Povlačenje četnika sa Nemcima

Izvor: Wikipedia
Proboj Nemaca iz Srbije i iz Crne Gore ka Bosni, u sklopu proboja Armije E iz Grčke. Četnici su nastupali zajedno sa Nemcima.
Treći Rajh sa pripojenim delovima Slovenije.
Operativna zona Jadransko primorje, stecište jugoslovenskih kolaboracionista 1945. godine.

Povlačenje četnika sa nemačkom vojskom 1944-45 predstavlja završnu fazu Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, kada su zajedno sa okupacionim trupama i njihovi lokalni suradnici počeli napuštati svoje prostore.

Četničke jedinice, povlačeći se sa Nemcima, su usput zajedno vodile borbe protiv partizana.[1] U pograničnim oblastima Trećeg Rajha (Operativna zona Jadransko primorje), Nemci su pokušali da objedine sve kvislinške snage u borbi protiv Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Himler je lično bio zainteresiran da se četnici skoncentrišu u Istri i Slovenskom primorju, kako bi ih uvrstio u SS.[2] Istovremeno, u oslobođenu Srbiju su slate diverzantske grupe, obučene od Gestapoa, radi slabljenja napora Narodnooslobodilačke vojske koja je vodila teške borbe protiv Wehrmachta na Sremskom frontu.

15. marta 1945. godine, sve jugoslovenske kvislinške snage na teritoriji Trećeg Rajha objedinjene su pod vrhovnom komandom generala Mihailovića, a izravnom komandom njegovog generala Damjanovića. Tu su bili četnici Đujića i Jevđevića, zatim Srpski dobrovoljački korpus Dimitrija Ljotića (ljotićevci), Nedićeva Srpska državna straža (nedićevci), slovenski kolaboracionisti okupljeni oko generala Ivana Prezelja, generala Leva Rupnika i biskupa Rožmana (Slovensko domobranstvo, Slovenski četnici), kao i grupa Hrvata iz pročetničke »Hrvatske armije« pod komandom generala Matije Parca. Sva ta vojska zajedno nije imala više od 25.000 vojnika.[3]

Sve kvislinške jedinice (uključujući i ruske) prikupljene u operativnoj zoni Jadransko primorje činile su jedinstvenu borbenu cjelinu pod komandom zloglasnog austrijskog naciste i SS vođe Odila Globocnika.[3]

Mihailović je sredinom aprila 1945. slao emisare u Zagreb, pokušavajući da ostvari saradnju sa snagama NHD. Nemački diplomata Nojbaher je poticao saradnju srpskih kvislinga i Ante Pavelića, koji je izrazio spremnost da sa Srbima nađe "neki modus vivendi", ali za realizaciju takvih planova bilo je suviše kasno.[4]

29. 4. je došlo do kapitulacija nemačkih snaga u severnoj Italiji, Austriji, Štajerskoj i Koruškoj. Mnogi kvislinzi su do poslednjeg trenutka gajili iluzije da će ih Amerikanci prihvatiti i naoružati da nastave borbu protiv komunizma.

Povlačenje iz Srbije[uredi - уреди]

„Draža Mihailović će nastaviti borbu protiv komunizma... Sada je stvar u tome, kako upotrebiti četničke jedince kao prethodnice i osiguranje za komunikacije prilikom predstojećeg izmještanja njemačkih trupa iz Srbije.“ [5]

Zabilješka sa savjetovanja njemačkog okupacionog vrha o četničkom pitanju u Srbiji, 8. oktobra 1944.

Kad su u oktobru 1944. Nijemci istjerani iz Srbije, sa njima su pošli mnogi Srbi odani Nediću, Ljotiću i Mihailoviću; povlačenje je bilo organizirano, njemačko poslanstvo u Beogradu je s tom namjerom izdavalo putovnice i četnicima.

Wikicitati „Čim je nestalo nemačke podrške, srušile su se različite kvislinške administracije. Nedić je otišao iz Beograda s Nemcima. Pavelić se pripremao da pobegne iz Zagreba. Vojne i poluvojne formacije, koje su organizovali, ili su se predavale ili povlačile na sever zajedno sa neprijateljevim jedinicama koje su odstupale.[6]

Nemačka Armijska grupa E bila je prinuđena na proboj preko Sandžaka prema Sarajevu[7]. Jedini raspoloživ put vodio je preko Sjenice i Prijepolja. Na isti pravac bila je orijentisana i glavnina snaga JVuO koja se povlačila iz centralne Srbije, izbegavajući sukob sa sovjetskom Crvenom armijom[8]. Na tom području bile su prisutne slabije snage NOVJ (oko 4.000 boraca). Komanda Armijske grupe E je postigla sporazum sa ovom grupom JVuO o sadejstvu u borbi protiv NOVJ.[9]

Jače nepr. jedinice, dobro naoružane, na izgrađenim položajima zap. od Prijepolja i na visovima s obe strane doline Lima. Prema verodostojnim izveštajima četnika, u rejonu Nove Varoši nalaze se najmanje 2 brigade 37. divizije, pojačane delovima koji su otišli iz Prijepolja, sa neprekidnim priticanjem iz sev. dela Priboja i tesnaca puta u Bijelom Brdu.

U rejonu Sjenice prikupljanje oko 14.000 četnika, koji će krenuti preko Pljevalja i Sarajeva prema zapadu.[10]

Ratni dnevnik Komande Armijske grupe E od 31. 10. 1944.

Koncentrični napad Nijemaca, Srpskog udarnog korpusa i ojačane Četvrte grupe jurišnih korpusa JVuO na izlazni pravac Sjenica - Prijepolje počeo je 22. oktobra 1944. Borbena grupa Šojerlen je, koristeći ojačanja, nakon oštrih borbi uspela da ovlada Sjenicom 24. oktobra, Prijepoljem 1. novembra i Višegradom 11. novembra. Radi razvijanja u širinu i smanjivanja marševske gustine, snage JVuO su, nakon savladavanja deonice Sjenica - Prijepolje, usmerene preko Pljevalja u istočnu Bosnu[11].

Ovim marševskim putem izvuklo se u istočnu Bosnu oko 85.000 Nemaca[12] i oko 20.000 četnika. Umešnim korišćenjem terena i znatnim borbenim angažovanjem, 37. i zatim 27. divizija NOVJ (tokom proboja od Višegrada do Sarajeva) uspele su da zadrže ovu grupaciju preko mesec dana. Tokom tog proboja i marša Nemci i njihovi saputnici bili su izloženi frontalnim i bočnim napadima, kao i intenzivnim dejstvima savezničkog vazduhoplovstva, od čega su pretrpeli ozbiljne gubitke u ljudstvu i tehnici.

3. novembra na molbu četničkog delegata Jevđevića iz Vrhovnog štaba Draže Mihailovića, održan je sastanak sa načelnikom Obaveštajnog odeljenja Grupe armija E. Draža Mihailović se nalazio sa oko 40.000 četnika u rejonu između Novog Pazara i Višegrada. Na sastanku je dogovoreno:

Wikicitati

„1.) Četnici će pratiti i potpomagati nemačke trupe u njihovom nastupanju do Sarajeva.

2.) Četnici ukazuju da će posle razjašnjenja situacije u savezničkom štabu za vezu:

a) u slučaju predaje Jugoslavije boljševizmu krenuti zajedno sa Nemcima na sever;

b) u slučaju da Englezi (u sporazumu sa Rusijom) proklamuju samostalnost Jugoslavije, u prvo vreme ostati na širem području Sarajeva, da bi sa ove baze nastavili borbu protiv Tita.[13]
()

Upotreba četnika u različitim područjima je je dala dobre rezultate. Pogotovo je njihovo poznavanje terena i izviđačka aktivnost protiv Titovih bandi od koristi Wehrmachtu. Naslanjanje četnika na Wehrmacht je ipak samo posljedica njihove slabosti u odnosu na Titove snage. Oružana intervencija Anglo-amerikanaca bi sigurno izazvala njihov trenutačni prelazak u neprijateljski tabor.[14]

Uputstvo načelnika štaba 91. armijskog korpusa o „srpskim četnicima“. (decembar 1944)

Decembra 1944. godine, došlo je do pregovora sa Nemcima i generalom Nedićem u Beču o udruženju kvislinških snaga, pod kontrolom nemačke vlasti. Predlog sporazuma je predviđao potčinjavanje svih Mihailovićevih jedinica pod zapovedništvo nemačke vojske, angažovanje četnika koji se nalaze u Bosni protiv komunista, prema nemačkom uputstvu, koncentrisanje četničkih jedinica koje se povlače iz Srbije u prostor koji im nemačke trupe budu odredile, delegiranje nemačkog oficira za vezu u štab Ostojića.[15]

Potisnute s matičnog teritorija, četničke formacije iz Srbije i drugih oblasti stalno su se osipale, a njihov moral opadao. Mnogi četnici u zemlji su iskoristili amnestiju i pridružili se partizanima. Drugi su se pridružili Ljotićevcima i Nedićevcima u povlačenju na sever s Nemcima.[16]

