Tradicionalna kineska medicina

Izvor: Wikipedia
Kineska farmakopeja

Tradicionalna kineska medicina (TKM) (eng. Traditional Chinese medicine) (kin: 中医, pinyin: zhōng yī) je pojam koji služi da označi tradicionalni oblike lečenja u Kini. Ovaj termin se primenjuje od nedavno, u Kini i drugim zemljama sveta da bi se njime označili specifični načini lečenja koji se primenjuju u dugoj istoriji kineske medicine staroj preko 5.000 godina. Prema pisanju poznatog medicinskog časopisa Lancet, poslednjih godina došlo je do globalizacije primene tradicionalne kineske medicine u svetu.

Istorijat[uredi - уреди]

Kineske medicina je jedna od najstarijih grana u istoriji medicine nastala na prostoru Kine i većeg dela Azije. Ona u sebi objedinjava više različitih modaliteta; savremenog i tradicionalnog načina lečenja. Ona je spoj zajedničke primene brojnih tehnika i teorijskih postavki koje svoje korene imaju u drevnoj kineskoj filozofiji (taoizmu), čije osnovne postavke verovanja datiraju od pre više od 5.000 godina. U kulturi drevne Kine ništa se nije toliko cenilo kao obrazovanje i rad. I najsiromašniji kinez koji je izučio principe kineske filozofije, zemljoradnje, tradicionalne medicine mogao je dobiti najviše mesto u državi, što je pogodovalo razvoju dugogodišnjih naučnih tradicija u Kini koje su stalno obogaćivane novim saznanjima.

Prva zabeležena primena Tradicionalne kineske medicine datira od pre više od 2.000 godina i najčešće se pojmovno označava kao;

  • Tradicionalna kineska medicina (TKM), kao oblik lečenja koji se praktično primenjuje od nedavno i služi da označi specifične načine lečenja koji su se primenjivali u dugoj istoriji kineske medicine i koja se u drugoj polovini 20. veka karakteriše globalizacijom u celom svetu. Moderna Tradicionalna kineska medicina je sistematizovana 1950 u okviru Narodne Republike Kine i Mao Cedunga. Pre toga, kineske medicine je uglavnom primenjivala u okviru porodice ili određenih zajednica.
  • "Klasično kinesko lečenje (KKL), koje se obično odnosi na one oblike medicinske prakse koji se oslanjaju na teoriju i metode lečenja koje datiraju od pre pada dinastije Ćing (1911).

Tradicionalna kineska medicinska teorija neraskidivo se prepliće sa principima Jinjangizma [1], koji je predstavljen prvi put od Cou Jena (305 - 240 p.n.e.), kineskog filozofa osnivača škole Jin-Janga, na čijem učenju se do danas Tradicionalna kineska medicina većim delom oslanja.

Bazična teorija kineske medicine pokušava da da tumačenje; promena u prirodnim životnim ciklusima i promena u bolestima. Ona u medicinskom pogledu uključuje veći broj teorija o načinu angažovanja čovekova energije, čovekovih unutrašnjih organa i unutrašnjih kanal u organizmu. Ona takođe istražuje dijalektiku, tumači zašto bolest nastaje, kako da se bolest dijagnostikuje i spreči i konačno, kako da se sačuva zdravlje. Teorija Jin i Jang izvodi poreklo iz drevne filozofske koncepcije. Posle posmatranja čudnih pojava, kako u prirodi (kosmosu) tako i u organizmu čoveka, drevni Kinezi su grupisali sve konfliktne ideje u »Jin i Jang«. Oni su ovu koncepciju koristili da tumače kako su se stvari menjale.
Kineska medicina pomoću teorije »Jin i Jang« pokazuje komplikovane odnose među raznim stvarima, kao što su odnosi različitih delova čovekovog tela, odnosi između čoveka i prirode ili društva. Veruje se da je relativni balans »Jin i Jang« osnova da čovekovo telo održava normalne aktivnosti. Ako takav balans bude poremećen, čovek se razboli.

