Sojuz-2 (raketa-nosač)
 Sojuz-2.1a raketa spremna za poletanje sa satelitom MetOp. | |
| Funkcija | Bespilotna raketa nosač |
|---|---|
| Proizvođač | CSKB-Progres |
| Zemlja porekla | Rusija |
| Dimenzije | |
| Visina | 46,1 m |
| Prečnik | 2,95 m |
| Masa | 312 t |
| Stepeni | 2 ili 3 |
| Nosivost | |
| Kapacitet u NZO | 9.200 kg |
| Kapacitet u GTO |
3.250 kg |
| Istorija lansiranja | |
| Status | aktivna |
| Lokacije | Bajkonur Pleseck Kuru (Fr. Gvajana) Vostočni (od 2015.) |
| Ukupno lansiranja |
44 (2.1a: 20, 2.1b: 24) |
| Uspešnih | 41 (2.1a: 19, 2.1b: 22) |
| Neuspešnih | 1 (2.1b) |
| Delom neuspešnih |
2 (2.1a 1, 2.1b 1) |
| Prvi let | 2.1a: 8. novembar 2004. 2.1b: 27. decembar 2006. |
| Značajna lansiranja |
COROT, GLONASS |
| Dodaci | |
| Br. dodataka | 4 |
| Motori | 1 RD-117 |
| Potisak | 1.021,097 kN |
| Specifični impuls | 310 s |
| Vreme sagorevanja |
120 s |
| Gorivo | Tečni kiseonik/RP-1 |
| Prvi stepen | |
| Motori | 1 RD-118 |
| Potisak | 999,601 kN |
| Specifični impuls | 311 s |
| Vreme sagorevanja |
286 s |
| Gorivo | Tečni kiseonik/RP-1 |
| Drugi stepen | |
| Motori | 1 RD-0124 |
| Potisak | 294 kN |
| Specifični impuls | 359 s |
| Vreme sagorevanja |
300 s |
| Gorivo | Tečni kiseonik/RP-1 |
| Treći stepen - Fregat (Opciono) | |
| Motori | 1 S5.92 |
| Potisak | 19,6 kN |
| Specifični impuls | 327 s |
| Vreme sagorevanja |
877 s |
| Gorivo | N2O4/heptil |
Sojuz-2, GRAU indeks 14A14, je zajednička oznaka za novu verziju ruske rakete Sojuz. U osnovnoj konfiguraciji, ova raketa nosač ima tri stepena koji služe za postavljanje satelita i drugih svemirskih letelica u orbitu. Potisnici i prva dva stepena rakete su dobili nove, modernizovane raketne motore sa unapređenim sistemima ubrizgavanja goriva u odnosu na prethodne verzije ove rakete. Digitalna kontrola leta i sistem telemetrije omogućavaju da raketa bude lansirana sa fiksne platforme, dok su lansirne platforme ranijih verzija morale da budu rotirane jer raketa nije bila u mogućnosti da se okrene tokom leta.
Rakete Sojuz-2 često su opremljene dodatnim trećim stepenom koji omogućava lansiranje satelita u više orbite, poput geosinhrone orbite. Treći stepen rakete je opremljen nezavisnim kontrolama leta i telemetrijom u odnosu na ostatak rakete. Fregat je najčešće korišćen treći stepen i proizvodi ga NPO Lavočkin.
Rakete Sojuz-2 trenutno se lansiraju sa lansirne rampe 31 kosmodroma Bajkonur i lansirne rampe 43 kosmodroma Pleseck. Komercijalna lansiranja rakete se sprovode sa lansirne rampe 31 u Bajkonuru i ECA lokacije kosmodroma u Francuskoj Gvajani. Sojuz-2 je zamenila raketu Molnija-M[1] i počinje da zamenjuje rakete Sojuz-U i Sojuz-FG koje su još u upotrebi, ali se očekuje da budu penzionisane od 2014. godine.[2][3]
Varijante[uredi | uredi kod]
Familija raketa Sojuz-2 uključuje varijante 2.1a, 2.1b i 2.1v. Prve dve varijante predstavljaju modifikaciju rakete Sojuz-U, dok je 2.1v „lakša“ verzija rakete (bez četiri potisnika).
Prilikom lansiranja sa rampe ELS u Francuskoj Gvajani, Sojuz-2 je uvek opremljena omotačem tipa ST. Ova verzija se naziva Sojuz-ST ili Sojuz-STK, gde „K“ u nazivu predstavlja specijalne mere koje se preduzimaju tokom sastavljanja rakete i lansiranja u toplim i vlažnim uslovima ekvatorijalne klime.