Operacije četnika u Bosni[uredi - уреди]

Veliki četnički zbor u selu Osječani, u Bosni, oktobra 1944. Govori američki obaveštajac Robert Mekdauel.
Draža Mihailović i Robert Mekdauel sa muslimanskim prvacima u Bosni.
Wikicitati „Jednog dana (decembra 1944) pojavio se preda mnom iznenada jedan četnički general sa dva generalštabna oficira (bili su aktivni u srpskoj vojsci) i rekao sledeće: Kad su Rusi upali u Srbiju, njegovih 40.000 četnika povuklo se preko Drine i stoje na obali Bosne 10-20 km od Maglaja. Oni su spremni da se stave pod nemačku komandu i prime moju podršku prema istoku, dok bih ja trebalo da im stavim na raspolaganje neophodnu pešadijsku municiju.[17]
(Stefan Hedrich, SS-oberfirer i inspektor u glavnom štabu SS, nadležan za Severozapadnu Bosnu)

Razbijeni u Srbiji, Mihailovićevi četnici, njih 15.000 do 18.000, su izbjegli u Bosnu, nakon je otpala mogućnost proboja do obale Jadrana. U Bosnu su se povlačili zajedno s dijelovima Grupe armija »E«, i služili su kao »zaštitnica Nemcima«.[18] 11. novembra Komanda Grupe armija »E« izveštava da se general Miroslav Trifunović s 18.000 četnika kreće u pravcu Foče štiteći bokove njemačkim trupama.[19] Na pregovorima sa Jevđevićem, Nemci su uspeli da usmere snage JVuO iz jugozapadne Srbije u pravcu Sarajeva, u smeru kretanja vlastitih snaga:

Wikicitati

„3. 11, na molbu četničkog delegata majora Jevđevića iz Vrhovnog štaba Draže Mihailovića, održan je sastanak sa načelnikom Obaveštajnog odeljenja Grupe armija. Draža Mihailović sada se nalazi sa oko 40.000 četnika u rejonu između Novog Pazara i Višegrada.

1.) Četnici će pratiti i potpomagati nemačke trupe u njihovom nastupanju do Sarajeva.[7]
()

Između četnika i Nemaca vođeni su pregovori o snabdevanju i njihovom daljem angažovanju. Mihailovićev predstavnik na ovim pregovorima bio je pukovnik Gojko Borota, komandant Romanijskog korpusa JVuO[20][21]. Na ovim pregovorima konačno je postignut dogovor o nastupanju u pravcu Zvornika, koji je Nemcima odgovarao. O ovome je štab Armijske grupe "E" 10. decembra obavestio potčinjene komande.

Wikicitati

„10. 12. 1944. Operat. odeljenje (Sarajevo) Saradnja sa četnicima.

Telegram 34. i 91. arm. korpusu, 5. SS-brd. arm. korpusu i Korpusnoj grupi »Kibler«: 1) Četnici na maršu u širi rejon Valjeva privremeno će preći preko područja Rogatica — Ljubovija — Zvornik — Kladanj. 2) DM garantuje najlojalnije držanje prema nemačkim jedinicama i nudi saradnju. Znak raspoznavanja za saradnju između nemačkih jedinica i četnika je: Mitrovica. 3) Četnike u što većoj meri koristiti za službu izviđanja. Materijalna pomoć može im se obezbediti u ograničenim razmerama ukoliko se stave na raspolaganje za borbu protiv bandi.

4) K-da Grupe armija obavestila je hrvatske vlasti o navedenom kretanju.[22]
()

Tokom decembra 1944. godine, Mihailović je preduzeo veliku četničku ofanzivu u istočnoj Bosni. Ovaj napad izveden je kao pomoćni udar u toku napora Armijske grupe "E" da se probije na Sremski front i ratište severno od Drave, gde je vladala akutna kriza. Takođe je pomogao napor Armijske grupe "E" da uspostavi poprečnu vezu između Sarajeva i fronta u donjem toku Drine. Mihailovićeva ofanziva je uzvedena prema željama Komande Jugoistoka, uz njihovu saglasnost i uz nemačku pomoć u municiji i zbrinjavanju ranjenika. Pored četnika, nemački proboj podržavale su i ustaše:

„5. SS brdski korpus: [...] Krećući se od Kalinovika sa sjeveru, jače banditske snage potisle četnička osiguranja od Trnova ka Kasindolu (6 [kilometara] južno od Sarajeva). 1. bataljon 734. lovačkog puka, prebačen iz Podromanije motorizovanim transportom, stupio u kontranapad u saradnji sa ustašama i četnicima.“ [23]

Tajni dnevni izvještaj nemačke komande Jugoistoka (23. Decembar 1944.)

Mihailovićeva ofanziva završila se neuspešno, porazom u bici za Tuzlu. Nakon ovog poraza došlo je do izvesnog osipanja u redovima JVuO. Srpski udarni korpus odmarširao je Nemcima u Sarajevo, da bi bio transportovan vozovima u Sloveniju[24], a ostale snage izvukle su se preko Ozrena prema Modriči.

Wikicitati „Suzbijajte sve glasove o nekom našem krahu, suprotno tome širite da mi nismo begunci već se i dalje borimo dokle god možemo na svome terenu.[25]
(Depeša generala Mihailovića od 27 januara 1945 god.)

Tokom februara i marta 1945. četnici su zajedno sa nemačkim snagama učestvovali u borbama protiv pokušaja Druge armije JA da preseče saobraćajnicu u dolini reke Bosne. General Mihailović je pod svojom komandom u Bosni, sem četnika, imao i neke kvislinške muslimanske jedinice i delove Srpske državne straže.[1]

Wikicitati „Hvatajte što čvršće veze sa svima vrstama milicija i objedinite ih u zajedničkoj borbi.[25]
(Depeša generala Mihailovića od 22. marta 1945 god.)

Milan Aćimović je postao glavna veza Draže Mihailovića s Hermannom Neubacherom u Beču.[26] Nojbaher ocenjuje da Mihailović svoju lojalnu politiku prema Nemcima do kraja rata nije menjao.

Wikicitati „Početkom 1945, u vreme naših poslednjih borbi u Hrvatskoj, kada je povlačenje naših trupa sa tog prostora bilo samo pitanje dana, Draža Mihailović mi se obratio direktnom molbom - i to preko svojih poverljivih ljudi u Beču - da mu pružim pomoć u vezi sa naoružanjem njegovih jedinica. Tokom nekoliko dana ja sam čak imao direktnu radio-vezu sa njegovim glavnim štabom u Bosni. Moj poverljiv čovek bio je poslednji put kod Draže u aprilu 1945. [27]

Njemačka služba bezbednosti (Sicherheitsdienst) je, pred kraj rata, uspostavila radio vezu sa Mihailovićevim štabom. Radio veza je primarno služila da četnicima omogući slanje zahteva za snabdevanjem njemačkim vlastima.[28] U Bosni se Mihailović još dva puta sastao sa Šterkerom i Aćimovićem.[1] Mihailović se sastajao sa nemačkim izaslanikom Nojbaherom prilikom povlačenja iz Srbije za Bosnu septembra 1944. godine i dva puta u Bosni u oblasti Sarajeva koncem 1944. godine i početkom 1945. godine. Sastancima između Mihailovića i Nemaca prisustvovao je i američki pukovnik Mak Dauel, američki obaveštajac koji je tražio od Nemaca da polože oružje isključivo Mihailoviću, a Mihailovića uveravao da Sjedinjene Američke Države pomažu isključivo njega i njegovu organizaciju.[29]

Početkom aprila 1945. njemački major Šterker donio je Mihailoviću Löhrovu poruku da je voljan da se preda angloameričkim snagama.[30] Mihailović je, pak, inzistirao da se njemačke trupe stave pod njegovu komandu kao »naši državljani«.[31]

Povlačenje Đujićevih četnika[uredi - уреди]

U drugoj polovini oktobra 1944. godine, jedinice NOVJ su prešle u ofenzivu za oslobođenje Dalmacije. 21. oktobra Đujić naređuje svojim jedinicama da se prikupe na Dalmatinskom Kosovu, »jer mi našu živu snagu moramo da očuvamo za odsudni momenat«. Đujić je procijenio da Nijemci »napuštaju teren Jugoslavije«, pa dok se još drže u Dalmaciji, »moramo blagovremeno da izvršimo pripajanje svih naših manjih odvojenih i usamljenih grupa glavnini«.[32] O ubrzanom povlačenju četnika i Nemaca iz Dalmacije govori nemački kapetan Rettich:

Povlačenje Đujićevih četnika, uporedo sa Nemcima, na teritoriju Trećeg Rajha.
Wikicitati „»Stojim usred ovog haosa i ne mogu da sprečim katastrofu. Prvi put u ovom ratu gubim nerve i urlam kao pas na lancu. Opterećenje živaca poslednjih dana bilo je odviše veliko. A sad još i ovo potresno razočaranje što moji ljudi ovako beže. U toku dana je više puta pokušano da se zadrže mase naših jedinica koje su se bez smetnje žurno povlačile i da se uspostavi jedna nova linija. Ali četnici, kojih ima mnogo na ovom prostoru, beže potpuno rastureni i sve povlače za sobom.[33]
(Zapis kapetana Retticha o povlačenju Nemaca i četnika iz Dalmacije)