Četrdesetih i pedesetih godina 20. veka, kineska vlada je preduzela niz mere da objedini primenu različitih oblika kineske medicine u jedinstven sistem koji je trebao da bude zvanično definisan kao Tradicionalna kineska medicina. Namera kineske vlade je bio da se izvrši integracija usluga koje pružaju tradicionalni terapeuti u zemlji (jako veliki broj ljudi) u jedinstveni organizacioni zdravstveni sistem Kine namenjen za pružanje zdravstvenih usluga stanovnicima najmnogoljudnije zemlje sveta. Ovakav način organizacije zdravstvene zaštite bio je namenjen velikom broju ljudi, koji bi se istovremeno lečili primenom tradicionalnih i vekovima poznatih jeftinih metoda i savremenih metoda lečenja.

Zato Tradicionalna kineska medicina i zapadna medicina postoje i rade rame uz rame u modernoj Kini, ali i u još nekim zemljama Azije. Zahvaljujući ovakvom razmišljanju Kina je relativno više napredovala u odnosu na zapadne zemlje u korišćenju koncept "integrisane medicine." Tradicionalna kineska medicina je značajno uključena u lečenju i planiranju usluga kineskog zdravstva - uključujući tu i dominantne bolesti današnjice kao što su rak i bolesti srca.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), Tradicionalna kineska medicina je u potpunosti integrisana u kineski zdravstveni sistem i oko 95% kineskih bolnica primenjuje u praksi Tradicionalnu kinesku medicinu. Kao primer ove integracije (SZO) navodi, da je u Kini uobičajeno da se deca leče intravenskom primenom antibiotika uz istovremenu primenu lečenja kineskim biljem sa ciljem da se tradicionalni lekovi suprotstave nuspojavama koje mogu nastati dejstvom antibiotika i pojačaju imuni sistem deteta.

Teoretske postavke Tradicionalne kineske medicine mogu se podeliti na sedam glavnih učenja, od kojih je svako neodvojivi deo jedinstvene teorije kineske medicine:

  1. Koncepcija „U—sin“ ,
  2. Koncepcija „Jin—Jang“ ,
  3. Učenje o energiji „Či“,
  4. Učenje o „Cin—Lo“, o vezama (meredijanima)u organizmu,
  5. Učenje „Džan—Fu“, o gustim i šupljim unutrašnjim organima,
  6. Klasifikacija sindroma oboljenja,
  7. Uzroci i mehanizmi razvoja bolesti.

Razlike između zapadne i istočne medicine[uredi - уреди]

Dok je za zapadnu medicinu karakterističan materijalistički pristup ljudskom telu u kome se akcenat stavlja na lečenje fizičkih i fizioloških promena u telu i njegovim organima, tradicionalna kineska medicina više pažnje posvećuje unutrašnjim funkcijama organa i svoju idealističku koncepciju zasniva na životnoj energiji.

Za zapadnu medicinu je karakteristična primena usko-specijalističkog načina lečenja u kome je dijagnoza bolesti glavna vodilja koja usmerava oblike i načine lečenja, dotle je tradicionalni kineski sistem lečenja u svojoj suštini holistički - jer na ljudski organizam gleda kao na celinu, kao neodvojivi deo Vasione koji funkcioniše prema njenim zakonima. Zato se u tradicionalnom kineskoj medicini određuje tip poremećaja ravnoteže, a ne dijagnoza bolesti.
„Istočna medicina tretira ljudsko zdravlje kao sposobnost organizma da održava ravnotežu i integritet. Čovek je deo mikrokosmos koga okružuje Vasiona u kojoj deluju iste sile na kojima se zasniva miskrokosmos. Čovek je deo celine. Kako organi tela međusobno bivaju u interakciji, tako čovek biva u interakciji sa prirodom. Zapadna medicina ne uzima u obzir duhovni svet čoveka, za istočnu medicinu duh je u ravnoteži sa telom, bolesno telo se poistovećuje sa bolesnim duhom“.

