Prvi rimski građanski rat

Izvor: Wikipedia

Prvi građanski rat Rimske Republike, odnosno Sulin prvi građanski rat je naziv za oružani sukob koji se 88. pne. i 87. pne. vodio između rimskih optimata na čelu s konzulom Lucijem Kornelijem Sulom na jednoj, i populara na čelu s Gajem Marijem na drugoj strani. Završio je Sulinom pobjedom, ali je Sula nije mogao iskoristiti zbog odlaska u prvi mitridatski rat, a što je dovelo do povratka marijevaca na vlast i kasnije do drugog rimskog građanskog rata. Ponekad se ta dva sukoba zajedno nazivaju Prvi rimski građanski rat.

Pozadina sukoba[uredi - уреди]

Istakavši se za vreme Savezničkog rata, Lucije Kornelije Sula je kockom od Senata dobio provinciju Aziju na upravu i sa njom rešavanje tekućeg pitanja sukoba sa pontskim kraljem Mitridatom VI Eupatorom. Socijalne diferencije zaoštrene za vreme Savezničkog rata sada su dostizale vrhunac i samim tim se javljao otpor na Sulino imenovanje kod demokratskih snaga. Vitezovi su ponovo prišli popularima nezadovoljni situacijom da Sula, koji je po vokaciji bio optimat, komandije u jednoj tako bogatoj provinciji poput Azije. Iste 88. godine pne. Gaj Marije je imao lične pretenzije na položaj komandanta snaga u ratu sa Mitridatom i koristeći turbulentnu atmosferu u Rimu sklopio je sporazum sa poznatim popularom, narodnim tribunaom, Publijem Sulpcijem Rufom. On se, naime, nadao da će rat biti lak, a plen bogat i pošto je nagovorio obećanjima Sulpicija Rufa da mu pomogne u osvajanju vlasti, dao je obećanja i novim žiteljima Italije koji su bili neravnopravni u glasanju da će biti razdenjeni na sve tribe.

U želji da zadovolji interese antisenatorske grupe Ruf je u prvi plan stavio dužničko pitanje i predložio da se iz Senata isključe svi koji su imali preko 2000 denarja duga. U sastavu Senata su sedeli mnogi čiji su dugovi bili nesrazmerni prihodima, tako ga je njihovo iskljičivanje iz rada prilično oslabljivalo što je išlo na ruku popularima. Predložen je i povratak prognanih 100. godine u vezi sa slučajem Apuleja Saturnina. Treći predlog zakona je podrazumevao da se novi građani Italici uvrste ne u 8 već u svih 35 triba, što je izazvalo reakciju starih građana i sukob je bio jedva izbegnut. Uprkos otporu senatorske većine, zakoni su ipak prihvaćeni, a Gaj Marije je posebnom odlukom komicija dobio prokonzulsku vlast i komandu u ratu sa Mitridatom.

Sulin vojni pohod na Rim[uredi - уреди]

Dva tribuna su otišla u Nolu da Suli saopšte odluku komicija, ali se nisu vratila živa. Vojska ih je rastrgla dajući Suli punu podršku. Sula nije želeo da se pokori odluci narodne skupštine. Sakupivši vojsku saopštio im je odluke komicija i nepravdu koju su mu Sulicije i Marije naneli. Isprva, prema Apijanovom svedočenju, nije se usuđivao pominjanja pohoda na Rim, već je pozvao vojsku na odanost naređenjima. Međutim, vojnici koji su iz ličnih interesa, pljačke i bogatog plena želeli da idu u rat u Maloj Aziji, strahujući da će Marije sakupiti drugu vojsku insistirali su da ih Sula vodi na Rim. Dezerterstvo visokih komandanata, sem jednog kvestora, nije pokolebalo Sulu da sa šest legija vojske krene na domovinu i napravi presedan konzulskog principa da nikada sa vojskom ne ulazi u Rim. “Na putu su ga sreli poslanici i pitali: “Zašto ideš s oružjem na domovinu?” A on odgovori: “Da je oslobodim tirana!” Borba protiv tiranije bila je glavno opravdanje i zvanična parola pohoda. Drugi konzul 88. je bio Gnej Pompej Strabon i on se pridružio Suli odobravajući i podržavajući njegov postupak.

