Ustanak u Srbiji 1941.

Izvor: Wikipedia
(Preusmjereno sa Treći srpski ustanak)
Ustanička teritorija unutar okupirane Srbije, poznata kao Užička republika.
Ustanak u okupiranoj Jugoslaviji septembra 1941. godine.

Ustanak u Srbiji je jula 1941. godine podigla Komunistička partija Jugoslavije protiv nacističkih okupatora.

Ustanički plakat „Srbija se umirit ne može“

U početku su vršene diverzije i sabotaže po gradovima i na komunikacijama. Pristupanjem četnika ustanku, krajem avgusta, dolazi do bitke za Loznicu i oslobođenja prvog grada. Tek septembra 1941, kada je ustalo selo, Srbija se našla u požaru ustanka. Partizani i četnici zaposedali su gradove koje su posadne nemačke jedinice napuštale. Oružani ustanak ubrzo zahvata veći deo okupirane Srbije. Oslobođene su velike terotorije u zapadnoj i istočnoj Srbiji. Na tlu zapadne Srbije stvorena je najveća slobodna teritorija u okupiranoj Evropi poznata kao „Užička republika“. Vlast u njoj je bila dualna; partizanski centar ove slobodne teritorije nalazio se u Užicu, a četnički na Ravnoj gori.[1]

U stvaranju slobodne teritorije u zapadnoj Srbiji učestvovalo je 13 partizanskih odreda: Valjevski, Mačvanski, Posavski, Kosmajski, Prvi i Drugi Šumadijski, Pomoravski, Kragujevački, Vrnjačko-trstenički, Kopaonički, Kraljevački, Čačanski i Užički partizanski odred.[1] Uz njih, u stvaranju slobodne teritorije učestvovalo je i nekoliko četničkih jedinica: Cerski četnički odred pod komandom kapetana Dragoslava Račića, Odred potpukovnika Veselina Misite, Odred poručnika Ratka Martinovića i Odred popa Vlada Zečevića (neki su kasnije pristupili NOP-u). Ovi četnici nisu stupili u borbu protiv Nemaca po naređenju četničkog vođe Draže Mihailovića već samoinicijativno.[2]

Razvojem ustanka, među ustanicima postaje veći očitiji ideološki raskol između dvije frakcije. Na jednoj strani su pripadnici Četničkih odreda Jugoslovenske vojske ili četnici koji sebe smatraju lojalnim izbjegličkoj kraljevskoj vladi te se bore za obnovu predratnog poretka. Na drugoj strani su pripadnici Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije ili partizani koji se zalažu za uvođenje socijalizma i preuređenje poratne Jugoslavije na federativnim osnovama. Četnički vođa Mihailović krajem oktobra napušta ustanak, i stupa u pregovore sa kvislinškom vladom i sa Nemcima radi uništenja partizana.

Okupator je ubrzo okupio veće snage i strašnim terorom ugušio ustanak u Srbiji, ali je ostatak partizanskih snaga prešao u Bosnu, gde su formirali Prvu proletersku brigadu. Nakon sloma ustanka, Srbija je uglavnom bila pacifikovana teritorija, sve do povratka partizana i presudne bitke za Srbiju 1944. U međuvremenu, četnici pokazuju sve manje sklonosti za borbu protiv nemačkih okupatora, a sve više za borbu protiv partizana i otvorenu kolaboraciju. Uprkos tome, Mihailović je uspeo da se nametne kao jedini legalni pretstavnik izbegličke vlade, koja je naložila da se sve snage otpora stave pod njegovu komandu.[3]

Ustanak u Srbiji 1941. godine se ponekad naziva i Trećim srpskim ustankom.[4]

Pozadina[uredi - уреди]

Okupaciona podela Jugoslavije, aprila 1941. godine
Zločin nemačkog okupatora u Srbiji, proleće 1941. godine.
Na igralištu FK Borac u Čačku, žandarmi su pod nadzorom njemačkih vojnika 20. VI 1941. streljali 12 rodoljuba.

Posle Aprilskog rata 1941. godine i okupacije okupacije Jugoslavije, veći deo centralne Srbije okupirali su Nemci, a manji Bugari. Pljačkali su materijalna dobra i odveli oko 350.000 vojnika u zarobljeništvo. Jevreje i druge nepoćudne stanovnike i političke protivnike su hapsili i odvodili u logore. Narod Srbije nalazio se pod vojnom upravom, kao jedini narod u okupiranoj Jugoslaviji osuđen na vojni režim.[1]

Okupator je odmah zaveo surov teror, obeležen hapšenjima i vešanjima.

Pripreme KPJ za ustanak[uredi - уреди]

Proglas PK Srbije povodom napada Nemačke na SSSR.

Pripreme za ustanak počele su odmah posle Majskog savetovanja CK KPJ u Zagrebu, a Vojni komitet pri Pokrajinskom komitetu KPJ za Srbiju formiran je sredinom maja. Ilegalni prelazak Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, iz Zagreba u Beograd, krajem maja, bio je od velikog značaja za razvoj Narodnooslobodilačke borbe u Srbiji. Nakon toga su održavane Okružne i Mesne konferencije KPJ.

22. juna 1941. godine, nakon što je Hitler napao Sovjetski savez, Komunistička partija Jugoslavije je procenila da su se stekli svi uslovi da se počne sa borbom. Ulazak SSSR-a u rat razgoreo je nadu kod srpskog naroda, kao i optimizam da će se rat ubrzo završiti. Dragi Jovanović beleži da je 22. juna na beogradskim ulicama vladala atmosfera kao 27. marta. U Mačvi su seljaci vadili kolje iz taraba da se sovjetski padobranci ne bi nabili pri padu. U Beogradu su postavljani osmatrači na višespratnice da jave dolazak sovjetskih aviona. U Banatu su se obrazovale sanitetske grupe za pomoć padobrancima.[5]

Odluka o pripremama za oružanu borbu u Srbiji doneta je 23. juna 1941. na sastanku Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju kome su prisustvovali: Aleksandar Ranković, Spasenija Babović, Đuro Strugar, Moma Marković, Ivo Lola Ribar, Blagoje Nešković, Vukica Mitrović, Mirko Tomić, Miloš Matijević, Ljubinka Milosavljević, Vasilije Buha i Milovan Đilas. Na sastanku je došlo do rasporeda partijskih instruktora za pojedine krajeve Srbije. S obzirom na predstojeće zadatke rešeno je da se bez odlaganja pristupi obrazovanju naoružanih grupa, ubrza prikupljanje oružja i sanitetskog materijala.[1] Instruktori su posle sastanka krenuli u unutrašnjost Srbije. Moma Marković je do kraja juna 1941. održao sastanke sa okružnim komitetima u Jagodini, Nišu i Zaječaru; Mirko Tomić je bio zadužen za Kruševac, Vasilije Buha je otišao u Niš, Milan Mijalković u Užice i Čačak, Miodrag Ivković u Šabac; Miloš Minić je već bio u Valjevu, a Petar Stambolić u Pomoravlju. Formiran je veliki broj mesnih desetina i nekoliko partizanskih odreda. Prikupljene su znatne količine oružja i municije.

27. juna je obrazovan Glavni štab Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije. Na čelu se nalazio Josip Broz, a članovi su bili: Milovan Đilas, Edvard Kardelj, Ivan Milutinović, Aleksandar Ranković, Rade Končar, Franc Leskošek, Sreten Žujović, Ivo Lola Ribar, Svetozar Vukmanović.

Poziv KPJ na ustanak[uredi - уреди]

4. jula 1941. godine na sednici Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije je donesena odluka o otpočinjanu oružanog ustanka. Komunisti su se odlučili za borbu protiv najsavremenije i najjače vojske sveta, kojoj se niko uspešno nije suprotstavio na kopnu sve do Smolenska i Moskve. Tada je formiran Štab Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Srbije u sastavu: Sreten Žujović, Filip Kljajić, Branko Krsmanović, Nikola Grulović i Rodoljub Čolaković. Komandant Glavnog štaba Josip Broz Tito je rešio da ustanak treba započeti u zapadnoj Srbiji i tamo stvoriti oslobođenu teritoriju koja će poslužiti kao baza razvijanju ustanka u drugim krajevima.

Od 5. jula 1941. pojavio se proglas Komunističke partije u kome se srpski narod poziva na borbu protiv okupatora, jer je pitanje „biti ili ne biti". Nije se smelo oklevati, srpski narod se morao setiti slavne prošlosti i ne slušati „kukavice i malodušnike" koji su pozivali na čekanje. Komunisti su pozivali da se stane na stranu „nepobedive slovenske Rusije", na čijem je čelu „veliki sin ruskog naroda - Staljin". U okružnici PK KPJ za Srbiju početkom jula 1941. isticalo se da je kucnuo čas da komunisti povedu otvorenu borbu protiv okupatora, da organizuju partizanske odrede, u zaleđu neprijatelja raspiruju partizanske borbe, pale ratne fabrike i skladišta, ruše železnice i telefonsko-telegrafske veze, uništavaju aerodrome, organizuje skrivanje žita i slično.[6]

U ovim sudbonosnim danima kada je u pitanju izvojevanje nacionalne slobode i odbrane časti i imena srpskog, Komunistička partija poziva sav narod, sve istinske rodoljube, ne gledajući na njihovu političku i partijsku pripadnost, da se zbije u jedinstveni oslobodilački narodni front borbe protiv krvavog okupatora i njegovih domaćih slugu i agenata.[7]

Proglas Okružnog komiteta KPJ za Kragujevac od 15. jula 1941.

Izlaskom udarnih grupa iz gradova počelo je formiranje prvih partizanskih jedinica.

