Sheikh Mujibur Rahman

Izvor: Wikipedia
Šeik Mudžibur Rahman
শেখ মুজিবুর রহমান
Sheikh Mujibur Rahman
Biografija
Datum rođenja 17. mart 1920.
Mesto rođenja Tungipari (Britanska Indija)
Datum smrti 15. avgust 1975.
Mesto smrti Daka (Bangladeš)
Narodnost Bengalac
Veroispovest Islam
Politička partija BAKSAL (1975)
Narodni savez Bangladeša (1949—1975)
Sveindijski muslimanski savez (do 1949)
Profesija političar
Mandat(i)
1. predsednik Bangladeša
11. april 1971. — 12. januar 1972.
Prethodnik funkcija ustanovljena
Naslednik Nazrul Islam (vd)
25. januar 1975. — 15. avgust 1975.
Prethodnik Muhamed Muhamedula
Naslednik Hondaker Mostak Ahmed
2. premijer Bangladeša
12. januar 1972. — 24. januar 1975.
Prethodnik Tadžudin Ahmed
Naslednik Muhamed Mensur Ali

Šeik Mudžibur Rahman (Šablon:Jez-ben; Tungipari, 17. mart 1920Daka, 15. avgust 1975) bio je bengalski političar i osnivač Narodne Republike Bangladeš 1971. godine. Bio je vođa Narodnog saveza Bangladeša, služio kao prvi predsednik Bangladeša i kasnije premijer. U javnosti je poznat i kao Šeik Mudžib (skraćeno od Mudžibur), te Bangabandu (Prijatelj Bengala) i generalno se u Bangladešu smatra osnivačem bengalske nacije.

Počeo je da se bavi politikom još za studentskih dana i s vremenom se uzdigao kao vođa bengalskog nacionalističkog pokreta u Pakistanu. Proglasio je nezavisnost Bangladeša marta 1971. godine, pošto je pakistanska vojska odbila da prizna rezultate demokratskih izbora i pokrenula brutalnu invaziju usmerenu uglavnom protiv bengalskog stanovništva Istočnog Pakistana. Mudžibur je bio uhapšen i držan u zatvoru u Zapadnom Pakistanu tokom devetomesečnog bangladeškog rata za oslobođenje. Pušten je januara 1972. godine i vratio se u Bangladeš da preuzme vođstvo nad zemljom. Međutim, njegova administracija pokazala se nedoraslom u rešavanju problema zemlje uništene ratom i preplavljene epidemijom gladi. Grupa vojnih oficira izvršila je puč 15. avgusta 1975. godine i ubila Mudžibura i veći deo njegove porodice.

Biografija[uredi - уреди]

Mladost[uredi - уреди]

Rođen je u Tungipariju, selu u okrugu Gopalgandž, provincija Bengal u tadašnjoj Britanskoj Indiji.[1] Bio je sin Šeika Lutfura Rahmana, zapisničara suda u Gopalgandžu. Bio je treće dete u porodici od četiri kćeri i dva sina. Godine 1929, krenuo je u treći razred osnovne škole u Gopalgandžu, a dve godine posle, u četvrti razred srednje škole Madaripur Islamija.[2] Ispisan je iz škole 1934. godine, zbog odlaska na operaciju očiju; vratio se u školu tek četiri godine kasnije, jer je oporavak očiju sporo trajao. Kao osamnaestogodišnjak, oženio se Šeik Fazilatunesom Mudžib. Imali su dve ćerke i tri sina.[2]

Mudžib se uključio u politiku 1940. godine, kada je postao član Sveindijske muslimanske federacije studenata.[3] Upisao je Koledž Islamija (današnji Koledž Maulana Azad), visoko cenjenu instituciju Univerziteta u Kalkuti, gde je studirao pravo i uključio se u politiku.