Nadomak Rima objavio je da želi pregovore sa Senatom Sulpicije i Marijem i da će ispoštovati sve odluke. Marije i Sulpicije su mu preko poslanika poručili da se ne pibližava Rimu manje od 5 milja dok se bude odlučivalo, međutim, Sula se poslužio lukavstvom i odmah posao ka Rimu za poslanicima.

Prvo je osvojio kapije i mostove, a zatim sa vojskom ušao u grad. Ulazak je kod stanovništva dočekan nepijateljski, a Marije i Sulpicije su na brzinu naoružali svoje pristalice i dočekali Sulu na trgu Eskvilin. “I nastade bitka između neprijatelja, prva te vrste u Rimu – ne više pod vidom pobune, nego otvoreno, s trubama i zastavama kao u ratu.” Sula je veštim manevrom podigao moral kod svoje vojske i osvežio trupe odmornim snagama i pobeđivao marijevce koji su počeli da pozivaju robove na oslobođenje ukoliko im se pridruže. Sve te mere su bile uzaludne Sulina vojska je imala primat na terenu, tako da su se marijevci i ugledni ljudi koji su im pomagali dali u beg iz grada. Sulpicije je ubijen, a Marije je otišao u Minturnu bez pratioca i roba, gde su starešine grada pokušale uz pomoć nekog Gala da ga ubiju, ali pošto nije uspeo Marije se čamcem prebacio do nekog ostrva odakle ga je pokupio brod i odvezao u Afriku. Posle nekog vremena sastao se sa svojim pristalicama i sinom koji su pobegli iz Rima bojeći se odmazde, jer ih je Sula proglasio za rimske neprijatelje i naredio da se ubiju ili odvedu konzulima. Pošto nisu imali vojsku, čekali su pogodnu priliku za novi napad na domovinu. Sulinom vojnom intervencijom na prostoru grada otpočela je nova etapa političke borbe u Rimu u kojoj su bez rezerve korišćene vojne snage.” Više ništa nije uzdržavalo nasilnike: ni stid, ni zakon, ni obzir prema državi i otadžbini.”


Suline reforme[uredi - уреди]

Za to vreme u Rimu su po Sulinom nalogu ukinuti Sulpicijevi zakoni i sprovedeni novi koji su odgovarali optimatima. Proglašeno je vraćanje na snagu zakona Servija Tulija kojim su ojačane centurijatske komicije na račun tributskih i glasnje se sprovodilo po centurijama. Proširena je senatska vlast, a umanjene su ingerencije ključnih plebejskih magistrata - narodnih tribuna. Svaki predlog narodnih tribuna se prvo pretresao u senatu čiji se broj članova povećao za 300. Osnivane su nove kolonije u kojima je dodeljivana zemlja vojnim veteranima, pomoću čega je obnavljan sitni i srednju zemljoposed.

Uprkos tome što su ratne sekire sveže zakopane, u vazduhu je i dalje visila međusobna netrpeljivost. Pristalice prognanih, imućni i uticajni ljudi su radili na njihovom povratku. Apijan kaže da se nisu štedeli radeći o glavi konzulima, jer se izgnani nisu mogli vratiti dok ovi postoje. Sula je nakon konzulskog mandata i dalje imao vojsku spremljenu za Mitridata kao zaštitu. Vojsku Gneja Pompeja, preuzeo je Kvint Pompej na koga je ubrzo izvršen atentat noževima, a vojska je vraćena Gneju.