Đujić 7. novembra šalje »najhitniju« depešu s naznakom »SOS« komandi Sjeverne grupe bosanskih korpusa:

Wikicitati „»Jeste li krenuli. Gde ste i kada će te doći ovamo. Situacija na vrhuncu kritična kod nas. Ako ne stignete u najkraćem roku propadamo svi. Ponavljam: ako ne stignete u najkraćem roku propadamo svi. Đujić«.[34]
()

Novembra 1944. godine, došlo je do bitke za Knin sa Narodnooslobodilačkom vojskom Jugoslavije koja je oslobađala zemlju od okupatora. Momčilo Đujić je sa glavninom snaga četničke Dinarske divizije krenuo u proboj prema sjeveru 1. prosinca, dan prije odlučnog napada NOVJ na Knin.[35][36] U izveštaju Dinarske divizije nemačkoj komandi 15. brdskog armijskog korpusa od 1. decembra 1944. godine, četnici najavljuju svoje napuštanje Kninskog fronta:

"Četnička komanda sa svim svojim oružanim snagama od meseca septembra prošle godine radi i sarađuje sa Nemačkom vojskom u ovim krajevima iskreno i lojalno. Ovo su nam nalagali naši zajednički interesi u borbi protivu zajedničkog neprijatelja. Ova se saradnja produžila sve do danas. Kada je pre skoro meseca dana otpočela velika partizanska ofanziva na Knin i kada su četnici izgubili jedan veći deo teritorije četnici su uvideli da je više ovde njihova borba uzaludna jer da će ipak morati jednog dana napustiti ovu teritoriju. To je od strane predstavnika ove komande majora Mijovića tačno rečeno Komandantu Nemačkog Korpusa u Kninu. Sa strane gospodina generala komandanta Korpusa je izražena želja da ne treba da se rastavljamo nego da do kraja zajednički podelimo sudbinu pa šta nam bude."[37]

Izveštaj Dinarske četničke divizije komandi štaba 15. korpusa Vermahta (1. decembra 1944.)

Kad su Đujićevi četnici napustili nemački front kod Knina, u hronici njemačke 373. divizije je zapisano:

"Do osetnog slabljenja fronta kod Knina došlo je kad je 6-7.000 ljudi jaka četnička grupa vođena od popa Momčila pešačkim maršem prebačena u oblast Karlovca. Razlog koji je ovo izazvao je neprijateljstvo sa ustašama, pa je rešeno da se formira jedan četnički korpus u oblasti Ljubljane. Marševski pokret bio je pomognut od strane 373. divizije koliko god je to bilo moguće."[38]

Hronika njemačke 373. legionarske divizije

Đujićevci se povlače na sjever uz podršku dijelova 373. divizije Vermahta. Proboj iz okruženja za mnoge je bio poguban. Brane Bogunović, Boško Asanović i stotine drugih su zarobljeni. Major Mijović je poginuo u zoru 3. decembra na obali Radljevca. Tu se vojvodi priključio njemački general Alois Windisch, komandant 264. divizije, sa svega oko 200 preostalih vojnika.[3] 12. decembra general Gustav Fehn je u pravcu pokreta četničkih jedinica poslao nekoliko nemačkih i ustaških bataljona, kako bi četnicima otvorili komunikaciju Ličko Petrovo Selo—Vaganac—Drežnik—Grad—Rakovica—SaborskiPlaški.[3] Četnici usput provode prisilnu mobilizaciju praćenu žestokim zastrašivanjem stanovništva. Đujić Mihailoviću javlja:

Wikicitati „»Naši su na putu popalili mnoga sela.«[39]
(Izveštaj Đujića Mihailoviću)

Nije pouzdano utvrđeno koliko je četnika bilo u koloni. Partizanski izvori govore o dvije do dvije i po hiljade četnika.[3] Domobranski general Tomašević je sredinom decembra javio »da je oko 5000 četnika s obitelji stiglo preko Drežnik-Grada u Plaški, odakle produžavaju u Njemačku«.[40] Dana 21. prosinca stižu u dolinu Gacke; tu su im se priključili četnici iz gornje Like. Nakon što su im prišli svi četnici sjeverozapadne Like i neki bosanski četnici, izvještaj o brojnom stanju Dinarske divizije 25. decembra navodi 4561 četnika.[41] Po planu generala Mihailovića, Đujić je, dolaskom na Kapelu, završio povlačenje. Vrhovna komanda JVUO je tražila da se Đujić tu zadrži, jačajući frontu ispred Rijeke, na pravcu Brlog—Kupa.

Wikicitati „»U osnovi se ne slažem sa napuštanjem terena i odlaskom za Istru. U Sloveniju i na Istru treba poslati građanske izbeglice koje treba spasiti. Vojnici moraju da produže borbu na celom prostranstvu Jugoslavije. Ni u kom slučaju naši vojnici ne smeju biti izbeglice.«[42]
(Mihailovićev odgovor Đujiću)

Đujić je, pak, uporno tražio slobodan prolaz do Rajha. Poglavnik NDH Ante Pavelić, na zahtjev Nijemaca, izdaje 21. prosinca 1944. zapovijed da se Đujićevim četnicima omogući prolaz preko Zagreba i Zaprešića ka granici Reicha. On se poziva na sporazum između vlade NDH i vlade Trećeg Reicha, prema kojemu će se otpremiti "četnička skupina popa Đujića, ukupne jakosti oko 6.000 ljudi, iz područja južno od Bihaća i južne Like prema sjeveru u Njemačku". U naredbi se kao "vjerojatni smjerovi pokreta" navodi pravac Bihać-Bos. Novi-Kostajnica-Novska-Dugo Selo-Zagreb-Zaprešić-granica, ili Gospić-Ogulin-Karlovac-Zagreb-Zaprešić-granica. Pavelić je naredio da se spomenuta grupacija "bezuvjetno nesmetano" propusti, prijeteći ratnim sudom onima koji bi to ometali. Četnike je do granice trebala pratiti jedna vojna jedinica NDH.[43][44]

Wikicitati

„»Z a p o v i e d a m :

1. — da sve naše oružane postrojbe označenim smjerovima bezuvjetno nesmetano propuste ovu četničku skupinu u svom prolazu. Tko se ogrieši ovoj zapoviedi stavit će se pred Ratni sud shodno okružnici Glavnog Stana Poglavnika br. 124/taj. od 13. 12. 44.

2. — da četničku skupinu Popa Đujića u pokretu prema sjeveru do njemačke granice prati popratna postrojba hrvatskih oružanih snaga, koja se u sporazumu s njemačkim zapovjedničtvima ima brinuti za uredan i nesmetan prolaz skupine.«[45]
(Pavelićevo naređenje od 21. decembra 1944. za propust popa Đujića ka Njemačkoj)

U međuvremenu, 17. decembra, ustaše su u Kostajnici poubijali 123 (ili 147[46]) ranjenika Dinarske divizije, koji su bili prevoženi vlakom. Zato Đujić izbjegava taj put. Đujić uz pomoć Ljotića, koji već boravi tamo, dobija dozvolu Nijemaca da pređe u Istru i djelove Slovenije (tada Operativna zona Jadran).

Ujutro 26. decembra iz Brloga je krenulo oko 4500 četnika. Gdje god su mogli, upadali su u hrvatska sela i terorizirali narod, a neka sela su zapalili. U Hrvatskom primorju — javlja Okružni komitet KPH za Primorje — četnici su »napravili totalnu pljačku, paljevine i ubistva među narodom«.[3] Preko Velebita i primorja, vršeći usput teror nad stanovništvom, Đujićevi četnici i dio njihovih obitelji dolaze 1. siječnja 1945. u Viškovo.

Unutar granica Rajha se spajaju sa postrojbama Srpskog dobrovoljačkog korpusa i drugim kolaboracionistima pod zapovjedništvom Dobroslava Jevđevića i Dimitrija Ljotića. Ljotić je Neubachera depešom 2. januara obavijestio da je stiglo oko 4500 Đujićevih četnika, 1000 ličkih četnika i oko 500 izbeglica, bolesnih, dece i ranjenika. "Borbeni moral odličan. Hranu primaju od Nemaca."[3] Po naređenju SS-gruppenführera Odila Globočnika, komandanta SS-a i policije u Operativnoj zoni Jadransko primorje, u sastav Dinarske divizije je uključena i štabna četa SS-sturmbannführer Ernsta Lercha. Ta SS četa je imala »zadatak da ličnim dodirom s komandantima brigada uprosti prenošenje naređenja, da ličnim primerom aktivira delatnost četnika i da zajedno s njima vrši izviđanja u celoj Vipavskoj dolini radi sprečavanja infiltriranja banditskih snaga iz Trnovskog gozda.«[47] SS vođa Globocnik izvijestio je najvišu njemačku komandu kako su »izvršenim posedanjem uporišta delovima četničke Dinarske divizije« njegove »policijske jedinice oslobođene za druge zadatke«.[48]

Sa četnicima je u Sloveniju stiglo i nekoliko angloameričkih avijatičara, koje je Đujić predao Nemcima. O tome je obaviješten i Mihailović[49][50] koji je samo prokomentarisao: »Svaki će polagati račune za svoj rad.«[51]

Povlačenje Đurišićevih četnika[uredi - уреди]

Proboj njemačkog 21. korpusa iz okruženja u Crnoj Gori. Sa Nijemcima su zajedno nastupali četnici Pavla Đurišića.

