Richard I od Engleske

Izvor: Wikipedia
Ričard Lavlje Srce

Ričard I Lavlje Srce (8.9. 1157.-6.4. 1199.) engleski kralj od 1189. do 1199. sin Henrija II.

Krenuo je 1190. u Treći krstaški rat, zajedno sa francuskim kraljem Filipom II Avgustom i nemačkim carem Fridrihom Barbarosom. U Svetu Zemlju stiže juna 1191. Po povratku iz rata austrijski vojvoda Leopold V ga je zarobio u blizini Beča. Iz zarobljeništva izlazi 1194. godine pošto je prvo platio 100.000 ondašnjih maraka.

Za vreme njegovog odsustva njegov brat Jovan je bio spreman da mu preuzme tron, ali kako nije imao vlastite dece Ričard ga ostavlja na položaju naslednika. U maju 1194. kreće u Francusku gde ratuje protiv francuskog kralja i više se ne vraća u Englesku.

Rani život[uredi - уреди]

Borbe sinova protiv oca[uredi - уреди]

Sin je engleskog kralja Henrika II. Roditelji se rastavljaju, a Ričard počinje vladati vojvodstvom Akvitanijom 1168., a Poatjeom 1172. Godine 1170. njegov stariji brat Henrik Mladi Kralj krunisan je kao naslednik. Ričard i njegova braća bune se protiv oca Henrika II. Planirali su da zbace oca sa prestola i postave na presto Henrika Mladog Kralja.

Henrik II je napao dva puta Akvitaniju, a Ričard je bio zadnji od braće, koji se još bunio. Ipak odbija da se bori lično protiv oca, pa ga moli za izvinjenje i 1174. polaže novu zakletvu odanosti. Ričard u svojstvu vojvode Akvitanije se redovno bunio protiv oca zbog iz današnje perspektive potpuno nevažnih razloga pošto je prvi put podržavao brata protiv oca, drugi put se pobunio protiv tog istog brata, a treći put ponovno protiv oca kada je de facto bio prestolonaslednik.

Pobuna protiv Ričarda[uredi - уреди]

U Akvitaniji, a posebno Gaskonji izbija 1179. pobuna protiv Ričarda. Postajao je sve okrutniji, pa su se pobunjenici nadali da će ga se rešiti. Za Ričarda je ključni događaj bilo osvajanje gotovo neosvojive tvrđave Tajebur. Ta pobeda je Ričardu donela prestiž veštog vojnog komadanta, pa mnogi pobunjenici posle toga izjavljuju lojalnost Ričardu.

Braća protiv Ričarda[uredi - уреди]

Ričard Lavlje Srce

Posle pobede nad pobunjenicima, ponovo se pojavljuju napetosti u odnosima sa ocem od 1180. do 1183. Ričard odbija da prizna princa Henrika Mladog Kralja kao naslednika prestola. Ričardova braća su napala Akvitaniju 1183. s ciljem da Ričarda privedu poslušnosti. Međutim Ričard je sa svojom vojskom uspevao da odoli svim napadima, a osim toga je izuzetno surovo pogubio zarobljenike. Princ Henrik Mladi Kralj je umro jula 1183, pa je konflikt nakratko bio zaustavljen. Ponovo uzaludno napadaju Ričarda sve do 1186, kada je umro još jedan Ričardov brat Žofroa . Ričard je postao najstariji sin i time naslednik krune, ali još uvek se borio sa ocem Henrikom II.

Henrik II je nameravao 1188. da preda Akvitaniju najmlađem sinu Jovanu bez Zemlje. Ričard je bio prinuđen da se udruži sa francuskim kraljem Filipom II Avgustom. U zamenu za Filipovu pomoć Ričard je obećao da će predati Normandiju i Anžu Filipu. Ričard je takođe dao zakletvu o vazalnom položaju Filipu novembra 1188. Ričard je pokušao da 1189. sam preuzme tron uz Filipovu pomoć. Pobedio je u bitki smrtno bolesnog Henrika II koji će ga dva dana pred smrt službeno imenovati naslednikom. Henrik je umro 6.7. 1189. a Ričard Lavlje Srce postaje kralj 3.9. 1189.