Godine 1943. se priključio Bengalskom muslimanskom savezu. U narednom periodu posebno se borio za cilj Saveza, odnosno stvaranje nezavisne muslimanske države Pakistan; 1946. godine postao je sekretar Studentskog saveza Koledža Islamija. Do sticanja diplome 1947, bio je svedok nasilja koje je izbilo u Kalkuti 1946. godine, malo pre podele Indije.[4]

Nakon podele Indije, Rahman je odlučio da ostane u Pakistanu. Po povratku u Istočni Pakistan (tadašnje ime za Bangladeš), upisao je pravo na Univerzitetu u Daki i bio osnivač Muslimanskog studentskog saveza Istočnog Pakistana. Bio je jedan od najistaknutijih studentskih političkih vođa u provinciji. Pakistanska vlada je 26. januara 1949. objavila kako je Urdu postao zvanični jezik u Pakistanu, ne uzveši u obzir to da je bengalski jezik bio dominantan na području Istočnog Pakistana. Mudžibur je pozvao aktivističke grupe na štrajkove i proteste; sam je štrajkao glađu 13 dana. Uhapšen je s grupom saboraca 11. marta.[5] Međutim, konstantni studentski protesti prisilili su vlasti da ih ubrzo oslobode. Mudžibur je izbačen sa Univerziteta i kasnije ponovno bio nakratko uhapšen zbog pokušaja agitacije u borbi za radnička prava.[1]

Početak političke karijere[uredi - уреди]

Mudžibur je napustio Bengalski muslimanski savez i pridružio se Suhravordiju i Maulani Bašaniju u osnivanju Narodnog muslimanskog savez Bangladeša, preteči Narodnog saveza Bangladeša. Godine 1949, bio je izabran za sekretara njene podružnice u Istočnom Bengalu, a 1953. postao njen partijski sekretar. Nakratko je bio ministar za poljoprivredu tokom mandata guvernera Fazlul Huka. Bio je poslanik u Ustavotvornoj skupštini Pakistana od 1955. do 1958. godine.[1] Vlada nove Islamske Republike Pakistan ukinula je 1956. dotadašnju podelu zemlje na provincije; zapadne provincije ujedinjene su u Zapadni Pakistan, a dotadašnji Istočni Bengal postao je Istočni Pakistan. Mudžibur je protestovao povodom ukidanja istorijskog imena pokrajine i centralizacije države.

Godine 1958, na vlast je nakon beskrvnog puča došao general Ajub Kan, suspendovao ustav i proglasio ratno stanje. Mudžibur je bio uhapšen zbog pružanja otpora i smešten u zatvor do 1961. godine.[1] Po izlasku iz zatvora, organizovao je studentske vođe u organizacije koje su trebale da se suprotstave Kanovom režimu. Ponovno je bio nakratko uhapšen 1962. zbog organizovanja protesta.[6]

Vođa nacionalnog pokreta[uredi - уреди]

Nakon Suhravordijeve smrti 1963. godine, Mudžibur je došao na čelo Narodnog muslimanskog saveza Bangladeša. Iz imena partije je ispušten dodatak muslimanski zbog tendencije prema sekularizmu i uključivanja ne-muslimana u svoje redove. Pred izbore 1964. godine, dao je podršku opozicionom kandidatu Fatimi Džini naspram Ajuba Kana. Uhapšen je dve nedelje pred izbore, optužen za klevetu i zatvoren na godinu dana.[6] Tih je godina raslo nezadovoljstvo stanovništva Istočnog Pakistana zbog zlostavljanja od pakistanske vojske, te zanemarivanja njihovih potreba od strane vlade.[7]

Mudžibur je 1966. godine na konferenciji opozicionih partija u Lahoru[1] objavio plan u šest tačaka pod naslovom Naša povelja za preživljavanje u kojoj je zahtevao samoupravu i značajnu političku, ekonomsku i odbrambenu autonomiju Istočnog Pakistana unutar pakistanske federacije sa slabom centralnom vladom.[8] Mudžiburov proglas podstakao je talas masovne potpore stanovništva Istočnog Pakistana. Osim Bengalaca, podržao ga je i velik broj hindua i ostalih verskih manjina u Istočnom Pakistanu. Ovi su zahtevi u Zapadnom Pakistanu protumačeni kao radikalni i separatistički. Vojska je uhapsila Mudžibura, a postupak protiv njega pokrenut je tek nakon dve godine u zatvoru. On i još 34 bengalska vojna oficira optuženi su pred vojnim sudom za urotu s indijskim agentima s ciljem razbijanja Pakistana, odnosno pretnji njegovom jedinstvu, miru i nacionalnoj bezbednosti.[1] Stanovništvo Istočnog Pakistana, ogorčeno načinom na koji je Mudžibur bio tretiran, pokrenulo je talas masovnih štrajkova i demonstracija.

