Stablo (biljka)

Izvor: Wikipedia
Disambig.svg Za ostale upotrebe, pogledajte Stablo (razvrstavanje).

Stablo je osovinski deo izdanka koji raste neprekidno tokom života biljke. Stablo sa listovima naziva se izdanak.

Osnovne uloge stabla su:

Vrste i metamorfoze izdanaka[uredi - уреди]

Izdanak raste vrhom, na kome je vegetaciona kupa. Pri osnovi vegetacione kupe obrazuju se začeci listova. U njihovom pazuhu obrazuju se bočni izdanci.

Deo stabla sa koga polaze listovi naziva se čvor (nodus), a deo stabla između dva čvora je članak (internodia).

U zavisnosti od dužine članaka izdanci mogu biti>

  • kratki, kod kojih su listovi približeni i
  • dugi, kod kojih se listovi nalaze na odgovarajućoj udaljenosti.

Kod nekih biljaka, npr. kod maslačka, listovi su zbijeni pa grade rozetu. Kod voćaka postoje i kratki i dugi izdanci, pri čemu dugi nose listove, a kratki cvetove (tzv.rodne grane).

Kod nekih biljaka, izdanci se razvijaju ispod površine podloge pa se nazivaju podzemni izdanci. Njihovi listovi su nerazvijeni i ljuspasti, a sami izdanci su zadebljali usled magacioniranja hrane. Razlikuju se od korena po tome što koren nikada ne nosi listove. Sa podzemnih izdanaka polaze adventivni korenovi. Takvi izdanci su metamorfozirani i mogu biti u obliku:

Nadzemni izdanak, takođe, može da metamorfozira obavljajući neku drugu funkciju:

  • trn ima zaštitnu ulogu,
  • rašljike služe za prihvatanje za neku čvrstu podlogu,
  • stolone u vidu dugačkih izdanaka služe za vegetativno razmnožavanje,
  • filokladije su listoliki izdanci na kojima se razvija listić i u njegovom pazuhu cvet i plod.


Primarna i sekundarna građa stabla[uredi - уреди]

U početnim fazama razvića izdanka stvara se njegova primarna građa. Kod monokotila ta građa ostaje tokom čitavog života, dok se kod dikotila i golosemenica primarna građa zamenjuje sekundarnom.

Primarnu građu stabla, kao i kod korena, čine tri zone :

1. epidermis, koji se najčešće sastoji od jednog sloja ćelija;

2. primarna kora koju čini nekoliko slojeva živih parenhimskih ćelija i mehaničke ćelije (najčešće kolenhim).

3. centralni cilindar, koga izgrađuju provodna tkiva (floem i ksilem) i tkivo srži. Provodni snopići su kod monokotila razbacani, dok kod dikotila obrazuju prsten. Između floema i ksilema, kod dikotila, nalazi se primarni kambijum.

Primarna građa stabla dikotila i golosemenica se već krajem prvog vegetacionog perioda gubi i počinje sekundarno debljanje. Između susednih provodnih snopića začinje se sekundarni kambijum koji se spaja sa primarnim i obrazuje kambijalni prsten. Kambijalni prsten odvaja elemente drveta ka centru stabla, a elemente kore ka periferiji.

Grananje izdanka[uredi - уреди]

Datoteka:Stablo.jpg
monopodijalno grananje
Datoteka:Grananje.jpg
simpodijalno grananje

Izdanak se razvija od pupoljčića klice, tako da onaj izdanak čiji rast vodi klicin pupoljčić se naziva osnovni izdanak. Bočni izdanci su oni koji nastaju od bočnih pupoljaka. Pupoljak je, u stvari, mlad, još nerazvijen izdanak, čiji je najvažniji deo vegetaciona kupa. Deobom ćelija vegetacione kupe nastaju svi delovi izdanka. Odmah ispod vrha vegetacione kupe začinju se listovi, a u njihovom pazuhu obrazuju se bočni (pazušni) pupoljci iz kojih postaju bočni izdanci. Tako nastaje grananje, odnosno obrazuje se sistem izdanaka, kojim se postiže povećanje površine biljnog tela.

Razlikuju se dva osnovna tipa grananja:

  • monopodijalno i
  • simpodijalno.

Monopodijalno grananje (monos= jedan; podien= nožica, osovina) se odlikuje time što je jedna osovina glavna (naziva se monopodijum) i ona stalno vuče rast, dok bočne grane polaze sa nje i zaostaju u rastu. Primer monopodijalnog grananja su četinari, jasen, hrast, javor, dren i dr.

Simpodijalno grananje se odlikuje time što glavna osovina ne raste stalno vrhom, već prekida rastenje, a jedna od bočnih grana preuzima pravac rastenja glavne osovine. To se stalno ponavlja tokom rasta biljke.

Literatura[uredi - уреди]

  • Kojić, M: Botanika, Naučna knjiga, Beograd, 1989.
  • Kojić, M: Fiziološka ekologija kulturnih biljaka, Naučna knjiga, Beograd, 1987.
  • Marinković, R, Tatić, B, Blaženčić, J: Morfologija biljaka, Beograd, 1979.
  • Jančić, R: Sto naših najpoznatijih lekovitih biljaka, Naučna knjiga, Beograd, 1988.
  • Jančić, R: Lekovite biljke sa ključem za određivanje, Naučna knjiga, Beograd, 1990.


Vanjski linkovi[uredi - уреди]