Sergej Kirov

Izvor: Wikipedia
Sergej Kirov
Sergej Kirov
Biografija
Datum rođenja 27. mart 1886.
Mesto rođenja Uržum (Ruska Imperija)
Datum smrti 1. decembar 1934.
Mesto smrti Lenjingrad (Sovjetski Savez)
Politička partija Svesavezna komunistička partija (boljševika)
Profesija političar
Mandat(i)
sekretar KP Azerbejdžana
1921. — 1926.
sekretar Lenjingradskog odseka SKP(b)
1926. — 1934.

Sergej Kirov (rus. Sergéй Mirónovič Kírov; Uržum, 27. mart 1886Lenjingrad, 1. decembar 1934), pravim imenom Sergej Kostrikov, bio je sovjetski i ruski revolucionar i jedan od najistaknutijih političara u SSSR-a tokom prve polovice tridesetih godina dvadesetog veka. Ubijen je pod sumnjivim okolnostima, a njegova smrt bila je jedna od izlika za pokretanje čistke u SSSR-u[1].

Biografija[uredi - уреди]

Rođen je 1886. godine u siromašnoj porodici u Vjatskoj guberniji, Ruska Imperija. Još kao dete je ostao bez roditelja: otac je napustio porodicu, a majka mu je umrla godinu dana kasnije. Filantropsko udruženje mu je 1901. godine osiguralo stipendiju u industrijskoj školi u Kazanju. Nakon što je postao inženjer, preselio se u Tomsk. Član Ruske socijaldemokratske radničke partije postao je 1904. godine [2].

Kirov je učestvovao u Ruskoj revoluciji 1905. godine, ali je bio uhapšen. Kasnije je pušten iz zatvora i ponovno se pridružio boljševicima. Ponovno je bio uhapšen i osuđen na tri godine zatvora zbog raspačavanja ilegalne literature. Nakon izlaska iz zatvora preselio se na Kavkaz, gde je promenio prezime iz Kostrikov u Kirov, da ga ljudi lakše pamte.

Tokom Oktobarske revolucije 1917, bio je komandant boljševičke vojne administracije u Astrahanu, a borio se i u Ruskom građanskom ratu do 1920. godine.

Karijera[uredi - уреди]

Kirov je 1921. postao sekretar KP Azerbejdžana. Pošto se pokazao kao Staljinov odan čovek, Staljin ga je 1926. nagradio funkcijom sekretara Lenjingradskog odseka Komunističke partije.

Kirov i Staljin u Sočiju 1934.

Kirov je s vremenom postao popularan, što se posebno videlo na partijskom kongresu 1934. godine, kada je samo tri delegata glasalo protiv njegovog primanja u Centralni komitet. Staljin je navodno primio daleko više negativnih glasova od Kirova. Staljin je držao Kirova dalje od Moskve. Uprkos tome, Kirovljeva popularnost je i dalje rasla nasuprot tadašnjeg porasta nepopularnosti Staljina nakon Holodomora.

Atentat[uredi - уреди]

Sergeja Kirova ubio je 1. decembra 1934. godine Leonid Nikolajev. Nikolajev je bio nezaposleni sitni prestupnik, koji je izbačen iz Partije i imao finansijskih problema, a za svoje probleme je krivio Kirova. Prvi put je pokušao da ga ubije 15. oktobra 1934. godine. Ušao je u Smoljni institut, tadašnje sedište lenjingradskog partijskog odeljenja. Kada je obezbeđenje zatražilo pregled njegove torbe, našli su napunjeni pištolj[3]. Nakon par časova, Nikolajevu je vraćen napunjeni pištolj i pustili su ga da ode, iako je po zakonu trebao da bude uhapšen[4]. Protivno tadašnjem zakonu Nikolajev je pušten zajedno s pištoljem koji mu je bio vraćen.

NKVD je, uz Staljinovo odobrenje smanjio obezbeđenje Kirova ostavivši mu 4 tjelohranitelja koji su s čuvanom osobom hodali do instituta Smoljni i potom se vraćali u bazu. Dana 1. decembra 1934, na ulazu u Kirovljevu kancelariju uopšte nije bilo čuvara koji je normalno tamo stajao, iako je zgrada bila sedište lenjingradskog partijskog aparata i centar lokalne vlade[3][4]. Prema pojedinim izveštajima, u zgradi je tog dana uz Kirova bio samo njegov telohranitelj, komesar Borisov. Nikolajev je tog popodneva ušao u institut i sačekao da Kirov izađe na hodnik. Nakon toga mu je pucao s leđa u zatiljak i ubio ga na mestu[5].

