Simeon Stolpnik

Izvor: Wikipedia
Simeon Stolpnik na stubu.

Sveti Simeon Vethi je bio stilit, rođen oko 389. godine u selu Sis u maloazijskoj oblasti Kilikija, a preminuo 24. jula 459. godine u mestu Kalat Siman.[1]

Žitije[uredi - уреди]

Žitije na grčkom jeziku je napisao Simeonov učenik Antonije. Simeon je rođen u porodici hrišćana Susotina i Marte. Do osamnaeste godine je bio čobanin, a onda se zamonašio u manastiru Teleda, gde je vrlo brzo po pobožnosti nadmašio sve kaluđere i čak zbog preterane revnosti jedno vreme bio izbačen iz monaškog bratstva. Naime, toliko je bio nehajan prema svom telu da ga je obmotavao užetom od vlakana palme koje mu je seklo kožu i stvaralo rane koje su gnojile. Kratko vreme je živeo u planini u nekom bunaru koji je presušio, potom u jednoj maloj keliji, a onda i na planini Kalat Siman tako što je bio prikovan za stenu. Tako je i privukao pažnju Meletija, uticajnog čoveka u to doba, koji ga je ubedio da dozvoli kovaču da ga oslobodi okova. Meletije nije jedini koga je Simeon zainteresovao. U posetu su mu dolazili ljudi iz raznih naroda, kao što su Arabljani, Persijanci i Jermeni. Kako bi izbegao da ga dodiruju, Simeon je tražio da mu se napravi stub na kome je stalno boravio. Tih stubova je pravljeno još, da bi tek peti bio dovoljne visine koja je iznosila šesnaest metara, a i oko njega su bile postavljene dve kamene ograde. Sa stuba je propovedao, a tu se nalazilo i malo sklonište koje je Simeon koristio za molitvu. Simeon je stalno postio, a obed mu se sastojao od vode i raskvašenog sočiva. Vernici mu pripisuju vlast nad životinjama, čak i opasnim poput tigra, ali i proročanske moći. Takođe, verovalo se da je mogao da preobrati okorele razbojnike.

Prema sirijskoj verziji Simeonovog životopisa, kaluđer je imao veliki uticaj na politiku cara Teodosija II (408-450) i kasnije cara Markijana (450-457). Prvog je primorao da ukine edikt kojim je Jevrejima vratio njihovu nekadašnju sinagogu, a u koju su se u međuvremenu uselili hrišćani. Takođe, prema nekim izvorima, spasao je od jeresi monofizitizma carevu suprugu Atenaidu-Evdokiju.

Kada je Simeon umro, njegov kovčeg su pokušali da odnesu pokršteni Arabljani, ali ih je u tome sprečio tada uticajni Ardabur, koji je telo prebacio u prestonicu vizantijske provincije Sirije, Antiohiju.[1]

U umetnosti[uredi - уреди]

Bogoslov Teodorit Kirski navodi da su Simeonove ikone bile čest detalj u radionicama širom Vizantijskog carstva. U vizantijskim crkvama postoje mnogobrojne predstave Simeona starijeg i mlađeg sa kukuljačama, ali je vrlo teško odrediti, posebno u kasnijim periodima, koji je tačno od njih dvojice prikazan.[1]

Praznik[uredi - уреди]

Srpska pravoslavna crkva slavi ga 1. septembra po crkvenom, a 14. septembra po gregorijanskom kalendaru.[2]

Vidi još[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 Politikin zabavnik broj 2973, datum: 30.1.2009. „Život na vrhu stuba“: strane 4 & 5. Izdaje i štampa: Politika AD. Beograd.
  2. Ohridski prolog svetog vladike Nikolaja Velimirovića