Pripreme Draže Mihailovića[uredi - уреди]

Glavni članak: Dragoljub Mihailović

Pukovnik Dragoljub Mihailović je sa grupom od 30-ak oficira i vojnika izbegao zarobljavanje u aprilskom ratu. Mihailović i njegovi pratioci su se od početka maja 1941. godine, kao nepredati deo "Jugoslovenske vojske", skrivali na Ravnoj gori, zabačenoj planinskoj visoravni, u kojoj je prisustvo Nemaca bilo slabo. Oni nisu vodili nikakve borbe[8], već su uspostavili kontakte sa organima kvislinške uprave:

Wikicitati „Odmah u početku okupacije, u toku meseca maja ili početkom juna, Nemci su bili organizovali jednu veću akciju da bi očistili naše šume od ostataka jugoslovenske vojske, kako su oni i sami govorili. Tu se u prvom redu mislilo na Dražu i njegove ljude. Ja sam Nemcima isticao nekorisnost i čak štetnost te akcije, govoreći da će za vreme okupacije biti uvek ljudi koji će odlaziti u šumu i bolje je da tamo padnu pod uticaj jednog nacionalnog i trezvenog čoveka negoli pod uticaj komunista. Nemci su te razloge primili, tako da do te akcije nije došlo. Ja sam stajao na stanovištu da Dražin cilj mora da bude i naš cilj. Naš rad treba dtsfcretno da koordinira, a nikako da se sukobljava. Između Draže, odnosno njegovih ljudi, i mene bio je stalni kontakt.[9]
(Milan Aćimović, šef prve kvislinške uprave u Srbiji)

Pukovnik Mihailović je smatrao da treba stvarati infrastrukturu i pripremati se za ustanak, ali da još uvek nije "kucnuo čas". On je cenio da je okupator jači u svakom pogledu, da bi borba protiv njega bila kontraproduktivna. Prvih nekoliko meseci, Mihailović je sa Ravne gore pokušavao da se poveže sa nezarobljenim oficirima, razvije obaveštajnu mrežu, stupi u kontakt sa izbegličkom vladom u Londonu i vrbuje pod svoju komandu činovnike i žandarme. Upućivao je svoje ljude u razne krajeve zemlje sa zadatkom da obveznike upisuju u mobilizacijske spiskove, da šire propagandu kako vojska Kraljevine Jugoslavije postoji i da nije kapitulirala, da je svaki građanin i dalje pod obavezom zakletve, da oni istupaju kao kraljevi izaslanici i da ne treba stupati u borbu protiv okupatora, već samo organizovati se i čekati »povoljan trenutak«. [10]

Na dan napada Nemačke na SSSR 22. jula 1941. izbeglička vlade Jugoslavije izdala je saopštenje u kome apeluje da narod izbegava borbu i da "čeka na bojni znak iz Londona", koji će biti dat "kad dođe za to vreme".[11] Draža Mihailović se pridržavao te politike.

Kada je partizanski ustanak počeo, Draža Mihailović je na Ravnoj gori i dalje imao 30-ak ljudi.[12] Nakon formiranja prvih partizanskih odreda u Srbiji, sve se više naroda pridruživalo partizanima. Neki od seljaka su uskratili izdržavanje oficirima koji "leže" na Ravnoj gori. Ravnogorci su bili besni što partizani vrše sabotaže u njihovoj blizini, što pucaju na Nemce i žandarme.[13] Pukovnik Mihailović je preko Neška Nedića stavio komunistima do znanja da niko nema pravo da organizuje ma kakvu vojsku sem njegovih oficira, koji su jedini ovlašćeni za to. Zabranio je da se napadaju žandarmi i Nemci, ili da se izvode sabotaže.[14]

Pukovnik Mihailović je partizane nazivao "bandama" i elementima koji su se povampirili otkad su Nemci napali na SSSR. On je zapretio da će "lakomislene" na Ravnoj gori, koji bi hteli u borbu protiv Nemaca, najstrože kažnjavati.[15] Krajem juna ili početkom jula, Draža Mihailović je stupio u pregovore sa kvislinzima Dimitrijem Ljotićem i Milanom Aćimovićem za suzbijanje ustanka.[16]

U drugoj polovini avgusta 1941. Mihailović je izdao naredbu o formiranju četničkih odreda, sastavljenih od četa obveznika od 20-30 godina. Ove jedinice imale su ulogu da onemogućavaju pljačku i nasilje, sprečavajući istovremeno delovanje „razornih elemenata". Mihailović se proglasio legitimnim predstavnikom Jugoslovenske vojske i na osnovu ratnih zakona tražio odazivanje vojnih obveznika.

Partizansko dizanje ustanka[uredi - уреди]

Za bazu ustanka odabrana je zapadna Srbija, zbog topografije tla (brdoviti i šumom obrasli tereni), i borbenog življa koje je pružilo jak otpor okupatoru u prošlom ratu. Radilo se o slivu Zapadne Morave, do pojasa Drine.[1]

Početak ustanka[uredi - уреди]

»Kada smo stigli na vašar, do lipe, žandarmi su počeli da pucaju. Žikica je odgovorio. Kad je kleknuo, kad je pucao, kad pre, prosto ne znam, to je bila brzina... Kad sam ja kleknuo, nisam stigao ni pušku da repetiram, a sve je bilo gotovo.«[17]
Vjekoslav Spoja, borac Rađevske čete
»Kada su Žikica i ostali bili sasvim blizu žandarma, možda na nekih trideset koraka, neko od seljaka rekao je: ’Evo ih.’ Žandarmi su se u tom trenutku okrenuli. Videći Žikicu, odmah su uzeli oružje na gotovs. On je, međutim, i dalje išao prema njima. Kad je bio na 15 koraka od njih, oni su opalili po jedan metak. Žikica je u tom trenutku brzo polegao po zemlji. Naglo je izvadio revolver ispod kaputa (koji je bio obukao) i opalio dvaput. Oba puta je pogodio. I jedan i drugi žandarm pali su.«[18]
Mihailo Vujkovac, borac Rađevske čete

Tradicionalno se smatra da je ustanak u Srbiji počeo 7. jula u selu Bela Crkva, kod Krupnja, gde se na Ivanjdan održavao se tradicionalan seoski vašar. Tu je došla grupa od petnaestak partizana iz Rađevske partizanske čete, predvođenih komandantom Mišom Pantićem i političkim komesarom Žikicom Jovanovićem Špancem. Partizani su okupljeni narod pozvali u borbu protiv okupatora. Govorili su lekar Miša Pantić iz Valjeva, student prava Vladan Bojanić iz Bele Crkve i Žikica Jovanović Španac, novinar iz Valjeva i španski borac. Žandari su pokušali da rasture skup, zabranjen u uslovima vojne okupacije. Partizani su otvorili vatru i ubili dva žandarma.[1] Jedini sačuvani domaći istorijski izvor[19], izveštaj Odeljenja javne bezbednosti Ispostave Drinske banovine Odeljenju javne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova od 21. jula 1941. glasi:

Posle desetak minuta od njihovog odlaska naišla je žandarmerijska patrola. Pred opštinskom sudnicom predsednik opštine počeo im je da govori o dolasku ove grupe. U tom su pred žandarme iskrsla dvojica ljudi i to jedan naoružan puškom, a drugi parabelum revolverom. Čim su stali pred žandarme, povikali su: ’Dole oružje!’ Žandarmi su takođe uzeli puške na gotovs i pozvali ih da polože oružje i opalili iz svojih pušaka po jedan metak, ali više glava napadača, U tom su i ova dvojica pripucala na žandarme i na mestu ih ubila.“[20]

Komanda žandarmerije izvestila je da se to zbilo 7. jula oko 15 časova u selu Zavlači (kod Krupnja) i da su tom prilikom ubijeni vođa žandarmerijske patrole narednik Bogdan Lončar i njegov pratilac kaplar Milenko Braković. Nemački izveštaj daje nešto drukčiji opis početka sukoba:

Pretsednik opštine je slušao raport dvojice žandarma u vezi događaja. U toku razgovora, upravo se pojaviše naoružani banditi, koji su, verovatno, primetili pojavu žandarma: opkoliše zgradu opštine, zahtevajući da žandarmi polože oružje. Dok su žandarmi polagali oružje, banditi otvore vatru i smrtno pogode oba žandarma. Potom su banditi uzeli karabine žandarma i pobegnu u obližnju šumu. Za vreme paljbe narod se pozatvarao u kuće. Jedan od vinovnika je seljak Cvitan Soldatović iz sela Bastav; drugi vinovnik je nepoznat. [21]

7. jul se, kao Dan ustanka naroda Srbije, u decenijama nakon drugog svetskog rata slavio kao državni praznik u Srbiji.

Razvoj ustanka[uredi - уреди]

Diverzantska akcija partizana u Srbiji na pruzi Čačak - Užice 1941.
Nemački voz koji su partizani srušili u Srbiji 1941. (slika nađena kod nemačkog vojnika)
Užička republika unutar Nedićeve Srbije

Procena situacije u Srbiji: Po mišljenju komandanta Srbije, a u suprotnosti sa iznetim za Hrvatsku, nemiri se u prvom redu i gotovo isključivo imaju pripisati komunističkom uticaju. Četnici... izgleda da će u potpunosti izbegavati prepade na posadne trupe. Vođa četnika Kosta Pećanac pokušao je, štaviše, preko jednog posrednika, da nemačkim i srpskim vlastima ponudi svoju pomoć protiv komunista.[22]

Operacioni dnevnik načelnika Štaba komandanta Srbije od 11. avgusta 1941.

Ustanak se proširio prvo na zapadnu, a zatim i na druge krajeve Srbije. Tokom jula i avgusta 1941. štampani su mnogobrojni proglasi rukovodstva Partije i SKOJ-a, s pozivom na oružanu borbu protiv okupatora.

Komunističke grupe su početkom jula 1941. presekle telegrafsko-telefonske veze na pruzi Niš - Leskovac; u Beogradu je 4. jula presečen glavni vod Beogradske radio-stanice; udarne grupe u Beogradu izvršile su „mnoštvo demonstrativnih i sabotažnih akcija" (paljenje štampe, zapaljena je garaža „Prišić", presecane ptt veze, paljeni nemački kamioni, izazvan požar u garaži „Ford" u Grobljanskoj ulici, paljeni vagoni sa senom na železničkoj stanici itd.).

Komesarijat unutrašnjih poslova Milana Aćimovića registrovao je u julu 220 sabotaža. Napadane su policijske i žandarmerijske patrole, seoske opštine i sreska načelstva, železničke pruge, a 22. jula 1941. oslobođeno je mesto Valjevska Kamenica. Nemački predstavnik Feliks Bender izvestio je 22. jula 1941. Ministarstvo inostranih poslova da razne grupe „odlučnih komunista u jačini od oko 60-100 ljudi koji, delom dobro naoružani ... preduzimaju teroristička dela prema srpskom stanovništvu, odvode ili ubijaju srpske činovnike, vrše sabotaže" itd. Bender pominje i ubistva nemačkih vojnika (ubistvo jednog nemačkog natporučnika kod Topole; i 8 nemačkih vojnika-pionira); napadani su vozovi i kamioni, izvršeno nekoliko sabotaža na vojnim objektima. Nemački predstavnik saopštava da je srpska žandarmerija nanela gubitke komunistima, ali da ih je i sama pretrpela.[1]

Bender je 28. jula javio da se komunistički napadi nastavljaju, a par dana kasnije čak govori o opasnosti od opšteg ustanka. Za srbijanske kvislinge opasnost se uvećavala i zato što je, uporedo sa komunističkom akcijom u Srbiji, otpočela i aktivnost u Banatu. Žandarmeriji je to nametalo razvlačenje snaga, sve do ugroženih područja od Zrenjanina do Kikinde.

