spretne klizačice mogu uspešno da izvedu trostruki aksel u takmičenju.

Jedna varijacija, poznata i kao Tano, je i više nego komplikovaniji od običnog skoka, zato što klizač drži jednu ruku podignutu visoko iznad glave dok izvodi skok. Ime je dodeljeno po klizaču Brian Boitano, koji je napravio trostruki lutz sa jednom podignutom rukom i tako ostao upamćen.

Postoji određeni broj skokova koje se izvode samo kao pojedinačan skok ali su zato tipični za kombinovanje i vidno pozitivno poboljšavaju određeni program dok prave uvod za sekvencu koraka. To su skokovi:

  1. Half Loop
  1. Half Flip
  1. Walley jump
  1. Split jump
  1. Waltz jump
  1. Inside axel
  1. One-foot axel

Da bi skok bio što uspešniji i bolji, često se koristi u kombinaciji.

Da bi se serija skokova kogla nazvati kombinacijom svaki skok mora da se natsvi istog trenutka posle predhodnog, ne sme obuhvatati ni korake, ni okrete, čak ni promenu uglova između skokova. To limitira skoro sve skokove ali ima izuzetaka i u toj priči. Ponekad je i dozvoljeno da sekvenca skokova ponekad može da umeša korake kao i promenu uglova između dva skoka tokom izvođenja.

Piruete[uredi - уреди]

Postoje više vrsti pirueta, intentifikuju se i razlikuju po različitosti pozicije ruku, nogu, i uglu povijenosti leđa. Piruete se obavljaju na ravnom delu oštrice. Uprkos popularnom mišljenju, pirueta se ne obavlja na zaobljenom vrhu klizaljke—one su tu prvenstveno samo za skokove.

Piruete se mogu izvoditi na bilo kojoj nozi. Za klizače koji se rotiraju u smeru kazaljke na satu, i vrše spiralu na levoj nozi obično se naziva forward spin, dok se spirala na levoj nozi naziva back spin.

Leteća pirueta je povezana sa skokom. Ona se može razno izvesti i ima nazive kao što su flying camel, flying sit spin, death drop, and butterfly spin. Obično one počinju od a forward spirale, pa do back spirale.

Spirale su obavezni element u svakoj disciplini.

Koraci i okreti[uredi - уреди]

Sekvenca koraka je obično jedan od važnih i potrebnih elemenata u takmičarskim programima. U sebi sadrže i, korake, poskoke i promenu uglova, izvodeći ih u punoj liniji na ledu, u krugu, ili dok kližu u obliku latiničnog slova s. Postiji puno okreta koji kllizač može koristiti tokom izvođenja:

  • Twizzle, putujuće i dugotrajne, višestruke rotacije na jednoj nozi

Spiral i njihove sekvence i takođe obavezne (ali samo u ženskom pojedinačnom izvođenju), i obuhvata podizanje slobodne noge visoko iznad kuka u poziciju sličnoj arabeski u baletu, ili skali u gimnastici. Spirale se mogu izvoditi i dok se kliza unapred, kao i unazad , i uspešnost njenog izvođenja najviše zavisi od ugla oštrice pod kojom se kliže.. Neke spiralne sekvence obuhvataju i Biellman spirals, side-spirals, i ostale pozicije.


Takmičarski događaji i ocenjivanje[uredi - уреди]

Međunarodna klizačka organizacija (ISU) je glavna u organizovanju internacionalnih amaterskih klizačkih takmičenja. ISU je glavni posmatrač na svetskim prvenstvima i ostalim glavnim klizačkim događajima kao što su Zimske Olimpijske igre.

U pojedinačnim i parovskim takmičenjima, takmičari moraju ispoštovati dve rutine, takozvani "kratki program", u kojima klizač mora ispuniti listu potrebnih elemenata koje se sastoje od skokova, koraka i okreta; i takozvani "slobodni program" ili "dugačak program", u kojima lizač ima malo više vremena i izbora u izvođenju elemenata. Takmičenja plesnih parova obično obuhvataju tri faze: to su "compulsory dances"; "originalni ples" po baletskim ritmovima (mada nije obavezno) koji je po takmičenju unapred pripremljen; i naravno "slobodan ples" koji obuhvata muziku koju klizači izaberu po sopstvenom slobodnom izboru.

