Popis konferencija u drugom svjetskom ratu

NAJZNAČAJNIJA KONFERENCIJA POSLIJE DRUGOG SVJETSKOG RATA,PREDSTAVLJA ONA U PODSTAMU.TU NIJE SAMO OLOČENA SUDBINA NJEMAČKE,VEČ I ODNOSI MEĐU VELIKIM SILAMA.NJEMAČKA JE PODIJELJKENA NA OKUPACISKE ZONE,GDJE SU BRITANCI,AMERIKANCI I FRANCUZI U ZELI ZAPADNI DIO,A SOVJETI ISTOČNI.

С А В Е З Н И Ч К Е К О Н Ф Е Р Е Н Ц И Ј Е

1941

ВАШИНГТОНСКА КОНФЕРЕНЦИЈА

У јануару 1941. одржана, у Вашингтону, је тајна коференција генералштабова САД, Велике Британије и њених доминиона, која је израдила план координиране акције против Немачке, Италије и Јапана – план АБЦ 1. План је предвиђао да ће САД, ако уђу у рат, свој приоритетни напор усмерити на Атлантик и Европу, како би се савладала Немачка. Америчка помоћ Британцима на Западу омогућиће њихово касније веће ангажовање у одбрани својих поседа на Далеком Истоку, што ће опет бити од користи Американцима. САД ће на Пацифику бранити Хаваје, Филипине, Гуам и Веј, вршиће диверзије на Каролинским и Маршалским острвима, али неће моћи да заштите Сингапур (пао 15. августа 1942), како су тражили Енглези.

САСТАНАК РУЗВЕЛТА И ЧЕРЧИЛА

Састанак одржан од 9 – 12. августа 1941, на обалама Атлантског океана (у близини Њуфаундленда). Сусрели су се британски премијер Винстон Черчил (дошао на броду „Принц од Велса“) и амерички председник Френклин Рузвелт (брод „Аугуста). Циљ састанка је био усклађивање циљева двају великих сила и разговори о Јапанској претњи. На овој конференцији донета је Атлантска повеља која је афирмисала најпозитивније принципе међународне политике као ратне циљеве САД и Велике Британије. Атланска повеља објављена је свету 14. августа 1941. Повеља је имала осам тачака: 1. Потписници повеље не желе никакво територијално проширење. 2. Никакве територијалне промене неће се преузети без слабодно изражене воље заинтересованих народа 3. Сваки народ ће сам изабрати политичко уређење у коме жели да живи 4. Обезбедиће се свестрана и равноправна економска сарадња 5. После слома нацизма створиће се систем колективне безбедности који ће свим народима и државама гарантовати трајни мир, неповредивост граница и спокојан живот 6. Мора и океани ће бити отворени за све државе и народе 7. Из међународне политике искљућиће се сила и приступиће се свестраном разоружању 8. Сви народи ће имати слободан приступ сировинама потребним за економски развој Поред доношења Повеље дошло се и до договора да се САД ангажује првенствено на фронту против Немачке, ако буде приморана на директно учешће. Остварен је поновни контакт са Стаљином. Изасланици Британије и САД, Бивербрук и Хариман су са СССР-ом договорили повећање помоћи. Британски министар ино. послова Ентони Идн је од 16. – 18. децембра 1941. посетио Москву где је разговарано о уређењу Европе после рата и граничним споровима СССР-а са Пољском и Финском. Совјетко проширење није желе да прихвати Идн, као ни администрација САД.

КОНФЕРЕНЦИЈА „АРКАДИЈА“ („друга вашингтонска конференција“)

Одржана у Вашингтону од 22. децембра 1941. до 14. јануара 1942. Њој су присуствовали Рузвелт и Черчил, а на њу је повремено позиван и совјетски амбасадор у САД Максим Литвинов. Конференција је одржана на Черчилову иницијативу под утицајем догађаја у децембру 1941. – Јапански напад на Перл Харбор.

Конференција је била пo совећена војним и политичким питањима даљег ратовања. Разматрано је питање КОМ РАТИШТУ и КОМ ПРОТИВНИКУ дати приоритет. Усвојен је принцип „НЕМАЧКА НАЈПРЕ“, због тога што је немачки ратни потенцијал био већи од јапанског, ово су подржавали Черчил и начелник генералштаба армије САД-а генерал Маршал.