Komunističko rukovodstvo je na prvo mesto stavljalo stvaranje i jačanje partizanskih odreda koji bi se naoružavali razoružavanjem žandarma i nemačkih vojnika, napadima na neprijateljske transporte i skladišta. Stvaranje pokretnih partizanskih odreda upućivalo je na oružani ustanak kao glavni cilj. Glavni štab NOPO Srbije je 8. avgusta je tendencije stvaranja seoskih desetina koje bi čuvale sela i ostajale kod kuća nazivao „oportunističkim". [23] Do sredine avgusta u Srbiji je obrazovan 21 partizanski odred. Prvi partizani bili su isključivo komunisti, članovi SKOJ-a, simpatizeri KPJ, uglavnom radnici, studenti i đaci. Do kraja avgusta formirani su: Valjevski, Posavski, Kosmajski, Prvi šumadijski, Drugi šumadijski, Užički, Boljevački, Čačanski, Mačvanski, Kopaonički, Rasinski, Pomoravski, Kraljevački, Posavski, Ozrenski, Požarevački, Toplički, Kragujevački, Kukavički (Leskovački), Krajinski i Vranjski partizanski odred.[1]

13. avgusta je objavljen Apel srpskom narodu protiv ustanka, a par dana potom i novčane nagrade za ubistvo ustanika:

Raspisane su nagrade onome ko uhvati ili ubije komunistu člana naoružane bande - Svaki bio zvaničan organ ili ne, ko posle gornjega roka ubije ili uhvati komunistu, člana naoružane bande, biće nagradjen sa tri hiljade dinara – a ako ubije vodju bande biće nagradjen sa 25.000 dinara. Jedno isto lice može primiti više nagrada. Na isti način biće nagradjeno i svako ono lice koje pripomogne da se član komunističke bande ili njen vodja ubije ili uhvati. Imena nagradjenih biće čuvana u najvećoj tajnosti.[24]

Raspis Komesarijata za unutrašnje poslove, 19. avgust 1941. godine

Nemci su u toku avgusta registrovali 242 diverzije na urede, žandarmerijske stanice, železnice, telefonske vodove, rudarska i privredna preduzeća. Dotadašnji gubici u ljudstvu iznosili su 22 ubijena vojnika i 17 ranjenih. Prvih dana septembra nemački gubici višestruko su se uvećali.[25]

„Prostori su previše prostrani! Uključene trupe preslabe!"[26] - glasi vapijući izveštaj okupatora krajem avgusta 1941. Rezimirajući, Turner konstatuje, „kao što se pokazalo, da za ovu teritoriju, ovde raspoložive trupe, nisu ni izdaleka bile dovoljne u borbi protiv ustaničkih elemenata."[27] Okupatori su streljali i vešali u Beogradu (na Terazijama), u Užicu, Prnjavoru u Mačvi, Aranđelovcu, Kragujevcu, Šapcu i drugim mestima. Ni pooštravanje represije u avgustu 1941 nije moglo zaustaviti rastući otpor: "do kraja avgusta streljano je oko 1.000 komunista i Jevreja ili je obešeno ispred kuća bandita, čak je jedno celo selo spaljeno, nisu mogle zaustaviti stalno jačanje naoružanih ustanika."[28]

Razvojem ustanka u Srbiji, oreol nepobedivosti Vermahta je uzdrman. Nemci su se suočili sa razvojem ustanka, koji je ugrožavao saobraćaj i eksploataciju sirovina. Nemci su čak pomišljali i na prevođenje saobraćaja za Grčku zaobilaznim putem.[29] Njihove slabe posadne snage (704, 714. i 717. pešadijska divizija) nisu bile u stanju da izađu na kraj s ustanicima. Moral trupa bio je usled brojnih neuspeha uzdrman, i Vermaht javno ismejan. Septembra 1941. godine izgledalo je kao da nemačke trupe ne mogu još dugo izdržati.[30]

Do septembra 1941. godine formirana su 24 partizanska odreda sa oko 14.000 boraca. Na vrhuncu ustanka, partizanski odredi imali su oko 25.000 boraca.[1] Odredi od nekoliko desetina ljudi narasli su u velike vojne formacije: Užički NOP odred na 2.500, Čačanski na 3.000, Kragujevački na 1.500 boraca. Partizanski i četnički odredi, naglo narasli, jednako su se brzo osipali prilikom vojnih neuspeha, znajući preko noći da se prepolove ili čak svedu sa 1.000 na 150 boraca.[1]

Stvorena je povezana velika slobodna teritorija u zapadnoj Srbiji, Šumadiji i Pomoravlju, kao i prvi organi „narodne vlasti“. Savetovanje u Stolicama, septembra 1941. godine, bilo je značajan događaj za dalji razvoj Narodnooslobodilačkog pokreta, a posebno prisustvo Vrhovnog štaba NOPOJ i Centralnog komiteta KPJ na slobodnoj teritoriji Srbije. Užice je skoro dva i po meseca bilo centar rukovodstva Narodnooslobodilačke borbe Srbije i Jugoslavije i najveće slobodne teritorije u Jugoslaviji, poznate kao Užička republika. Stvoreni su mesni, sreski i Glavni Narodnooslobodilački odbor Srbije.

Poziv Mihailoviću[uredi - уреди]

Tito je u julu 1941. godine, naredio štabu Valjevskog partizanskog odreda da stupi u vezu sa pukovnikom Mihailovićem i uspostavi saradnju u borbi protiv okupatora. Partizanska delegaciju, koju je vodio doktor Dragan Jovanović je krajem jula 1941. godine došla u Mihailovićev štab na Ravnu goru. Pukovnik Mihailović ih nije primio, ioako je bio tu, već njegov zamenik Voja Pavlović.[31]

Pavlović je, u ime Mihailovića, predlagao partizanima da ostave oružje i prestanu da se bore:

  1. da partizanski borci sklone oružje na Ravnu goru i da se raziđu kućama; obećavao je da ih Nemci neće progoniti zbog toga što su neko vreme bili u šumi;
  2. da se Dragojlo Dudić, Miša Pantić i Dragan Jovanović, koje je on smatrao vođama partizana u valjevskom kraju, mogu skloniti u njihov štab na Ravnoj gori;
  3. ako je Jovanović voljan da prihvati njegov predlog, mogu ga autom prebaci u Beograd, gde će sve ovo moći da utvrdi sa Milanom Aćimovićem, "komesarom unutrašnjih poslova".[32]

Nakon odlaska partizanske delegacije sa Ravne gore, Pavlović ih je nazivao pogrdnim imenima, ološem i boljševičkim agentima.[33] Mihailović je odlučno odbijao da preduzmu išta protiv Nemaca.[34]

Četničko pristupanje ustanku[uredi - уреди]

Četnici i partizani, zajedno, sprovode zarobljene nemačke vojnike u Užicu 1941.

"Podstaknuti delimičnim uspešno vođenim borbama od strane komunista, nacionalni Srbi organizovali su takođe borbene formacije protiv Nemaca."[35]

Obaveštenje Komandnog štaba nemačkog Komandanta Srbije od 16. septembra 1941. o razvoju oružanog ustanka

„Komunističke i prema nama neprijateljske nacionalno orijentisane srpske bande u poslednje vreme tako su organizovane da se već može govoriti o neprijateljskim jedinicama. Njihova vojnička organizacija poznaje čete i bataljone, koji često stoje pod odgovornim vodstvom nekadašnjih srpskih oficira."[36]

Izveštaj šefa generalštaba Gravenhorsta od 16. septembra 1941.

»Dok smo se mi odmarali i malo prezalogajili, naišla je grupa naoružanih ljudi. Kada su došli bliže, videli smo da grupu predvodi devojka. Imala je pantalone i bluzu koja je ličila na vojničku košulju. Na glavi šajkača, a ispod nje se lepršala njena duga plava kosa. Bilo nam je jasno da su to partizani. [...] Iznenadio sam se kad neki od mojih vojnika i podoficira rekoše: "Zdravo, braćo partizani!" i počeše da se grle i ljube sa partizanima.«[37]
—Četnički komandant Ratko Martinović o prvom susretu sa partizanima 17. avgusta 1941.

Kada je počela organizovana ustanička borba, partizanke i partizani su ismevali "ravnogorce" što se izležavaju i govore da nije vreme za borbu protiv okupatora.[38] U avgustu 1941. godine, grupa "ravnogoraca", pod vođstvom poručnika Ratka Martinovića je napustila Ravnu goru i stupila u borbu.[39] Nekoliko četničkih vođa, prvobitno bez saglasnosti pukovnika Mihailovića[30], poneto talasom ustanka, uključilo se u borbu. Oficiri nisu mogli dozvoliti da borbom rukovode golobradi mladići i laici iz redova učitelja, studenata, radnika i seljaka. To pogotovu nisu mogli dozvoliti oficiri kompromitovani aprilskim ratom i koje je narod već nazivao „svilenim".[1] Učestvovanje četničkih snaga u borbama protiv okupatora u Srbiji je bilo dobrim delom iznuđeno strahom da partizanske snage ne preotmu uticaj u narodu.[1]

Od kraja avgusta 1941. uspostavljali su se prvi dodiri između partizana i četnika. Već 25. avgusta 1941. bio je sačinjen sporazum komandanta Podrinjskog partizanskog odreda i komandanta Cerskog četničkog odreda kapetana Dragoslava Račića o zajedničkim borbama. Partizansko-četničko vojno sadejstvo došlo je do izražaja u zauzimanju Gornjeg Milanovca (800 partizana i 50 četnika Mihailovića), u napadima na Šabac (17 četa sa jedne i druge strane), prilikom blokade Valjeva, u borbama kod Kraljeva, u kojima je sudelovalo 23 partizanske i 19 četničkih četa, sa ukupno oko 4.000 boraca. Partizansko-četnički operativni štab za napad na Kraljevo sačinjavali su sa partizanske strane Ratko Mitrović i Momčilo Radosavljević, a sa četničke Radoslav Đurić i Jovan Deroko.[1]

Borbe za Loznicu[uredi - уреди]

Glavni članak: Bitka za Loznicu 1941.
Nemački vojnici izvlače svog ranjenika, posle borbi u okolini Kraljeva, oktobra 1941.