Ono što posebno izdvaja tradicionalnu kinesku medicinu od zapadne je tzv. herbalna medicina i primena modernih dijetetskih preparata baziranih na principima kineske tradicionalne medicine koji mogu da pomognu onima koji su se razboleli, ali i onima koji žele da održe vitalnost i zdravlje, i koji su danas široko prihvaćeni gotovo u celom svetu.

Osnove kineske medicine[uredi - уреди]

Tradicionalna kineska medicina je na veoma visokom stepenu razvoja, mada je njihova medicinska teorija ponekad puna filozofskih spekulacija vere koje su često i besmislene. Temeljna ideja te medicine je kinesko verovanje u postojanje jedinstva između mikrokosmosa i makrokosmosa i održavanja zdravlja borbom dvaju prirodnih principa ljudskog organizma; muškog principa  »jang«  i ženskoj  »jin«. Po njima ako prevladava  »jang« to je znak zdravlje, a kad prvladavaa »jin« govorilo se o postojanju bolesti.

Kineska anatomija poštuje iste principe kao i ostale medicine svetajetra je majka srca, bubreg je neprijatelj srca ..., što upućuje na pomisao da su kinseki lekari dobro poznavali složene odnose organa i njihovih tečnosti. Mada često nailazimo i na nepotpuno razumljuve anatomske opise ljudskog tela. Kroz pet hiljada godina koliko postoji tradicionalna kineska medicina ona je pretrpela brojne promene, i oslobađanja (čišćenja) od teorija i metoda koji nisu donosili rezultate, tako da je danas pročišćena, i jasna.

Tradicionalna kineska medicina u sistemu zvanom čovek izdvaja četiri osnovna nivoa: fizičko telo, sistem meridijana, emocije i psihu. Bolest po tradicionalnoj kineskoj medicini nastaje u umu, pri čemu viši nivoi utiču na niže i na kraju se realizuju na materijalnom nivou. Ako oboli telo, obavezno se javlja i poremećaj na nivou psihe i emocija.

Osnovni pogled na svet drevnih istočnih naroda je dualistička kosmogonijska koncepcija dve suprotstavljene sile: »Jin i jang« koje su prvobitno nastale iz jedinstvene energije Či, pod dejstvom prvobitne materije Taj-či, Tako je nastala podela na svetlu i laku energiju »Jang-či« i mutnu i tešku  »Jin-či«. Smenjivanje dejstva pasivnih sila (»jin«) i aktivnih sila (»jang«) je u osnovi svih procesa u prirodi. Interakcija »jin«  i  »jang«  rađa pet glavnih elemenata (glavnih principa) koji su osnova svih stvari i prirodnih stanja: »Voda«, »Vatra«, »Drvo«, »Zemlja« i »Metal«.

Datoteka:5 principa TKM.svg.jpg
Međusobne veze pet glavnih elemenata potčinjenih teoriji Jin-Jang
Simbol kružne zastupljenosti suprotstavljenih sila »Jina« i »Janga«. Jang je ovde simbolično prikazan crnom bojom a Jing belom.

Koncepcija U-Sin objašnjava odnos između čoveka i prirode. Između pet glavnih elemenata postoje međusobne veze koje su potčinjene teoriji Jin-Jang, glavnoj stvaralačkoj vezi koja stimuliše i destruktivnoj vezi koja koči;

  • Stvaralačka veza (stimuliše razvoj-proizvodi interakciju);
    »Drvo« stimuliše - rađa »Vatru«»Vatra« stimuliše - greje »Zemlju«»Zemlja« stimuliše - rađa »Metal«
    »Metal« stimuliše - daje »Vodu«»Voda« stimuliše - hrani »Drvo«.
  • Destruktivna veza (koči razvoj-savladava interakciju);
    »Vatra« pokorava - topi »Metal«»Metal« pokorava - seče »Drvo«»Drvo« pokorava - rije korenjem »Zemlju«»Zemlja« pokorava (upija) »Vodu«»Voda« pokorava - gasi »Vatru«.