Mudžibur je ponovno istakao svoj plan sa šest tačaka na svepartijskoj konferenciji kojom je predsedao Ajub Kan 1969. godine, ali je bio odbijen. Dana 5. decembra 1969, povodom dvogodišnjice Suhravordijeve smrti, objavio je proglas kojim je ukinuo naziv Istočni Pakistan i vratio Bengal. Ovaj čin podigao je napetosti širom zemlje; zapadnopakistanski političari i vojska od sada su ga smatrali za čistog separatistu.[9] Od tada je bengalska javnost sve češće počela da ga zove Bangabandu (Prijatelj Bengala).

Izvori 1970.[uredi - уреди]

Istočni Pakistan zadesila je velika prirodna katastrofa kada je ciklon Bhola 12. novembra 1970. godine pogodio pretežito obalni deo zemlje, ostavivši za sobom desetine hiljada mrtvih i milione raseljenih. Razljućeni Bengalci podigli su velike proteste, jer su centralnu vladu smatrali odgovornom za slab i nedovoljan pristup ublažavanju katastrofe.[10][11] Političke partije i javnost optužili su centralnu vladu da je namerno zanemarila stanovništvo prilikom dolaska ciklona. Ova havarija dodatno je produbila jaz između Zapadnog i Istočnog Pakistana i ojačala podele među narodom, u politici i vojsci.[10][12]

Mudžiburov Narodni savez Bangladeša je na parlamentarnim izborima 7. decembra 1970. godine osvojio ogromnu većinu u provincijskom parlamentu, osim dva poslanička mesta, što je tvorilo očiglednu nadmoć te partije u parlamentu.[1]

U Zapadnom Pakistanu vodeća je bila Pakistanska narodna partija, na čijem je čelu bio Zulfikar Ali Buto. Buto se strogo protivio Mudžiburovim zahtevima za većom autonomijom Istočnog Pakistana.[13] Buto je zapretio bojkotom nove vlade ukoliko predsednik Pakistana Jaija Kan pozove Mudžibura da učestvuje u formiranju vlade. Veći deo pripadnika pakistanske vojske i islamističkih partija protivio se postavljanju Mudžibura za novog pakistanskog premijera. Iako optuživan za separatizam, ni Mudžibur ni Narodni savez Bangladeša do tada nikad nisu javno izrazuili želju za odvajanjem; samo su pojedine manje nacionalističke grupacije bez uticaja zahtevale nezavisnost Bangladeša.[14]

Buto se bojao izbijanja građanskog rata, te je u tajnosti kontaktirao Mudžibura da zajedno porazgovaraju o formiranju koalicione vlade[15] u kojoj bi Buto bio predsednik, a on premijer. Ovi pregovori vođeni su u strogoj tajnosti i niko iz vojske nije imao saznanja o tome. Buto je istovremeno vršio pritisak na Jaiju Kana da odstupi s mesta predsednika, kako bi njegov plan mogao da se ostvari.[15]

Oslobodilački rat[uredi - уреди]

Našavši se u slepoj ulici, Kan je odgodio formiranje nove vlade, što su Belgalci protumačili kao opstruisanje Mudžiburove partije da kao legitiman predstavnik bengalskog naroda ravnopravno učestvuje u pakistanskoj politici. Tek je 7. marta 1971. godine Mudžibur pozvao na nezavisnost i pozvao narod da pokrene masovnu kampanju građanske neposlušnosti i organizovani oružani otpor.[16][17] Jaija Kan proglasio je ratno stanje, zabranio delovanje Narodnog pokreta Bangladeša i naredio vojsci da uhapsi Mudžibura i ostale bengalske vođe i aktiviste.[16] Vojska je pokrenula Operaciju reflektor kako bi ugušila političke i civilne nerede. Mudžibur je 26. marta 1971. godine preko radija pozvao sve građane da organizuju oružani otpor protiv pakistanske vojske.[6] Ubrzo su ga uhapsili i noću avionom prebacili u Zapadni Pakistan. Bio je smešten u zatvor kod Fajsalabada, pod strogom paskom.[18] Većina ostalih bengalskih vođa uspela je da pobegne na vreme i skloni se u Indiju i ostale susedne zemlje.[19] Pakistanski general Rahimudin Kan bio je glavni sudija na procesu protiv Mudžibura pred vojnim sudom u Fajsalabadu; tok sudskog procesa nikad nije obznanjen javnosti.[20]