Bitka za Loznicu se odigrala 31. avgusta 1941. godine kada su ustanici napali Nemce u Loznici, nakon što su odbili da se predaju. Tokom ovih borbi poginuo je četnički komandant potpukovnik Veselin Misita, koji je predvodio napad na Nemce u Loznici.

Borba za Loznicu je bila najveći oružani sukob sa Nemcima do tada u okupiranoj Jugoslaviji.[40]

Borbe za Krupanj[uredi - уреди]

Glavni članak: Bitka za Krupanj 1941.

Posle trodnevnih borbi Krupanj su 3. septembra 1941. oslobodili delovi Valjevskog partizanskog odreda i četnički odredi popa Vlada Zečevića i poručnika Ratka Martinovića, koji su kasnije pristupili NOP-u.[41]

Oslobođenje Užica[uredi - уреди]

Glavni članak: Užička republika

Nakon što je ustanak uzeo maha, novopostavljeni komandujući general u Srbiji Franc Beme doneo je odluku da Nemci 21. septembra napuste Užice. Kolona je bila duga 6 kolometara i u njoj se kretalo 1.217 vojnika.[42]

Znajući za odlazak Nemaca, Radomir Đekić sa 100 četnika isti dan ulazi u Užice, gde se pridružuje Nedićevim ljudima. Kako je Kosjerić oslobođen 24. septembra izjutra, u užičkom okrugu ostalo je još neoslobođeno Užice u kome su se nalazili Pećančevi četnici i Nedićeva žandarmerija. Sa njima su povedeni razgovori da se Užice preda. Kad sporazum nije postignut, odlučeno je da se izvrši napad na grad. Uveče, 23. septembra sve tri partizanske čete bile su spremne za napad. Ranije toga dana, osećajući da se steže obruč oko grada, žandarmi su počeli da beže iz Užica. Sledećeg dana Nemci su bombardovali skladište municije u Krčagovu i druge objekte, pa je najveći deo četnika i žandarma napustio grad.[42]

Dok su Pećančevi četnici napuštali Užice, komandant partizanske grupacije Slobodan Sekulić poslao je u grad patrolu sa porukom načelniku Branku Barbuloviću da preda grad. Kako nije raspolagao nikakvim snagama za borbu protiv partizana, on je predao grad. Pored Zlatiborske, Račanske i Užičke partizanske čete uskoro su s vozom, kamionima i motorciklima stigle i čete istočne grupe Užičkog NOP odreda, a sa severa preko Crnokose partizani Crnogorske čete.

U toku istog dana na okupu se našao ceo Užički NOP odred, tako da su sve njegove čete uveče promarširale kroz grad, a na žitnoj pijaci održan je veliki narodni miting na kome su govorili Želimir Đurić i Slobodan Sekulić. Na mestu gde su pre nekoliko dana visili obešeni borci Zlatiborske partizanske čete, stanovništvo Užica je pozdravljalo defile partizanskih jedinica.[42]

Borbe za Šabac[uredi - уреди]

Masovno streljanje stanovništva u bari kraj Šapca, septembra 1941.

Nebojša Jerković, komandant Mačvanskog partizanskog odreda, došao je kod kapetana Dragoslava Račića, komandanta Cerskog korpusa, radi dogovora o napadu na Šabac:

Wikicitati „"Račić je pokušao da ga ubedi da bi takav napad bio preuranjen. Partizani su i posle toga insistirali da se ide na Šabac. Nije prošla ni nedelja dana, a Nebojša Jerković se ponovo sa užom pratnjom pojavio kod Račića. Ovom prilikom komunisti su prosto iznudili od Račića pristanak, govoreći mu da ako on opet odbije, onda će oni sami ići u napad, i istovremeno će reći narodu da su četnici odustali od dalje borbe protiv okupatora. (...) ako komunisti sami pođu na Šabac, njihov ugled bi znatno porastao, makar privremeno, pošto je celi narod Podrinja zaista bio raspoložen za borbu protiv Nemaca." [43]
(Dušan Trbojević iz Cerskog četničkog odreda)

Borbe za Šabac vođene su od 22. septembra do 24. septembra 1941. godine. 24. septembra po podne opkoljenim Nemcima je došla u pomoć 342. nemačka pešadijska divizija, koja razbija ustanički obruč. Nemci su posle bitke za Šabac u znak odmazde izvršili ratni zločin prema civilnom stanovništvom, streljavši oko 1.000 građana Šapca i Mačve.[44] Mačvanski partizanski odred je posle opsade neuspele Šapca spao na polovinu boraca.[1]

Nastup 342. divizije u borbama za Šabac označio je početak velike nemačke ofanzive na ustaničku teritoriju.

Borbe za Kruševac[uredi - уреди]

Glavni članak: Bitka za Kruševac 1941

Bitka za Kruševac se odigrala 23. septembra 1941. godine između četnika i Nemaca tokom Drugog svetskog rata. Nemci su pružili žestok otpor iz gimnazije, koja je bila njihovo najjače utvrđene u gradu i očekujući da im stigne pojačanje. Iz pravca Stalaća stigao je nemački oklopni voz, posle čega Nemci razbijaju opsadu.

Nemci su ubrzo streljali u znak odmazde oko 80 srpskih civila. Nemci u Kruševcu nisu izvršili odmazdu „stotinu za jednog“, kao u drugim mestima u Srbiji.

Borbe za Gornji Milanovac[uredi - уреди]

Datoteka:Vesti 17 okt 1941.JPG
Vesti od 17. oktobra 1941. o velikom porazu Nemaca kod Gornjeg Milanovca.

Dogovor o napadu na Nemce u Gornjem Milanovcu postignut je na sastanku između četnika i partizana u selu Lunjevici. Na sastanku je Zvonimir Vučković, komandant Takovskog četničkog odreda, postavljen za komandanta zajedničke četničko-partizanske akcije protiv Nemaca, a partizanski vođa, učitelj Milan Rakić za njegovog zamenika. Vučković je hteo da odgovori partizane od napada na Milanovac, ali je znao da će izostajanje četnika iz borbe biti štetno po njih. Vučković navodi da se našao u dilemi:

Wikicitati „"Nije moglo biti ni malo sumnje da bi smo pretrpeli veliku štetu ako u toj fazi našeg organizovanja ostanemo skrštenih ruku i po strani. Moćna propaganda partizana ne bi imala ni malo muke da ubedi narod da su oni jedini borci za slobodu. Samo za trenutak pomislio sam na mogućnost da se negde ispod Gornjeg Milanovca postavim sa odredom između partizana i Nemačkog garnizona. Rezultat takve akcije nesumnjivo bi nam kudi i kamo više škodio. (...) Odluka koju sam doneo, tako mi se činilo, mogla je bar nešto spasiti, pored toga što mi je ulivala malo nade da ću, kad se pridružim partizanima, biti u stanju da ih nagovorim da odlože napad za koji dan." [45]

Početak napada na Gornji Milanovac određen je 28. septembra 1941. za tri sata ujutru. Posle par časova borbe, poručnik Vučković je ponudio opkoljenim Nemcima da se predaju, što su oni i prihvatili. Zarobljeni Nemci su kasnije sproveni na Ravnu goru.

Borbe za Čačak[uredi - уреди]

Glavni članak: Borbe za Čačak 1941.
Zarobljeni nemački tenk od boraca Takovskog bataljona Čačanskog NOP odreda kod Rapaj brda 5. oktobra 1941.

General Franc Beme, komandant Srbije, naredio je 28. septembra napuštanje Čačka. U samom Čačku nije bilo bitke sa Nemcima. Partizansko-četničke snage su 1. oktobra 1941. ušle u Čačak, a potom je formirana zajednička komanda grada. Partizanski predstavnik je bio Milenko Nikšić, komandant Ljubićkog NOP odreda, a četnički — kapetan Bogdan Marjanović. [46]

U Čačku je ubrzo došlo do borbi između partizana i četnika, nakon što je Draža Mihailović 1/2. novembra izdao naređenje za napad majoru Radoslavu Đuriću.

Borbe za Kraljevo[uredi - уреди]

Pijačni dan u Kraljevu, u jesen 1941.

Plan napada na Kraljevo donet je 4. oktobra 1941. godine, kada je formiran i zajednički štab. Partizansko-četnički operativni štab za napad na Kraljevo sačinjavali su sa partizanske strane Ratko Mitrović i Momčilo Radosavljević, a sa četničke Radoslav Đurić i Jovan Deroko.[1]

Kraljevo je bilo pod blokadom partizansko-četničkih snaga kojima je rukovodio zajednički Operativni štab za napad na Kraljevo. Ustaničke snage su, oktobra 1941, više puta bezuspešno napadale nemački garnizon u Kraljevu. [47]

Prvih dana opsade Nemci su uhapsili nekoliko hiljada Kraljevčana, koje su držali kao taoce. U znak odmazde za ustanički napad na Kraljevo. 14. oktobra Nemci su izvršili ratni zločin, streljali su 1.738 muškaraca i 19 žena.

Pregovori partizana i četnika[uredi - уреди]

Glavni članak: Sastanak u Brajićima

Za borbe u Jugoslaviji ubrzo se čulo u savezničkom svetu. U zemlju je stigla saveznička misija na čelu sa Bilom Hadsonom, a zapadna štampa je počela da gradi mit o herojskom borcu, pukovniku Mihailoviću. Saveznici su formirali zajednički stav, koji mu je prenet: biće priznat za lidera pokreta u celoj zemlji, ali pod jednim uslovom - da održi jedinstvo sa partizanima.