Ovi zakoni i ciklusi deluju u makrokosmosu, a svi delovi makrokosmosa, ili mikrokosmosa u koje spada i čovek imaju zajedničku funkcionalnu strukturu. Glavni element su simbol životnih procesa koji se odvijaju u prirodi ali i čoveku. Sveukupno dejstvo ovih uticaja čini harmoniju koja organizam čini vitalnim, punim energije i zdravim. Svakom glavnom elementu odgovara jedan organ;

  • Drvo (proleće, vetar, zeleno, kiselo, bes) predstavljeni su jetri i žučneoj kesi,
  • Vatra (leto, toplota, crveno, gorko, radost) odnosi se na srce i tanko crevo,
  • Zemlja (kraj leta, vlažnost, žuto, slatko) odnosi se na slezinu i želuidac,
  • Metal (jesen, suvoća, belo, ljuto tuga) odnosi se na pluća i debelo crevo,
  • Voda (zima, hladno, crno, slano, strah) odnosi se na bubrege i mokraćnu bešiku.

Istočna medicina se jako malo bavila anatomijom i fiziologijom u onom obliku u kojem je to činila klasična ortodoksna medicina, jer je primarno težila da otkrije veze i međusobne odnose unutar organizma i međusobne veze između njega i Kosmosa.

Koncepcija  »Jin-jang« podrazumeva učenje o dva suprotna načela, Bilo koji objekat, pojava, uključujući čoveka i vasionu, imaju svoje zakonitosti razvoja. Na kineskom »Tao« je put kojim ide priroda. »Tao« obuhvata sve što postoji i može postojati. Zemlja i nebo, dan i noć, svetlost i tama - to su manifestacije  »Tao« .» Tao« je redosled kretanja i razvoja svakog procesa u Vasioni. Između makro-i mikorokosmosa nema razlike, nema podele, to je jedinstvo svih stvari-Vasione i čoveka, ljudskog tela i misli, na njemu se zasniva koncepcija razvoja tela i duha i njihovog harmoničnog jedinstva. Svaki čovek ima svoj individualni put i svaki put je jedinstven, osnovni zadatak svakog čoveka je da izabere svoj put i sledi ga. „Ako se čovek drži svog životnog puta, Tao će se ispoljavati kroz čoveka. Kao jedinstveni princip, Tao se deli i rađa dve sile: Jin i Jang, zato Tao predstavlja dinamiku procesa Jin i Jang, to su dve suprotnosti svakog procesa ili pojave, svuda i u svemu su prisutna dva načela, dva antipoda, njihovo međusobno delovanje i smenjivanje obezbeđuje proces razvoja. Takođe Jin i Jang nisu dati jednom zauvek, imaju svoje procese unutrašnjeg razvoja, u Jinu se nalazi Jang i i obrnuto, međusobna veza je prožimajuća i stvara harmoniju!“

Međusobno delujući i razvijajući se, Jin i Jang rađaju najfinije enregetske tokove-životnu energiju Či. Či je oko nas i unutar nas. Stalno se menja sledeći prirodne zakone, smenu dana i noći, godišnje doba, mesečeve faze, kretanje planeta. Energija Či povezuje Jin i Jang i njenom kontrolom postiže se harmonija.


