Tajpinški ustanak

Tajpinški ustanak (1850–1864) je jedan od najkrvavijih sukoba u kineskoj istoriji. To je bio sukob između carske Kine pod vlašću dinastije Ćing i pobunjenika koje je predvodio Hong Sjiućuan (kin. 洪秀全), mistik i preobraćenik u hrišćanstvo. Džintijanski ustanak je označio početak pobune koja je kulminirala osnivanjem Nebeskog carstva velikog mira (kin. 太平天囯, Tàipíng Tiānguó).

U Tajpinškom ustanku poginulo je oko 20 miliona ljudi, što ovaj građanski rat čini najkrvavijim u ljudskoj istoriji.

Uzroci

Sredinom 19. veka Kinu su ophrvali mnogi problemi. Niz prirodnih katastrofa pogodio je zemlju. Dinastija Ćing nije bila u stanju da reši probleme velikog rasta stanovništva, ekonomije i stare i nesposobne birokratije. Na to su se nadovezali vojni sukobi sa zapadnim silama (vidi: Opijumski ratovi).

U južnim provincijama Guangsi i Guangdung stalno su postojali društveni neredi uzrokovani piraterijom (posebno 1795–1809), aktivnošću trijada i britanskom trgovinom opijumom (1820e, 1830e). Demobilisani vojnici iz Prvog opijumskog rata (1839–1842) postali su banditi, a britanske akcije protiv pirata naterale su ih u unutrašnjost rečnog sistema. Trgovinski razvoj Šangaja bio je na račun opadanja tradicionalnog centra trgovine u Kantonu, što je izazvalo nezaposlenost.

Sam Tajpinški pokret nastao je iz etničkih sukoba. Godina 1836. i 1847. izbila su dva ustanka manjinskog naroda Jao, koje su pomogli uvezeni kult Belog lotosa i trijade. Ustanak iz 1849. (izbio posle pojave gladi) takođe je mobilisao manjine.

Korumpirane i nesposobne vlasti nisu mogle da pruže zaštitu narodu, pa je lokalni narod organizovao sopstvene odbrambene milicije.

Hong Sjiućuan i osnivanje sekte

Hong Sjiućuan (1814–64) je osnovao svoju sektu na jugu Kine 1847. Bio je sin nomada iz naroda Haka iz okoline Kantona. Isprva je hteo da postane činovnik. Tri puta je padao na ispitu za činovnika i teško je oboleo. Pri jednoj halucinaciji ukazao mu se bradati starac na tronu i čovek srednjih godina, koje je on kasnije identifikovao kao Jehovu i Isusa. Od tada je sebe smatrao za mlađeg Isusovog brata, izgubio je posao učitelja i okupio oko sebe oko 20000 religijskih sledbenika.

U osnivanju sekte mu je pomogao etnički sukob. Sredinom 1840ih njegovi spisi su još govorili o sintezi moralnih shvatanja hrišćanstva i konfučijanizma. Povezivanjem svoje religijske vizije sa moralnim težnjama potlačenog naroda Haka, razbacanih imigranata koje je povezivao zajednički jezik, Hongova misija je postala politička.

Džintijanski ustanak i marš na Nanking

Sekta je postala meta progona, što je u uslovima gladi iz 1849/50, dovelo do gerilskog rata između naroda Haka i ostalih frakcija. Vođe pokreta su zaključile da ne mogu opstati u Guangsiju i odlučile su se na otvorenu pobunu. Jula 1850. okupili su se u Džintijanu i krenuli na sever. Carski dvor je reagovao oktobra 1850, ali njegovi vojni izaslanici nisu uspeli da koordiniraju različite jedinice lokalnih vojnika i plaćenika.

Januara 1851. Hong je proglasio Carstvo Tajping, sebe je proglasio „Nebeskim carem“, i primio u svoje jedinice hiljade ložača, brodara, nosača, rudara, gusara i vojnika dezertera. Posebno brojni su bili pripadnici manjina Haka, Mjao i Jao. S početka tu je bilo puno pripadnika trijada, ali oni su se teško uklapali u Hongovu vojsku. I pored stalnog priliva novih ljudi i odlučnosti ustanika u prodoru od Đilina do Hunana, njihove snage su trpele i gubitke. Juna 1852. politički vođa Tajpinškog pokreta Feng Junšan je ubijen na putu za Hunan. Time je Hongov najsposobniji i glavni vojskovođa postao bivši ložač Jang Sjiućing, pod nadimkom „Kralj istoka“. U ovom periodu mali ustanak u unutrašnjosti prerastao je u masovnu invaziju centralne Kine, tako da je u septembru 1852. Jang komandovao vojskom od 120.000 ljudi kod Čangše.

Posle osvajanja Vuhana, sa 500.000 trupa je krenuo ka Nankingu i opseo ga 8. marta 1853. Jedanaest dana kasnije zauzeo je grad i ubio 30.000 carskih vojnika i hiljade civila. Običan narod je poštedio kada su na vratima ispisali simbol pokornosti i napadače poslužili čajem. Nanking je postao prestonica nebeskog carstva i promenio je ime u Tajping (Nebeska prestonica). Guvernerska palata nije Hongu Sjićuanu izgledala dovoljno prostrana, pa ju je srušio i na njenom mestu podigao „Zabranjeni grad“ prečnika od 5 kilometara.

Ideologija

Tajpinški pokret su povezivale antimandžurske, religijske i socijalnorevolucionarne tendencije. Neki od boraca su se identifikovali kao borci protiv mandžurske dinastije Ćing, taozvanih „severnih varvara“ koji su uzurpirali presto i vladali pomoću surove i korumpirane administracije. Drugi su smatrali da je mandžurska dinastija personifikacija sujeverne i đavoljske tvorevine protiv koje se treba boriti pod autoritetom Nebeskog carstva. U ovim stavovima ogledala se njihova sklonost hrišćanskim verovanjima, koja je dovela do zabrane alkohola, opijuma i duvana, kao i do odvajanja muškaraca i žena. Ideologija pokreta crpela je inspiraciju iz hrišćanstva, taoizma, budizma i konfučijanizma (Konfučije u Knjizi obreda pominje „Veliku harmoniju“). Pokret je bio inspirisan idejom bratstva i jednakosti, jer su neki njegovi ekstremniji krugovi već u razlici između bogatih i siromašnih videli dovoljan povod za pobunu. Postojala su i utopistička shvatanja, poput kulta Belog lotosa. Privatno vlasništvo i eksploatacija su osuđivani, a sve materijalne vrednosti su smatrane božjim vlasništom u čije ime upravlja država.

Veze

• Istorija Kine
• Dinastija Ćing
• Prvi opijumski rat
• Drugi opijumski rat

Spoljašnje veze

Tajpinški ustanak na Wikimedijinoj ostavi

• Tekst o Tajpinškom ustanku Arhivirano 2008-01-20 na Wayback Machine-u
• Tajpinški ustanak i Nebesko carstvo velikog mira Arhivirano 2009-12-17 na Wayback Machine-u