24. oktobra 1941. je potpisan sporazum između četničkog odreda na sektoru G. Milanovac — Kragujevac i Kragujevačkog NOP odreda o saradnji u borbi protiv okupatora i kvislinga. Komesar Kragujevačkog NOPO Vladimir Dedijer je oko sklapanja sporazuma najpre pregovarao sa majorom Miodragom Paloševićem a zatim sa kapetanom Radovanom Stojanovićem.[48] Sporazum potpisan u manastiru Vraćevšnici (planina Rudnik) kaže sledeće:

1 Radi borbe protiv okupatora i njegovih slugu: Nedića, Pećanca, Ljotića i drugih, Komandanti obeju odreda izradili su zajednički plan i podelili sektore na pravcu Milanovac — Kragujevac.
2 U duhu sporazuma Glavnog štaba narodno-oslobodilačkih partizanskih odreda i vrhovne komande četničkih odred jugoslovenske vojske, taj se sporazum ostvaruje i na pravcu Milanovca—Kragujevca:
a) Svi raniji nesporazumi i slučajevi ispitaće se s tim da se krivci najstrožije kazne.
b) Proglašuje se sloboda zbora i dogovora. Nijedna ni druga strana ne sme na zborovima napadati jedna drugu.
v) Dosadašnja mobilizacija se oglašuje nevažećom i za jednu i za drugu stranu. Mobilizacija se ponovo vrši na zajedničkim zborovima na kojima će prisustvovati [predstavnici] i jednog i drugog štaba. Dosadašnji sistemi objava se ukidaju, jer se pokazao kao štetan. Ljudi su se izvlačili iz narodno-oslobodilačke borbe i ostajali kod kuća. Svi ljudi koji ostaju kod kuća smatraju se za nemobilisane, sem ako im se ne dodele specijalne funkcije: članovi odbora za ishranu, organizatori odreda u tom selu.
g) Dosadašnje rezerve hrane ostaju lično vlasništvo i jednog i drugog odreda, a da se zajednički šalje apel svom narodu u pravcu Milanovac—Kragujevac da da priloge u hrani, stoci, konja, odelu, namirnicama. Skupljena hrana posle ovog skupljanja se deli na dva dela. Posle toga svaki odred se ishranjuje nezavisno jedan od drugog. Pozajmice jedni — drugim mogu se vršiti.
d) Jedna i druga strana zajednički određuju upravne vlasti u pravcu Milanovac—Kragujevac s tim da se po mogućstvu zadrže dosadašnji presednici, ako su pomagali narodno-oslobodilačku borbu i nisu bili petokolonaši i narodni neprijatelji.
đ) Uspostavlja se zajednički sud protiv petokolonaša. Sud čine oba štaba.
e) Ove sporove u vezi s prekršenjem sporazuma rešavaće oba štaba zajednički.[49]


Sporazum nije dugo živeo. Partizani navode da se ni tog sporazuma četnička strana nije pridržavala[50], a četnici obratno.[51]

Propali višenedeljni pregovori između Mihailovića (vođa četničkog pokreta, koji su verni kralju) i Tita (vođa komunističkih partizana u Jugoslaviji) u vezi mogućnosti zajedničke borbe protiv okupatora i to zato, jer su postavljeni takvi uslovi, koje Mihailović nije mogao da prihvati.[52]

Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 26. oktobara 1941.

Nije prošlo ni nedelju dana od prvog susreta sa savezničkom misijom, a Mihailović je poveo koncentričan napad na Užičku republiku, i zatražio sastanak sa nemačkom komandom.[53] Bil Hadson je u novembru javljao: "Partizani bi bili za kompromis, no Mihailović veruje da drži sve adute."

Nemačke mere protiv ustanka[uredi - уреди]

Odmazde tokom ustanka u Srbiji (snimci nađeni kod Nemaca).

Prvi pokušaji okupatora da uguše ustanak u Srbiji ostali su bez uspeha, zbog čega su Nemci bili prisiljeni da dovuku pojačanja sa drugih frontova da bi likvidirali ustaničke snage.

Izričit zahtev za ugušenje ustanka dao je Hitler 16. septembra kada je imenovao generala Franca Bemea za komandujućeg generala u Srbiji.[54] Zajedno sa Bemeom u Srbiji su poslate dve borbene jedinice za pojačanje: 125. divizija iz Grčke i 342. divizija iz Francuske. Beme je primio zadatak, „da na području Srbije osigura puteve i za nemačku ratnu privredu važne objekte i potom na celokupnoj ustaničkoj teritoriji najoštrijim sredstvima ponovo uspostavi red".[30]

Na granici prema Drini postavljena je jedna nemačka posadna divizija iz NDH i ustaše, a na Savi mađarska ratna rečna flotila.

Formiranje Nedićeve vlade[uredi - уреди]

Nemački okupatori su strahovali od učvrćenja jedinstvenog ustaničkog fronta komunista i nacionalističkih snaga, jer bi onda protiv sebe imali čitav srpski narod. Nemci su računali da će Nedićeva vlada uspeti da razdvoji ustanički front koji je nastao ujedinjavanjem komunističkih i nacionalnih snaga pod Mihailovićem.

Aćimovićev Savet komesara svojom neefikasnošću nije zadovoljavao. Nemci su bili rešeni da stvore novu, autoritativniju vladu, ne bi li odvojili Mihailovića od komunista. Izbor saradnika okupatora u Srbiji je bio veoma sužen, jer su osnovne društveno-političke snage već bile svrstane na stranu komunista i četničkog pokreta Draže Mihailovića.

Ljotićevi predstavnici su zahtevali da vlast preuzme ličnost koja ima autoritet u srpskom narodu. Vojni zapovednik Srbije general Dankelman 29. avgusta razrešio je Savet komesara i postavio Nedićevu vladu „narodnog spasa". General Milan Nedić je Nemcima odgovarao kao vojnik, jer je ustanicima trebalo pokazati čvrstu ruku, zatim jer je verovao u nemačku pobedu i bio je protivnik jugoslovenske države. Davanjem vlasti uticajnom srpskom nacionalisti, Nemci su udarili klin partizansko-četničkoj saradnji, a pritom suprotstavili Mihailovićevom pokretu Nedićev nacionalistički projekt, pod svojim nadzorom. [1]

Vlada je obrazovana 29. avgusta 1941. godine. Nedić i ministri su dobili mandat iz ruku okupatora. Nedić je dobio pravo na upotrebu srpskih državnih znamenja - grba i zastave. Stvaranjem vlade, po nazivu, jer nije imala bitnija ovlašćenja u odnosu na Savet komesara, Nemci su praktično podrivali kraljevsku vladu u emigraciji. Nedićeva "vlada" je imala znatno veći uticaj od Aćimovićevog komesarskog saveta. [1]

Nemački masakri civila[uredi - уреди]

Nemačka obznana: za 10 ubijenih i 26 ranjenih Nemaca streljano je 2300 stanovnika Kragujevca, "pre svega komunista, bandita i njihovih pomagača".
16 partizanskih omladinaca čeka strijeljanje od strane njemačkih vojnika, Smederevska Palanka, 20. kolovoza 1941.

Oktobra 1941. je kao odgovor na sve veći partizanski otpor, novopostavljeni komandant nemačke vojske u Srbiji, Franc Beme uveo takozvane "mere pokajanja", obelodanjene u zvaničnoj naredbi da se za svakog ubijenog nemačkog vojnika ima pogubiti 100 civila, a 50 za svakog ranjenog. U Bomeovom naredenju je naglašeno da taoci moraju biti uzimani iz populacija koje uključuju: "sve komuniste, ljude za koje se sumnja da su komunisti, sve Jevreje i određen broj nacionalista i demokratski nastrojenih stanovnika."[55] Shodno tome, žrtve "mera pokajanja", bili su pre svega jevrejski zatvorenici iz Šapca i Beograda, osumnjičeni komunistički simpatizeri zatvoreni u logoru Banjica, kao i grupe Roma iz Beograda i okolinih naselja. Srpsko civilno stanovništvo stradalo je najviše u gradovima u unutrašnjosti, gde je broj lokalnih Jevreja i zatvorenika komunista bio nedovoljan da ispuni predviđenu kvotu talaca.[56] Nemačka armija je, takodje, širom Srbije preduzimala "kaznene ekspedicije" na oblasti ili mesta za koja se sumnjalo da skrivaju partizane. Tokom dva meseca Bemeovog mandata na čelu vojne komande (oktobar-decembar 1941.), ubijeno je približno 30 000 civila - uključujuci gotovo svo muško jevrejsko stanovništvo Srbije.[57][58] Civili su ubijani toliko bezobzirno da su prilikom masakra u Kragujevcu deca izvedena iz škole i streljana.

Nemci su naglim upadom u Gornji Milanovac varoš pretvorili u zgarište, vrativši se s taocima u garnizone pod svojom kontrolom. Varoš je zapaljena a svi odrasli muškarci koji se nisu sklonili na vreme pohapšeni. Paljena su čitava mesta: „Veliki oganj koji je gutao i poslednju kuću na Rudniku mogla je osmotriti cela Šumadija".[1]

U svesti nacista, postojalo je poistovećenje komunističkih pobunjenika sa Jevrejima, što je činilo Jevreje adekvatnom metom za odmazde. Krajem oktobra 1941., kada je ustanak u Srbiji dostigao vrhunac, Harald Turner je u pisao da taoce treba tražiti među zatvorenim Jevrejima i Romima, smatrajući to "pitanjem principa, budući da ove dve grupe predstavljaju elemenat nesigurnosti i stoga opasnost po javni red i sigurnost."[59] Represalije su bile efikasan način za rešavanje "jevrejskog pitanja", naročito posle Ajhmanovog naređenja. Kako je Harald Turner istakao u prepisci sa Berlinom, sprovođenje kaznenih mera bio je "neprijatan posao", ali se "jevrejsko pitanje, samo po sebi, najbrže rešava na ovaj način".[60] Turner se pritom osvrnuo na nelogičnost politike streljanja jevrejskih taoca, budući da je odmazda trebalo da ide "na račun Srba" koji su činili okosnicu pobune. Međutim, ovo je pravdavao pozivajući se na praktične razloge ("oni [Jevreji] su ti koje već imamo u logoru") i "konačno rešenje": "Sem toga, oni su takode građani Srbije i moraju da nestanu".[61] Jedan nemački vojnik je nakono rata konstatovao: "Ubijanje Jevreja nije imalo nikakve veze sa napadima partizana". Odmazda je zapravo bila "alibi za istrebljenje Jevreja".[62]

Četničko napuštanje ustanka[uredi - уреди]

Nemci su za gušenje ustanka u Srbiji 1941. angažovali dodatne trupe i sproveli drastične represalije nad stanovništvom, što je Mihailovića navelo da se povuče iz ustanka, napadne partizane i zatraži kontakt sa nemačkom upravom radi prekida neprijateljstva:

Četnički odredi jugoslovenske vojske pod komandom pukovnika Draže Mihailovića stavljaju se na raspolaganje za borbu protiv komunista u saradnji sa nemačkim Vermahtom.[63]

Dražina ponuda Nemcima iz oktobra 1941.