Tokom septembra i oktobra 1944. snage NOVJ zauzele su Gacko, Berane, Nikšić, Kolašin, Mojkovac, Bijelo Polje, Prijepolje, Pljevlja, Trebinje, Bileću i Grahovo, čime se njemački 21. korpus našao u potpunoj izolaciji. Pod komandom 21. nemačkog korpusa borila se četnička grupacija Pavla Đurišića, koju su Nemci procenili na oko 10.000 ljudi.[52] Nakon dugotrajnih teških borbi i obostranih ozbiljnih gubitaka, 18. decembra 1944. su Nijemci i četnici probili blokadu.

Zajedno sa njemačkim trupama, Crnu Goru su napustili i četnici Pavla Đurišića. Oko 7000 četnika iz Crne Gore, kojima se pridružilo oko 1300 iz Hercegovine, uputilo se u sjevernu Bosnu, s pravcem prema Istri i Slovenskom primorju.[53] Pored naoružanih četnika iz Crne Gore, bilo je oko 2000 izbjeglica.[54] SS-gruppenführer i general-potpukovnik policije Odilo Globočnik je u vezi s pokretom Đurišićevog Crnogorskog dobrovoljačkog korpusa (»12.000 navodno odličnih boraca i 1.500 žena, dece, staraca i ranjenih«) od vlasti NDH i generalštaba Jugoistoka tražio da se Đurišiću »osigura slobodan prolaz, kao što je učinjeno sa četnicima popa Đujića«.[55]

U međuvremenu, javio se Pavelićev prijatelj Sekula Drljević sa predlogom da Pavlu Đurišiću garantuje povlačenje ako svoje trupe preimenuje u »Crnogorsku narodnu vojsku« i stavi ih pod komandu Drljevića. Durišić i dio bliskih suradnika Draže Mihailovića, među kojima Dragiša Vasić i Zaharije Ostojić, prihvaćaju Drljevićevu ponudu i kreću u povlačenje preko NDH. No, Durišić je pokušavao izigrati Drljevića. Ne prelazi Savu, kako je dogovoreno, već svoje kolone vodi prema Bosanskoj krajini. Ustaše su 4. aprila te kolone zaustavili u Lijevča-polju. Poslije žestokog bitke na Lijevča polju, četnici se predaju ustašama i Drljeviću.[56] Glavnina zarobljenih trupa se, kao »Crnogorska narodna vojska« pod Drljevićevom komandom, narednih dana uključuje u sastav ustaških zdrugova, a četničko vodstvo je ubijeno u logoru Jasenovac, uključujući Đurišića, Ostojića, Vasića, Petra Baćovića.[57]

Politički planovi[uredi - уреди]

Radi ostvarenja plana o ujedinjenju svih "nacionalnih snaga" Nemci su pokušali da angažuju i patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja Velimirovića. U prvoj polovini decembra 1944. godine, Nojbaher je naredio da se oni puste iz logora u Bavarskoj, gde su bili internirani, i doprate u Beč. Nojbaher je pozvao Milana Nedića, Dimitrija Ljotića, Milana Aćimovića, ministra Velibora Jonića i druge, da prisustvuju dolasku patrijarha i vladike u Beč. Uveliko se govorilo kako će se sazvati sabor pravoslavnih crkava, ruske, rumunske, hrvatske i srpske, kako će se na tom saboru osuditi boljševička pravoslavna crkva. Nojbaher je smatrao da dovođenje srpskih crkvenlh velikodostojnika predstavlja veliki politički uspeh za njega.[58] Nojbaher, po savetu Ljotićevom, premesto je crkvene dostojnike na Vrpsko jezero u Koruškoj, zbog bombardovanja Beča.

Ljotić je Mihailoviću javljao da je sa slovenskim nacionalistima »postigao sporazum i oni su obrazovali Nacionalni komitet koji će proglasiti slobodnu federativnu jedinicu Kraljevine Jugoslavije — Sloveniju — koja ne priznaje Tita nego Kralja Petra II.« Zamolio je Mihailovića da dođe u Sloveniju da »vodi operacije«.[59]

24. januara 1945. Mihailović je javio emigrantskoj vladi da su se sporazumeli Slovenska ljudska stranka, socijalisti i Jugoslovenska nacionalna stranka i sastavili »Narodni odbor za Sloveniju«. Odbor je proglasio slovensko domobranstvo »narodnom vojskom«, a "veliku Sloveniju" (sa Istrom i Trstom) delom »Federativne Jugoslavije« pod Karađorđevićem. Mihailović još kaže da "odbor priznaje đenerala Mihailovića i nastavlja borbu protivu komunista i okupatora".[60] Nameravali su da traže od Anglo-Amerikanaca da Titovim trupama ne dozvole ulazak u Sloveniju, već da anglo-američke trupe kao savezničke uđu u Sloveniju.[58]

Bilo je u planu i da se obrazuje Srpski komitet, u kojem bi Aleksandar Cincar-Marković bio ministar inostranih poslova, predsednik Nikolaj Velimirović, a članovi Ljotić i Aćimović. O ovim političkim kombinacijama govori se u telegramu koji je 31. januara Mihailoviću poslao Dobrosav Jevđević:

Wikicitati „"U sredu stiže ministar Nojbaher sa Ljotićem i Nedićem. Izgleda da dolazi i patrijarh. Preuzeo sam sve da mi politički ne budemo izigrani i tražio u vezi s tim objašnjenje sa Đujićem. Povodom vesti ljotićevaca da će obrazovati vladu u koju će ući Đujić uz blagoslov patrijarhov, imao sam dug razgovor sa Đujićem. Đujić je izjavio da neće ući ni u kakvu politićku kombinaciju sa Ljotićem. To će saopštiti Ljotiću. Prema tome, sa te strane nema nikakvih razloga za uznemirenost."[58]
()

Početkom 1945. godine dolazi do razdora između Ljotića i Nedića. Glavni razlog bilo je Ljotićevo nastojanje da se raspusti Nedićeva kvislinška vlada, a da se umesto nje obrazuje "komitet spasa" u koji bi usli predstavnici svih kolaboracionističkih grupa. Zadatak ovog "komiteta" bi bio da prikupi sve ostatke razbijenih četničkih i kvislinskih formacija iz Srbije, Slovenije i Hrvatske, sem ustaških, i da od njih, na teritoriji Slovenije, obrazuje "nacionalnu" armiju sposobnu da se suprotstavi NOVJ.[58]

Zbližavanje četnika i ustaša[uredi - уреди]

Nakon poraza u Srbiji, general Mihailović je pokušao da prestroji »Jugoslovensku vojsku u otadžbini« iz isključivo srpske formacije u združenu snagu srpskih, hrvatskih i muslimanskih jedinica, pri čemu je četničko rukovodstvo izrazilo spremnost da se odrekne zamisli o etnički čistoj »velikoj Srbiji«.[61]

Zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac, sa kim je Draža Mihailović pokušao da uspostavi vezu.

29. novembra 1944. Mihailović je pisao ustaškom poručniku, »bratu Mati Matićeviću«, komandantu oružanih snaga NDH u oblasti Vareša, povodom dogovora o priključenju "Jugoslovenskoj vojsci u domovini" i punoj saradnji "protiv zajedničkog neprijatelja":

Wikicitati

„Sada nam se otvaraju široki putevi da dosadašnji rad još pojačamo i da dođe do pune sloge i saradnje protiv zajedničkog neprijatelja.

Jedinice pod vašom komandom će ubuduće nositi ime hrvatske jedinice u sastavu jugoslovenske vojske u domovini pod hrvatskom zastavom, a sa nazivom jednog od hrvatskih velikana prema Vašem izboru (na primer »1. Hrvatski korpus Stjepana Radića«)...

Mi Vas, brate Mato, već sada smatramo u tajnoj suradnji sa nama, a ako uspijemo da naša suradnja bude javna biti će to od najvećeg značaja za cijeli naš narod.[62]
(Pismo četničkog vođe Mihailovića ustaškom poručniku Mati Matićeviću od 29. novembra 1944.)

