Sidonije Apolinar

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Sv. Sidonije Apolinar

Vitraž u katedrali u Klermon-Feranu, 14. vek
Rođen/a oko 430., Lugdun, Galija
Umro/la oko 486.
Štuje se u Katolička crkva
Pravoslavna crkva
Kalendar svetaca 21. avgust

Gaj Solije Modest Apolinar Sidonije (latinski: Gaius Sollius Modestus Apollinaris Sidonius), poznat kao Sidonije Apolinar (rođen u Lugdunu 5. novembra[1] nepoznate godine, možda 430.[2] ili 431,[3] umro oko 480.[4] ili 486.[2] ili, pak, 482. ili 484.[3]) bio je poznoantički latinski pisac, diplomata i biskup. Prema Ericu Goldbergu, Sidonije je "najvažniji autor iz Galije 5. veka čija su dela sačuvana".[5] Bio je jedan od četvorice galo-romanskih aristokrata iz 5. i 6. veka čija je obilna korespondencija sačuvani; druga trojica su Ruricije, biskup Limogesa (umro 507), Alcim Ekdicije Avit, biskup Vijene (umro 518) i Magno Feliks Enodije iz Arlesa, biskup Ticina (umro 534). Svi su oni pripadali tesno povezanoj mreži galo-rimskih aristokrata iz koje su se regrutovali galski biskupi.[6] Slavi se 21. avgusta, na dan svoje smrti.[3]

Život[uredi | uredi kod]

Sidonije se rodio u Lugdunu (današnjem Lyonu). Njegov otac Apolinar bio je prefekt Galije pod carom Valentinijanom III; Sidonije se s ponosom priseća da je s ocem prisustvovao imenovanju Astirija za konzula u 449. godini.[7] Sidonijev deda obavljao je dužnost pretorijanskog prefekta u Galiji negde pre 409. godine i bio je prijatelj svog naslednika Decima Rustika. Sidonije je možda potomak jednog starijeg Apolinara, koji je bio prefekt u Galiji pod Konstantinom II između 337. i 340. godine.

Sidonije se oko 452. oženio Papijanilom, kćerkom cara Avita.[8] Imali su jednog sina, Apolinara iz Klermonta, te najmanje dve kćerke: u svojim pismima Sidonoje spominje Severinu i Rosciju, a treću, Alcimu, spominje tek mnogo kasnije Grgur Tourski; Theodor Mommsen izneo je mogućnost da je "Alcima" možda bilo tek alternativno ime jedne od Sidonijeve dve kćerke.[9] Među Sidonijevim poznatim prijateljima bili su biskup Faust iz Rieza i njegov teološki protivnik Klaudijan Mamert; njegov život i povezanost sa znamenitim ljudima tog doba stavljaju Sidonija u samo središte rimskog društvenog života u 5. veku.

Godine 457. Majorijan je svrgao Avita s prestola i zauzeo Lugdun. Međutim, zahvaljujući Sidonijevoj reputacija učenog čoveka novi se car prema njemu odnosio s najvećim poštovanjem. Za uzvrat Sidonije je sastavio jedan panegirik u carevu čast, isto kao što je ranije (456) i Avitu održao pohvalni govor u stihovima;[4] u znak zahvalnosti za taj panegirik Majorijan je Sidoniju dodelio titulu komita (comes) i dao da se u Rimu postavi njegov kip među statuama koje su ukrašavale Trajanovu biblioteku.[3] Kako se ni Majorijan nije dugo održao na vlasti, 468. Sidonije recituje treći panegirik, ovaj put upućen caru Antemiju;[4] car mu se za to odužio postavljenjem na dužnost gradskog prefekta Rima, na kojoj je ostao do 469. godine, a potom ga je uzdigao na rang patricija i senatora. Godine 472. postavljen je za biskupa u Auvergneu (Clermont, danas Clermont-Ferrand). Kad su Goti 474. zauzelu Clermont, Sidonije je utamničen, budući da je bio aktivno učestvovao u odbrani grada; kasnije ga je gotski kralj Eurik oslobodio i Sidonije je do smrti nastavio da se stara o svojoj pastvi. Na tom se položaju naročito trudio suzbiti širenje arijanstva.[3]

Sidonijeva loza proteže se na nekoliko generacija, počev od njegovog dede po očevoj strani, koji se uzdigao na visoke položaje u Carstvu, pa sve do opadanja Sidonijeve porodice u 6. veku pod Francima. Sidonijev sin Apolinar, koji je održavao korespondenciju s Ruricijem iz Limogesa, zapovedao je jednim odredom vojnika regrutovanih u Auvergneu i pretrpeo poraz u odlučujućoj bici kod Vouilléa, a takođe je tokom četiri meseca pre svoje smrti obavljao dužnost biskupa u Clermontu.[10] Sidonijev unuk Arkadije, čuvši glasine o tome da je franački kralj Teodorik I umro, predao je Clermont Hildebertu I, a zatim pobegao napustivši suprugu i majku kad se pojavio Teodorik.[11]

Delo[uredi | uredi kod]