Uprkos Mihailovićevom istupanju iz ustanka, Nemci su mu odgovorili da upravo stižu njihove oklopne trupe koje će se efikasno obračunati sa banditima, i da "nemački Vermaht ne može da se optereti takvim saveznicima koji mu se privremeno priključuju iz razloga oportuniteta".[64] Mihailović se pravdao da je morao uzeti neke gradove od Nemaca da ih komunisti ne bi uzeli[65] i da nije hteo da ratuje protiv Nemaca:

Wikicitati „"Nije moja namera da ratujem protiv okupatora, jer kao generalštabni oficir poznajem snage obeju snaga. (...) Sami Nemci su predali Užice, a time je počela trka između mene i komunista. Pošto su Nemci povukli svoj slabi garnizon, komunisti su napali Gornji Milanovac, pa sam stoga i ja morao to da učinim. Oni su krenuli na Čačak, pa sam morao i ja. Pošli su na Kraljevo, morao sam i ja. Napad na Krupanj nije moje delo, već je to delo otpadnika poručnika Martinovića. Ali, moji ljudi su krenuli na Loznicu zato da je komunisti ne zauzmu. Napad na Šabac je delo neposlušnih elemenata."[64]

Mihailović je izjavljivao okupatorima bezrezervnu lojalnost i tražio municiju za borbu protiv ustanika.[66] Molio je da njegovo "delovanje na nacionalnoj osnovi" ostane potajno da ne bi prošao kao Kosta Pećanac, koji je sklopio otvoreni sporazum sa okupatorom, čime je izgubio uticaj u narodu i stekao oznaku izdajnika.[64]

Wikicitati „"Molim još jednom da mi se još noćas isporuči određena količina municije! Samo po sebi je razumljivo da sve ovo sa obe strane treba da se zadrži u najvećoj tajnosti."[64]
()

Uprkos svim njegovim predlozima, Nemci mu nisu ostavili drugu mogućnost do da položi oružje. Na rastanku, Draža im je rekao:

Wikicitati „"Nećemo se boriti protiv Nemaca, pa ni onda ako nam ova borba bude nametnuta."[64]
()

Od tada pa nadalje, Mihailović je vodio bespoštedni rat protiv partizana. Glavni štab NOPO Srbije je 6. novembra 1941. izdao Proglas srpskom narodu o „izdajstvu Draže Mihailovića" koji je napao partizane i nastoji da obmane „poštene srpske seljake i četnike".[67]

Istovremeno sa okretanjem Mihailovića Nemcima, 15. novembra ga je Dušan Simović preko Radio-Londona promovisao za komandanta „svih jugoslovenskih oružanih snaga u zemlji". Mihailović je 16. novembra izdao Proglas Srbima, Hrvatima i Slovencima kojim obaveštava da ga je kralj, na predlog „slobodne jugoslovenske vlade u Londonu", imenovao za Komandanta celokupne jugoslovenske vojne sile na okupiranoj teritoriji Jugoslavije, čime se svi naoružani pokreti stavljaju pod njegovu komandu.[68]

Četničko-partizanski sukob[uredi - уреди]

Čačak novembar 1941. Posle četničkog napada, građanke i građani Čačka protestuju noseći transparent sa natpisom: "Mi, majke, žene i sestre tražimo obustavu bratoubilačke borbe." Četnici su pucali na demonstrante (prema Dnevniku Vladimira Dedijera).

Neposredno nakon što se ponudio Nemcima kao saradnik, Mihailović je preduzeo opšti napad na partizansku Užičku republiku. Istoričar Branko Petranović smatra da je napadom četnika na Užice, Ivanjicu, Čačak, Gornji Milanovac i druga mesta slobodne teritorije u noći između 31. oktobra i 1. novembra 1941. godine započeo građanski rat u Srbiji.[1]

Četničko-partizanski sukob je kulminirao potiskivanjem i opkoljavanjem četnika na Ravnoj gori, ali do njihovog uništavanja nije došlo iz međunarodnih obzira. Vrhovni štab je ponudio četnicima da stupe u borbu protiv Nemaca, da se odreknu zahteva da se partizani potčine Mihailoviću i da se pitanje jedinstvenog operativnog vodstva rešava sporazumno. Primirje je zaključeno 20. novembra 1941. u Čačku, ali želja da se on poštuje nije postojala, iako su se Nemci pripremali za završni udar. Dogovoreno je da se pruži otpor okupatoru, puste zarobljenici obe strane i da jedna mešovita komisija ispita uzroke sukoba i krivice za „zločina dela". Mihailović je odmah izvestio kraljevsku vladu da je uspeo da zaustavi „bratoubilačku borbu" i da nastoji da udruži sve snage za borbu protiv Nemaca.[69] On je, međutim, odlučio da ne pruži otpor nemačkoj ofanzivi.

Bivši četnički starešina Zvonko Vučković opisuje međusobne borbe četnika i partizana tokom ustanka (obračun u Ovčaru) na sledeći način:

Wikicitati „„U mešavini koja se tako stvorila bilo je nemoguće razlikovati jedne od drugih. Ista odela, iste psovke i komanda. U takvoj gužvi je uvek mnogo žrtava. Najgore je što ne znaš koga gađaš, a kad pucnjava počne, ne prestaje do mraka. Njihova petokraka zvezda i naša trobojna kokarda, i kad su bile na šajkačama, mogle su se osmotriti samo iz neposredne blizine. Ako se sukobimo u selu onda se tek stvori krkljanac. Jurimo se oko kuća i štala kao deca koja se igraju žmurke. Čas mi jurimo njih a čas oni nas. U takvoj igri gine sve od reda: i mi i oni, i žene i deca, i stoka i kokoške. i sve što je živo".[70]
()

Četničko-partizanski sukob iznurio je ustanike i njihovu otpornu moć pre nego što su Nemci krenuli u završnu ofanzivu.

Nemačka ofanziva[uredi - уреди]

Nemačka ofanziva protiv partizana[uredi - уреди]

Glavni članak: Operacija Užice
Datoteka:Užice vešala 1941.jpg
Obešeni borci Zlatiborske partizanske čete, Užice, 1941.

Krajem septembra Nemci su sa oko 80.000 vojnika otpočeli prvu veću ofanzivu na slobodnu teritoriju Užičke republike (poznatu kao Prva neprijateljska ofanziva), sprovodeći istovremeno najgrublji masakr nad stanovništvom, naročito u Kragujevcu, Kraljevu i Šapcu. U ovim akcijama Nemcima su sadejstvovale kvislinške formacije - Srpske državne službe i Srpskog dobrovoljačkog korpusa.

Uporedo sa nemačkom ofanzivom, došlo je i do opšteg napada četnika na partizane. Pukovnik Mihailović je pomaganjem Nemcima u slamanju ustanka, pokušao sebi da obezbedi privilegovan položaj kod okupatora.[3]

I. Vojna situacija u Srbiji


a) Operacija 342. i 113. peš. div. neočekivano je pogodila komunističke ustanike u rejonu Užice — Čačak (oko 10.000 ljudi). Istina, glavnina je uspela da pobegne prema jugu i jugoistoku, na hrvatsku teritoriju koju poseduju italijanske jedinice, ali su gubici ustanika ipak veoma veliki, ukupno oko 2000 ljudi. Ta činjenica, kao i dolazak zime, dopušta da se komunistički ustanički pokret na srpskoj teritoriji može privremeno smatrati kao potučen. I dalje treba računati sa pojedinačnim sabotažama i prepadima koje će vršiti razbijeni delovi. [71]

Izveštaj operativnog odeljenja Komandanta Srbije od Komandantu Jugoistoka o rezultatima operacija protiv ustanika 5. decembra 1941.

Pod udarom daleko nadmoćnijih snaga, Vrhovni štab NOPO Jugoslavije i Glavni štab NOPO Srbije, bili su prinuđeni da napuste Srbiju i da se sa delom snaga povuku u Sandžak i istočnu Bosnu. Od ovih i crnogorskih bataljona formirana je u Rudom 21. decembra Prva proleterska udarna brigada. Jedan deo partizanskih snaga ostao je u Srbiji, a Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju u Beogradu, gde se vratio iz Sandžaka.

Nemačka ofanziva protiv četnika[uredi - уреди]

Glavni članak: Operacija Mihailović

Nemci nisu prihvatili Mihailovićevu ponudu da pređe na njihovu stranu. I pored toga, on im je izjavio da mu nije namera da ratuje protiv okupatora i da im neće pružati otpor.[64] Mihailović je uoči nemačkog napada sklonio trupe sa Ravne Gore.[72] On je 1. decembra naložio svojim komandantima da se legalizuju u okviru Nedićevih formacija. On je 6. decembra opkoljen u kući majora Aleksandra Mišića u Struganiku, s grupom svojih ljudi. Mihailoviću je uspjelo pobjeći, ali dva njegova bliska suradnika, majori Mišić i Fregl, su uhvaćeni i kasnije strijeljani.

Akcija čišćenja i osiguranja saobraćajnice uz dolinu Zapadne Morave protiv pristalica Mihailovića je okončana. Mihailoviću je pošlo za rukom da sa malobrojnim pristalicama pobegne, ali je uhvaćen vođa štaba Mišić sa svojim ljudima. Time je razbijena najveća grupa nacionalnih ustanika na prostoru Srbije. Upućen proglas Srbima da je Mihailovićeva glava ucenjena na 200 000 dinara.[52]

Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 10. decembra

Mihailović se najprije skrivao na području Ravne Gore, a kasnije produžio prema Sandžaku i Crnoj Gori koji je bio pod talijanskom okupacijom.

Za njim je raspisana poternica i narednih meseci je bio u bekstvu.

Nemački prodor na istočnom frontu[uredi - уреди]

Uporedo sa slomom ustanka u Srbiji, dešavao se duboki nemački prodor u SSSR.

Nemačko napredovanje u početku je objašnjavano kao nemačka propaganda, čista laž. Kasnije je prihvatano da Nemci napreduju, ali isticanjem da se Sovjetski Savez ne raspada, te da SSSR neće doživeti sudbinu Francuske. Bilo je i onih koji su smatrali da Rusi namerno puštaju Nemce, pa će „kada ih namame daleko, onda ošinuti". Narod jednostavno nije želeo da veruje da Nemci napreduju, jer je to ljude pogađalo. Fašističke radio-stanice javljale su o uništavanjima celih ruskih armija, „kodovima", padu grada za gradom, pokrajine za pokrajinom.