Nasilje protiv Jevreja[uredi - уреди]

Kad je krunisan kao kralj zabranio je da Jevreji prisustvuju ceremoniji. Neki Jevreji su se ipak pojavili sa darovima na dvoru, pa su batinama oterani. Raširila se vest da je Ričard Lavlje Srce naredio da se pobiju svi Jevreji. Građani Londona su počeli da ubijaju Jevreje. Počeo je masakr. mnogi su bili pretučeni na smrt, orobljeni, a bilo je i živih spaljenih. Spaljeno je mnogo jevrejskih kuća, a mnogi Jevreji su nasilno pokršteni. Mnogo ih je tražilo sklonište, a mnogi su i pobegli.

Kad je Ričard shvatio da takvi napadi destabiliziraju kraljevinu u doba kad je on nameravao da ide u Svetu Zemlju, naredio je da se kazne odgovorni za najgore zločine. Izdao je poseban kraljevski dekret zahtevajući da se Jevreji ne diraju. Uprkos tome nasilje je ponovljeno marta 1190.

Rani period vlasti[uredi - уреди]

Ričard je kritikovan da je učinio jako malo za Englesku. U Engleskoj je samo skupljao novac za krstaški rat i za pohode u Francuskoj. Tokom vlasti proveo je samo 6 meseci u Engleskoj. Engleska je tada činila približno samo 50 % njegovih teritorija. Čak ni engleski nije govorio, kao ni ostali engleski kraljevi pre 14. veka. Francuski posedi su mu bili značajniji. U Engleskoj je ostavljao predstavnike da vladaju u njegovo ime.

Ričard Lavlje Srce učestvuje u Trećem krstaškom ratu[uredi - уреди]

Inspiriran je bio gubitkom Jerusalima 1187. od strane Saladina. Počeo je skupljati novac svuda za krstaški pohod za svoju uglavnom normansku vojsku. Potrošio je većinu očeve blagajne, podigao je poreze, prodavao je službene položaje, prava i zemlju za novac. Rekao je da bi čak i London prodao.

On i Filip II Avgust su odlučili da zajedno krenu u krstaški pohod, jer su se bojali da bi onaj koji ostane mogao uzeti protivničke teritorije. U Svetu zemlju je krenuo 1190. Fridrih Barbarosa je krenuo drugim pravcem.

Borba za Siciliju[uredi - уреди]

Statua Ričarda ispred Vestminsterske palate u Londonu

U sepembru 1190. stigao je na Siciliju. Kralj Vilijam II Sicilijanski je umro 1189. Pošto nije imao dece naslednik je trebala biti njegova sestra Konstanca Sicilijanska, udana za cara Henrika VI(Svetog Rimskog Cara), ali Tankred I Sicilijanski je izvršio državni udar proglasio se kraljem Sicilije.

U celi sukob se meša i Ričard. Sestra Ričarda Lavljeg Srca je bila kraljica Jovana, udovica kralja Vilijama II Sicilijanskog. Tankred ju je utamničio i nije joj dao nasleđe, koje je dobila oporukom. Ričard je zahtevao da Tankred oslobodi njegovu sestru.

Prisustvo dve strane krstaške vojske (engleske i francuske) izaziva nemire neđu stanovništvom Sicilije. Tokom oktobra 1190. stanovništvo Mesine se pobunilo i zahtevalo je da krstaši napuste Siciliju. Na to Ričard osvaja Mesinu 4.10. 1190. Posle osvajanja usledile su pljačke i paleži. Ričard je u Mesini uspostavio bazu i tu je boravio do marta 1191, kada sklapa sporazum sa Tankredom. Po sporazumu:

  • Jovana se oslobađa i dobija nasledstvo
  • Ričard i Filip priznaju Tankreda kraljem Sicilije
  • Ričard proglašava Artura Bretanjskog svojim naslednikom
  • Ričard je Tankredu predao mač, za koji je rekao da je Ekskalibur, mač kralja Artura

Taj sporazum je itzazvao pobunu Ričardovog brata Jovana bez Zemlje, koji se nadao da će on biti naslednik.

Osvaja Kipar[uredi - уреди]

Ričard Lavlje Srce u dvoboju protiv Saladina, engleski prikaz (oko 1340.)