Opera, 1598

Sidonije se strasno predao književnom radu i brzo je stekao tako veliki ugled, da je još u svojim mladim godinama svrstan među najučenije i najrečitije ljude svog doba.[3] Sačuvani su njegovi heksametarski panegirici upućeni trojici carava, gde se velikim delom ugleda na Stacija, Auzonija i Klaudijana i gde su zabeleženi neki važni istorijski događaji. Jedan panegirik upućen je njegovom tastu, caru Avitu, prilikom njegovog stupanja na presto i održan je 456; drugi je 458. upućen caru Majorijanu i pokazuje Sidonijevo sposobnost da prevlada osećaj neprijateljstva prema čoveku odgovornom za smrt njegovog tasta; treći je upućen caru Antemiju 468. godine.[3]

Pored panegirika, u Sidonijevoj pesničkoj zaostavštini nalazi se još 21 pesma; većinom su ispunjene učenim aparatom i mitološkim crticama, a pisane su heksametrom, elegijskim distisima i hendekasilabima.[2] Među njima su dva epitalamija, zatim heksametarski opis grada Burga (Bourg-sur-mer), koji se nalazio na Dronu, blizu ušća te reke u Garonu, potom pesma u hendekasilabima u slavu Narbona, [3] te niz drugih prigodnih pesama i nekoliko kratkih epigrama.[4]

Od Sidonija je sačuvano i 147 Pisama u devet knjiga (Epistolarum libri IX), upućenih širokom krugu rođaka i prijatelja na najrazličitije teme, uključujući političke, književne i svakodnevne, no crkvenih se pitanja dotiču tek retko.[3] Pisma otkrivaju savesnog retora, koji koristi "komplikovanu i mračnu stilizaciju sličnu Frontonovoj" i stoga ne postiže cilj koji je sam sebi postavio ― da, naime, dostigne "ritmovanu i zaokruženu frazu Simahovu i učenu zrelost Plinijevu" (Symmachi rotunditatem, Plinii disciplinam maturitatemque).[4] S druge strane, kako zapaža Anderson, "šta god mislili o njihovom stilu i izrazu, Sidonijeva su pisma neprocenjiv izvor informacija o mnogim aspektima života tog razdoblja".[12] I pored visokoparnog stila,[13] ova Pisma pokazuju Sidonija kao srdačnog čoveka sklonog ugodnom životu. Sidonijevo delo odražava sukob između tradicionalnih antičkih vrednosti i nove realnosti te uticaje koje su opadanje Rima i dolazak Germana imali na galsko društvo.[14]

Reference[uredi | uredi kod]

  1. ↑ Sidonije aludira na ovaj datum u jednoj kratkoj pesmi koju je uputio svom zetu Ekdiciju (carmen 20).
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 Vratović 1977, str. 307
  3. ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 3,8 Ramsay 1867, s.v. Sidonius Apollinaris
  4. ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Budimir & Flašar 1991, str. 638
  5. ↑ Goldberg 1995
  6. ↑ Mathisen 1981, str. 95–109
  7. ↑ Anderson 1965, vol II, str. 423
  8. ↑ Grgur Tourski, Franačka istorija, II, 21. To potvrđuje i jedna inače nejasna aluzija i Sidonijevom Pismu, II, 2, 3.
  9. ↑ Severina se spominje u Pismu II, 12, 2; Roscija u Pismu V, 16, 5; Alcima u: Grgur Tourski, Franačka istorija, III, 2.
  10. ↑ Grgur Tourski, Franačka istorija, II, 37; III, 2.
  11. ↑ Grgur Tourski, Franačka istorija, III, 9.
  12. ↑ Anderson 1965, vol I, str. LXIV
  13. ↑ Buckwald, Hohlweg & Prinz 1984, str. 410
  14. ↑ Harries 2003, str. 1404–1405

Literatura[uredi | uredi kod]

  • Anderson, W. B. (1965). Sidonius: Poems and Letters. Loeb Classical Library. 
  • Buckwald, Wolfgang; Hohlweg, Armin; Prinz, Otto (1984). Rečnik grčkih i latinski pisaca antike i srednjeg veka [Tusculum-Lexicon griechischer und lateinischer Autoren des Alterums und des Mittelalters]. Beograd: Vuk Karadžić. 
  • Budimir, Milan; Flašar, Miron (1991). Pregled rimske književnosti. Beograd: Naučna knjiga. 
  • Goldberg, Eric (1995). „The Fall of the Roman Empire Revisited: Sidonius Apollinaris and His Crisis of Identity”. Essays in Hisory. 2.. Corcoran Department of History at the University of Virginia. 
  • Harries, Jill Diana (2003), „Sidonius Apollinaris”, S. Hornblower & A. Spawforth (eds.), Oxford Classical Dictionary (3rd rev. izd.), Oxford, ISBN 9780198661726 
  • Mathisen, Ralph W. (1981). „Epistolography, Literary Circles and Family Ties in Late Roman Gaul”. Transactions of the American Philological Association 111: 95–109. 
  • Ramsay, William (1867), „Sidonius Apollinaris”, Smith, William, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, Boston 
  • Vratović, Vladimir (1977), „Rimska književnost”, Povijest svjetske književnosti, 2., Zagreb: Mladost, pp. 189–312 
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Sidonije_Apolinar&oldid=41821276