Закључак војног саветовања на конференцији „Аркадија“ је био да се у току 1942. године поведе енергична офанзива на Атлантику и у Европи, а да се на Далеком истоку поведе стратегијска дефанзива.

Американци и Британци су се разилазили око стратегије: Американци су тражили отварање новог фронта у Западној Европи, док Британци су се залагали за мање офанзивне операције у Африци и на Средоземљу, показујући на тај начин већу бригу за своје колонијалне и империјалне, него опште и међусавезничке интересе.

У политичком смислу, конференција „Аркадија“ је резултирала доношењем ДЕКЛАРАЦИЈЕ УЈЕДИЊЕНИХ НАРОДА (1. јануара 1942). На предлог Велике Британије, САД и СССР, представници 26 земаља које су се налазиле у рату са Тројним савезом потписали су 1. јануара 1942. ову Декларацију.

Њоме су земље потписнице, полазећи од начела Атлантске повеље, изразиле спремност да се боре „за одбрану живота, слободе, независности, слободе, вероисповести“ итд у свим крајевима света.

У „Декларацији“ су земље потписнице изјавиле:

1) да ће употребити сва средства, како војна, тако и економска, против оних чланова Тројног пакта и њихових присталица, с којима су те владе у рату 2) да ће сарађивати са владама потписницама и да неће закључивати сепаратно примирје или мир са непријатељима.

На крају се додаје да Декларацији могу приступити и друге нације које у том тренутку или у будућности пруже материјалну помоћ и допринос победи над хитлеризмом.

Првенствени значај ове Декларације лежи у чињеници што је она и ФОРМАЛНО означила ПОЧЕТАК СТВАРАЊА ВЕЛИКЕ АНТИФАШИСТИЧКЕ КОАЛИЦИЈЕ, чије су се чланице обавезале на истрајност и заједништво у борби за победу над силама агресије и поробљавања.

1942

САСТАНАК РУЗВЕЛТА И ЧЕРЧИЛА Черчил је у току рата по трећу пут отшао у Вашингтон где се сусрео са Рузвелтом 19. јуна 1942. Циљ му је био да издејствује хитније и обимније америчке испоруке тенкова и самоходне артиљерије за афричко бојиште и да измени стратешке планове усвојене на предходним састанцима у Лондону. Рузвелт је прихватио да пошаље повећање помоћи, али је о стратешким захтевима послао генерала Маршала и саветника Хокинсада још једном продискутују цело питање.

САСТАНАК ЧЕРЧИЛА И СТАЉИНА Черчил долази у Москву 12. августа 1942. С

1943

КОНФЕРЕНЦИЈА „АНФА“ Казабланка, 14 – 24. јануар Рузвелт и Черчил

КОНФЕРЕНЦИЈА „ТРИДЕНТ“ Вашингтон, 12. мај Рузвелт – Черчил

КОНФЕРЕНЦИЈА „КВАДРАНТ“ Квебек, 17 – 24. август Рузвелт – Черчил

САСТАНАК РУЗВЕЛТА И ЧЕРЧИЛА Каиро, 22 – 26. новембар

ТЕХЕРАНСКА КОНФЕРЕНЦИЈА Рузвелт, Черчил, Стаљин 28. новембар – 1. децембар САСТАНАК РУЗВЕЛТА И ЧЕРЧИЛА Каиро, 4 – 6. децембар (друга каирска конференција)

1944

КОНФЕРЕНЦИЈА „ОКТАГОН“ („друга конференција у Квебеку“) Квебек, 13. септембар Рузвелт – Черчил

САСТАНАК ЧЕРЧИЛА И СТАЉИНА Москва, 9 – 18. октобар подела интересних сфера на Балкану

КОНФЕРЕНЦИЈА У ДАМБАРТОН ОУКСУ Стетинијус (САД), Громико (СССР), Кадоган (Велика Британија) 21. август – 8. октобар (расправа о стварању Уједињених нација)

1945

КРИМСКА КОНФЕРЕНЦИЈА (конференција „Аргонаут“) Јалта, 4 – 11. фебруар Рузвелт, Черчил, Стаљин

ПОТСДАМСКА КОНФЕРЕНЦИЈА Потсдам, 17. јул – 2. август Труман, Черчил – Атли, Стаљин

