Sarah Bernhardt

Izvor: Wikipedia

Sarah Bernhardt

Accéder aux informations sur cette image commentée ci-après.

Sarah Bernhardt u junu 1877, za vrijeme posjeta Bostonu

Lični podaci
Ime po rođenju Sarah-Marie-Henriette Rosine Bernard
Rođenje 22. oktobar 1844[1]
Pariz
Smrt 26. mart 1923. (dob: 78)
Pariz
Bračni drug(ovi) Ambroise Aristide Damala (1882-1889)
Profesionalna karijera
Period aktivnosti 1862-1923
Znamenite uloge Hamlet u istoimenoj drami

Sarah Bernhardt, pravim imenom Henriette-Rosine Bernard, (Pariz, 22. listopada 1844. - Pariz, 2. ožujka 1923.) je bila francuska glumica, poznata kao jedna od najvećih ikona popularne kulture Belle Epoquea.

Prvi je put nastupila u Comedie-Francaise 1862. godine.[2] U početku je nosila epitet "male ružne glupače", što nije obećavalo sjajno napredovanje, ali nakon laskanja slavnog pisca Victora Hugoa, Sarah ubrzo postaje "besmrtna i božanska", genij francuske pozornice. Glumila je u različitim pariškim kazalištima te u svojem vlastitom. Slavljena je kao najveća dramska umjetnica svojega vremena. Za njezin glas suvremenici su tvrdili da zanosi, uzbuđuje i zaluđuje. Nastupala je sve do starosti, i onda kada joj bolest oduzima čarobni glas i ljepotu. Nekoliko je puta obišla Europu i Ameriku, a u Zagrebu je gostovala 1899. i 1909. godine. Karijeru nije prekinula ni nakon amputacije noge 1914. godine.[3]

Sarah se na filmu prvi put pojavljuje u "Hamletovu dvoboju" glumeći Hamleta. Kasnije još, nekoliko puta nastupa u filmovima, nadahnutim njezinim kazališnim predstavama. U svim svojim filmskim ulogama zadržala je patetiku mimike i pokreta svoje kazališne glume, ali već sama njena pojava na platnu osiguravala je komercijalni uspjeh. To se osobito odnosi na film Kraljica Elizabeta, snimljen 1912. u Engleskoj, jedan od prvih uspješnih dugometražnih filmova.

Rani život[uredi - уреди]

Bernhardt je rođena u Parizu kao Rosine Bernardt[4], kćerka Julie Bernardt (1821., Amsterdam – 1876., Pariz) i nepoznata oca. Julie je bila jedno od šestero djece putujućeg sitnog kriminalca židova Moritz Baruch Bernardt i Sare Hirsch (kasnije znane kao Janetta Hartog; oko 1797–1829)[5]. Julienin otac ponovno se oženio sa Sarom Kinsbergen (1809–1878) dva tjedna nakon smrti prve supruge i napustio je svoju obitelj 1835.

Julie se je zaputila u Pariz gdje je zarađivala kao kurtizana pod imenom "Youle". Sara je kasnije svome imenu i prezimenu dodala slovo "H". Podaci o rođenju izgubljeni su u požaru 1871., ali kako bi dokazala francusko državljanstvo što je bilo nužno za mogućnost dobivanja ordena Legije časti (fra. "Légion d'honneur"), Sarah je nabavila lažne podatke o rođenju po kojima je bila kćerka "Judith van Hard" i "Edouard Bernardt" iz Le Havre. Kada je Sarah bila mlada, majka ju je poslala u Grandchamp, augustinsku žensku školu u blizini Versaillesa[6].

Godina 1860.g. počela je pohađati "Conservatoire de Musique" pri Déclemation u Parizu, a ubrzo je postala student kazališta "Comédie Française", gdje je glumački debitirala (11. kolovoza 1862.) u glavnoj ulozi Racineove Ifigenije uz ne baš sjajne kritike. Tu se kratko zadržala. Zamolili su je da napusti ustanovu nakon što je ošamarila drugu glumicu koja je gurnula njenu mlađu sestru na rođendanskom slavlju za Molière.