Broj žrtava[uredi - уреди]

Gubici ustanika[uredi - уреди]

Gubici srpskih ustanika bili su vrlo visoki. Oni su u periodu od 1. septembra 1941. do 15. januara 1942. iznosili 7904 palih u borbi.[73]

Često se, pa čak i u obrazloženju Zakona o državnim praznicima Srbije iz 2004. godine, navodi cifra od 11.522 ubijena ustanika, kao i 21.809 streljanih civila u Srbiji, "dakle, ukupno 33 hiljade građana centralne Srbije, ubijeno je za vreme ustaničkih borbi ’41. godine." [74] Ove cifre od 11.522 ustanika ubijena u borbi i 21.809 streljanih civila potiču iz nemačkog izveštaja koji govori o ukupnim gubicima ustanika u Srbiji i Bosni u periodu od 1. septembra 1941. do 5. aprila 1942. godine.[75] Ove cifre je, kao žrtve ustanka u Srbiji, predstavio ravnogorski istoričar Kosta Nikolić u svojoj knjizi iz 1999. godine.[76]

Nemački gubici[uredi - уреди]

Prema nemačkom izveštaju, do 31. decembra 1941. godine gubici sledećih divizija (704, 714, 717. i 718. peš. div.) u Srbiji i NDH ukupni su iznosili:[77]

  • Poginulo 17 oficira i 259 podoficira i vojnika
  • Ranjeno 24 oficira i 496 podoficira i vojnika
  • Nestalo 4 oficira i 390 podoficira i vojnika

U ovom izveštaju nedostaju 342. i 113. divizija, 125. p.puk, landesšicen bataljoni, te policijske i druge službe.

Nevine žrtve[uredi - уреди]

Za vreme ustanka u Srbiji, nacisti su tokom sistematskog sprovođenja ratnog zločina ukupno streljali 12.196 civila.[78]

Posledice[uredi - уреди]

Ubrzo nakon sloma ustanka, Srbija je postala prilično pacifikovana teritorija. Na njenoj teritoriji je ostala samo jedna nemačka divizija, a težište otpora je pomereno na zapad, u NDH.

Mnogi četnički komandanti su tokom 1942. legalizovani kod okupatora. U decembru 1941. godine Mihailovićevi četnici streljali su zajedno sa Nemcima u Čačku samo u jedan mah 80 pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta.[3] U toku decembra 1941. godine i tokom cele 1942. Mihailovićevi „legalizovani" četnici pohapsili su i predali Nemcima u raznim krajevima Srbije hiljade pristalica partizana koje su Nemci streljali u logorima na Banjici, Nišu, Užicu, Čačku i drugim mestima, a pored toga sami četnici su poubijali hiljade pristalica partizana, batinali hiljade ljudi, a veliki broj žena i devojaka iz partizanskih porodica silovali.[3]

Malobrojni preostali partizani u Zapadnoj Srbiji su brzo uništeni.

U Zapadnoj Srbiji, naše snage koje su se čitave zime valjano tukle bile su prinuđene da se povuku: jedan deo zajedno s Kosmajcima i Kolubarcima prema Rudniku a drugi, manji deo, ovamo (u Bosnu) sa popom Vladom. U borbama je pao i Nebojša, komandant Mačvanskog odreda, i Radovan Vuković. Nedićevske snage blokirale su prelaze na Drini, dok se u Kolubari, na Rudniku, Toplici i Jablanici naši odredi i dalje junački bore uprkos najtežih uslova. [79]

OBAVEŠTENJE VRHOVNOG KOMANDANTA NOP I DV JUGOSLAVIJE DRUGA TITA OD 31 MARTA 1942 GOD. O SITUACIJI NA FRONTOVIMA

Unutarustanički partizansko-četnički sukob ("bratoubilački rat"), jednom započet u Srbiji, imao je lančane posledice na celu okupiranu Jugoslaviju. KPJ ubrzo zabranjuje na istoj teritoriji uporedno postojanje dve vojske, a četnici zabranjuju sve razgovore sa komunistima, sem preko nišana.[1]

Posleratno suđenje[uredi - уреди]

Glavni članak: Beogradski proces
Optuženi Dragoljub Mihailović pred vojnim sudom u Beogradu 1946.

Na beogradskom procesu 1946. godine Mihailoviću je, između ostalog, suđeno što je pomogao Nemcima u slamanju ustanka u Srbiji 1941. godine:

Pošto je izvršio pripreme za opšti napad na partizane, Mihailović je prekršio sporazum o zajedničkoj borbi četnika i partizana protiv okupatora zaključen oktobra 1941. godine, te 1. novembra 1941. godine izdao naređenje svim komandantima da povuku sve odrede sa frontova prema Nemcima i pređu u opšti napad na partizane. Izvršujući ovo naređenje svi njegovi odredi u Srbiji napustili su frontove prema Nemcima, otvarajući slobodan put za prodor na oslobođenu teritoriju i prešli u opšti napad na partizane.[3]

Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima

Savremena tumačenja[uredi - уреди]

Ubistvo žandarma[uredi - уреди]

Danas se u Srbiji neretko osuđuje početak ustanka jer je 7. jula pucao "Srbin na Srbina", odnosno "brat na brata". Okružni sud u Šapcu je 2009. godine doneo presudu o rehabilitaciji dvojice ubijenih žandara, Bogdana Lončara i Milenka Brakovića, koji su pokušali da spreče dizanje ustanka. U obrazloženju presude se kaže da su oni “ubijeni bez odluke suda i bez sprovedenog postupka, iz ideološko-političkih razloga, kao žrtve progona i nasilja, od strane pripadnika partizanskog pokreta.” U obrazloženju još piše:

”Taj momenat može se simbolično smatrati i početkom građanskog rata u Srbiji, pošto ubijeni žandarmi nisu bili okupatori, kao ni narodni neprijatelji, već deo legalne vlasti srpske države pod okupacijom, nastalom po osnovu međunarodnog ugovora zaključenog potpisivanjem kapitulacije, nakon sloma Jugoslovenske vojske u aprilu 1941. godine, a njihova rehabilitacija početkom nacionalnog pomirenja podeljenog srpskog naroda”.[80]

Obrazloženje sudske presude o rehabilitaciji ubijenih žandara

Nacistička propaganda prikazuje zle komuniste kako obmanjuju narod da srlja u borbu protiv Nemaca.

Profesor Miodrag Zečević, iz udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata, o tome kaže sledeće:

Wikicitati „Pripadnici te vlasti, bez obzira na nacionalnu pripadnost, deluju kao okupatorska vlast i borba protivu njih je borba protivu okupatora i okupatorske vlasti, a ne protivu nacionalnih pripadnika i bivše vlasti te države. Sedmog jula 1941. godine u Beloj Crkvi nije pucao Srbin na Srbina, odnosno brat na brata, već je pucao pripadnik oslobodilačkog narodnog ustanka, srpski rodoljub, na fašističkog okupatora, koji je pomoću Aćimovićeve policije štitio svoju uspostavljenu vlast i okupatorski poredak.[81]
()

Osvrćući se na tezu da je u okupiranoj Jugoslaviji vođen građanski rat, profesor Zečević kaže:

Wikicitati „Sadašnja vlast i njeni istoričari proglasili su da je u Srbiji između partizana i četnika vođen međusobni građanski ideološki rat. Građanski rat nemoguće je voditi u okupiranoj zemlji u prisustvu zainteresovnog okupatra da održi vlast.[81]
()

Profesor Đorđe Stanković, šef Katedre za istoriju Jugoslavije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, negativno ocenjuje presudu "novih političkih sudova" o rehabilitovanju dva kvislinška žandarma.

Wikicitati „Pitanje interpretacije istorijskih događaja je u domenu istorijske nauke. Istorija se ne piše u parlamentima i na sudovima. Revizija istoriografije u Srbiji ima funkciju, navodno, nacionalnog pomirenja. Po žestokim medijskim sporenjima ovo, međutim, poprima konture čistog političkog revanšizma.“
()

On podseća na neke istorijske činjenice:

Wikicitati „Ne bi trebalo da bude sporno da je 7. jula 1941. godine Srbija već tri meseca bila zemlja koju je okupirala nacistička Nemačka. Ni da je odmah po kapitulaciji uspostavljen i nemački nacistički upravni aparat. Isto tako, ne bi trebalo da bude sporno da se celkupan upravni aparat Kraljevine stavio na raspolaganje okupatoru. Oba pomenuta žandarma su dobrovoljno ostala u službi tog upravnog aparata.“
()

Profesor Stanković se ne slaže sa ocenom suda da su "sve žrtve u ratu jednake", već je bitno ko su akteri i šta su radili za života, te zašto su i na koji način su ubijeni.[82]

Datum početka ustanka[uredi - уреди]

Istoričar Branko Petranović ocenjuje da je 7. jul ideološki izabran za datum početka ustanka u Srbiji:

Wikicitati „Datum srpskog ustanka - 7. jul 1941 - manje je određen istorijskim značajem događaja koji se zbio tog dana u Beloj Crkvi, selu Rađevine, a daleko više činjenicom što je trebalo obeležiti sednicu Politbiroa na kojoj je 4. jula doneta odluka o početku borbi, vezati početak ustanka za lokaciju generalnog sekretara KPJ, označiti prednost komunista, te pri tome još i komuniste - Španca. Značajniji vojni događaj zbio se 31. avgusta, kada je nezavisni vojnočetnički odred potpukovnika Veselina Misite zauzeo Loznicu, zarobio 93 Nemca i tom prilikom poginuo, ili početkom i polovinom septembra kada se zapadna Srbija sa Šumadijom našla u ustaničkom zamahu.[1]
()

Petranović podseća da je događaj od 7. jula 1941. u Beloj Crkvi, izabran za početak ustanka u Srbiji, neuporediv sa narodnim ustankom 13. jula 1941. u Crnoj Gori, kada je protiv okupacije ustalo 30.000 Crnogoraca, što predstavlja jedinstven fenomen u porobljenoj Evropi.[1]

Predrag J. Marković deli mišljenje da je 7. jul "skoro sasvim proizvoljan datum, izabran samo zbog veze sa 4. julom i odlukom da se podigne ustanak". [83]

Pitanje otpora i "odmazdi"[uredi - уреди]

Spomenik streljanim đacima u Kragujevcu

Nacisti su jeseni 1941. godine ozakonili ratni zločin prema civilnom stanovništvu kao meru "odmazde" protiv ustanka. Masovna ubistva tisuća nedužnih civila pokolebala su i podelila same ustanike. Komunisti ne odustaju od borbe protiv okupatora nezavisno od represivnih mera, dok četnici odustaju od ustanka, sa namerom da "poštede srpsku krv".[84]

Wikicitati

„Četnici su smatrali da rezultati njihovih akcija ne opravdavaju štetu i patnju koje se nanose civilnom stanovništvu. Njihov cilj je bio da sačuvaju stanovništvo, a ne da ga uništavaju. Stoga su nadalje bili sve više protiv aktivnih dejstava; uskoro su neki čak postigli i uzajamno korisne sporazume sa neprijateljem.