1. decembra 1944. Mihailović je izdao naredbu, u ime kralja Petra Karađorđevića, koji ga se već bio odrekao, kojom unapređuje Matićevića u čin kapetana II klase.[63] Istog dana, 1. decembra 1944. Mihailović je doneo uredbu kojom predviđa da JVO čine »Srpska, Hrvatska i Slovenačka armija i grupa Muslimanskih korpusa«, pod jedinstvenom komandom Mihailovića.[64]

18. januara na području donjeg toka reke Bosne snage JVuO su sklopile sporazum sa snagama NDH.[65]

7. februara 1945. godine general Mihailović naređuje svojim potčinjenima saradnju sa ustašama u Gračanici:

Wikicitati „Sa ustašama u Gračanici održavati najprijateljskije veze.[25]
(Depeša generala Mihailovića od 7. februara 1945 god.)

2. marta 1945. godine četnički vođa Draža Mihailović nalaže svom opunomoćeniku u Zagrebu hvatanje što čvršće veze sa zagrebačkim nadbiskupom Alojzijem Stepincem:

Wikicitati „Nastanite da sa Stepincem, ponavljam sa Stepincem uhvatite što čvršću vezu i upoznate ga sa celim našim programom i radom... Ako možete učinite mu zvaničnu posetu, da bismo sa tim stvorili sporazum protiv komunista... Samo o tome Mačekovci nesmeju da znaju ništa, jer u isto vreme treba raditi sa mačekovcima.[66]
(Depeša Draže Mihailovića od 2. marta 1945. godine)

General Mihailović je slao izaslanike u Zagreb, glavni grad NDH, radi uspostavljanja kontakta. Mihailovićevi emisari su u Zagrebu pregovarali s Mačekom i Pavelićem. Pregovori su na različitim nivoima vođeni tokom marta i aprila, uvijek »u cilju vođenja jedne zajedničke borbe protivu partizana«.[67] Prema svedočenju Vladimira Košaka, tada ministra NDH, u aprilu 1945 su dva emisara Draže Mihailovića posetila Pavelića i sklopili aranžmane čiji je cilj bio isključenje međusobne borbe između ustaša i četnika, kako bi se olakšala zajednička borba protiv partizana.[68] U Zagreb je išao i nemački izaslanik za Balkan Herman Nojbaher nastojeći da ostvari saradnju između srpskih kvislinga i Ante Pavelića, koji je izrazio spremnost da sa Srbima nađe "neki modus vivendi".

Pavelić je prvi put Mihailovićevu delegaciju primio 17. aprila. S poglavnikom su bili Andrija Artuković, general Ante Moškov i Juco Rukavina. Na drugom sastanku, 18. aprila, bili su još prisutni i generali Đorđe Gruić i Vjekoslav Luburić. General Dukić je iznio Mihailovićeve molbe da se četnicima osigura slobodan prolaz, da im se dodijeli hrana, lijekovi i municija, i da ustaše oslobode ranjenike zarobljene na Vučjaku. Na trećem sastanku, 22. aprila, Pavelić i Đukić su se sporazumjeli o svim četničkim zahtjevima: poslani su kamioni s lijekovima i municijom, bolnica je oslobođena i, što je najvažnije, izdana su potrebna naređenja da se Mihailovićeva grupa propusti za Sloveniju.[3] Ustaške vlasti su smatrale da bi se preko četnika moglo doći do Angloamerikanaca.[3]

Ujedinjenje četnika i ljotićevaca[uredi - уреди]

U Sloveniji se Ljotić posredstvom Đujića sastao sa slovenačkim četnikom, generalom Ivanom Prezeljom. Na sastanku Ljotića, Đujića i Prezelja, održanom u Ljubljani, došlo je do punog saglasja o zajedničkom delovanju.

Ljotić je iz Slovenije, u dogovoru sa Nojbaherom, 28. februara 1945. poslao delegaciju iz Bistrice u Bosnu na čelu sa Aćimovićem. Ljotićeva delegacija je stigla u Bosnu 15. marta. Poruka je glasila da žele objedinjenje svih nacionalnih snaga i da Mihailović preuzme komandu. Ljotić je molio đenerala Mihailovića da sa celokupnom vojskom dođe u Sloveniju da lično vodi operacije. Sve "nacionalne snage" treba da se koncentrišu u operativnoj zoni Jadran. Po Ljotićevoj proceni tu će se odigrati odlučna bitka između nacionalista i komunista.[58]

General Mihailović je, sa radošću, prihvatio predlog i odgovorio Ljotiću 16. marta:

Wikicitati

„Sa radošću pozdravljam Vaš rad na objedinjavanju svih nacionalnih snaga i ako u poslednjem momentu. Vremena još ima ipak da se najnužnije organizuje i poveže. Kosta i Vaš delegat preneli su mi sve Vaše poruke i budite uvereni da ih ja primam od prve do poslednje. Visoki gospodin koji nam je trebao sada mnogo pomoći, otkazao nam je, a pomoć nam je toliko nužna. Zato Vas molim da Vi nasebe primite sve da bi nam se ova pomoć ostvarila i da pronađete mogućnosti sa našim ljudima da bi se ona ostvarila i da dođe do nas.

Poslaću moje ljude sa ovlašćenjima koji uživaju moje puno poverenje a koji će uživati i Vaše.

Bez obzira na sve teškoće koje preživljujemo, ja sam uveren da ćemo uz Božju pomoć u borbi za Kralja i Otadžbinu postići sve što želimo.[58]
()

Mihailović je poslao generala Miodraga Damjanovića, pukovnika Ljubu Jovanovića Patka i potpukovnika Sinišu Ocokoljića (tzv. istaknuti deo Vrhovnog štaba) u Sloveniju radi preuzimanja komande nad združenim kvislinškim snagama.[1] General Damjanović je bio šef kabineta Milana Nedića, a ujedno i pouzdanik u administraciji generala Mihailovića. 15. aprila, general Damjanović je u pograničnoj zoni Trećeg Rajha izdao naredbu koja glasi:

Wikicitati „"Na osnovu ovlašćenja br. 300 od 16. marta 1945. načelnika štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u Otadžbini, armijskog đenerala Dragoljuba Mihailovića, formirao sam istaknuti deo štaba Vrhovne Komande, koji će nositi naziv 'Gorski štab br. 1b' i pod današnjim danom primam pod svoju komandu sve naše nacionalne snage u ovim krajevima."[58]
()

Front na granicama Rajha[uredi - уреди]

Front u Europi 15. aprila 1945.

Novembra 1944, štab Srpskog dobrovoljačkog korpusa bio u Postojni, a Ljotić se nalazio u Ilirskoj Bistrici. U decembru su im se priključili pripadnici Srpske Državne Straže i Srpske Granične Straže zajedno sa svojim vodstvom, kad su napustili đenerala Mihailovića i njegove četničke jedinice u Bosni.[3]

Odilo Globocnik, zapovednik kvislinških formacija na granicama Rajha.

Ljotić se iz Austrije prebacio u Sloveniju i Istru, gde su se prikupljali ostaci Dobrovoljačkog korpusa i četničkih jedinica Dobrosava Jevđevića i Momčila Đujića. Govorilo se da će na proleće početi ofanziva, u kojoj će učestvovati i kvislinške snage. Obrazovaće se 'odbor trojice' za rukovođenje operacijama, koji bi činili Ljotić, Đujić i Jevđević.[58] Đujić i Jevđević su dovedeni kod patrijarha. Govorilo se da će srpski patrijarh obići trupe i blagosloviti vojnike i da je sve gotovo za ofanzivu.[58]

Andrej Vlasov i pripadnici kvislinške "Ruske oslobodilačke armije" 1944.

SS vođa Odilo Globocnik, zapovednik kvislinških formacija u operativnoj zoni Jadran, je 6. marta 1945. godine naredio:

Wikicitati

„"Svaka jedinica koja ovde dođe dužna je da sve učini za odlučujuću akciju u ovome ratu, a time i za sopstvene nacionalne interese... Svojim rasporedom one ne samo da sačinjavaju sistem obezbeđenja koji zatvara mesta prodora banditskih formacija, nego služe i za to da obezbeđuju odbrambena postrojenja ispred granice Rajha i da predusretnu iskrcavanje neprijatelja. A ova organizacija i zaštita granice Rajha jedan je od preduslova da jednoga dana budu u stanju da vode borbu za svoju domovinu. Isto važi i za srpske jedinice. I oni izrađuju svoje organizacije, obučavaju se vojnički i obezbeđuju područje koje će istovremeno biti koncentrijski prostor za ponovno posedanje njihove domovine.

Uprkos svoj teškoj situaciji u snabdevanju, Nemački Rajh je spreman i u stanju da pruži svojim vernim saborcima sve ono što povećava njihovu borbenu sposobnost. Nemačko rukovodstvo ovim pokazuje svoju vernost prema svakome ko se sa njim bori za konačnu pobedu. Stoga od jedinica stranih nacionalnosti očekujem da na ovu vernost, radi stvarnog krajnjeg uspeha, odgovore vernošću. Naše najviše načelo je uništiti svakog onog neprijatelja koji se bori protiv Nemačkog Rajha ili narodnosti koja je u savezu s njim. To je boljševizam i svaki njegov saveznik, pa ma u kom obliku on istupio. Nemačko rukovodstvo danas mora da zahteva da bude uklonjen svaki onaj koji odbacuje zamisao tvorca pravedne Evrope Adolfa Hitlera..."“
(Naredba Odila Globocnika od 6. marta 1945.)