Sistem 6.0 ocenjivanja[uredi - уреди]

Klizanje se formalno ocenjivalo po "tehničkim merilima" (za slobodan program), "potrebni elementi" (za kratki program), i "prezentaciju" (u oba programa). Ocene za svaki program bile su od 0.0 do 6.0 i svaki sudija ju je donosio pojedinačno; Sudijske preference su kombinovane da bi se na kraju odlučilo na koje mesto dotični takmičar stoji u svakom programu..

Kod poena[uredi - уреди]

Godine 2004, 2 godine posle skandala koji je usledio na Zimskim Olimpijskim igrama 2002, ISU je prihvatio novi sistem ocenjivanja, koji je od tada prihvaćen na svim glavnim klizačkim takmičanjima, uključujući i u to Zimske Olimpijske igre u Torinu.

Pod novim sistemom, tehničke ocene se sabiraju i nagrađuju pojedinačno za svaki odklizani element. Takmičarski programi su postali tako konstruisani da moraju u sebi imati određeni broj elemenata. Svaki element prvo pcenjuje tehnički specijalista koji je prvo indentifikuje. Tehnički specijalista takođe koristi i instant video riplej da bi potvrdio svoju odluku ili je ispravio; Na primer: tačna pozicija noge prilikom početka skoka i dočeka na led. Odluka i oceljivanje sujije i tehničkog specijaliste zavisi od uspešnosti i preciznosti datog elementa. Grupa od 12 sudija na kraju nagrađuje ili oduzima poene i to od -3 poena do +3 poena.

Broj i izbor elemenata u klizačkom programu zavisi od događaja i nivoa takmičenja. U seniorskom internacionalnom nivou, pojedinci, kao i parovu u svoj kratkom programu sadrže do osam tehničkih elemenata. Jedinstvenih osam elemenata su posebno detaljno naznačena za pojedinačne klizače po pravilu ISU broj 310. Svaki kližač mora da pokuša daodraditi jednu kombinaciju skokova, dva samostalna skoka, tri piruete, i dve klizačke sekvcence. Osam elemenata obuhvata seniorske parove u sportskom klizanju koje obuhvata dva lifts, dva skoka, dve piruete, jednu sekvencu koraka, i jednu spiralu smrti (ISU pravilo br. 313).

Slobodni program ima u sebi 14 elemenata za parove i muškarce, a 13 elemenata za žene. Detalji o pravilima elemenata propisao je ISU pravilima u priručniku pod brojem 320 i 321. Parovi rade 4 lifts, 4 skoka, i 6 pirueta, korake, ili spiralu. Muškarci rade 8 skokova, i 6 pirueta kao i sekvencu koraka. Dame rade do 7 skokova, 6 pirueta, korake i spirale.

Skokovi urađeni u kombinaciji su markirani kao samostalni element, with a sa osnovnom ocenom jednakom sumi osnovne ocene za invidualne skokove. Mada, neke kombinacije mogu biti i degradirane kao "sekvence", u kojem je slučaju osnovna ocena 0.8 ѕa sumu od invidualnih skokova. Skokovi i elementi seniorskih takmičenja i njihovih osnovnih ocena daje se za, quad toe loop (9), Trostruki Aksel (7.5), trostruki lutc (6), trostrukie flip (5.5), trostruki loop (5),trostruki Salchow (4.5), triple toe loop (4) i za dupli aksel (3.3).

Ranije prezentacionalne ocene su bile zamenjene i podeljene u pet kategorija, gde su nazivani kao programski elementi. Te komponente su (1) klizačka veština, (2) tranzicija, (3) perfomansa, (4) koreografija, i (5) interpretacija. Detaljniji opissvake komponente je više dato u ISU pravilniku pod brojem 322.2. Svaka komponenta je nagrađivana ocenom od 0 do 10, sa markom od 5 being koja je definisana kao "prosečna". Tih pet ocena se kasnije transformišeu programske ocene određujući ih pri tom faktor koji zavisi od težine programa i nivoa težine. Za dame seniore, osnovni faktor je 0.8 za kratki program i 1.6 za duži program. Ocenjivanje u umetničkom klizanju je subjektivno i zavisno od sudije do sudije. Uprkos generalnom izboru da jedan klizač izgleda "mnogo bolje" od drugog, tehnički je veoma teško reći šta jednog od drugog klizača razlikuje da bude markiran ocenom od 5.5 a drugog 5.75 za određene klizačke elemente. Kao i sudije, tako i treneri, kao i klizači dobijaju više iskustva sa novim sistemom ocenjivanja, i pridaju sve više pažnje na tačnosti i preciznosti izvođenja