Koncepcija suprotstavljenih sila[uredi - уреди]

Teorija suprotstavljenih sila zauzima centralno mesto u tradicionalnoj kineskoj medicini. Koncepcija dve suprotstavljene sile: Jin i Jang koje su prvobitno nastale iz jedinstvene energije Či proizašla je iz osnovnih pogleda na svet drevnih kineza. Teorija Jin-Jang zauzima centralno mesto u kineskoj tradicionalnoj medicini, u kojoj je glavni zadatak lečenja uspostavljanje poremećenog balansa (ravnoteže) Jin-Jang ili prema našim shvatanjima uspostavljanje homeostaze i stimulacije imunskog sistema. Svako fizičko ili psihičko stanje kod koga se zapaža „višak“ u odnosu na normu spada u Jang stanje, a svaki „manjak“ u Jin stanje. [n 1]

Do obolevanja može da dođe zbog snižavanja unutrašnjeg Jina ili Janga, čime se gubi kontrola nad suprotnim principom. Zato kod Jang sindroma treba delovati umirujuće, dok je Jin potrebno stimulisati.
Evo jednog primera: namirnice koje spadaju u Jang su: krompir, beli luk, celer, govedina, ovčetina, pletina, kravlje mleko, brašno, vino, šećer, jaja, zeleni čaj, celer, biber, banana, kruška itd Namirnice koje spadaju u Jin su: grašak, tikvica, paradajz, šargarepa, krastavac, spanać, pečurke, proso, svinjetina, šaran, voda, so, smuđ, breskva, šljiva, limun itd Leti treba jesti hranu koja je više Jin, zimi onu kojaje više Jang. Mnogi stručnjaci za makrobiotiku preporučuju da se ne upotrebljavaju više od dve Jin namirnice istovremeno jer može izzvati depresiju, rastrojenost, ranjivost, a previše Jang hrane može doneti napregnutost, grozničavost, razdražljivost

Oblici lečenja[uredi - уреди]

Tradicionalna kineska medicina svoje lečenje uglavnom zasniva na primeni; velikog broja biljnih lekova, akupunkturi, lečenje ishranom i tui na masaže. [2]

Lečenje biljem[uredi - уреди]

Tradicionalna kineska medicina, stavlja jak naglasak na primenu biljaka u medicini, jer se biljke mogu konzumirati svakodnevno. Biljni preparati se obično primenjuju u obliku tableta ili obrađenih proizvoda, (ekstrakti, kapsule, tablete, tinkture, ili prašak). Ovakav način primene je u suprotnosti sa primenom sirovog ili sušenog oblika biljaka koji više koriste neformalni i stariji praktičari.

Biljke su u Tradicionalnoj kineskoj medicini podeljene u osam osnovnih grupa, zavisno od toga koji se cilj želi postići njihovom primenom u lečenju. Prethodno se dijagnostikom određuje da li se kod pacijenta želi izazvati znojenje, da li je potrebno harmonizovati či ili ga ojačati, da li je u sistem meridijana ušao vetar pa ga treba ponovo isterati ili treba li kue stimulisati na bolju cirkulaciju.

Svaka biljka u Tradicionalnoj kineskoj medicini ima višestruko dejstvo i poseduje određene osobine osnovu kojih se one razvrstava na sledeći način;

  • Prema ukusu - slano, slatko, gorko, kiselo i ljuto. [n 2]
  • Prema temperaturnom dejstvu, biljke su sistematizovane u pet grupa; jako hladno, hladno, umereno, toplo i vruće.
  • Prema površini na koju deluju, biljke se dale na one koje deluju na površini tela ili one koje deluju u dubokim slojevima organizma.
  • Prema funkcionalnom dejstvu. svaka lekovita biljka deluje u određenom funkcionalnom području što se mora imati u vidu prilikom propisivanja i upotrebi bilja.
  • Prema delovima biljke. Različiti delovi iste biljke imaju i različito dejstvo u organizmu. zato se pri propisivanju mora uvek obratiti pažnja na to da li se za lečenje određenog poremećaja koristi koren, stabljika, listovi ili cvet.