Operacija pakistanske vojske s ciljem da smiri Istočni Pakistan uskoro se pretvorila u krvoproliće.[21] Vojska je vršila plansko istrebljivanje bengalskih intelektualaca, političara i sindikalista i naposletku civila. I veliki broj hindua takođe je prebegao granicu u susedne indijske savezne države Zapadni Bengal, Asam i Tripuru.[22] Istočnopakistanska vojska i policija pobunile su se protiv centralne vlasti, a u Kalkuti je formirana bengalska vlada u egzilu na čelu s Mudžiburovim bliskim saradnikom Tadžudinom Ahmedom. Na području Istočnog Pakistana glavnu borbu protiv pakistanske vojske vodila je gerilska vojska Mukti bahini (Borci za slobodu). Uprkos međunarodnom pritisku, pakistanska vlada odbila je da oslobodi Mudžibura i stupi u pregovore s njim. Nakon indijske intervencije u decembru 1971, pakistanska vojska predala se snagama Mukti bahinija i indijske vojske. Vođstvo Narodnog pokreta Bangladeša potom je obrazovalo vladu u Daki.

Jaija Kan je u međuvremenu dao ostavku na mesto predsednika. Nasledio ga je Zulfikar Ali Buto koji je pod međunarodnim pritiskom oslobodio Mudžibura Rahmana 8. januara 1972. godine. Mudžibur je otišao u London, gde se sastao s britanskim premijerom Edvardom Hitom i obratio se međunarodnoj javnosti. Zatim se uputio u Nju Delhi britanskim avionom i sastao se s indijskim predsednikom Varahagirijem Venkatom Girijem, premijerkom Indirom Gandi, te ostalim članovima vlade. U Nju Delhiju mu je priređen veličanstven doček kroz grad. Po konačnom povratku u Bangladeš, na aerodromu ga je dočekala masa oduševljenog pučanstva.

Vođa Bangladeša[uredi - уреди]

Rahman je po povratku u domovinu isprva bio predsednik, ali je 12. januara 1972. preuzeo funkciju predsednika vlade. Mukti bahini i ostale boračke grupe bile su reorganizovane u vojsku Bangladeša. Mudžibur je nasledio uništenu zemlju u kojoj je, prema bengalskim podacima, tokom rata ubijeno oko 3 miliona ljudi. Vlada se odmah u početku suočila s ozbiljnim problemima, poput zbrinjavanja i obezbeđenja adekvatnog smeštaja za milione izbeglica raseljenih tokom 1971, organizovanja prehrane, zdravstvene pomoći i ostalih potreba. Takođe je bilo problema i s obračunima protiv onih za koje se verovalo da su pomagali pakistanskoj vojsci tokom rata.

Nakon što je Bangladeš primio priznanje od većih zemalja sveta, uskoro je postao članicom Ujedinjenih nacija i Pokreta nesvrstanih. Mudžibur je posebno negovao prijateljstvo s Indirom Gandi, zbog pomoći koju je Indija pružila Bangladešu tokom i posle rata.[23]

Zadužio je parlament da sastavi novi ustav i proglasio četiri osnovna principa na kojima treba da se temelji politika Bangladeša: „nacionalizam, sekularizam, demokratija i socijalizam“ (doktrina poznata pod imenom Mudžibizam). Nacionalizovane su stotine fabrika i kompanija, neobrađivana zemlja, te pokrenuta agrarna reforma u korist sirotinje i bezemljaša.[24] Uloženi su i ogromni napori kako bi se obezbedili pristojni životni uslovi za oko 10 miliona izbeglica. Privreda je počela da se oporavlja, a uspešno je zaustavljena i epidemija gladi.[25] Novi ustav proglašen je 1973. godine, a na parlamentarnim izborima Narodni savez Bangladeša osvojio je apsolutnu većinu. Zacrtani su i budući državni projekti oko obezbeđivanja programa masovnog obrazovanja, izgradnje sanitarnih čvorova, proizvodnje hrane, obezbeđenja zdravstvene nege, pitke vode, električne energije širom zemlje. Prvi petogodišnji plan, pokrenut 1973, bio je usmeren na državna ulaganja u razvoj poljoprivrede, seoske infrastrukture i industrije pamuka.[26]