Plesni parovi i njihovo ocenjivanje je donekle isto kao i kod parova i pojedinaca, samo što su kod njih podeljena pravila vezane za ocenjivanje. U compulsory programu, koraci su specifični i postaju "elementi" i definisani su za svako izvođenje. U compulsory programu, nepostoji ocena koja će biti data za koreografiju. Umesto toga postoje ocene vezane za klizačku veštinu i tranziciju i deli se sa ocenom 1.5. U originalnom plesu postoje 5 tehnikih elmenata. U slobodnom plesu, taj broj se podiže na 9 tehničkih elemenata.

Novi sistem ocenjivanja pomera umetničko klizanje bliže ocenjivanju kako imaju sportovi kao što su ronjenje i gimnastika. Takođe ima pretenciju da postane mnogo bolji, precizniji, i profesionalniji. Mada u svakom slučaju, još uvek se postavljaju pitanja da li je novi sistem ocenjivanja zaista bolji od starog. Pod ISU pravilima, sudijske ocene su anonimne, što isključuje mogućnost saznanja i simpatiziranja jednog sudije za određenog predstavnika neke države. Ali opet, postoji pritužba da tehnički specijalisti po mišljenju nekih sada imaju suviše moći da kontrolišu klizačke ocene.

Ostala takmičenja[uredi - уреди]

Postoje takođe klizačka takmičenja organizovana za profesionalne klizače od nezavisnih promotera. Ova takmičenja obuhvataju pravila koja postavljaju ljudi koji su organizovali takmičenje. Tu ne postoji "profesionalna liga".

Klizački institut (ISI), i Međunarodna klizačka organizacija, organizuje svoja sopstvena takmičenja i testove. Sedište im je originalno u Minesoti, ali se nedavno preselila u Dalas, u državi Teksas. ISI takmičari su slobodni da se takmiče kod njih ali samo pod uslovom ako prođe njihova testiranja. Postoji jako malo "kvalifikacionih" takmičenja, ali prvo plasirani klizači u većim takmičenjima uvek upadaja direktno u takmičenje bez kvalifikacije. ISI takmičenja su posebno popuralna u Azijskim zemljama koje još nisu pošele da sarađuju sa ISU federacijom i nespadaju u njene članove.

Istorijat[uredi - уреди]

Dok su se ljudi klizali već vekovima, umetničko klizanje je nastalo tek sredinom 19 veka. 1772 godine englez Robert Jones, je bio prvi poznati klizač u umetničkom klizanju, ali forma klizanja i stil izmislio je američki klizač Jackson Haines (koji se smatra ocem umetničkog klizanja) predstavio svoje slobodne i zadivljujuće tehnike sredinom 1860-ih. Uprkos popuralnosti u Evropi, Haine-ov "Internacionalni stil" nije došao do Amerike sve do kasno posle njegove smrti.

Međunarodna klizačka organizacija je osnovana 1892. Prvo evropsko prvenstvo,tada samo za muškarce, je održano 1891 a prvo Svetsko prvenstvo, takođe tada samo za muškarce je održana 1896 godine gde je pobedio Gilbert Fuchs. 1902, jedna žena, Madge Syers, ušla je u takmičenje po prvi put, gde je završila kao drugolasirana učesnica. ISU je odmah posle toga zabranio ženama takmičenje protiv muškaraca, ali je zato osnovao odvojeno takmičenje specijalno za dame, godine 1906. Sportska disciplina je prvi put uvedena 1908 na Svetskom prvenstvu, gde su prvu pobedu odneli Anna Hübler & Heinrich Burger. Prva olimpijada sa umetničkim klizanjem kao standardnom disciplinom održala se iste godine 1908.

Tokom 20. marta, 1914 međunarodno klizačko takmičenje je održano u New Haven, Konetikat predak internacionalnog amerilkog kao i kanadskog današnjeg modernog nacionalnog takničenja. U svakom slučaju takmičenje je bilo prekinuto,i nikad do kraja održanog zbog izbijanja Prvog svetskog rata.