Sulin odlazak na istok i početak sukoba[uredi - уреди]

Pre svog odlaska na istok, Sula je 87. godine pne. odredio za konzule, marijevca, Lucija Kornelija Cinu i optimata, Gneja Oktavija. Pristalice prognanih marijuevaca su odmah počele da agituju kod Cine da nove rimske građane razdeli po starim tribama, da ne bi gubili uticaj kada glasaju poslednji. Dolazi do jasne polarizacije koju Apijan smatra početkom povratka marijevaca. Na jednoj strani je Cinina podrška novim građanima, a na drugoj Oktavijevo konzerativnije držanje do tradicije preimućstva starog građanskog prava. Zanimljivo je Apijanovo isticanje Cininog karaktera, konkretno korumpiranosti, u navodima da je davao podršku novim građanima iz koristi od 300 talanata. Na jednom od gradskih trgova došlo je do oružanog sukoba između novog i starog građanstva u kome su brojniji bili novi građani. Takav odnos snaga dao je Cini krila za proglas oslobođenja robova koji je bio bezuspešan i naterao ga da ode u obližnje gradove sa novim rimskim pravom i pozove na ustanak prikupljajući usput i novac za ratne poduhvate. U međuvremenu, Senat ga je razeršio funkcije konzula zbog pokušaja oslobađanja robova i dovođenja grada u opasnost. Na negovo mesto je izabran Jupiterov visoki sveštenik, Flamin, Lujija Merul. Cina je došao iz Kapue, prethodno pridobivši starešine ondašnjih legija, pred Senat i teatralno bacio snopove odigravši svojevrstan performans kakav se i danas može videti u nekim parlamentima. Održao je govor, pocepao sve sa sebe i ležao dok se nisu smilovali da mu vrate konzulsko ovlašćenje. Kada je ponovo dobio podršku tribuna kao vojskovođa, tražio je pomoć u vojsci i novcu od ostalih gradova, a grupa optimata kojoj nije mir bio od koristi potpirivala je vatru. Oktavije sa Merulom je takođe bio zauzet ratnim pripremama utvrđujući grad jarkovima, popravljajući zidove i ratne mašine. Mobilisao je odane gradove, a vojne redove je popunjavao i iz Galije. Prokonzul Gnej Pompej je takođe opozvan sa vojinm snagama kojima je komandovao u oblasti Jadrana.

Početak vojnih operacija[uredi - уреди]

Vreme kada su se suparničke vojske ulogoravale u bilizini Rima bilo je odlična prilika da Gaj Marije sa mnogobrojnim ljudstvom doplovi u Etruriju. Tamo je prikupio još šest hiljada ljudi na “staru slavu” u borbi sa Kimbrima i po mnogobrojnim konzulatima, stanovništvo Etrurije je takođe bilo oduševljeno zbog vesti o novom zakonu. Sa pozamašnim ljudstvom se pridružio Cini stvarajući mnogobrojnu vojsku. Njihova taktika je bila opsada grada odsecanjem svih komunikacija, Marije je cak razorio Ostiju i sprečavanjem vojne intervencije iz Galije. Rimski konzuli su u strahu od malobrojnosti, a grad je zahvatila glad i kuga, pozvali Celicija Metela koji je ratovao sa Samnitima da potpiše mir i vrati se sa vojskom, međutim Marije je u pregovorima diplomatski pridobio Samnite. Uz pomoć vojnog tribuna Apija Klaudija koji je bio na Janikulu, Marije sam uspeva da uđe u grad, ali biva odbijen od Oktavijea i Pompejea. U isčekivanju frontalnog sukoba, Cina je ponovo privukao stanovnike ka sebi, ovog puta neslobodne, propagirajući slobodu. Prišlo mu je i puno slobodnih ljudi u strahu od gladi. Marije i Cia su bili potpuno nadmoćniji pa je i sam senat odlučio da kapitulira u ovoj situaciji obavezujući Cinu zakletvom da neće praviti pokolj. Ukinuta je Sulina odluka o progonstvu i ušli su u grad, za to vreme se Oktavije sa svim konzulskim obeležjima ulogorio na Janikulu ne želeći da napusti grad. Tu je i ubijen, mirno čekajući egzekuciju, od strane Cenzorina, sa čim se u tradiciju političke borbe uvodi novi metod represije – izlaganje odsečenih glava na gradskom trgu koji će postati sve učestaliji i učestaliji. Trijumf marijevaca je pratila ogromna surovost, ubistva i revanšizam prema Sulinim simaptizerima su trajali danima nailazeći čak i na osudu kod pristalica.