-остало: АНТИКОМИНТЕРНА ПАКТ, ЧЕЛИЧНИ ПАКТ, ТРОЈНИ ПАКТ, РИБЕНТРОП – МОЛОТОВ ПАКТ

СПОРАЗУМ О НЕНАПАДАЊУ НЕМАЧКЕ И СССР – а

-потписан 23. августа 1939. године у Москви, од стране министара спољних послова Немачке и СССР – а Јоакима фон Рибентропа и Вјачеслава Молотова, а у присуству Стаљина;

-уговором о ненападању две силе су се обавезале, с циљем учвршћења мира:

1) да неће учествовати ни у каквом акту агресије једна против друге; 2) да неће помагати ниједну трећу силу у њеним ратним акцијама против једне од потписница споразума; 3) да неће улазити ни у какве групације сила уперене против партнера из овог уговора; 4) да ће све међународне спорове решавати споразумно или арбитражом.

-уговор је потписан на 10 година, а објављен је 24. августа;

-уз споразум је потписан и тајни протокол, који је садржао три битне тачке:

а) у случају политичко – територијалних промена, Финска, Естонија и Летонија сматраће се совјетском, а Литванија немачком утицајном зоном, с тим да тој зони припадне и град Вилна, који је дотле био у саставу Пољске;

б) одређене границе совјетске утицајне сфере у Пољској (на западу до линије повучене дуж река Нарва, Висла и Сан); овај члан предвиђао је и да се о будућој судбини Пољске две силе накнадно договоре „пријатељским споразумом“;

в) СССР – у признато право на Бесарабију.

-значај споразума:

-слом англо – француске политике калкулисања са комунистичко – фашистичким супротностима; -НЕМАЧКА СЕ ОСИГУРАЛА ОД БОРБЕ НА ДВА ФРОНТА; -постигнут договор о подели Пољске, којим су границе СССР – а померене даље на запад 100 – 200 км, што ће бити од велике стратешке важности када рат буде почео;

Међутим, обе стране уговорнице су у овај споразум ушле неискрено, из пуке нужде и свесне његове пролазности. Доследан елиминацији једног по једног противника, Хитлер је учинио привремено тактичко одступање од свог основног политичког циља – обрачуна са СССР – ом. Стаљин је опет рачунао да ће Немачка из борби на Западу изаћи ослабљена и да ће обрачун са њом, после две – три године, бити лакши за СССР.

АТЛАНТСКА ПОВЕЉА

-споразум између САД и Велике Британије о политичким циљевима двеју сила у рату и јапанске ратне претње; -споразум је постигнут на састанку америчког председника Рузвелта и британског премијера Черчила, на броду „Принц од Велса“, у близини Њуфаундленда, који је трајао од 9. до 12. августа 1941; -„Атлантска повеља“ је објављена 14. августа 1941; -садржала је осам тачака о прогресивним и демократским начелима о односима међу државама и народима:

1) потписнице не желе никаква територијална повећања својих држава; 2) никакве територијалне промене се неће предузимати без „слободно изражене воље заинтересованих народа“; 3) сваки народ има право да сам изабере друштвени и политички систем у ком жели да живи; 4) свим народима, великим и малим, обезбедиће се слободан приступ сировинама потребним за економски развој; 5) обезбедиће се равноправна и свестрана економска сарадња између свих народа; 6) после слома нацизма, створиће се такав систем колективне безбедности, који ће свим народима и државама гарантовати трајан мир, неповредивост граница и спокојан живот; 7) мора и океани ће бити отворени за све народе; 8) из међународне политике искључиће се сила и приступиће се постепеном и свестраном разоружању.

С обзиром и на непосредне и на далекосежне резултате Другог светског рата, ми данас можемо рећи да савремена историја вероватно не познаје демократичнији, али ни лицемернији политички документ од Атлантске повеље. Па ипак, Атлантска повеља је изазвала изузетан одјек у целом свету и одиграла огромну морално – политичку улогу у мобилизацији прогресивних снага на свим странама земљине кугле за борбу против нацизма и фашизма.

Поред Атлантске повеље, састанак Рузвелта и Черчила у водама Њуфаундленда донео је и један веома важан конкретан договор: ако буду приморане да узму директно учешће у рату, САД ће највећи део својих снага употребити за сламање најјачег и најопаснијег непријатеља – Хитлерове Немачке.

