Teodor Prodrom

Izvor: Wikipedia

Teodor Prodrom (grč. Θεόδορος Πρόδρομος, umro oko 1166), poznat i kao Ptohoprodrom (Πτοχοπρόδρομος = Siroti Prodrom), bio je vizantijski pisac, poznat po svojim proznim i poetskim delima, od kojih su neka napisana na narodnom grčkom jeziku.

Dela na književnom jeziku[uredi - уреди]

Književna delatnost Teodora Prodroma bila je neverovatno plodna i raznovrsna, kako se vidi po sačuvanim delima koja su pisana na književnom vizantijskom grčkom jeziku. Po ugledu na Heliodorove Etiopske priče napisao je roman u stihu Rodanta i Dosiklej (Τὰ κατὰ Ῥοδάνθην καὶ Δοσικλέα) u devet knjiga, zatim Borbu mačaka i miševa (Κατομυομαχία), dramsku parodiju u 384 trimetra, satirične pesme protiv neke pohotljive starice (Κατὰ φιλοπόρνου γραός) i protiv nekog starog bradonje (Κατὰ μακρογενείου γέροντος), zatim astrološku pesmu o moći i značenju planeta, stihove o dvanaest meseci, koji su važni za kulturnu istoriju (Στίχοι εἰς τοὺς δώδεκα μῆνας), s opisom alegorijskog predstavljanja i s podacima o pravilima za lov i vreme itd., zatim mnogobrojne prigodne pesme, delimično povodom istorijskih događaja ili – a to nije redak slučaj – s namerom da za nešto moli, i religiozne pesme i epigrame, dijaloge u Lukijanovom stilu, humoresku o mišu (Σχέδη μυός), filozofske, teološke i gramatičke traktate, prigodne besede, pisma i još mnogo drugoga.

Ptohoprodrom[uredi - уреди]

Još uvek nije sa sigurnošću potvrđena pretpostavka da i jedna zbirka pesama na narodnom grčkom jeziku, sačuvana pod imenom "Ptohoprodrom" (Πτοχοπρόδρομος), predstavlja delo samog Teodora Prodroma, neku obradu ili čak ismevanje autentičnog Prodroma. Osnovu tog korpusa čini pet tužbalica i prosjačkih pesama, kojima su kasnije pridodate i druge pesme.

S obzirom na veliki broj sastava sačuvanih pod Prodromovim imenom, postavlja se pitanje da li svi oni predstavljaju dela samo jednoga pesnika. Mnogobrojne molbe i satirične pesme koje nose njegovo ime dopuštaju rekonstruisanje biografije jednog Teodora Prodroma, sinovca nekog vizantijskog sveštenika koji je bio i kijevski mitropolit. Prema svedočnastvu jedne ruske hronike, on je bio školovan čovek, ali zbog lenjosti i pijanstva nije mogao da živi od svoje profesije – književnosti. Otuda proističu njegova nastojanja da nađe patrone koji mogu da plate njegove književne tvorevine. On se obraća dvojici careva: Jovanu i Manojlu Komninu, jednom sevastokratoru, orfanotrofu Aleksiju Aristenu i mnogim carskim princezama. Od cara Manojla I je dobio prihod (χαριστίκιον) od Manganskog manastira, ali je iz nepoznatih razloga tu rentu izgubio. U očajanju se zamonašio i uzeo monaško ime Ilarion. No, ni tu se nije mogao smiriti, jer je došao u sukob s dva igumana – ocem i sinom – koji su svoje zvanje dobili mimo propisane procedure. U jednoj pesmi koju je uputio caru on moli za zaštitu od tog "tiranskoga" para koja ga uznemirava na različite načine, nameće mu najteže zadatke, uskraćuje mu hranu i za najmanji prestup mu određuje najstrože pokajanje. Za to vreme ovi "satrapi" vode udoban život, bogato su odeveni, hrane se probranim jelima i rasipaju manastirski novac, a siromašni monasi kakav je i on sam, idu u ritama, spavaju na slamaricama, kupaju se samo na Uskrs, hrane se prostom hranom kao što je bezukusna papazjanija koju iz podsmeha zovu "svetom čorbom", a koja nimalo ne liči na ukusnu ribu zalivenu hioskim vinom koju jedu igumani.

Rešenje problema autorstva ovih mnogobrojnih poetskih i proznih sastava tražilo se u pretpostavci da su postojala dva autora istoga imena. Kao dokaz za tu tvrdnju navode se stihovi iz Ptohoprodromovog korpusa u kojima pesnik hvali "slavnog pisca, skladnu lastavicu", koji je bio "njegov prijatelj i prethodnik". Međutim, kada treba izdvojiti poeziju dva imenjaka, nemoguće je doći do nekog zadovoljavajućeg rešenja. Bez mnogo dokaza se pretpostavljalo da je jedan umro 1152, a drugi 1166. godine.

Osnov Ptohoprodromovog korpusa obuhvata pet tužbalica i prosjačkih pesama, koje se obeležavaju kao ABCDE. Pesma A se žali na pesnikovu brbljivu ženu i u pomoć priziva cara Jovana II Komnina. Pesma B se obraća jednom sevastrokratoru i traži milostinju za poboljšanje jelovnika. Pesma C, upućena caru Manojlu I Komninu, jeste žalba jednog mladog monaha na skandalozne prilike u njegovom manastiru. Pesma D je samo paralela pesme C. Pesma E opisuje jade nekog vizantijskog književnika. U rukopisima se kao autor svih ovih pesama označava Prodrom, Teodor Prodrom itd., ali ne bez varijanti. Jedan rukopis monaške satire (C) imenuje monaha Ilariona Ptohoprodroma kao autora. I D pominje ovo ime. Uvek se, naravno, mislilo na poznatog romanopisca, pesnika i književnika Teodora Prodroma, koji je pisao čistim jezikom, a vremenski pripada epohi Komnina. Dvojezičnost, u principu, ne predstavlja iznenađenje, posebno jer se ona nalazi već u delu Mihaila Glike. Ipak, mnogi smatraju da ni monaška satira ni satira o književniku ne mogu da se dovedu u sklad sa životnim prilikama Teodora Prodroma. Drugi u Ilarionu vide Teodorovog sina, pa pretpostavljaju da su tek prepisivači sve tekstove dalje prenosili pod Prodromovim imenom. Ali, čini se, ova je hipoteza sasvim bez osnova, pa se čak može dokazati, uz pomoć rukopisnog nasleđa, da je ime Ilarion tek kasnije prodrlo u tekst.

Neki filolozi smatraju da pesme A i C ne mogu tematski da potiču od istog autora od koga potiču ostale pesme. Pritom se primećuje da kodeksi koje posedujemo pokazuju mnoštvo interpolacija – opet dokaz za nemar prepisivača prema tekstovima na narodnom grčkom jeziku, ali se iz jednog kasnog ali pouzdanog svedočanstva može naslutiti mnogo jasniji i jednostavniji tekst. I pored eventualnog postojanja takvog prvobitnog teksta, ostaju velika neslaganja između životnih prilika Teodora Prodroma i prilika opisanih u pesmama Ptohoprodromovog korpusa, a ostaju takođe i nepremostive suprotnosti između AC i ostalih pesama. Neki ispitivači zaključuju da su problemi nasleđa gotovo nerešivi, jer uprkos svim razilaženjima, sve pesme, od A do E, čas su više, a čas manje pune sličnosti i paralela sa nazorima, izrekama i razmišljanjima autentičnog Teodora Prodroma.