Na putu prema Jerusalimu zaustavio se tokom olujnog nevremena na Rodosu u aprilu 1191. Svoju verenicu Berengariju Navarsku video je samo jednom , nekoliko godina pre venčanja. Ričardova majka je ugovarala venčanje sa kraljem Navare, ocem Berengarije. Kad je Berengarija sa Ričardovom majkom rođacima krenula za Ričardom desio im se brodolom kraj Kipra. Ričard je na tu vest krenuo u maju sa Rodosa, ali i njegovu flotu je zahvatilo nevreme.

Despot Kipra Isak Komnin je zarobio blago sa potopljenih brodova, a i Ričardovu verenicu. Ričard je krenuo da ih spasi. Ričardova flota je stigla 6.5. 1191. do Limasola na Kipru. Ričard je zauzeo Limasol. Despot Kipra Isak Komnin Kiparski pokušao je da zaustavi krstaše, ali bilo je prekasno, pa se vratio u Kolosi. Isak je zahtevao odlazak krstaša, pa je usledio rat Ričarda i despota Kipra Isaka. Ričardu se pridružio deo plemstva Kipra nezadovoljnog Isakovom vlašću. Ričardova vojska je bila veća i bolje opremljena, tako da je Ričard pobedio.

Isak Komnin Kiparski se predao nakon Ričardovog obećanja da ga neće staviti u gvožđe. Međutim Ričard ga je okovao srebrenim okovima. Ričard je postao vladar Kipra. Kipar je postao odlična baza, jer je bio blizu Svete Zemlje, a nije bio izložen napadima Turaka. Ričard je popljačkao Kipar i pobio sve, koji su mu se suprostavljali. Venčanje Ričarda i Berengarije Navarske bilo je 12. maja 1191. u Limasolu. U junu 1191. je krenuo prema Svetoj Zemlji.

Ričard u Akri[uredi - уреди]

Na Kipru Ričard Lavlje Srce dobijao je vojnu pomoć od Gija Luzinjana. Gi je bio kralj Jerusalima, ali Jerusalim je bio u rukama muslimana.

Ričard je došao i posle opsade zauzeo Akru u junu 1191. Tu se Ričard svadio sa Leopoldom V Austrijskim, pa je Leopold napustio krstaški pohod. Sa Filipom II Avgustom se svadio oko statusa Kipra i kraljevstava Jerusalim. Filip je zahtevao celi Kipar, što ne dobija, pa ljut i bolestan od dizenterije on napušta krstaški pohod. Ričard ostaje usamljen. Ričard je imao 2600 zarobljenih muslimana kao taoce pomoću kojih je naterao Saladina, da ispuni sve obaveze predaje zemlje oko Akre. Filip je svoje zarobljenike predao Konradu Monferatskom, ali Ričard je prisilio Konrada da mu preda zarobljenike. Ričard se osećao odsečenim u Akri, pa su mu zarobljenici bili potrebni kao zaštita. Međutim u naletu nestrpljenja ubija zarobljenike.

Ričard je prodao Kipar Templarima, a oni su ga preprodali Giju Luzinjanu. Ričard je prihvattio izbor Konrada Monferatskog za kralja Jerusalima. Mećutim nekoliko dana kasnije nepoznate ubice ubijaju Konrada. Dosta sumnje je padalo na Ričarda.

Ričard je zauzeo Akru odličnom taktikom, ali odlazak francuskog kralja bio je veliki udarac od koga se krstaši nisu mogli oporaviti. Ričard je bio prinuđen da naredi povlačenje, jer je znao da nema šanse da oslobodi Jerusalim. S druge strane u Evropi su Filip II Avgust i Jovan bez Zemlje počeli da ugrožavaju Ričardove teritorije. Na kraju je sklopio 2. septembra 1192. sporazum sa Saladinom po kome :

  • zidovi Askalona trebaju biti uništeni
  • hrišćanima se dopušta pristup i prisustvo u Jerusalimu

Ričard je zarobljen[uredi - уреди]