Т Р О Ј Н И П А К Т

-потписан 27. септембра 1940. у Берлину; -уговор о ВОЈНОМ, ПОЛИТИЧКОМ и ЕКОНОМСКОМ савезу трију агресивних сила: Немачке, Јапана и Италије; -најважнија одредба: потписнице ће свим средствима сложно прискочити у помоћ свакој оној међу собом која би била нападнута од неке до тада неутралне земље (мислило се на СССР и САД);

-на инсистирање Јапана, Пакту је одузет офанзивни карактер, јер Јапанци нису желели да се прикључе немачком походу на Исток, који је био у припреми;

-након закључења Пакта, Хитлер је повео кампању да се што више неутралних земаља прикључи Пакту; до краја 1940. Мађарска, Словачка и Румунија су приступиле овом уговору; Бугарска је потписала приступање 1. марта, а Краљевина Југославија 25. марта 1941. године;

К О Н Ф Е Р Е Н Ц И Ј А „ А Р К А Д И Ј А “

-одржана у Вашингтону од 22. децембра 1941. до 14. јануара 1942; њој су присуствовали Рузвелт и Черчил, а на њу је повремено позиван и совјетски амбасадор у САД Максим Литвинов;

-конференција је била псовећена војним и политичким питањима даљег ратовања; разматрано је питање КОМ РАТИШТУ и КОМ ПРОТИВНИКУ дати приоритет; усвојен је принцип „НЕМАЧКА НАЈПРЕ“, због тога што је немачки ратни потенцијал био већи од јапанског;

-закључак војног саветовања на конференцији „Аркадија“ је био да се у току 1942. године поведе енергична офанзива на Атлантику и у Европи, а да се на Далеком истоку поведе стратегијска дефанзива;

-Американци и Британци су се разилазили око стратегије: Американци су тражили отварање новог фронта у Западној Европи; Британци су се залагали за мање офанзивне операције у Африци и на Средоземљу, показујући на тај начин већу бригу за своје колонијалне и империјалне, него опште и међусавезничке интересе;

У политичком смислу, конференција „Аркадија“ је резултирала доношењем ДЕКЛАРАЦИЈЕ УЈЕДИЊЕНИХ НАРОДА (1. јануара 1942). На предлог Велике Британије, САД и СССР, представници 26 земаља које су се налазиле у рату са Тројним савезом потписали су, 1. јануара 1942. ову Декларацију.

Њоме су земље потписнице, полазећи од начела Атлантске повеље, изразиле спремност да се боре „за одбрану живота, слободе, независности, слободе, вероисповести“ итд у свим крајевима света.

У „Декларацији“ су земље потписнице изјавиле:

3) да ће употребити сва средства, како војна, тако и економска, против оних чланова Тројног пакта и њихових присталица, с којима су те владе у рату; 4) да ће сарађивати са владама потписницама и да неће закључивати сепаратно примирје или мир са непријатељима.

На крају се додаје да Декларацији могу приступити и друге нације које у том тренутку или у будућности пруже материјалну помоћ и допринос победи над хитлеризмом.

Првенствени значај ове Декларације лежи у чињеници што је она и ФОРМАЛНО означила ПОЧЕТАК СТВАРАЊА ВЕЛИКЕ АНТИФАШИСТИЧКЕ КОАЛИЦИЈЕ, чије су се чланице обавезале на истрајност и заједништво у борби за победу над силама агресије и поробљавања.

К О Н Ф Е Р Е Н Ц И Ј А „ А Н Ф А “

-одржана у Казабланци (Мароко) од 14. до 24. јануара 1943. године; -на њој су се састали лидери САД и Велике Британије Рузвелт и Черчил; -у раду Конференције су доминирала три питања:

1) организација даљих војних операција у Средоземљу; 2) односи међу подељеним антифашистичким снагама Француске; 3) пружање гаранција СССР – у у погледу будуће војне сарадње.

-Американци инсистирају на отварању другог фронта у Француској и на нападу на Немачку са Запада; Черчил остаје упоран у залагању за англо – америчко искрцавање на Сицилији и у Јужној Италији;

-опет је преовладало Черчилово мишљење, допуњено још једном одлуком о настављању припрема за отварање другог фронта у Европи;

-размотрене мере за ефикасније обезбеђивање пловидбе Атлантским океаном и проширивање савезничких операција против Јапана током 1943. године;

-незадовољство Совјета због одлагања отварања другог фронта у Европи;