Konačni obračun[uredi - уреди]

Sledeća 86. godina bila je upamćena po poslednjem, sedmom, Marijevom konzulatu koji je posle nekoliko dana prekinut smrću. Konzulat je delio sa Cinom. Smrt tako bitnog aktera je mogla da ima razne posledice. U svrsi sprečavanja najgorih po sebe Cecina je naredio da se pobiju robovi kojima je obećana sloboda. Lucije Valerije Flak je nastavio Marijev konzulat, upućen je u borbu na istočnom Frontu umesto smenjenog Sule čiji su zakoni takođe bili ukinuti. Novo građanstvo je podeljeno u 35 triba, sprovedena je delimična kasacija dugova, organizovana je kolonija u Kapui, obećana plebsu još od strane Graha. Glavni finansijski oslonac marijevaca predstavljali su vitezovi, publikani kojoma je punovredna moneta išla na ruku.

Sulina struja u senatskim krugovima je i dalje postojala i trudila se da zagovara Sulin povratak u Italiju. Ne obraćajući pažnju na to, Cina je spremao vojsku za okršaj sa Sulom, ali je pao kao žrtva pobune vojnika. Sula je po poslanicima garantovao bezbednost Senatu i nije želeo da se odrekne vojne moći kojom je raspolagao. Kada je čuo da je suparnička vojska i politička frakcija obezglavljena sakupi vojsku i u 1600 lađa se preveze do Brindizija, gde je bio dobro dočekan. Počeo je da pivlači značajne ljude oko sebe. Celicije Metel Pobožni, prokonzul koji nezadovoljan političkom situacijom u Rimu ostao sa svojim trupama u Liguriji prišao je Suli. Uprkos očevom neslaganju sa Sulom, Gnej Pompej je sa svojim legijama takođe podržao Sulu i počeo sebi krčiti put cenjenog vojskovođe i komandanta, ističući se u Africi, Španiji, na Pontu. Sula mu je, iako nije imao godina za to dozvolio trijumf. Prišli su mu mnogi optimati, pa čak i najveći protivnik i prognanik Sule, Ceteg, prebegao je njemu spreman na svaki dokaz lojalnosti. Uplašeni Sulinom pojavom rimski konzuli su takođe ubrzali pripremanje za sukob znajući veličinu njegove mržnje i želje za osvetom. Gaj Narbom i Lucije Scipion su iz straha i mržnje krenuli protiv Sule sa vojskom iz Italije i Španije. Rat je po Apijanu trajao tri godine i dogodilo se mnogo bitaka, čarki i opasni. Dosta ljudi je iz straha od Sulinog terora prilazilo konzulskoj vojsci, ali je Sula ipak bio nadmoćniji. Vojska Lucija Scipiona, iscrpljena i bezvoljna, prišla je Suli, a konzul je stradao u zaveri. Ostale konzulske vojske su dobro stajale i prikupljale snagu, kao i Sula koji nije oklevao. Metel u bici pobeđuje Karinata Karbonovog legata, a Sula Marija, Gajevog sinovca, kod Peneste. Vreme za koje se Sula primicao Rim, konzul Marije je koristio da se obračuna sa svojim protivnicima. Sulinu vojsku su svi gradovi primali iz straha, a kada su stigli blizu kapije, građani izmoreni glađu im otvoriše. Došlo je do sukoba kod Kolonskih vrata gde su marijevci potpuno poraženi, padom Preneste Sula je definitivno imao potpunu vlast. Mali broj marijevaca je pobegao. Marijev sin je izvršio samoubistvio. Porazu su prkosili do 79. godine samo malobrojni italski gradovi, gradovi zapadnih provincija, Sicilije, Afrike.

Sulina pobeda je donela nastavak i intenziviranje surovosti kao političkog revanšizma. Marsovo polje napilo se krvi nekoliko hiljada Samnita u cilju zastrašivanja Senata. U Etruriju i Samnij slate su kaznene ekspedicije. U samom gradu odmah po ulazu na vlast počela je likvidacija protivnika po specijalnim spiskovima, tzv. Proskripcije. Glave ubijenih izlagane su na Forumu. Situacija se ponekad otimala kontroli, pa je mnogo pljačkano i ubijano iz koristoljublja. Iz čitavog sukoba bogat plen su izvlačili Sulini oslobođenici i veterani.