Sojuz 2.1a[uredi | uredi kod]
Ova verzija rakete uključuje konverziju iz analognog u digitalni sistem kontrole leta i unapređene motore na potisnicima i prvom stepenu sa modernizovanim sistemom ubrizgavanja goriva. Digitalna kontrola leta i sistem telemetrije omogućavaju da raketa bude lansirana sa fiksne platforme, dok su lansirne platforme ranijih verzija morale da budu rotirane jer raketa nije bila u mogućnosti da se okrene tokom leta. Digitalni upravljački sistem takođe omogućava lansiranje većih komercijalnih satelita, uz pomoć širih i dužih omotača poput omotača tipa ST. Ovi omotači tokom leta stvaraju veliku aerodinamičku nestabilnost i zato nisu mogli da budu korišćeni u starijim verzijama rakete, jer stari analogni sistemi nisu mogli da upravljaju raketom u toku leta. U drugom stepenu raketa i dalje koristi motor RD-0110 koji je korišćen i u starim verzijama.
Verzija 2.1a/ST se ponekad naziva i Sojuz-ST-A. Prvo lansiranje, iz Francuske Gvajane 17. decembra 2011. godine, bilo je uspešno i u orbitu su lansirana 4 satelita.
Sojuz 2.1b[uredi | uredi kod]
U ovoj verziji u drugom stepenu rakete se koristi unapređeni raketni motor RD-0124.
Verzija 2.1b/ST se ponekad naziva i Sojuz-ST-B. Prvo lansiranje, iz Francuske Gvajane 21. oktobra 2011. godine, bilo je uspešno i u orbitu su lansirana prva dva satelita evropskog navigacionog sistema.
Sojuz 2.1v[uredi | uredi kod]
Prvi nacrti verzije 2.1v pojavili su se 2009. godine. Zamišljeno je da ona bude „lakša“ verzija Sojuz-2 rakete, bez četiri potisnika sa strane. Motor prvog stepena biće zamenjen snažnijim NK-33, a kasnije još snažnijim RD-193 raketnim motorom. Raketa bi u ovakvoj konfiguraciji mogla da dostavi teret od 2.800 kg u nisku Zemljinu orbitu.[4]
Prednosti i mane[uredi | uredi kod]
Sojuz-2, kao i verzija Sojuz-U koja predstavlja prvu modernizaciju originalne rakete R-7, ima svoje prednosti i mane u odnosu na druge rakete nosače u svojoj klasi.
Prednosti:
- dokazani dizajn – zajedno sa verzijama Sojuz-U i Sojuz-FG do polovine 2013. godine lansirana je preko 850 puta, čime se svrstava u jednu od najpouzdanijih raketa nosača na svetu
- relativno nizak pritisak raketnih motora – pritisak motora kod verzije 1a iznosi 70 atmosfera, dok je kod verzije 1b oko 160 atmosfera, što daje veliku sigurnosnu marginu
- razrađen proces proizvodnje – tokom decenija proizvodnje otklonjene su greške u procesu izrade i sklapanja delova rakete, troškovi proizvodnje su mali a kontrola kvaliteta na visokom nivou
Mane:
- zbog korišćenja starih proizvodnih tehnologija postiže se relativno loš maseni odnos (odnos mase tereta koji se lansira u odnosu na poletnu masu rakete) u odnosu na moderne rakete, koje u procesu proizvodnje koriste najnovije proizvodne tehnologije
- korišćenje vodonik-peroksida za pokretanje turbomotora prvog i drugog stepena, umesto da se koristi isto gorivo koje koriste raketni motori tih stepena rakete, čime bi se poboljšala efikasnost
- upotreba teškog azota (umesto helijuma) za stavljanje rezervoara sa gorivom pod pritisak. Međutim, prvi i drugi stepen verzije 2.1v, kao i treći stepen verzije 2.1b/ST-B, za održavanje pritiska koriste helijum
- upotreba raketnih motora sa otvorenim ciklusom sagorevanja koji imaju manji stepen iskorišćenja u odnosu na motore sa zatvorenim ciklusom. Raketni motori sa otvorenim ciklusom sagorevanja se smatraju bezbednijim jer se u vanrednim situacijama stvari odvijaju sporije, što je prednost prilikom korišćenja rakete za lansiranje ljudske posade u svemir
Reference[uredi | uredi kod]
- ↑ „Last launch of the Molniya-M on Sept 30th 2010.”. Anatoly Zak. 30. 9. 2010..
- ↑ „Soyuz-2 to replace its predecessors.”. Anatoly Zak. 1. 6. 2011..
- ↑ „Alexander Kirilin: "We are working on three rocket".”. Volzkhskaya Kommuna. 1. 6. 2011.. Arhivirano iz originala na datum 2012-03-19. Pristupljeno 2014-12-31.
- ↑ „Rus/Souyz-2 launch vehicle (in Russian)”.
Spoljašnje veze[uredi | uredi kod]
- Encyclopedia Astronautica
- Encyclopedia Astronautica Soyuz 2.1/Fregat
- ESA Soyuz-ST
- Soyuz User's Manual Starsem
- Soyuz-2 Arhivirano 2009-02-26 na Wayback Machine-u, Ruska kosmička agencija