Grob u Fontevrou

Evropski status Ričarda 1192. godine je počeo više ličiti na status kriminalca nego onaj kralja Engleske i vojvode Akvitanije. Pošto je na Siciliji u zamenu za novac potvrdio vlast uzurpatora Tankred namesto Konstance žene Svetog Rimskog cara Henrika VI, on se u Englesku nije mogao vratiti niti preko Nemačke niti preko Sicilije pošto je tamo Tankred bio besan zbog ucene. U Austriji je besnio tamošnji vojvoda Leopold zbog Ričardove lične uvrede tokom opsade Akre i zbog obaranja svog rođaka Isaka s vlasti na Kipru. Zbog ovog zadnjeg je bila besna i Vizantija jer je Ričard anektirao i potom prodao Kipar koji je bio pobunjeni Vizantijski teritorij. Poslednji deo priče o omraženosti Ričard je onaj križarski pošto on "beži" iz Svete zemlje zbog zavere brata Ivana i francuskog kralja, ali i zbog ubojstva Jeruzalemskog kralja Konrad 1992. godine (Konrad je bio bliski rođak Filipa francuskog, Fridrika Barbarose i Leopolda Austrijskog) za što će on biti glavni osumnjičeni.

Danas se ne zna kojim se putem Ričard hteo vratiti u Englesku kako bi izbegao sve svoje brojne neprijatelje, ali se zna da je loše vreme prisililo Ričarda Lavljeg Srca da pristane na Krfu, koji je bio deo Vizantije. Car Vizantije je bio ljut zbog Ričardove aneksije Kipra, pa on beži incognito prerušen u piratskom brodu sa Krfa . Doživio je brodolom kraj Akvileje, pa je bio prinuđen također incognito da krene na kopneni put kroz centralnu Evropu. Išao je prerušen, ali to mu nije pomoglo. Pred Božić 1192. između Beča i moravske granice vojvoda Leopold V Austrijski zarobljava Ričarda i optužuje ga za smrt jeruzalemskog kralja Konrada.

Leopold ga je predao nemačkom caru Henriku VI . Nemački car je tražio 150.000 maraka otkupa. To je bio dvogodišnji prihod engleske krune. Ričardova majka u svojstvo vojvotkinje Akvitanije je počela da poziva na sakupljanje novca za Ričardov otkup. Konficiralo se zlato i srebro crkvi, porezi su postali izuzetno visoki, a sveštenici su morli platiti vrednost četvrtine svojih imanja. Car je onda tražio 100.000 maraka. Jovan bez Zemlje je nudio 80.000 maraka, ali da nemački car drži Ričarda što duže. Konačno je Ričard oslobođen 4. februara 1194. U celom ovom putovanju natrag u Englesku i tokom zatočeništva jedini koji su ostali pored Ričarda su bili njegova majka (Akvitanija) i rimski papa koji je prokleo svetog rimskog cara i austrijskog nadvojvodu.

Kasnije godine i smrt[uredi - уреди]

Tokom Ričardova odsustva Jovan bez Zemlje je bio de facto regent koji se pokušavaš proglasiti kraljem. Kad se vratio Ričard mu je oprostio i imenovao ga naslednikom nakon čega se vratio nazad svom ratu s Francuskom kojom tada vlada Filip II. Rat u Francuskoj koštao je jako mnogo. Stvorio je mini savezništava protiv francuskog kralja s flandrijskim vojvodom, grofom Burgonje i kraljom Navare protiv francuskog kralja. U sklopu tog rata Ričard je uspeo organizirati 1198. godine krunidbu svog nećaka Otona IV za protukralja Nemačke.

Ričard Lavljeg Srvca nije poginuo u borbi protiv Francuza nego u nekoj maloj opsadi protiv pobunjeničkog zamka. Nije imao dece, pa ga je u engleskom dvorskom puču nasledio brat Jovan bez Zemlje koji je tako preskočio na vlasti službenog naslednika Artura koji je tada imao samo 12 godina. Navodno to je bila želja umirućeg Ričarda koji je tako poništio svoj raniji testament. Tu promenu francuske teritorije pod vlašću Engleske nisu prihvatile pa su za svog vladara izabrale Artura.

Kipar, koga je anektirao pa prodao križarima Ričard pokazao se kao neprocenljiva baza za održanje križarskog kraljevstva u Svetoj Zemlji.