O njenom životu postoje brojne nepoznanice zbog njene sklonosti da preuveličava i iskrivljuje. Alexandre Dumas, sin, opisuje je kao veliku lažljivicu[7]

Kazalište[uredi - уреди]

Fotografija Sarah Bernhardt iz 1865. Felix Nadar

Kazališna karijera počela je 1862. Napustila je Francusku te završila u Belgiji gdje je postala ljubavnica princa Henria (Charles-Joseph Eugène Henri Georges Lamoral de Ligne) i rodila mu sina Maurice, 1864. Nakon rođenja sina princ je predložio brak što je njegova obitelj zabranila i uvjerila Bernhardt da ga odbije i prekine njihovu vezu[8]. Godine 1865. postala je kurtizana, te je u to vrijeme nabavila poznati lijes u kojem je spavala, tvrdeći kako joj to pomaže da bolje razumije tragične uloge. Od 1866. osigurala je ugovor sa kazalištem "Théâtre de L’Odéon" u Parizu, gdje je zabilježila svoj poznati nastup kao guslar Florentine u djelu François Coppéa "Le Passant" (siječanj 1869)[9]. Izbijanjem francusko-pruskog rata prestala je nastupati, te je kazalište preuredila u bolnicu, gdje je radila kao med. sestra i brinula se za ranjenike[10]. Slavu je stekla po kazalištima u Europi tijekom 1870-ih, te je ubrzo postala vrlo tražena diljem Europe i u New Yorku. Godine 1872. napustila je "Odéon" i vratila se u "Comédie-Française". Jedan od uspješnijih njenih nastupa je bila uloga u Voltaireovoj tragediji "Zaïre" (1874). Putovala je i u Kubu gdje je nastupila 1887. Od 1893. do 1899. u najmu je imala kazalište "Théâtre de la Renaissance" u Parizu, te je u njemu bila producentica, redateljica i glumica[11].

Godine 1899. preuzela je kazališe "Théâtre des Nations" na Place du Châtelet, i preimenovala ga u "Théâtre Sarah-Bernhardt" i 21. siječnja ga otvorila jednim od svojih najboljih nastupa, glavnom ulogom u predstavi "La Tosca" autora Victorien Sardou. Nakon toga je sljedila Racineova "Fedra" (24. veljače), O. Feuilletova drama "Dalila" (8. ožujka), Gaston de Waillyev "Patron Bénic" (14. ožujkah), Edmond Rostandov "Samarijanac" (25. ožujka), i Alexandre Dumasova "Dama sa kamelijama" (9. travnja). Dana 20. svibnja bila je premijera, njene najkontraverznije uloge, one Shakespearova "Hamleta" adaptiranog u prozi, koju su joj napisali Eugène Morand i Marcel Schwob. Predstava je oduševila kritičare unatoč trajanju od četiri sata[12][13] Zaradila je reputaciju kao ozbiljna dramska glumica i postala jedna od najpoznatijih glumica 19. stoljeća[14]. Upravljala je svojim kazalištem sve do smrt, kada ga je preuzeo njen sin Maurice. Nakon njegove smrti 1928. kazalište je zadržalo njeno ime sve do njemačke okupacije u drugom svjetskom ratu kada je promijenjeno u "Théâtre de la Cité" zbog židovskog porijekla glumice.