Partizani, s druge strane, s pravom komunističkom rešenošću, odbijali su da ih ma kakve prepreke ili represalije odvrate u postizanju zadataka koje su sebi postavili. Oni uopšte nisu vodili računa o sopstvenim životima. A što se tiče civila, i oni su se nalazili u prvoj borbenoj liniji i pružala im se ista prilika da herojski ginu. Što su Nemci streljali više građana i više sela spaljivali, toliko su partizani sačekivali u zasedama više neprijateljevih kolona, i rušili više mostova. To je bila teška odluka, naročito za ljude koji su se borili na svojoj rodnoj teritoriji, ali su je na kraju opravdali događaji i poštovanje koje su Nemci mimo svoje volje morali da pokažu prema partizanima, poštovanje koje ne bi mogla da izazove ni najmanja pomirljivost.[85]

S četničke strane često se čulo ima li smisla izazivati represalije nad nedužnim stanovništvom? Nemački masovni zločini i streljanja nedužnih, po okupatorskom sistemu odmazde - za jednog Nemca 100 Srba, uveliko su pokolebali borbeni moral, jer se pokazalo da ustaničke snage nisu u stanju da zaštite oslobođena naselja; žitelji su ostavljani na nemilost. Četnici su razvijali propagandu kako komunisti imaju svoje interese i da ih interesi naroda ne zanimaju. Komunisti, s druge strane, nisu ni mislili da revolucionarna strategija i beskompromisna antiokupatorska borba može proći bez žrtava, očekivanih u uslovima rata.[1]

Nakon rata je četnički argument o „čuvanju srpskih života" prilično diskreditovan. Preovladalo je shvatanje da su četnici vodili krvavi rat protiv sopstvenog naroda, na strani nemačkog Rajha, da je Mihailović izbegavao borbu protiv okupatora, dok je istovremeno vodio bespoštednu borbu protiv partizanskog pokreta otpora.[3] 1990-ih godina neki autori u Srbiji su ponovo uveli argument o besmislu otpora:

Wikicitati „Srpski ustanak ugušen je u krvi. Njegovi rezultati bili su minimalni, nikakav uspeh trajnije vrednosti nije postignut, a ustaničke žrtve i stradanje naroda bili su nemerljivi i sasvim nepotrebni.[86]

Etička dilema o otporu nacizmu uprkos odmazdama, i danas je prisutna u javnosti.

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.00 1.01 1.02 1.03 1.04 1.05 1.06 1.07 1.08 1.09 1.10 1.11 1.12 1.13 1.14 1.15 1.16 1.17 1.18 1.19 1.20 1.21 1.22 Branko Petranović: Srpski narod u ustanku
  2. http://znaci.net/00001/4_14_1_2.htm
  3. 3.0 3.1 3.2 3.3 3.4 3.5 Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima
  4. ТРЕЋИ СРПСКИ УСТАНАК
  5. Zaboravljena antifašistička tradicija
  6. Zbornik NOR, I, dok. 1, 30.
  7. http://www.znaci.net/00001/11_5.htm
  8. http://znaci.net/00001/9_4.htm
  9. http://znaci.net/00001/9_4.htm
  10. http://znaci.net/00001/4_14_1_2.htm
  11. A. VII, 306, 23/46-1
  12. http://znaci.net/00001/9_4.htm
  13. http://znaci.net/00001/9_4.htm
  14. http://znaci.net/00001/9_4.htm
  15. http://znaci.net/00001/9_4.htm
  16. http://znaci.net/00001/9_4.htm
  17. http://www.rosalux.rs/userfiles/files/Antifasizam_pred_izazovima_savremenosti.pdf Antifašizam pred izazovima savremenosti
  18. http://www.rosalux.rs/userfiles/files/Antifasizam_pred_izazovima_savremenosti.pdf Antifašizam pred izazovima savremenosti
  19. http://www.rosalux.rs/userfiles/files/Antifasizam_pred_izazovima_savremenosti.pdf Antifašizam pred izazovima savremenosti
  20. Новак Живковић, „Прва партизанска акција у Србији. Непријатељски извештај о догађајима од 7. јула 1941. године у Белој Цркви“, Архивски преглед, 1–2/1966, Београд, 1967, стр. 142.
  21. Državna arhiva Sjedinjenih Država Amerike Mikrofilm T-501, rola 245, slika 159. [1]
  22. Zbornik NOR, tom 12, knjiga 1, d. 289.
  23. Arhiv VII , NOR, K-1641, Reg. br. 9-1.
  24. Komesarijat za unutrašnje poslove, “Novo vreme”, 19.avgust 1941.godina
  25. Zbornik NOR, tom XII, knj. 2, 999.
  26. BA-MA, RW 24-30/277,Hoh.Kdo.LXV Wbhf-u. Jugoistok, 28. 8. 1941.
  27. BA-MA, RW 40/187, 5. logorski izveštaj Upravnog štaba pri komandantu Srbije, 6. 10. 1941.
  28. BA-MA, RW 40/187, 5. logorski izveštaj Upravnog štaba pri komandantu Srbije, 6. 10. 1941.
  29. Zbornik NOR, tom XII, knj. 1, 377.
  30. 30.0 30.1 30.2 Valter Manošek: VERMAHT I UBISTVA JEVREJSKIH MUŠKARACA U SRBIJI
  31. http://znaci.net/00001/9_4.htm
  32. Rodoljub Čolaković, Zapisi iz oslobodilačkog rata, str. 65, izd. "Svjetlost", Sarajevo, 1946.
  33. http://znaci.net/00001/9_4.htm
  34. http://znaci.net/00001/9_4.htm
  35. OBAVEŠTENJE KOMANDNOG ŠTABA KOMANDANTA SRBIJE OD 16. SEPTEMBRA 1941. KOMANDAMA I USTANOVAMA VERMAHTA O RAZVOJU ORUŽANOG USTANKA - T501 roll 244, frames 334-337.
  36. BA- MA, RW 40/11, komandant Srbije, šef generalštaba Gravenhorst 16. 9. 1941.
  37. http://znaci.net/00001/9_4.htm
  38. http://znaci.net/00001/9_4.htm
  39. http://znaci.net/00001/9_4.htm
  40. Dr I. Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, London, 1969, 21
  41. Zbornik NOR-a, tom II, kni. 1. str. 74 i 75
  42. 42.0 42.1 42.2 Venceslav Glišić, Stvaranje slobodne teritorije 1941.
  43. Dušan Trbojević, Cersko-Majevička grupa korpusa, 21-22.
  44. Nemački masakri u Srbiji
  45. Zvonimir Vučković- Sećanja iz rata, 108.
  46. http://www.znaci.net/00001/4_14_1_9.htm
  47. http://znaci.net/00001/4_14_1_8.htm
  48. Opširnije o tome, vidi- Vladimir Dedijer, Dnevnik, knjiga I, III izdanje, Beograd 1970 (dalje: V. Dedijer, Dnevnik, I), str. 46 i 47.
  49. http://www.znaci.net/00001/4_14_1_12.htm 12. Sporazum između četničkog odreda na sektoru G. Milanovac — Kraigujevac i Kragujevačkog NOPO od 24. oktobra ,1941. o saradnji u borbi protiv okupatora i kvislinga
  50. http://www.znaci.net/00001/4_14_1_12.htm
  51. http://www.znaci.net/00001/4_14_1_18.htm
  52. 52.0 52.1 Nikola Živković, Srbi u Ratnom dnevniku Vrhovne komande Vermahta
  53. Извештај капетана Матла претпостављенима од 30. октобра 1941. о разговорима са представницима Драже Михаиловића
  54. Firerovo uputstvo br. 31a, 16. 9. 1941 str. 149f (cit. po: Hitlerova uputstva za vođenje rata 1939-1945, str. 1490
  55. Browning, Fateful Months: Essays on the Emergence of the Final Solution, str.48.
  56. Holokaust u okupiranoj Srbiji
  57. Manoschek, The extermination of Jews in Serbia, str. 176.
  58. Browning, The Origins of the Final Solution, (London: Henemann, 2004), str. 343.
  59. Browning, Fateful Months: Essays on the Emergence of the Final Solution, str. 54.
  60. Citirano prema Manoschek, 'The extermination of Jews in Serbia', str. 177.
  61. Citirano prema Browning, The Path to Genocide: Essays on the Launching of the Final Solution, str. 135.
  62. Citirano prema Ženi Lebl, Do 'konačnog rešenja': Jevreji u Beogradu, 1521-1942, Beograd: Čigoja, 2001, str. 332.
  63. Izveštaj kapetana Matla pretpostavljenima od 30. oktobra 1941. o razgovorima sa predstavnicima Draže Mihailovića
  64. 64.0 64.1 64.2 64.3 64.4 64.5 Zapisnik sa sastanka Mihailovića sa nemačkim predstavnicima u selu Divci 11.11.1941.
  65. "Moji ljudi su krenuli na Loznicu zato da je komunisti ne zauzmu."
  66. "Neophodno je imati municiju! Računajući s tim, došao sam ovamo."
  67. Zbornik NOR, tom I, knj. 2, dok. 60.
  68. Zbornik NOR, tom XIV, 1, 76-78.
  69. Telegram je upućen 22. novembra 1941. - AVII, VK, K-348, Reg. br. 5/1-3. Djeneral Mihailović i SSSR, sa službenim memorandumom i dokumentima.
  70. Zvonko Vučković, n.d., 164.
  71. Dokumenat (pisan na mašini) u AVII, reg. br. 12/13, k. 2. A.
  72. Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Saslušanje optuženih
  73. http://www.znaci.net/00001/4_12_2_11.pdf
  74. Staro sajmište
  75. ZBORNIK DOKUMENATA: TOM XII - DOKUMENTI NEMAČKOG RAJHA KNJIGA 2
  76. Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta, Beograd 1999., str. 162.
  77. http://www.znaci.net/00001/4_12_2_11.pdf
  78. http://www.znaci.net/00001/4_12_2_11.pdf
  79. http://www.znaci.net/00001/4_2_3.htm
  80. Нови пуцањ устаничке пушке
  81. 81.0 81.1 Okrugli sto: Ustanak u Srbiji 1941.
  82. Žikica Španac * Revija KOLUBARA
  83. Zaboravljena antifašistička tradicija
  84. Zapisnik sa sastanka Mihailovića sa nemačkim predstavnicima u selu Divci 11.11.1941.
  85. Rat na Balkanu, glava II - ORUŽJE I ČOVEK
  86. Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta, Beograd 1999., str. 163.

Vidi još[uredi - уреди]

Literatura[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]


Stevan Filipovic ADM7132.jpg Ustanak u okupiranoj Jugoslaviji
Ustanak u NDH | Ustanak u Crnoj Gori | Ustanak u Srbiji | Ustanak u Sloveniji | Ustanak u Makedoniji