Iako se prema jednom od principa Bangladeš temeljio na sekularizmu, Mudžibur je uskoro počeo da promoviše islamizam kroz državne institucije.[27] Obnovio je delovanje Islamske akademije (isprva zabranjeno 1972, zbog sumnje u saradnju s pakistanskom vojskom tokom rata), zabranio proizvodnju i prodaju alkohola i kockanje.[27] Zalagao se za članstvo Bangladeša u Organizaciji islamske konferencije i Banci islamskog razvoja; 1974. je posetio Lahor povodom zasedanja Organizacije islamske konferencije, što je popravilo odnose Bangladeša s Pakistanom.[27] Proglasio je i opštu amnestiju za osumnjičene ratne zločince kako bi zadobio veću podršku krajnje desnice; bengalski komunisti nisu bili zadovoljni ovim tokom događaja.[27]

Bangladeš je 1974. godine proživeo najtežu epidemiju gladi u istoriji zemlje, tokom koje je umrlo preko 1.5 miliona ljudi. Glad u državi podstakla je talas nezadovoljstva Mudžiburovom vladavinom. Program nacionalizacije i primene socijalizma u industriji naišao je na teškoće zbog manjka stručnih kadrova, raširene korupcije i nekompetentnog vođstva.[24] Epidemija gladi dodatno je pojačala prehrambenu krizu, temelj bengalske ekonomije.[1] Pojava gladi šokirala je Mudžibura, koji je 25. januara 1975. proglasio vanredno stanje. Preuzeo je funkciju predsednika i dao si vanredna ovlašćenja.[28] Dana 7. juna 1975. godine, Bangladeš je proglašen jednopartijskom državom, a jedina legalna partija bila je novoosnovani BAKSAL.[1] Velik deo protivnika BAKSAL-a bio je proganjan ili ubijen.[29]

Smrt[uredi - уреди]

Spomenik na Trgu Bangabandua

Grupa nezadovoljnih nižih oficira je 15. avgusta 1975. godine tenkovima napala predsedničku palatu i ubila Mudžibura, velik deo njegove porodice i zatečeno osoblje.[1][23] Preživele su samo njegove dve ćerke, koja su tada bile u poseti Zapadnoj Nemačkoj. Bilo im je zabranjeno da se vrate u Bangladeš.[30] Puč su isplanirali nezadovoljni prvaci bivšeg Narodnog saveza Bangladeša, a među njima i bivši Mudžiburov kolega Hondaker Mostak Ahmed, koji je preuzeo njegovu funkciju. U medijima su kolala nagađanja da je urotu isplanirala CIA.[31]

Mudžiburov nestanak s političke scene Bangladeša gurnuo je zemlju u razdoblje političke nestabilnosti; pučevi i kontrapučevi ređali su se jedan za drugim, a politički atentati paralisali su državu.[28] Stanje se uveliko smirilo pučem i dolaskom na vlast zapovednika vojske Zijaura Rahmana. Po proglašenju predsednikom, Zijaur je dao imunitet svim urotnicima koji su učestvovali u svrgavanju i ubistvu Mudžibura Rahmana.