Tradicionalna kineska medicina je do sada sistematizovala i proučila oko 3000 biljaka, dok se u svakodnevnoj upotrebi u Kini nalazi oko 350-400 biljaka. Jedna od najpoznatijih biljaka je zasigurno ginseng. Ta biljka razvija svoje puno delovanje u funkcionalnom području želuca i slezine, odnosno pluća, jačajući „či“. Po svom temperaturnom delovanju više je neutralne prirode.

Tokom niza godina kineski su lekari razradili tzv. klasične recepture koje se i danas nalaze u upotrebi i čine osnovu prepisivanja recepata. Prema potrebi te se recepture prilagođavaju svakom pacijentu dodavanjem ili izuzimanjem određenih biljaka.

U Tradicionalnoj kineskoj medicini biljni režimi se primenjuje i u terapiji mnogih teških bolesti kao što su tumori i bolesti srca. Kombinacija biljak se obično koriste za smanjenje neželjenih dejstva hemoterapije i poboljša funkcionisanje imunskog sistema u bolesnika sa tumorom ili za poboljšanje srčanih funkcija i funkcija krvotoka kod kardiovaskularnih bolesti. Ostale kombinacije biljnih lekova se koriste u lečenju dijabetesa, infekcija i mnogih drugih bolesti.

Akupunktura[uredi - уреди]

Akupunkturna »mapa«
Ubadanje metalnim iglama akupunkturnih tačka podlaktice

Praktična prinmena akupunkture verovatno datira iz kamenog doba, što je dokumentovano nalazima kamene igle.[3]. Takođe, na pronađenim hijeroglifima i drugim dokumentima koji datiraju iz dinastije Šang (1600-1100 p.n.e.) prikazana je primena akupunkture i lečenje toplotom.[4]. Kada je akupunktura (i lečenje biljnim lekovima) integrisano u okviru medicinske teorije i prakse teško suditi.

Akupunktura se bazira na učenju da je čovek, kao i svako živo biće, ispunjeno životnom energijom Ki (chi), koja kruži po telu određenim putevima ili meridijanima. Nesmetani tok vitalne energije preduslov je energetske ravnoteže i psihofizičkog zdravlja organizma. Različiti spoljašnji faktori (negativna zračenja, hladnoća, povrede, bakterije), kao i unutrašnji (negativne emocije, stres, bes, tuga), mogu izazvati neravnotežu. Tada će se poremetiti ili zaustaviti protok Ki energije, što će uzrokovati poremećaje u psihofiziološki funkcionisanju organizma, a može dovesti i do bolesti. Prema ovom učenju, poremećeni ili prekinuti tok vitalne energije može se ponovo uspostaviti ubadanjem igala na određene tačke koje se nalaze iznad linija, odnosno „meridijana“, čime se ponovo uspostavlja ravnoteža, ili zdravlje organizma.[5][6]

Svaki meridijan ima početak u nekom organu, koji se često naziva unutrašnjim delom meridijana. Neki od njih svojim tokom dolaze u relativno površinske slojeve, dok drugi ostaju u dubljim slojevima. U ljudskom telu postoji 14 meridijana (2 glavna koja prolaze prednjim delom tela po sredini od vrha temena do međice, i zadnjim delom tela uz kičmu od međice do vrha temena i 12 osnovnih meridijana nazvanih po organima za koje se vezuju) i 361 klasična akupunkturna tačka. Svaki meridijan odgovara određenom funkcionalnom području. Meridijani organa se grubo dele na meridijane šake i meridijane stopala, ili kanale Jin i Jang. Na svakom udu se nalazi početak po tri kanala. Sa ruke polaze tri Jin kanala (pluća, perikard, srce) i tri Jang kanala (debelo, tanko crevo, trostruki grejač/San Jiao). Sa noge polaze tri Jin kanala (slezina, jetra, bubreg) i tri Jang kanala (želudac, žučna kesa, mokraćna bešika). Ki teče duž kanala unutrašnjim i spoljašnjim putevima koji se reflektuju na koži pacijenta.[6]