Nakon atentata, politibiro je donio protuterorističke zakone, a Staljin je pozvao na brzo kažnjavanje odgovornih za Kirovljevu smrt. Nikolajev je bio uhapšen, suđeno mu je i 29. decembra je bio streljan. Kirovljeva smrt bila je takođe jedno od opravdanja da su se „neprijatelji revolucije“ ubacili u SSSR, zbog čega je nekoliko godina kasnije pokrenuta tzv. velika čistka.

Spomenik Kirova u Sankt Peterburgu

Na inicijativu Nikite Hruščova je 1955. godine pokrenuta nova istraga Kirovljevog ubistva, a na čelu komisije bio je Pjotr Pospelov. Hruščov je na temelju istrage izneo zaključak da je Nikolajev svakako bio u kontaktu s nekim ko je bio zadužen za Kirovljevo obezbeđenje. Nikolajev pri prvom pokušaju atentata uopšte nije bio sankcionisan, a komesar Borisov je samo dan nakon atentata na Kirova poginuo u saobraćajnoj nesreći u kojoj ostali u kolima nisu stradali. Hruščov je nadalje izneo činjenicu da su svi visoki funkcioneri NKVD-a najverovatnije ubijeni u čistki 1937. godine „kako bi se uklonili i zadnji svedoci i organizatori Kirovljevog ubistva“[6].

Nakon te Hruščovljeve istrage, koja je izrazila sumnje, ali ne i dokaze o Staljinovoj upletenosti Mihail Gorbačov će pokrenuti novu istragu u drugoj polovici osamdesetih godina dvadesetog veka. Ova istraga će završiti zaključkom da ne postoje materijalni dokazi koji podržavaju teoriju o Staljinovoj upletenosti u ubojstvo Kirova [7].

Sveukupno postoje 3 verzije ubojstva Kirova. U prvoj, službenoj verziji Kirova su ubili neprijatelji SSSR-a povezani s Levom Kamenjevim i Grigorij Zinovjevim, dok je u drugoj verziji odgovorna osoba Staljin,a u trećoj je Kirov ubijen pošto je bio ljubavnik ubojičine žene.[2]

Bez obzira na to koja je od tih verzija ispravna Staljin će iskoristiti ovo ubojstvo za pokretanje velike čistke u kojoj će fizički eliminirati sve svoje tadašnje i bivše političke protivnike kao i približno 500.000 drugih ljudi.[2]

Nasleđe[uredi - уреди]

Kirov je nakon smrti sahranjen u kremaljskoj nekropoli uza sve državne počasti. Mnogi gradovi, ulice, trgovi i fabrike širom SSSR-a su posle toga nosili ili još uvek nose njegovo ime: Kirov (pre Vjatka), Kirovsk (Murmanska oblast), Kirovograd (Ukrajina), Kirovabad (danas Gandža, Azerbejdžan) i Kirovakan (danas Vanadzor, Jermenija), stanica Kirovskaja u Moskovskom metrou (danas Čistije Prudi), fabrika „Kirov“ u Sankt Peterburgu i ostalo.

Izvori[uredi - уреди]

  1. The Whisperers, Orlando Figes, Allen Lane 2007, ps. 236-237
  2. 2.0 2.1 2.2 Sergey Kirov
  3. 3.0 3.1 Orlov, Alexander, The Secret History of Stalin's Crimes, New York: Random House (1953)
  4. 4.0 4.1 Barmine, Alexander, One Who Survived, New York: G.P. Putnam (1945), pp. 247-252
  5. Knight, Amy, Who Killed Kirov? The Kremlin’s Greatest Mystery, New York: Hill and Wang (1999), ISBN 978-0-8090-6404-5, p. 190
  6. Khrushchev, N.S., On the Cult of the Individual and Its Consequences, London (1989), p. 21
  7. A. Yakovlev, 'O dekabr'skoi tragedii 1934', Pravda, 28th January, 1991, p. 3, cited in J. Arch Getty, 'The Politics of Repression Revisited', in ed., J. Arch Getty and Roberta T. Manning, 'Stalinist Terror New Perspectives', New York, 1993, p. 46.