Tokom 1920 i 1930 godina, klizačkom scenom je dominirala odrežena dama po imenom Sonja Heni, koja je razvila i iskoristila takmičarski uspeh da bi započela i profesionalnu karijeru filmske zvezde i klizača na turneji.. Henie je takođe osnovala modu za ženske klizačice uvodeći kratke haljinice i bele sličuge. Tih godina u muškoj konkurenciji najbolji su bili Gillis Grafström kao i Karl Schäfer.

Klizačka takmičenja su opet bila prekinuta zbog izbijanja Drugog svetskog rata. Posle rata, dok se Evropa još oporavljala obnavnjala od bitki i gubitaka, klizačkom scenom su počele da dominiraju klizači iz SADa i Kanade koje su uvele neke nove tehničke inovacije u dotični sport. Dik Baton, 1948 i 1952 Olimpijski šampion, je bio prvi klizač koji je izveo dvostruki aksel kao i triple loop jumps, kao i tada nepoznatu piruetu flying camel.

Prvo Svetsko prvenstvo u disciplini plesnih parova održalo se tek 1952. U prvim godinama, u plesu su ubedljivo dominirali Britanski klizači. Prvi osvajači klizačkih titula u plesu bili su Jean Westwood & Lawrence Demmy.

Dana 15. februara, 1961, ceo tim umetničkih klizača Sjediljenih američkih država je poginuo u avionskom udesu Sabena Flight 548 iznad Brisela, Belgija na putu ka Svetskom prvenstvu koji se tada održavao u Pragu. Ova tragedija znatno je unazadila američku klizačku scenu koja je morala opet da se nanovo izgrađuje.

U istom trenutku, Sovjetska unija postaje dominantna figura u celom sportu, naročito u sportskim i plesnim disciplinama. Na svim Zimskim Olimpijskim igrama od 1964 do današnjeg dana, Sovjetski (kasnije Ruski) parovi osvajali su zlato, što se smatra najdužom uzastupnom pobedom jedne države u modernoj istoriji sveta. (Tokom 2002 godine, Rusi Yelena Berezhnaya i Anton Sikharulidze podelili su zlato sa kanatskim parom Jamie Sale i David Pelletier, uspevši da ne prekinu lanač konstantnih pobeda Rusije.)

Compulsory figures formalno je obuhvatalo 60% od cele ocene u pojedninačnom klizanju, što je nažalost značilo da bi klizači koji naprave sebi veliko vodjstvo na početku takmičenja mogli osvojiti zlato, čak i ako su bili mediokriteti u slobodnom programu. Kako je televizija počela da prati i izveštava sa klizačkih događaja, čitavo klizanje je postalo više od ozbiljnog sporta. Početkom 1968, ISU počinje rigoroznije da kontroliše telesnu težinu takmičara, a 1973, uveden je prvi put kratki program. Vremenom su figures potpuno eliminisane iz čitavog sporta 1990, Midori Ito je izvela trostruki aksel ušavši u istoriju kao prva žena koja je to uspela, dok je Kurt Browning kao muškarac prvi izveo quadruple skok.

Televizija takođe igra važnu ulogu ignorišući i brišući naziv amaterski sport i pravila koja su ga pratila. U nameri da zadrže klizače koji bu sigurno vrlo brzo digli ruke od svega i odustali od profesionalnih klizačkih takmičenja, godine 1995 ISU komitet je uložio veoma veliku količinu novca za veća takmičenja, da bi im se to vratilo u oba smisla prodavajući prava za tv prenose.

Umetničko klizanje je veoma popuralan i važan deo Zimskih Olimpijskih igara, u kojima elegancija i gracioznost, što učesnika, a što i njihovih pokreta privlači i dan danas veoma veliku pažnju i oduševljenje ogromnog broja navijača. Ono što takođe nije iznenađujuće je da je činjenica da najbolji klizači pokazuju iste psihičke i psihološke atribute kao i gimnastičari. Većina najboljih klizača dolazi baš iz Rusije i SAD koje su već tradicionalno jake u toj vrsti sporta.

Spoljašnje veze[uredi - уреди]