Nasleđe[uredi - уреди]

Nakon Mudžiburove smrti, naredne administracije održavale su mu skromne komemoracije. Punu afrimaciju u javnosti doživeo je tek 1996. godine, dolaskom Narodnog saveza Bangladeša na vlast, na čijem je čelu bila njegova ćerka, Šeik Hasina. Od tada članovi Narodnog saveza 15. avgust komemorišu kao Nacionalni dan žaljenja.[6] Kao osnivač nacije, Mudžibur je najeminentnija ličnost Narodnog saveza, koji i dalje drži socijalizam za jedan od temeljnih partijskih programa. Mudžiura posebno poštuju društveni naučnici i pripadnici bengalske emigracije u Indiji i širom sveta. BBC-eva bengalska radio služba sprovela je anketu 2004. godine u kojoj se najveći deo ispitanika izjasnio da je Šeik Mudžibur Rahman najveći Bengalac svih vremena, čak i ispred nacionalnog pesnika Rabindranata Tagora i ostalih.[32]

Reference[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 1.6 1.7 1.8 1.9 Rashid, Harun-or. "Rahman, (Bangabandhu) Sheikh Mujibur". Banglapedia. Asiatic Society of Bangladesh. http://banglapedia.search.com.bd/HT/R_0022.htm. pristupljeno 15. 12. 2013.. 
  2. 2.0 2.1 Kādira, Muhāmmada Nūrula (2004). Independence of Bangladesh in 266 days: history and documentary evidence. Dhaka: Mukto Publishers. str. 440. ISBN 984-32-0858-7. 
  3. Ahmad, Syed Nur; Baxter, Craig; Ali, Mahmud (1985). From martial law to martial law: politics in the Punjab, 1919–1958. Boulder, Colorado: Westview Press. str. 338. ISBN 978-0-86531-845-8. 
  4. Zillur Rahman Khan (1996). The Third World Charismat: Sheikh Mujib and the Struggle for Freedom. Dhaka: University Press Limited. str. 32. ISBN 978-984-05-1353-6. 
  5. Sukumar Bishwas (2005). Bangladesh liberation war, Mujibnagar government documents, 1971. Dhaka: Mawla Brothers. str. 167. ISBN 978-984-410-434-1. 
  6. 6.0 6.1 6.2 6.3 "A Life Sketch of Bangabandhu Sheikh Mujibur Rahman". Bangladesh Awami League. http://www.albd.org/index.php/en/party/bangabandhu-sheikh-mujib/lifesketch. pristupljeno 26. 12. 2013.. 
  7. G. W. Choudhury, Bangladesh: Why It Happened (7.7. 2006.). "Bengali nationalism". http://links.jstor.org/sici?sici=0020-5850(197204)48%3A2%3C242%3ABWIH%3E2.0.CO%3B2-I. pristupljeno 15. 12. 2013.. 
  8. M. Rashiduzzaman, The Awami League In The Political Development of Pakistan (7. 7. 2006.). "Awami League". http://links.jstor.org/sici?sici=0004-4687(197007)10%3A7%3C574%3ATALITP%3E2.0.CO%3B2-4. pristupljeno 16. 12. 2013.. 
  9. Charles Kennedy, Craig Baxter (11. 7. 2006.). "Governance and Politics in South Asia". http://www.questia.com/PM.qst?a=o&d=51259067. pristupljeno 15. 12. 2013.. 
  10. 10.0 10.1 Emerging discontent in East Pakistan 1966-1970, Library of Congress
  11. Staff writer (1970-11-24). "Yahya Directing Disaster Relief". New York Times (United Press International).
  12. Durdin, Tillman (1971-03-11). "Pakistanis Crisis Virtually Halts Rehabilitation Work In Cyclone Region". New York Times
  13. Hossain, Dr. Kamal. (2013). Bangladesh: Quest for Freedom and Justice. University Press Limited
  14. Salahuddin Ahmed. (2004). Bangladesh: Past and Present. APH Publishing. Pgs-160-180.
  15. 15.0 15.1 Hassan 2000, pp. 100-393
  16. 16.0 16.1 "Bangabandhu’s March 7 speech Bangladesh’s inspiration to rise: PM". The Daily Star. http://www.thedailystar.net/beta2/news/bangabandhus-march-7-speech-bangladeshs-inspiration-to-rise-pm/. pristupljeno 15. 12. 2013.. 
  17. মার্চ 7, 2013. "Historic 7th March speech of Bangabandhu | Bangabandhu | The Man Behind The NATION". http://www.bangabandhu.com.bd/2013/03/07/historic-7th-march-speech-of-bangabandhu/. pristupljeno 15. 12. 2013.. 
