Praško proleće

Izvor: Wikipedia

Praško proleće (češki: Pražské jaro, slovački: Pražská jar) bio je period političke liberalizacije u Čehoslovačkoj koji je počeo 5. januara 1968, a trajao je do 21. avgusta te godine kada je Sovjetski Savez sa svojim saveznicima iz Varšavskog pakta (izuzev Rumunije) okupirao zemlju.

Situacija u Čehoslovačkoj[uredi - уреди]

Za vreme Drugog svetskog rata Čehoslovačka je ušla u sovjetsku sferu uticaja (Istočni blok). Od 1948 u zemlji nije bilo ni jedne druge političke partije izuzev Komunističke partije koja je bila pod direktnom upravom Sovjetskog Saveza. Za razliku od drugih zemalja u centralnoj i istočnoj Evropi, komunisti su 1948. preuzeli vlast u Čehoslovačkoj kao izvorni narodni pokret (mada jednako brutalno). Reforme u zemlji nisu dovele do potresa kakvu su viđeni u Mađarskoj.

Treba napomenuti da su potojala dva razloga za popularnost pokreta:

1) Kako se bližio kraj Drugog svetskog rata Staljin je želeći Čehoslovačku potpisao sporazum sa Čerčilom i Ruzveltom po kome će Prag osloboditi Crvena armija, uprkos činjenici da je američka vojska pod komandom generala Patona mogla osloboditi grad ranije. Ovo je bila vrlo važna činjenica u kasnijoj proruskoj (i prokomunističkoj) propagandi posle rata.

2) Ljudi su se još sećali da je Zapad izdao Čehoslovačku potpisivanjem Minhenskog sporazuma kojim je Nemačka anektirala zapadni deo Čehoslovačke.

Upravo iz ovih razloga narod je glasao za komuniste na izborima 1948. godine – poslednje demokratske izbore u dugom periodu.

Od sredine šezdesetih Česi i Slovaci su počeli da pokazuju sve veće neprihvatanje postojećeg režima. Ove promene su se odražavale u raspoloženju reformističkih elemenata unutar same komunističke partije koji su uspeli da izaberu Aleksandera Dubčeka za lidera partije. Dubčekove reforme političkih procesa u Čehoslovačkoj, koje je on nazivao „socijalizmom s ljudskim licem“ nisu predstavljale potpuno odbacivanje starog režima, kao što je bio slučaj u Mađarskoj 1956. Dubčekove promene su imale široku podršku društva, uključujući i radničku klasu. Međutim, sovjetske vođe su ove reforme posmatrali kao pretnju njihovoj hegemoniji nad zemljama Istočnog bloka kao i na ugrožavanje bezbednosti samog Sovjetskog Saveza. Čehoslovačka se nalazila u sredini odbrambene linije Varšavskog pakta i njen mogući prelazak na stranu neprijatelja je bio neprihvatljiv u vreme Hladnog rata.

S druge strane, značajna manjina u vladajućoj partiji, naročito na višim upravljačkim nivoima, opirala se popuštanju čvrste ruke i aktivno je kovala zaveru sa vođstvom Sovjetskog Saveza da zbace reformiste. Ova grupa je sa strahom gledala kako su pozivi na višepartijske izbore i druge reforme odjekivali širom zemlje.

Sovjetska politika[uredi - уреди]

Sovjetska politika podržavanja prosovjetskih komunističkih režima u satelitskim zemljama, čak i vojnom silom ako je potrebno, postala je poznata kao Brežnjevljeva doktrina, nazvana tako po sovjetskom lideru Leonidu Brežnjevu, koji ju je prvi javno obznanio, iako je korišćena još od Staljinovih vremena. Ova doktrina je ostala na snazi dok nije zamenjena Sinatrinom doktrinom u vreme Mihaila Gorbačova u osamdesetim godinama.

Sovjetsko rukovodstvo je prvo pokušalo da zaustavi ili ograniči promene u Čehoslovačkoj serijom pregovora. Kada su im pokušaji propali počeli su da pripremaju vojnu alternativu.


Okupacija[uredi - уреди]

U noći između 20. i 21. avgusta 1968, armije Istočnog bloka iz pet zemalja Varšavskog pakta izvršile su invaziju Čehoslovačke. Za vreme invazije između 5 do 7 hiljada sovjetskih tenkova okupiralo je ulice. Pratilo ih je 200.000 do 600.000 vojnika trupa Varšavskog pakta. Sovjeti su stalno ponavljali da su oni pozvani da zauzmu zemlju, izjavljujući da su lojalni čehoslovački komunisti zatražili „bratsku pomoć protiv kontra-revolucije“. Pismo koje je pronađeno 1989. pokazuje da je poziv na invaziju zaista postojao. Više od 100 ljudi izgubilo je život za vreme napada. Aleksandar Dubček je pozvao narod da ne pruža otpor. On je uhapšen i odveden u Moskvu, zajedno s još nekoliko saradnika.

Posledice okupacije[uredi - уреди]

Demokratske zemlje samo su verbalno osudile invaziju – realnost nuklearnog sukoba u vreme Hladnog rata značila je da zapadne zemlje nisu u poziciji da izazivaju sovjetsku vojnu silu u Istočnoj Evropi. Zanimljivo je da je lider komunističke Rumunije, Nikolae Čaušesku, oštar protivnik sovjetskog uticaja, koji se svrstao na Dubčekovu stranu, održao javni govor u Bukurešt na sam dan invazije, osuđujući sovjetsku politiku vrlo oštrim rečima. Pošto se Rumunija našla nakratko na istoj strani barikade s Titovom Jugoslavijom, ova alijansa je bila čisto prinudna (jer je Čaušesku već počeo da pokazuje da se protivi principu „socijalizma s ljudskim likom“). To je međutim učvrstilo nezavisan rumunski glas u kasnijim decenijama, naročito zbog toga što je Čaušesku okrabrivao Rumune da uzmu oružje u ruke u slučaju slične agresije na njihovu zemlju; sve je to naišlo na oduševljeni odgovor, a mnogi ljudi, među njima i komunisti, iskazali su spremnost da se uključe u novoformiranu paravojnu Patriotsku gardu.

Okupacija je izazvala talas emigracije (procenjuje se da je odmah emigriralo 70.000, a ukupno 300.000 stanovnika [1]), najviše visokokvalifikovanih ljudi. Zapadne zemlje su dozvolile ovim ljudima da ostanu i rade bez ikakvih teškoća.

Događaji Praškog proleća produbili su razočaranje kod mnogih zapadnih levičara s lenjinističkim pogledima i doprineli usponu evrokomunističkih ideja u zapadnim komunističkim partijama — što je dovelo do razočaranja ili raspada mnogih od ovih grupa.

Deceniju kasnije, Praško proleće pozajmilo je svoje ime jednom sličnom periodu kineske političke liberalizacije poznatom kao Pekinško proleće. Delom je uticalo i na Hrvatsko proljeće u Jugoslaviji.

Poreklo naziva[uredi - уреди]

Naziv „Praško proleće“ skovali su zapadni mediji pošto je događaj postao opštepoznat, pa su ga usvojili i u Čehoslovačkoj. Podsećao je na „Proleće naroda“, poetski naziv dat Revoluciji iz 1848..

Vidi još[uredi - уреди]

Šablon:Vikiportal Hladni rat