Akupunkturne tačke omogućavaju da se ubadanjem metalnim iglama reguliše energetski tok u određenom funkcionalnom području. Ubadanjem igala u te tačke ponovo se uspostavlja protok energije tamo gde je on poremećen ili prekinut, a tako se uspostavlja ravnoteža u celokupnom ljudskom organizmu. Novija istraživanja ukazala su na prisustvo elektronadražljivosti spomenutih tačaka. Po modernijoj teoriji provokacijom tačaka postiže se izlučivanje endorfina, oksitocina koji ublažavaju bol. Nesumnjivo je da se pri tome aktivira deo mozga pod nazivom limbus.[6]

Ostala dejstva akupunkture se objašnjavaju:[6]

  • Neurohumoralnim modelima poput nervnog sistema, koji uključuje centralne neurohumoralne i neuropeptidne mehanizme, periferna aferentna nervna vlakna i perivaskularnu simpatički aktivaciju,
  • Cirkulatorni sistem koji prenosi biomolekularna elemente lokalno i centralno, a koji opet uzrokuju ćelijske promene akupunkturnom stimulacijom,
  • Limfni sistem koji služi kao medijum za limfnu cirkulaciju duž fascija i perivaskularnog intersticijskog prostora,
  • Elektromagnetni bio-informatični sistem koji aktiviran akupunkturom deluje na statički elektricitet na površini ćelija, i na jonsku migraciju u međućelijskoj tečnosti.

Lečenje hranom[uredi - уреди]

„Tuina“[uredi - уреди]

Glavni članak: Tuina

Tuina, (kin: 推拏, 推拿, tuīná) je jedan od oblika lečenja koji primenjuje Tradicionalna kineska medicina, a koja svoje dejstvo ispoljava primenom manuelog pritiska terapeuta na akupunkturne tačke, meridijane i grupe mišića ili nerava, čime se postiže „uklanjanje blokada“ koja sprečava slobodan protok „či energije“. Otklanjanjem spomenutih „blokada“, u organizam se vraća ravnoteža, što dovodi do poboljšanja zdravlja i povratka vitalnosti [7][8].

„Tuina je najprikladnija za ublažavanje hroničnih bolova, poremećaja mišićno-koštanog sistema i stresa povezanog s poremećajima koji utiču na organe za varenje ili respiratorni sistem. Tui na tretira i bolove u vratu, ramenima, leđima, išijas i teniski lakat. Međutim, budući da Tuina poboljšava i obnavlja protok „či energije“, tretman često povoljno deluje na celo telo, a ne samo na određena područja“. [9]

Napomene[uredi - уреди]

  1. Primer: povišena temperatura je Jang, drhtavica je Jin
  2. Svima je dobro poznat efekat koji se javlja kada pojedemo komadic limuna ili pojedemo nešto ljuto. Upravo se ta delovanja koriste u terapiji kineskim biljkama.

Izvor[uredi - уреди]

