Sofronije Jerusalimski
Sofronije (rođen 560. u Damasku, umro između 638. i 640. u Jerusalimu) bio je jerusalimski patrijarh od 634. godine do svoje smrti, pa je poznat i kao Sofronije Jerusalimski (grč. Σωφρόνιος Α΄ Ἱεροσολύμων). Pre no što je postavljen za patrijarha, bio je monah i teolog koji je bio glavni zastupnik ortodoksije u doktrinarnoj raspravi o prirodi i volji Isusa Hrista.
Započevši kao učitelj retorike, Sofronije se oko 580. godine predao asketskom životu u Egiptu, a zatim je ušao u manastir sv. Teodosija blizu Vitlejema. Putovao je u monaške centre u Maloj Aziji, Egiptu i Rimu zajedno sa vizantijskim hroničarem Jovan Moshom, koji mu je posvetio svoj traktat o religijskom životu pod naslovom Livada duhovna. Nakon Moshove smrti u Rimu 619. godine, Sofronije je dopratio njegove posmrtne ostatke natrag do Jerusalima, gde je priređena sahrana po monaškim običajima. Zatim je putovao u egipatsku Aleksandriju i u Carigrad 633. godine kako bi tamošnje patrijarhe ubedio da osude monotelitizam, heterodoksno učenje koje je zastupalo veru u jednu, božansku volju u Hristu i isključivalo u njemu ljudsku sposobnost za pravljenje izbora. Veliki korpus Sofronijevih spisa o ovoj temi u potpunosti je izgubljen.
Premda je doživeo neuspeh u svojoj misiji, Sofronije je 634. godine izabran za jerusalimskog patrijarha. Uskoro potom uputio je jedno pismo papi Honoriju I i istočnim patrijarsima u kome je objasnio ortodoksnu veru u postojanje dve prirode, ljudske i božanske, u Hristu, za razliku od monotelitizma, koji je smatrao suptilnim oblikom jeretičkog monofizitizma (koji je zastupao gledište o jednoj, božanskoj prirodi u Hristu). Takođe je sastavio jednu Antologiju sa oko 600 tekstova od grčkih crkvenih otaca kojima dokazuje ispravnost diotelitizma (koji je zastupao stav o dve volje u Hristu, ljudskoj i božanskoj). Ovaj spis je takođe izgubljen.
U svojoj božićnoj propovedi 634. godine Sofronije govori o opasnosti koju Saraceni predstavljaju za Palestinu te takođe kaže da Arabljani već kontrolišu Vitlejem. Sofronije je umro ubrzo nakon pada Jerusalima u ruke saracenskog kalifa Umara I 637. godine, ali tek nakon što je bio isposlovao da se, u zamenu za plaćanje danka, hrišćanima priznaju građanske i verske slobode – što je danas poznato kao Umariyya sporazum. Sam kalif došao je u Jerusalim i sastao se s patrijarhom u Bazilici Svetoga groba. Sofronije pozvao Umara da se to pomole, ali je Umar to odbio, bojeći se da ne dovede u pitanje status te crkve kao hrišćanskog svetišta. Navodno je pravi razlog za ovu Sofronijevu dobrodošlicu bio je taj što su biblijska proročanstva koja su u to vreme bila poznata jerusalimskoj hrišćanskoj crkvi govorila da će jednom jedan ponizan, ali pravedan i moćan čovek doći jašući na magarcu (a taj se opis poklopio s Umarovim dolaskom u grad) i zapravo se pokazati kao zaštitnik i saveznik hrišćana u Jerusalimu.
Pored polemičkih spisa, Sofronije je napisao i jedan enkomij o aleksandrijskim mučenicima Kiru Aleksandrijskom i Jovanu Aleksandrijskom u znak zahvalnosti za čudesno izlečenje njegovog sve slabijeg vida. Takođe je napisao 23 anakreontske ode u klasičnom metru o takvim temama kao što su arabljanska opsada Jerusalima ili različite liturgijske proslave. Čini se da ode 19 i 20 predstavljaju izraz njegove snažne čežnje za svetim gradom, verovatno tokom odsustvovanja iz Jerusalima zbog nekog od svojih brojnih putovanja. Redosled ove dve pesme mora se obrnuti da bi se došlo do hronološki tačnog redosleda različitih tema. Raspoređene na takav način, ove dve pesme daju potpuni opis puta po najvažnijih svetištima Jerusalima s kraja 6. veka, koje se često označava kao zlatno doba hrišćanstva u "Svetoj zemlji".
Datum i okolnosti Sofronijeve smrti ostaju nejasni. Jedan latinski tekst, o trpljenju 60 mučenika u Gazi, sugeriše da su ga pogubile muslimanske vlasti u Jerusalimu početkom 640. godine zbog toga što je bio nagovorio 60 vizantijskih vojnika, zarobljenih u Gazi, da se ne preobrate u islam, čime bi sačuvali svoje živote.