  18. iPad iPhone Android TIME TV Populist The Page. "The World: Bangladesh: Out of War, a Nation Is Born", TIME, 20. 12. 1971., pristupljeno 16. 12. 2013..
  19. Bnagladesh TIME Magazine - Search Results
  20. Khalid, Adnan (2006). "An Honest Look at the Dhaka Debacle". http://www.nosecorrectionabroad.co.uk/nose_correction_news_SECOND_OPINION_An_honest_look_at_the_Dhaka_debacle_Khaled__id_1008.php. pristupljeno 15. 12. 2013.. "Brig Siddiqi, commenting on his latest book on the fall of East Pakistan, said that the morale of the Pakistani troops was extremely low in 1970-71, but General Rahimuddin had tried East Pakistan's charismatic leader Mujibur Rehman in Faisalabad. (General Yahya did not confirm it.)" 
  21. Blood, Archer, Transcript of Selective Genocide Telex, Department of State, United States
  22. US State Department, "Foreign Relations of the United States, 1969–1976", Volume XI, South Asia Crisis, 1971", Page 165
  23. 23.0 23.1 Frank, Katherine (2002). Indira: The Life of Indira Nehru Gandhi. USA: Houghton Mifflin. str. 388. ISBN 978-0-395-73097-3. 
  24. 24.0 24.1 Shahzad Uddin, A Bangladeshi Soap Opera (7. 7. 2006.). "Mujib's policies" (PDF). http://les.man.ac.uk/ipa97/papers/uddin103.pdf. pristupljeno 7. 7. 2006.. 
  25. Rounaq Jahan. "Review of 'Bangladesh in 1972: Nation Building in a New State'". Governance. Retrieved 7. 7. 2006.. 
  26. UNESCAP, Integration of Poverty Alleviation and Social Sector Development into the Planning Process in Bangladesh (7. 7. 2006.). "Mujib's policies" (PDF). http://www.unescap.org/drpad/publication/ldc6_2174/chap4.PDF. pristupljeno 16. 12. 2013.. 
  27. 27.0 27.1 27.2 27.3 Raman, B. (29. 8. 2006.). "Mujib and Islam" (PHP). Arhivirano iz originala 11. 6. 2007.. http://web.archive.org/web/20070611031127/http://www.saag.org/papers3/paper232.html. pristupljeno 16. 12. 2013.. 
  28. 28.0 28.1 Maniruzzaman, Talukder, "Bangladesh in 1975: The Fall of the Mujib Regime and Its Aftermath," Asian Survey, 16, No. 2, February 1976, 119–29.
  29. "Sorry, archive service is not available now! Will back again within few days.". Amardeshonline.com. http://www.amardeshonline.com/pages/details/2012/03/21/137111. pristupljeno 25. 5. 2013.. 
  30. Frank, Katherine (2002). Indira: The Life of Indira Nehru Gandhi. USA: Houghton Mifflin. str. 389. ISBN 978-0-395-73097-3. 
  31. "Bangabandhu Sheikh Mujibur Rahman". 7. 7. 2006.. Arhivirano iz originala 18. 5. 2006.. http://web.archive.org/web/20060518203706/http://www.deccanherald.com/deccanherald/aug172005/national1941362005816.asp. pristupljeno 16. 12. 2013.. 
  32. "Listeners name 'greatest Bengali'", BBC, 2004, Pristupljeno 16. 12. 2013.

Literatura[uredi - уреди]

  • Hassan, Mubashir (2000). "§Zulfikar Ali Bhutto: All Power to People! Democracy and Socialism to People!" (English). The Mirage of Power. Oxford, United Kingdom: Oxford University Press. str. 100-393 [393]. ISBN 978-0-19-579300-0. 
  • Frank, Katherine (2002). Indira: The Life of Indira Nehru Gandhi. USA: Houghton Mifflin. str. 388. ISBN 978-0-395-73097-3. 
  • Ahmad, Syed Nur; Baxter, Craig; Ali, Mahmud (1985). From martial law to martial law: politics in the Punjab, 1919–1958. Boulder, Colorado: Westview Press. str. 338. ISBN 978-0-86531-845-8. 
  • Kādira, Muhāmmada Nūrula (2004). Independence of Bangladesh in 266 days: history and documentary evidence. Dhaka: Mukto Publishers. str. 440. ISBN 984-32-0858-7. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди]