Polivoda

Izvor: Wikipedia

Polivoda je hipotetički polimerni oblik vode koji je bio predmet brojnih protivurečnosti krajem '60-ih godina prošlog veka.[1] Kasnije se pokazalo da je u pitanju bila iluzija i danas se uglavnom pominje u sklopu patološke nauke.

Istorija[uredi - уреди]

Šezdesetih godina prošlog veka ruski istraživač N. Fedjakin ispitivao je osobine vode koju je prethodno propuštao kroz kvarcne kapilare i pronašao da ona ima potpuno različite osobine od obične vode, recimo znatno višu tačku ključanja i znatno nižu tačku mržnjenja.[2]

Boris Derjagin, direktor laboratorije za fiziku površina u Moskvi ponovio je i unapredio Fedjakinove eksperimente i utvrdio da je tačka mržnjenja misteriozne vode ispod −40 °C, tačka ključanja iznad 150 °C i gustina približno 1,1 do 1,2 g/cm³. Ovi rezultati objavljeni u sovjetskim časopisima nisu bili poznati ostalim istraživačima dok Derjagin nije svoje rezultate prikazao u Engleskoj 1966.[3] Tek su tada ista istraživanja započeta u zapadnim zemljama.

Zbog ogromnog potencijalnog značaja Derjaginovih rezultata došlo je do prave istraživačke groznice u kojoj su neki istraživači mogli da ponove Derjagineove rezultate, a neki ne. Bilo je raznih spekulacija uključujući i bojazan da bi obična voda u kontaktu sa polivodom, kako je u međuvremenu ovaj oblik vode dobio ime, mogla da se polimerizuje i promeni svoje fizičke osobine što bi označilo kraj živom svetu na planeti Zemlji.

Bilo je jasno da šarolikost u rezultatima potiče od nedovoljne kontrole potencijalnih primesa. Problem je bio u tome što su osobine polivode određivane indirektno, pa je obična voda sa najmanjim prisustvom primesa mogla da se ponaša kao polivoda. I zaista, američki istraživač Denis Ruso je, skoro šale radi, iste eksperimente ponovio sa znojem sa svojih dlanova i našao da je spektroskopski potpis znoja identičan onome koji je pripisivan polivodi. Drugim rečima, ispostavilo se da polivoda nije ništa drugo do obična voda sa malom količinom bioloških nečistoća.[4]

Usledila je serija drugih ozbiljnih eksperimenata iz koje je jasno usledilo da pažljivo prečišćena voda u istim postupcima kojima je dobijena polivoda zadržava sve svoje osobine kao i da nije bilo tretmana. Drugim rečima, pokazalo se da je polivoda samo proizvod bujne mašte i slabo kontrolisanih eksperimenata.

Denis Ruso je kasnije 'otkriće' polivode koristio kao klasičan primer patološke nauke.[5]

Literatura[uredi - уреди]

  1. Franks, F., Polywater. Cambridge, MA, The MIT Press, 1981 ISBN 0-262-06073-6
  2. Fedyakin, N. Nikolai: Change in the Structure of Water during Condensation in Capillaries, Kolloid Zhournal 24, 1962, p. 497
  3. Deryagin, Boris V.: Effects of Lyophile Surfaces on the Properties of Boundary Liquid Films, Disc. Faraday Society 42, 1966, p. 109-119
  4. Rousseau, Denis L.: 'Polywater' and Sweat: Similarities Between Infrared Spectra, Science 171 (1971), p.170-172
  5. Rousseau, Denis L., Case Studies in Pathological Science, American Scientist, 1992, January-February, 80, 54-63

Vidi još[uredi - уреди]