Na osnovu prethodnog ekspozea, on je naredio stvaranje Radne zajednice na čijem čelu je SS-šturmbanfirer Ernst Lerh, a u njoj se nalaze i predstanici svih kvislinških grupa, među kojima su predstavnik kozaka generala Domanova, predstavnik Severokavkazaca pod komandom SS-štandartfirera Tojermana i kapetana Tojrera, predstavnik Srpskog dobrovoljačkog korpusa, predstavnik vojvode Đujića i predstavnik vojvode Jevdevića.[69] U ovu »Radnu zajednicu« nisu bili uključeni slovenački i hrvatski domobrani, za koje je bio zadužen SS poručnik Rossbacher.

15. marta, u operativnoj zoni Jadran je izvršeno objedinjavanje četničkih i ljotićevskih snaga pod komandom generala Damjanovića. To su bile snage koje su imali uza se Momčilo Đujić, Dimitrije Ljotić i Dobrosav Jevđević.[1] U pograničnoj zoni Trećeg Rajha oni formiraju jedinstvenu postrojbu pod zapovjedništvom SS-ovca Odila Globočnika. Objedinjene Ljotićeve i četničke jedinice pod komandom generala Damjanovića, a u sastavu SS divizije, vršile su poslednje pripreme da zajedno sa okupatorskim snagama zaustave snažan prodor Jugoslovenske armije prema Istri i Julijskoj krajini.[58] Četnici su intenzivno obučavani uz pomoć nemačkih oficira.[58]

Wikicitati „Po svem izgledu, da Nemci hoće da razviju gerilu ne samo u Nemačkoj već i na Balkanu.«[25]
(Depeša generala Mihailovića od 1. aprila 1945 god.)

Napori kolaboracionista, zajedno s Vermahtom, bili su usmjereni na uništenje snaga 9. korpusa NOVJ. Proleća 1945. godini, snage Vermahta su zajedno sa snagama Srpskog dobrovoljačkog korpusa, Vlasovljeve Ruske oslobodilačke armije, četnicima i ustašama, preduzeli nekoliko prodora na slobodnu teritoriju, a 19. marta su otpočeli poslednju i najžešću ofanzivu. U neprekidnim teškim borbama do 3. aprila, naročito na području oko Cerkna, u Trnovskom Gozdu i na Banjškoj planoti, jedinice IX korpusa pretrpele su teške gubitke.[70]

Nemačko-kvislinške snage su uspostavile front na granicama Rajha, pokušavajući da zadrže snage nadiruće Jugoslovenske armije. Na prostoru KamnikLjubljanaGoricaJesenice je bilo ukupno 20.200 njemačko-kvislinških vojnika, uključujući glavninu Đujićevih snaga. Na prostoru KočevjeGomanjcePostojna je bilo 10.300 vojnika, uključujući tri puka Ljotićevih dobrovoljaca, dva njemačka SS puka i Jevđevićev korpus.[71] Tu su nemačko-kvislinške jedinice dočekale dijelove 4. armije JA i bile razbijene, djelomično zarobljene ili odbačene preko Soče.

12. aprila je probijen Sremski front, a Jugoslovenska armija je silovito prodrla na zapad. Uveče istog dana, general Damjanović je izdao naređenje »nacionalnim jedinicama« za povlačenje. »Usled nastale situacije opštim povlačenjem Nemaca iz ovih krajeva preko Soče u pravcu Udina« naredio je »da se i naše snage blagovremeno prebace na desnu obalu reke Soče«. Započela je opšta bežanija.

Ljotićeva pogibija[uredi - уреди]

23. aprila 1945. u saobraćajnoj nesreći kod Ajdovščine je poginuo vođa fašističkog pokreta "Zbor" Dimitrije Ljotić, bežeći ispred Jugoslovenske armije. Ovo je bio težak udarac za profašističke snage:

Wikicitati

„"Da je odsečena samo jedna grana, stablo ne bi mnogo osetilo, ali stablo je odsečeno do korena, i nama je nanesen veliki bol. Aj, Bože! To je tvoja volja i mi joj se moramo pokoravati.

Ljotić je bio ne samo naš, on je pripadao čovečanstvu, Evropi, svetu... On nije bio samo državnik, on je bio hrišćanin državnik... To je bio političar sa krstom. Mi blagodarimo njemu, Njegova Svetost i ja, zahvaljujemo mu što smo došli iz zatočenja do Beča, i od Beča ovamo. Mi ne možemo to nikada zaboraviti najvemijem sinu srpstva... On je dao odgovor na sva pitanja. On je u svojoj ideologiji obuhvatio sve grane narodnog života."[58]
(Govor Nikolaja Velimirovića na odru Dimitrija Ljotića)

Ljotićeva pogibija je doprinela tome što u glavnoj bitci sa NOVJ nije bilo snažnog vojničkog jedinstva.[3] Od 21. do 24. aprila, jedinice 9. korpusa likvidirale su neprijateljska uporišta na Banjskoj planoti i u zapadnom delu Čerpovanske doline. Potom, 9. korpus je sa 30. divizijom do 27. aprila izbio na Komenski kras i učestvovao u oslobođenju Opčina i Trsta od 29. aprila do 1. maja, a sa 31. divizijom u oslobođenju Nabrežine 30. aprila, Monfalkonea i Gorice 1. maja.

Mihailovićev pokušaj proboja[uredi - уреди]

Glavni članak: Bitka na Zelengori

Ocenivši da je glavnina Jugoslovenske armije na zapadu zemlje, Mihailović je pokušao proboj ka Srbiji. On je sredinom aprila s oko 10.000 do 12.000 četnika krenuo desnom obalom Save na zapad, a onda naglo skrenuo jugoistočno. Maršovali su kroz planinske predjele pored Fojnice, preko Ivan-planine i zapadnih padina Bjelašnice sjeveroistočno od Konjica pa južno od Kalinovika, s namerom da se dohvate Broda na Drini. Dalje bi produžili kroz Sandžak do Srbije. Izabrani pravac je vodio kroz planinska područja, šumovita i besputna, radi izbegavanja domašaja 2. armije JA. Na tom pravcu je trebalo savladati mnoštvo teških terenskih prepreka, što je imalo za posljedicu gubljenje teže ratne opreme i ostavljanje bolesnika i ranjenika koji nisu imali fizičke snage da to izdrže. Ovo zlopaćenje, među četnicima upamćeno kao "bosanska golgota", je dovelo do demoralizacije razočaranja u vodstvo.

Glavnina četničkih snaga je ubrzo potom uništena tokom bitke na Zelengori 12. i 13. maja 1945. godine. Na Zelengori je poginuo i Milan Aćimović.

Kapitulacija Nemačke[uredi - уреди]

Glavni članak: Kapitulacija Nemačke

Probojem sremskog fronta 12. aprila 1945. godine, usledila je brza propast NDH. 3. maja 1945, vlada NDH je odlučila da se sa ostacima oružanih snaga NDH povuče preko nekadašnje granice Trećeg Rajha, kako bi izbegla gnjev Jugoslovenske armije i predala se Britanskoj vojsci. No, istodobno je nastupila i propast Trećeg Rajha. Nemački general u Italiji von Vietinghoff potpisao je 29. travnja predaju svih snaga pod svojim zapovjedništvom, a taj je sporazum stupio na snagu 2. svibnja. Gotovo istovremeno, pao je Berlin:

Berlin kapitulirao pred ruskim vojnim snagama. Na čelu junačkih branioca Berlina pao je Firer.[72]

Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 2. maja 1943.

Čak i nakon pada Berlina, i kapitulacije pred zapadnim Saveznicima, Nijemci su pokušali da nastave borbu sa Rusima i Jugoslovenima:

Došlo je do primirja sa Englezima, sa maršalom Montgomerijem, a u ime Nemačke, dogovor je sklopio admiral Denic, jer je rat protiv Zapadnih sila izgubio smisao i nepotrebno vodi do gubitka dragocene nemačke krvi. Ovaj dogovor o primirju važi za područje severne Nemačke. Otpor prema Sovjetima, međutim, nastavlja se i dalje. Amerikanci osvojili Linc. Početak češkog ustanka protiv Nemaca u Pragu.


Naše jedinice vode borbu sa neprijateljem oko Rijeke, Opatije i Trsta.[72]

Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 5. maja 1943.

U dogovoru sa Nemcima, Englezi osvojili Kopenhagen. I na celom području britanske operacione ratne zone, na severozapadu Nemačke, vlada primirje. U Italiji, prema dogovoru, vlada primirje.


Naše povlačenje iz Hrvatske odvija se po planu.
Vodimo žestoke borbe sa Rusima na prostoru Češke i Kurlanda.[72]

Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 6. maja 1943.

U danima nakon kapitulacije Nemačke, četničke i ustaške snage su odbijale da se predaju Jugoslovenskoj armiji, pokušavajući da izvrše proboj.