Sara i Nadar[uredi - уреди]

Kada joj je bilo dvadeset godina, Sara je kročila u atelje poznatog pariskog fotografa Feliksa Nadara, na Bulevaru kapucinera broj 35. Nadar je bio već uveliko poznat, ne samo kao fotograf, već kao karikaturista, novinar, književnik i čovek koji je izrađivao leteće balone i u njima leteo. U pomenutom ateljeu, godine 1860. održana je izložba slikara impresionista. Nadarov atelje Sara je posetila i dve godine ranije, odmah po završetku Konzervatorijuma. Taj portret nije bio naročito ubedljiv. Ali, fotografija iz 1864. godine kao da otkriva Sarinu pravu narav. Likovni kritičari i danas ističu da su Sarine fotografije iz Nadarovog ateljea njegovi najnadahnutiji radovi.

Sara kao muza jednog vremena[uredi - уреди]

Sara Bernar na plakatu Alfonsa Muhe, Dama sa Kamelijama iz 1896.

Opčinila je i Alfonsa Muhu koji ju je ovekovečio tri decenije kasnije, 1894, na plakatu za „Damu sa kamelijama“. Kada je posetila NJujork, Tomas Edison je snimio njeno tumačenje „Fedre“, ali on nije bio naučnik koji ju je zanimao. Pažnja joj je bila usmerena na Nikolu Teslu, jer naviknuta da niko ne odbija njene pozive i priliku da je vidi, bila je iznenađena kada je Tesla rekao da ga glumičino prisustvo uznemirava i odvaja od rada, pa je bolje da se ne viđaju. Sa sobom je uvek nosila kofer prepun ljubavnih pisama i ponekad bi ih prosula na krevet i legla da spava preko njih. Imala je brojne obožavaoce među poznatim ličnostima kao što su: književnik Gabrijele D'Anuncio, Marsel Prust, pa čak i princ od Velsa, potonji kralj Edvard VII. Među svim obožavaocima isticao se Aleksandar Dima Sin, koji ju je rastrzan između ljubavi i mržnje nazvao ozloglašenom lažljivicom. Imala je, takođe, i brojne ljubavnike, ali je 1882. ipak odlučila da se uda za jedanaest godina mlađeg glumca Aristidesa Damalu, koji je umro u 34. godini kao zavisnik od morfijuma. Dansku publiku toliko je oduševila, da su osim stajaćih ovacija koje su joj priredili, u njenu čast jednu poslasticu nazvali kolačem Sare Bernar.

Kraj života[uredi - уреди]

Sara Berbar je prezirala novinare, ali je jako volela životinje. U njenom vlasništvu su bili psi, mačke, ptice, kornjače, pa čak i lav, kao i šest kameleona. Molila je svog ličnog lekara da joj prišije pravi tigrov rep i razočarala se kada joj je on objasnio da je to nemoguće. Osnovala je pozorište „Sara Bernar“, koje je posle njene smrti vodio sin Moris. Čuvena glumica uspešno se bavila slikanjem i vajanjem. Učila je slikanje kod poznatih majstora, a izlagala je na brojnim izložbama. Sačuvano je oko dvadeset i pet njenih skulptura. Na nesreću, 1915. amputirana joj je desna noga. Čim se oporavila, vratila se na scenu i čak igrala uloge fatalnih junakinja, ne ustajući sa stolice.

Umrla je od uremije 2. marta 1923. u Parizu.

Film[uredi - уреди]

Sarah Bernhardt bile jedna od prvih glumica nijemog filma, u kojem je debitirala 1900. kao Hamlet u dvominutnom filmu "Hamlet" (redatelj: Clément Maurice). Nastupila je ješ u osam filmova i dva biografska filma.

Privatni život[uredi - уреди]

Sarah Bernhardt je iz ljubavne veze sa belgijskim plemićem Charles-Joseph Eugène Henri Georges Lamoral de Ligne (1837–1914), imala jedino dijete, sina Maurice Bernhardt (1864–1928). Maurice je radio kao menadžer i agent različitih kazališta i umjetnika, a pod kraj upravljao je i majčinom karijerom. Nije doživio veliki uspjeh te je najčešće njegova obitelj ovisila o financijskoj pomoći majke. Oženio je poljsku princezu Maria Jablonowsku s kojm je ima dvije kćerke Simone i Lysiana[15].

Među Sarahinim prijateljima bilo je nekoliko umjetnika, među najistakutijim Gustave Doré i Georges Clairin, glumci Mounet-Sully i Lou Tellegen, te poznati književnik Victor Hugo. Slikar Alphonse Mucha, dio svojih najboljih umjetničkih djela bazirao je na Sarahi, a zbog Sarahinog bliskog i strastvenog prijateljstva sa devet godina mlađom slikaricom Louise Abbéma (1853–1927), pričalo se da su ljubavnice.

Bernhardt je pokazivala i veliki interes prema izumitelju Nikoli Tesli što je on odbacivao kao ometanje u radu.

U Londonu 1882. se je udala za glumca grčkog porijekla Aristides Damala (u Francuskoj poznatog pod umjetničkim imenom Jacques Damala). Brak je trajao do smrti glumca 1889. Glumac je preminuo mlad u dobi od 34 godine, zbog ovisnosti o morfiju. Pod kraj braka, Bernhardt je navodno bila u vezi sa budućim engleskim kraljem Edwardom VII, dok je još bio Princ od Walesa[16].

Kasnija karijera[uredi - уреди]

Godine 1905. nastupajući u Brazilu, Rio de Janeiro, "Teatro Lírico do Rio de Janeiro" glumica je ozljedila desno koljeno u zavšnoj sceni prilikom skoka sa parapeta u predstavi "La Tosca" (Victorien Sardou). Noga nikada nije zacijelila u potpunosti, te je 1915. odstranjena u potpunosti zbog gangrene. Nakon ovoga nastavila je karijeru koristeći u nastupima protezu, te je po završenoj turneji po Americi, vratila se u Pariz gdje je nastupala sve do smrti. Preminula je 1923. od posljedica zatajenja bubrega.

Glumica ima svoju zvijezdu u Los Angelesu na "Hollywood Walk of Fame" pri 1751 Vine Street[17].

Filmografija[uredi - уреди]

  • 1900: Hamletov dvoboj (Le Duel d'Hamlet)
  • 1908: Toska (La Tosca)
  • 1911: Dama sa kamelijama (La Dame aux Camélias)
  • 1912: Kraljica Elizabeta (Elisabeth Reine d'Angleterre)
  • 1912: Sara Bernar na Bel Ilu (Sarah Bernhardt à Belle-Isle)
  • 1915: Francuske majke (Mères Françaises)
  • 1915: Ovi su naši (Ceux de Chez Nous)
  • 1916: Jeanne Doré
  • 1923: Dopadljivica (La Voyante)

Reference[uredi - уреди]