  1. Vidi na en:Vikipediji Huang neijing Suwen
  2. Tradicionalna kineska medicina Read more: righthealth.com
  3. Chiu, M (1993). Chinese acupuncture and moxibustion. Elsevier Health Sciences. pp. 2. ISBN 0-443-04223-3
  4. Robson, T (2004). An Introduction to Complementary Medicine. Allen & Unwin. pp. 90. ISBN 1-74114-054-4
  5. ((en)) Ying XiaXiaoding CaoGencheng WuJieshi Cheng Acupuncture Therapy for Neurological Diseases:A Neurobiological View. View scribd.com
  6. 6.0 6.1 6.2 6.3 Principi akupunkture, preuzeto sa stetoskop.info
  7. Cao RF et al. Zhong yi Tuina xue (Tuina therapy). Beijing, Ren Min Wei Sheng Chu Ban She, 1992
  8. Yu DF et al. Tuina xue (Tuina therapy). Shanghai, Shanghai Science and Technology Press, 1985.
  9. Official Tuina Website
  • Benowitz, Neal L. (2000) Review of adverse reaction reports involving ephedrine-containing herbal products.Submitted to U.S. Food and Drug Administration. January 17.
  • Chan, T.Y. (2002). Incidence of herb-induced aconitine poisoning in Hong Kong: impact of publicity measures to promote awareness among the herbalists and the public. Drug Saf. 25:823–828.
  • Chang, Stephen T. The Great Tao; Tao Longevity; ISBN 0-942196-01-5 Stephen T. Chang
  • Hongyi, L., Hua, T., Jiming, H., Lianxin, C., Nai, L., Weiya, X., Wentao, M. (2003) Perivascular Space: Possible anatomical substrate for the meridian. Journal of Complementary and Alternative Medicine. 9:6 (2003) pp851–859
  • Jin, Guanyuan, Xiang, Jia-Jia and Jin, Lei: Clinical Reflexology of Acupuncture and Moxibustion; Beijing Science and Technology Press, Beijing, 2004. ISBN 7-5304-2862-4
  • Kaptchuck, Ted J., The Web That Has No Weaver; Congdon & Weed; ISBN 0-8092-2933-1Z
  • Maciocia, Giovanni, The Foundations of Chinese Medicine: A Comprehensive Text for Acupuncturists and Herbalists; Churchill Livingstone; ISBN 0-443-03980-1
  • Ni, Mao-Shing, The Yellow Emperor's Classic of Medicine: A New Translation of the Neijing Suwen with Commentary; Shambhala, 1995; ISBN 1-57062-080-6
  • Holland, Alex Voices of Qi: An Introductory Guide to Traditional Chinese Medicine; North Atlantic Books, 2000; ISBN 1-55643-326-3
  • Needham, Joseph (2002). Celestial Lancets. ISBN 9780700714582. http://books.google.com/?id=0-0tdqBr58cC&printsec=frontcover&dq=Celestial+Lancets.. * Unschuld, Paul U., Medicine in China: A History of Ideas; University of California Press, 1985; ISBN 0-520-05023-1
  • Porkert, Manfred (1974). The Theoretical Foundations of Chinese Medicine. MIT Press. ISBN 0-262-16058-7. 
  • Qu, Jiecheng, When Chinese Medicine Meets Western Medicine - History and Ideas (in Chinese); Joint Publishing (H.K.), 2004; ISBN 962-04-2336-4
  • Scheid, Volker, Chinese Medicine in Contemporary China: Plurality and Synthesis; Duke University Press, 2002; ISBN 0-8223-2857-7
  • Unschuld, Paul U. (1985). Medicine in China: A History of Ideas. University of California Press. ISBN 0-520-05023-1. 

Eksterni linkovi[uredi - уреди]

Star of life.svg Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi tema o zdravlju (medicini).
Tradicionalna (komplementrana i alternativna) medicina
Popularna medicina SamolečenjeLečenje domaćim lekovimaNarodna medicina
Tradicionalna medicina AjurvedaAkupunkturaAkupresuraDuhovna energetska medicinaJogaTradicionalna kineska medicinaOrijentalna medicinaKvantna medicinaMakrobiotikaPrimenjena kineziologijaRefleksologijaSegmentna terapijaSuđokTradicionalna domaća medicinaTuinaŠiacu
Metode tradicionalne (komplementarne i alternativne) medicine ApiterapijaAromaterapijeBioenergoterapijaDetekcija štetnih zračenjaEnergetska terapijaOsteopatijaHiropraktikaHomeopatijaHerbalistikaLečenje zvukomLečenje veromNaturopatijaKvantna medicinaKristaloterapijeLečenje svetlomFitoterapijaPorodični rasporedReikiTai či čuanĆi gong