Izručenje kolaboracionista[uredi - уреди]

Glavni članak: Blajburška predaja

Na kraju rata, početkom svibnja 1945. godine, Đujićevi četnici su uglavnom prešli u Italiju i predali anglo-američkim snagama. Zarobljene četnike Amerikanci su uputili u logor Palma Nova, nakon čega su emigrirali u razne zemlje Zapadne Europe, Sjeverne Amerike i Južne Amerike.

U svibnju 1945 godine u južnoj Austriji (Koruškoj) je veliki broj zarobljenih ruskih kvislinga izručen SSSR-u, te zarobljenih slovenskih, hrvatskih i srpskih kvislinga (domobrana, ustaša i domobrana, četnika) izručen Jugoslaviji, odnosno Jugoslavenskoj Armiji. Veliki broj njih su pobijeni (vidi blajburški pokolj).

5. svibnja 1945. godine oko 12.000 četnika pod komandom generala Damjanovića, plus civili (i žene i djeca), su se predali Novozelanđanima u Palmanovi blizu Trsta. Damjanović izjavljuje Novozelandskim časnicima, koji ništa ne znaju o situaciji u Jugoslaviji, da su oni "kraljevska vojska", vjerna kralju Petru. On i njegovi vojnici bili su uvjereni da će ih zapadni saveznici s veseljem prihvatiti, dodatno nahraniti i naoružati, i da će se kao njihovi saveznici vratiti natrag i boriti protiv komunista. Bili su šokirani saznavši da takav rat nije u planu.[73] Razoružani četnici i ljotićevci su smješteni u zarobljeničke logore, uglavnom u mjestu Eboli. Nedića i Mušickog su saveznici izručili Jugoslaviji, a Đujić i Jevđević su, uz pomoć svojih jakih veza u Italiji, sakriveni u seminariji katoličke kurije i izbegli izručenje.[3]

U 02:41 Nemačka potpisala bezuslovnu kapitulaciju u francuskom gradu Reimsu.


Nastavljamo sa povlačenjem naših trupa iz Hrvatske.[72]

Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 7. maja 1945.

Od danas u 00:01 Nemačka objavila kapitulaciju: treba obustaviti svako neprijateljstvo protiv svih naših dosadašnjih protivnika, i to na svim ratištima. Ako dođe do bilo kog napada ili upotrebe oružja od strane bilo kog pripadnika nemačke vojske, takav deluje u suprotnosti sa odlukom Vrhovne komande Vermahta i samim time šteti interesima nemačkog naroda.[72]

Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 9. maja 1945.

Glavnina snaga NDH pod komandom generala Herenčića se predala britanskoj vojsci blizu Blajburga u Austriji, danima nakon njemačke kapitulacije. Tamošnji britanski zapovednik je odbio prihvatiti predaju pošto su po njegovoj interpretaciji ratnog prava te jedinice izgubile pravo na status vojne jedinice i postale oružana banda kada su odbile priznati naređenje o kapitulaciji osovinskih snaga od 7.5. 1945. i nastavili borbe. Dana 15. maja 1945, britanski general Patrik Skot je izručio sve zarobljenike jugoslovenskim snagama, čiji je komandant bio Milan Basta, politički komesar 51. vojvođanske divizije.[74] Sam general Herenčić je izbegao izručenje i kasnije završio u Argentini.

Suđenje Mihailoviću[uredi - уреди]

Glavni članak: Beogradski proces
Optuženi na beogradskom procesu.

Na posleratnom suđenju u Beogradu 1946. godine suđeno je generalu Mihailoviću i ostalim kolaboracionistima zbog saradnje sa okupatorom tokom rata.

Svedok Marković Vojislav je svedočio o zajedničkom maršu četnika sa Nemcima:

Pretsednik: Jeste li u to vreme povlačeći se susreli nemačke jedinice pošto su se i one povlačile?
Svedok Marković: Jesmo, na istom drumu su maršovale.
Pretsednik: Kako, maršovali zajedno sa vama?
Svedok Marković: Nemci su maršovali drumom, a mi smo bili levo.
Pretsednik: Jeste li zajedno sa Nemcima išli?
Svedok Marković: Tako je vodio general Trifunović.
Pretsednik: Je li izdao vama naređenje da se povlačite zajedno sa Nemcima?
Svedok Marković: Izdao je da se povlačimo.
Pretsednik: A šta je kazao za Nemce?
Svedok Marković: Da se Nemci ne diraju, a Nemci neće dirati nas.[68]

Vladimir Košak, bivši ministar NDH u Berlinu, je svedočio o saradnji Mihailovića i Pavelića:

Wikicitati „"Prvi put sam čuo od savetnika poslanstva u Berlinu Vjekoslava Ivakovića, poslednjih dana aprila meseca 1945 u Austriji, a zatim i u Zagrebu da su dva emisara Draže Mihailovića posetila Pavelića i sklopili aranžmane... O gornjim vezama Pavelića i Mihailovića nisam čuo ni sa jedne strane sem od nemačkog ministra... Moj utisak po tim aranžmanima bio je taj da je njihov cilj i svrha bila isključenje međusobne borbe između ustaša i četnika, kako bi se olakšala zajednička borba jednih i drugih protiv partizana."[68]
()

Optuženi Mihailović je priznao da je nakon oslobođenja Srbije slao izaslanike u glavni grad NDH radi hvatanja kontakta.

Optuženi Dragoljub Mihailović pred Vrhovnim sudom u Beogradu 1946.
Pretsednik: Da li ste slali advokata Brašića kadgod za Zagreb?
Optuženi: Jesam.
Pretsednik: Ko je svršio tu stvar oko slanja Brašića za Zagreb?
Optuženi: Ja mislim pop Savo.
Pretsednik: Zašto je Brašić slat u Zagreb?
Optuženi: Sam je tražio. Došao je sa generalom Trifunovićem i učinio mi je predlog, pošto je meni trebalo da se na svaki način povežem sa Zagrebom.[1]

Mihailović je nakon početnog poricanja, priznao da je njegov izaslanik uhvatio vezu sa ustaškim štabom.

Pretsednik: U redu. Kad se Brašić vratio iz Zagreba u kakvoj je uniformi bio?
Optuženi: U nemačkoj uniformi.
Pretsednik: Da li je imao još s kim da hvata veze sem sa mačekovcima i domobranima.
Optuženi: Ni sa kim više. Apsolutno. Ono što optužnica iznosi da je dobio zadatak da hvata vezu sa Stepincem i Pavelićem to nije istina.
Pretsednik: Kako nije istina, objasnite?
Optuženi: Taj zadatak nije dat. Ako bi mu ja i prepustio da hvata vezu sa nekim ustašama, to je zato da bi mogao da legalizuje boravak, jer on, kao obaveštajni organ, smatram da ima pravo na sve.
Pretsednik: Da li je uhvatio vezu sa ustaškim štabom?
Optuženi: Jeste, nešto mi je nejasno u tome, kao da jeste.[1]

Mihailović je 1946. godine osuđen na smrt za veleizdaju i ratne zločine.