  1. Krštena je godine 1857, u dobi od 12 godina, ali službenih spisa nema. Datum rođenja naveden na krštenici se ne smatra pouzdanim primarnim izvorom. (U The Art of High Drama, profesor Ockman opisuje "neidentificirani novinski izvadak" u pariškoj Bibliothèque de la Comédie Francaise, u kome se nalazila krštenica Bernhardt s datumom 25. septembar 1844.).
  2. „Majka svih diva – Sara Bernar“, paunpress.com. Pristupljeno 10. maja 2014.
  3. „Rođena glumica Sara Bernar - 1862. godine“, S. Z., dnevno.rs, 22. oktobar 2013. Pristupljeno 10. maja 2014.
  4. Godine 1859. pod tim imenom i datumom rođenja 23. listopada 1844. upisala se u Conservatoire national supérieur d'art dramatique; to je jedini zapis njenog rođenja iz vremene prije nego što su uništeni njeni rodni podaci 1871. Vidi "Snel, Harmen. The ancestry of Sarah Bernhardt; a myth unravelled, Amsterdam, Joods Historisch Museum, 2007, ISBN 978-90-802029-3-1, str. 9–10 ((en))". Snel smatra da su u vrijeme upisa njeni podaci bili dostupni, te nije imala razloga da skriva istinu.
  5. Snel, Harmen. The ancestry of Sarah Bernhardt; a myth unravelled, Amsterdam, Joods Historisch Museum, 2007, ISBN 978-90-802029-3-1 ((en))
  6. Arthur Gold; Robert Fizdale (1991). The Divine Sarah: The Life of Sarah Bernhardt. New York: Knopf. str. 17–20. ((en))
  7. Gottlieb, Robert. "The Drama of Sarah Bernhardt". http://www.nybooks.com/articles/20151. pristupljeno 2007-10-18. ((en))
  8. Madame Sarah, Cornelia Otis Skinner, Houghton Mifflin 1966((en))
  9. Aston, Elaine (1989). Sarah Bernhardt: A French Actress on the English Stage. Oxford: Berg Publisher's Limited. str. 5. ((en))
  10. Arthur Golf; Robert Fizdale (1991). The Divine Sarah: The Life of Sarah Bernhardt. New York: Knopf. str. 82–85. ((en))
  11. Robert, Gottlieb (2010). Sarah: The Life of Sarah Bernhardt. London: Yale University Press. str. 121. ((en))
  12. Robert, Gottlieb (2010). Sarah: The Life of Sarah Bernhardt. Yale University Press. str. 142. ((en))
  13. Almanach des Spectacles, année 1899, p. 63; Octave Feuillet's Dalila; Gaston de Wailly's Patron Bénic; Morand and Schwob's Hamlet((fr))
  14. Golden, Eve. "From Stage to Screen: The Film Career of Sarah Bernhardt". http://www.classicimages.com/past_issues/view/?x=/1997/june/bernhard.html. pristupljeno 2007-10-18. ((en))
  15. "query.com". http://query..com/gst/abstract.html?res=F40613FE3E5D12738DDDAE0A94D1405B898CF1D3. ((en))
  16. "Edward VII biography". Arhivirano iz originala 2006-05-25. http://web.archive.org/web/20060525070548/http://www.geocities.com/jesusib/EdwardVII.html. pristupljeno 2007-10-18. ((en))
  17. Ullman, Dana (2007). The Homeopathic Revolution: Why Famous People and Cultural Heroes Choose Homeopathy. North Atlantic Books. str. 138. ISBN 978-1556436710. http://books.google.com/books?id=BXZlprZRTJoC&pg=PA138&dq=Sarah+Bernhardt+hollywood+walk+of+fame&hl=en&sa=X&ei=lBvcT_DuBIK88AStjPnGCg&ved=0CD0Q6AEwAA#v=onepage&q=Sarah%20Bernhardt%20hollywood%20walk%20of%20fame&f=false. ((en))

Literatura[uredi - уреди]

