Teodoros Angelopulos

Izvor: Wikipedia
Teodoros Angelopulos
Teodoros Angelopulos
Lični podaci
Rođenje 27. 4. 1935.
Flag of Grčka Atina, Grčka
Smrt 24. 1. 2012.
Pirej, Grčka
Bračni drug(ovi) Fibi Ekonomopulu (od 1980)
Profesionalna karijera

Teodoros Angelopulos (grčki: Θεόδωρος Αγγελόπουλος), poznat i kao Teo Angelopulos (27. 4. 1935. – 24. 1. 2012.) je bio grčki filmski režiser, scenarista i producent, dobitnik brojnih filmskih nagrada na festivalima širom sveta.

Biografija[uredi - уреди]

Angelopulosa smatraju klasikom grčkog intelektualnog filma koji je zahvaljujući njemu postao poznat i svetskoj javnosti. Počeo je sa kratkometražnim filmovima 1963. i na početku se uglavnom bavio istorijom Grčke, kao u trilogiji „Dani 1936” iz 1972, „Putujući glumci1975 i „Lovci” 1977, kroz koje prikazuje noviju grčku istoriju. Kasnija ostvarenja, koja su mu donela i svetsku slavu, bavila su se kako grčkom mitologijom, tako i savremenim političkim temama.

Bio je jedan od članova žirija na 28. Berlinalu 1978. godine.[1]

U bogatoj karijeri koja je trajala četrdeset godina dobio je brojna priznanja, od kojih je svakako najveća Zlatna palma na Kanskom filmskom festivalu za film „Večnost i jedan dan1995. godine.

Dobijao je nagrade i na Berlinskom forumu, Mostri, Japanu. Eksperimentalni film „Aleksandar Veliki” dobio je 1980. nagradu „Zlatni lav” u Veneciji, dok je za „Predeli u magli” dobio srebro na Vencijanskom festivalu 1988. „Prekinuti korak rode1991. nagrađen je u Bolonji i na festivalu u Sidneju. Za film „Pogled Odiseja” pripala mu je posebna nagrada kritike na Kanskom festivalu 1995.

Posle osvajanja „Zlatne palme” u Kanu 1995. za film „Večnost i jedan dan”, čuveni grčki režiser skrenuo je na sebe pažnju i filmovima, „Plačući lug”, „Prašina vremena” snimljen 2008. i „Nevidljivi svet” 2011. Britanski filmski kritičari Derek Malkolm i Dejvid Tomson su Angelopulosa proglasili za jednog od najvećih svetskih režisera.[2][3]

Pravnik po obrazovanju, Angelopulos je radio i kao novinar i filmski kritičar, bio je osnivač časopisa „Savremeni film”. Bio je počasni profesor Briselskog univerziteta, i Univerziteta u Eseksu, Nantera u Parizu. Njegov prepoznatljiv stil bili su lagani, dugi kadrovi, epizode praćene naracijom kao što je, recimo, njegov film „Putujući svirač”, scene dovedene do perfekcije.

Tokom snimanja filma „Drugo more“ u Pireju, na njega je prilikom prelaska ulice naleteo motocikl i naneo mu teške telesne povrede. Preminuo je od posledica udesa 24. januara 2012. godine.[4] Očevici kažu da se sve odigralo u sekundu: 77-godišnji Angelopulos je u sumrak, negde oko 19 časova prelazio kolovoznu traku prometne saobraćajnice u južnom predgrađu kako bi nešto objasnio glumcima kada je na njega naleteo motor. Režiser je odmah prevezen u bolnicu ali su povrede bile vrlo teške i lekari koji su se za njegov život borili nekoliko sati, nisu uspeli da ga spasu.[5]

Reference[uredi - уреди]

  1. "Berlinale 1978: Juries". berlinale.de. Pristupljeno 26. januara 2012.
  2. Derek Malcolm (2000-06-15). "Theo Angelopoulos: The Travelling Players". London: Guardian Unlimited. Pristupljeno 26. januara 2012.
  3. Thomson, David (2002). The New Biographical Dictionary of Film. Alfred A. Knopf. pp. 21–22. ISBN 0-375-41128-3.
  4. RTS Magazin: Poginuo režiser Teo Angelopulos. Sreda, 25. januar 2012.
  5. J. Pavlović-Stamenić. Preminuo reditelj Teo Angelopulos. Politika/Kultura. Objavljeno 25. januara 2012.

Literatura[uredi - уреди]

  • Horton, Andrew (1999). The Films of Theo Angelopoulos: A Cinema of Contemplation. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01005-2.
  • Syska, Rafał (2008). Poetry of Pictures: Theo Angelopoulos Films. Kraków: Rabid. ISBN 978-83-60236-34-5.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]

Commons-logo.svg U Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Theodoros Angelopoulos