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 1.6 Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Saslušanje optuženih
  2. AVII, Na, F. 3/Bon, s. 957
  3. 3.00 3.01 3.02 3.03 3.04 3.05 3.06 3.07 3.08 3.09 3.10 3.11 Jovo Popović, Marko Lolić, Branko Latas: Pop izdaje, Stvarnost, Zagreb, 1988.
  4. http://www.znaci.net/00001/11_77.htm
  5. Zabilješka sa savjetovanja visokih njemačkih političkih, vojnih i policijskih ličnosti o četničkom pitanju u Srbiji, 8. oktobra 1944.
  6. http://www.znaci.net/00001/1_17.htm
  7. 7.0 7.1 Ratni dnevnik Komande Armijske grupe E, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XII, knjiga 4, Vojnoizdavački zavod, Beograd - prilog broj 2
  8. Direktiva Štaba 4. grupe jurišnih korpusa od 21. oktobra 1944. komandantima jurišnih grupa za prodor u Sandžak, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XIV, knjiga 4, Vojnoizdavački zavod, Beograd - dokument broj 87
  9. Izveštaj Komande Armijske grupe E komandantu Jugoistoka o postignutom sporazumu sa četnicima, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XII, knjiga 4, Vojnoizdavački zavod, Beograd - dokument broj 171
  10. Ratni dnevnik Komande Armijske grupe E, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XII, knjiga 4, Vojnoizdavački zavod, Beograd - prilog broj 2
  11. Zapovest Dragutina Keserovića od 3. novembra 1944. komandantima potčinjenih jedinica za grupisanje snaga i dejstva u dolini Lima, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XIV, knjiga 4, Vojnoizdavački zavod, Beograd - dokument broj 95
  12. Izveštaj Komande Armijske grupe E o brojnom stanju, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XII, knjiga 4, Vojnoizdavački zavod, Beograd - dokument broj 174
  13. http://znaci.net/00001/4_12_4_219.htm IZVOD IZ RATNOG DNEVNIKA KOMANDE GRUPE ARMIJA »E« ZA PERIOD OD 1. OKTOBRA DO 31. DECEMBRA 1944.
  14. NAW, T-314, Roll 1630, 000770: Uputstvo načelnika štaba 91. armijskog korpusa o „srpskim četnicima“. (decembar 1944)
  15. OPŠTI USLOVI SPORAZUMA O SARADNJI IZMEĐU ČETNIKA I NEMAČKIH JEDINICA PRIPREMLJENI ZA PREGOVORE DECEMBRA 1944. GODINE
  16. http://www.znaci.net/00001/1_17.htm
  17. Stefan Hedrich: Erinnerungen an ein wechselvolles Leben in den Jahren 1880-1975. strane 115. i dalje, citirano prema: http://www.znaci.net/00001/181.htm Roland Kaltenegger: Totenkopf & Edelweiß], (Ares verlag, Graz), četvrti deo: Das Kriegsjahr 1944 (Ares verlag, Graz) strana 268. (nem. Eines Tages (Dezember 1944) tauchten bei mir plötzlich ein Cetnik-General mit 2 Generalstäblern auf (gewesene aktive Offiziere der serbischen Armee) und erzählten mir Folgendes: Beim Einmarsch der Russen in Serbien seien 40.000 Tschetniks über die Drina zurückgewichen und stünden nun am rechten Bosnaufer auf 10—20 km vor Maglaj. Sie seien bereit, sich unter deutsches Kommando zu stellen und meine Rückendeckung gegen Osten zu übernehmen, wenn ich ihnen die nötige Infanteriemunition zur Verfügung stelle.)
  18. AVII, Ča, 77, 12/5
  19. AVII, Na, f. 311, r. 185, s. 1231
  20. Opšti uslovi sporazuma o saradnji između četnika i nemačkih jedinica pripremljeni za pregovore decembra 1944. godine, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XII, knjiga 4, Vojnoizdavački zavod, Beograd - dokument broj 130
  21. Ratni dnevnik Armijske grupe E 1.10.1944-31.12.1944, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XII, knjiga 4, Vojnoizdavački zavod, Beograd - prilog broj 2, (5. decembar 1944)
  22. Ratni dnevnik Armijske grupe E 1.10.1944-31.12.1944, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XII, knjiga 4, Vojnoizdavački zavod, Beograd - prilog broj 2, (10. decembar 1944)
  23. NAW, T-311, Roll 195, 000343: Tajni dnevni izvještaj komande Jugoistoka (23. Decembar 1944.).
  24. Izveštaj šefa propagandno-obaveštajne službe i sudstva Zeničkog korpusa od 8. januara 1945. načelniku štaba Vrhovne komande o razgovoru sa štabom Srpskog udarnog korpusa, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XIV, knjiga 4, Vojnoizdavački zavod, Beograd - dokument broj 134
  25. 25.0 25.1 25.2 25.3 IZVOD IZ KNJIGE POSLATIH DEPEŠA ŠTABA VRHOVNE KOMANDE OD 12. DECEMBRA 1944. DO 7. APRILA 1945.GODINE
  26. http://www.znaci.net/00001/40_45.htm Jozo Tomasevich: CETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945
  27. http://www.znaci.net/00001/172_7.pdf
  28. WASH-REG-INT-74, XX 7619, File 160, Box 28, Entry 109, RG 226, NA.
  29. Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima
  30. Jozo Tomasevich, Četnici u drugom svjetskom ratu, Zagreb 1979, 398 i 400
  31. AVII, Ča, 276, 6/1-44, uputstvo potčinjenim od 3. aprila 1945
  32. AH, Ča, 1.
  33. Franz Schraml, Kriegsschauplatz Kroatien, die deutsch-kroatischen Legionsdivisionen, Kurt Vowinckel Verlag, Neckargemünd, 1962, 207.
  34. AVII, Ča, 206, 36/1.
  35. Radošević, Todor: Ofanziva za oslobođenje Dalmacije (1. IX - 9. XII 1944.), Beograd: Vojnoistorijski institut, 1965, str. 277
  36. Jelić-Butić, Fikreta: Četnici u Hrvatskoj 1941-1945., Zagreb: Globus, 1986, str. 239-240
  37. Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XIV, knjiga 4, Vojnoistorijski institut, Beograd - dokument 115
  38. Franz Schraml: KRIEGSSCHAUPLATZ KROATIEN, Kurt Vowinckel Verlag, Neckargemünd 1962. strana 207 (nem. Eine empfindliche Schwächung des Frontabschnittes bei Knin trat dadurch ein, daß eine bisher nordwestlich der Stadt gestandene, etwa 6—7000 Mann starke, von dem Popen Momčilo geführte Cetnikgruppe im Fußmarsch in die Gegend von Karlovac verlegt wurde. Der Grund des Abzuges war Verfeindung mit der Ustascha, auch hieß es, daß im Raum von Laibach ein Cetnikkorps aufgestellt würde. Die Marschbewegung wurde so gut als möglich von der 373. Div. unterstützt.)
  39. Zb. NOR, XIV/4, 714.
  40. Zb. NOR, V/36, 687.
  41. AVII, H-V/750.
  42. Zb. NOR, XIV/4, 909.
  43. Fikreta Jelić Butić: Četnici u Hrvatskoj 1941-1945: Bijeg pred snagama NOP-a
  44. Domagoj Zovak, prof.: Odlazak četničke divizije iz kninske krajine i predaja saveznicima, preuzeto 1. travnja 2012.
  45. Zb. NOR, XIV/4, 1089-1090.
  46. Zb. NOR, XIX/4, 714.
  47. Zb. NOR, VI/19, 842.
  48. Zb. NOR, VI/19, 824
  49. Zb. NOR, XIV/4, 729.
  50. AVII, 276, 16, 1 - 2 7 .
  51. Zb. NOR, XIV/4, 923.
  52. Pregled brojnog stanja jedinica potčinjenih grupi armija »E« na dan 16. 11. 1944. godine, Zbornik NOR-a, tom XII (nemački dokumenti), knjiga 4, dokument 174
  53. AVII, Na, f. 311, r. 185, s. 1208.
  54. AVII, Ca, k. 276. reg. br. 16/1-8.
  55. Zb. NOR, VI/19, 815.
  56. Zb. NOR, XIV/970.
  57. R. Pajović, Kontrarevolucija u Crnoj Gori — četnički federalistički pokret 1941 — 1945, Cetinje 1977, 505, 515, 527.
  58. 58.00 58.01 58.02 58.03 58.04 58.05 58.06 58.07 58.08 58.09 58.10 58.11 Nikola Milovanović: PLAN KOMANDE LOVAČKIH GRUPA JUGOISTOK
  59. Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, Lille, 1949. 211—212
  60. IZVOD IZ KNJIGE POSLATIH DEPEŠA ŠTABA VRHOVNE KOMANDE OD 12. DECEMBRA 1944. DO 7. APRILA 1945.GODINE
  61. AVII, Ča, 276, 6/1-32-
  62. PISMO DRAŽE MIHAILOVlĆA OD 29. NOVEMBRA 1944.USTAŠKOM PORUČNIKU MATI MATIĆEVlĆU O ZNAČAJU SARADNJE IZMEĐU USTAŠA I ČETNIKA (Zb. NOR-a, XIV/4, 426—429)
  63. NAREDBA DRAŽE MIHAILOVIĆA OD 1. DECEMBRA 1944. POVODOM UNAPREĐENJA USTAŠKOG PORUČNIKA MATE MATIĆEVIVĆA U ČlN PEŠADIJSKOG KAPETANA II KLASE (Zb. NOR, XIV/4, 432)
  64. UREDBA O FORMACIJI JUGOSLOVENSKE VOJSKE U OTADŽBINI (Zbornik, XIV, 4, str. 431.)
  65. Izveštaj komande Smederevskog korpusa JVuO od 23. januara 1945. načelniku štaba Vrhovne komande, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XIV, knjiga 4, Vojnoizdavački zavod, Beograd - dokument broj 144
  66. http://www.znaci.net/00001/4_14_4_192.htm IZVOD IZ KNJIGE POSLATIH DEPEŠA ŠTABA VRHOVNE KOMANDE OD 12. DECEMBRA 1944. DO 7. APRILA 1945.GODINE
  67. Zb. NOR, XIV/4, 984—985.
  68. 68.0 68.1 68.2 Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Ispitivanje svedoka i čitanje dokumenata
  69. Zb. NOR, VI/19, 819-821.
  70. Deveti slovenački korpus, u Vojna enciklopedija (knjiga druga). Beograd 1971. godina.
  71. Uroš Kostić, Oslobođenje Istre, Slovenačkog primorja i Trsta 1945, Beograd 1978, 244.
  72. 72.0 72.1 72.2 72.3 72.4 Nikola Živković, Srbi u Ratnom dnevniku Vrhovne komande Vermahta
  73. Nikolaj Tolstoj, Ministar i pokolji, Zagreb 1991. str. 31-33 i 37.
  74. Marco Picone Chiodo: In nome della resa: L'Italia nella guerra, 1940-1945 (Testimonianze fra cronaca e storia), Mursia 1990 str. 559

Vidi još[uredi - уреди]