  • Gold, Arthur and Fizdale, Robert (1991). The Divine Sarah: A Life of Sarah Bernhardt. New York: Knopf. str. 17–20. ISBN 0394528794. 
  • Snel, Harmen (2007). The ancestry of Sarah Bernhardt; a myth unravelled. Amsterdam: Joods Historisch Museum. ISBN 978-90-802029-3-1. 
  • Brandon, Ruth. Being Divine: A Biography of Sarah Bernhardt. London: Mandarin, 1992.
  • Garans, Louis, Sarah Bernhardt: itinéraire d'une divine, Éditions Palatines, 2005, ISBN 978-2911434433
  • Léturgie, Jean and Xavier Fauche: Sarah Bernhardt, Lucky Luke (49). Dupuis, 1982.
  • Lorcey, Jacques. Sarah Bernhardt, l'art et la vie, Paris : Éditions Séguier, 2005. 160 pages. Avec une préface d'Alain Feydeau. ISBN 2-84049-417-5.
  • Menefee, David W. The First Female Stars: Women of the Silent Era. Connecticut: Praeger, 2004.
  • Ockmann, Carol and Kenneth E. Silver. Sarah Bernhardt: The Art of High Drama New York: Yale University Press, 2005
  • Claudia Balk: Theatergöttinnen. Inszenierte Weiblichkeit. Clara Ziegler – Sarah Bernhardt – Eleonora Duse. Stroemfeld, Basel u. a. 1994, ISBN 3-87877-485-0.
  • Henry Gidel: Sarah Bernhardt Flammarion, Paris 2006, ISBN 978-2-08-068531-5 (französisch) .
  • Robert Gottlieb: Sarah. The life of Sarah Bernhardt. Yale University Press, New Haven, CT u. a. 2010, ISBN 978-0-300-14127-6 (englisch); deutsche Übersetzung von Tanja Handels und Ursula Wulfekamp: Die Göttliche: Sarah Bernhardt, Steidl, Göttingen 2012, ISBN 978-3-86930-471-7.
  • Cornelia Otis Skinner: Madame Sarah. Das Leben der Schauspielerin Sarah Bernhardt. (Originaltitel: Madame Sarah, übersetzt von Günther Danehl), Fischer TB 5669, Frankfurt am Main 1968, 1988, ISBN 3-596-25669-0.
  • Claudia Thorun: Sarah Bernhardt. Inszenierungen von Weiblichkeit im Fin de siècle. Olms, Hildesheim 2006, ISBN 3-487-13177-3 (= Medien und Theater. NF, Band 8).
  • Louis Verneuil, La Vie merveilleuse de Sarah Bernhardt, Brentano's, New York, 1942
  • Françoise Sagan, Sarah Bernhardt, le rire incassable, éd. Robert Laffont, Paris, 1987
  • Arthur Gold et Robert Fitzdale, Sarah Bernhardt, Gallimard, 1994 (ISBN 2070731901)
  • Noëlle Guibert (dir.), Portrait(s) de Sarah Bernhardt, catalogue de l'exposition Sarah Bernhardt ou le divin mensonge, éd. Bibliothèque nationale de France, Paris, 2000 (ISBN 2-7177-2113-4)
  • Anne Delbée, Le Sourire de Sarah Bernhardt, Le Livre de poche, Paris, 2002 (ISBN 978-2253152934)
  • Claudette Joannis, Sarah Bernhardt : Reine de l'attitude et princesse des gestes, J'ai lu, coll. « Biographie », Paris, 2003 (ISBN 978-2290329054)
  • (en) Elizabeth Silverthorne, Sarah Bernhardt, Chelsea House Publishers,‎ 2004 (ISBN 978-0791074589)
  • Jacques Lorcey, Sarah Bernhardt, l'art et la vie, préface d'Alain Feydeau, éd. Séguier, Paris, 2005 (ISBN 2-84049-417-5)
  • Louis Garans, Sarah Bernhardt : Itinéraire d'une divine, Éditions Palatines, 2005 (ISBN 978-2911434433)
  • (en) Carol Ockman, Sarah Bernhardt : The Art of High Drama, Yale University Press,‎ 2005 (ISBN 978-0300109191)
  • Henry Gidel, Sarah Bernhardt : biographie, Flammarion, coll. « Grandes biographies »,‎ 2006 (ISBN 978-2080685315)
  • (en) Harmen Snel, The Ancestry of Sarah Bernhardt : A Myth Unravelled, Amsterdam, Joods Historisch Museum,‎ 2007 (ISBN 978-90-802029-3-1)
  • Hélène Tierchant, Sarah Bernhardt : Madame « Quand même », SW-Télémaque, coll. « Grands docs »,‎ 2009 (ISBN 978-2753300927)
  • Pascale Védère d'Auria, Il était une fois Sarah Bernhardt, éd. Gulf Stream, Saint-Herblain, 2009 (ISBN 978-2354880569)
  • Sophie-Aude Picon, Sarah Bernhardt, Gallimard Folio, 2010 (ISBN 978-2070345441)

Vanjske veze[uredi - уреди]