Atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića (1921)
| Vidovdanski atentat | |
|---|---|
| Datum | 28. 6. 1921. |
| Meta | regent Aleksandar |
| Vrsta napada | atentat |
| Oružje | dinamit |
| Ranjenih | 10 |
| Počinitelji | Crvena pravda |
| Počinitelj | Spasoje Stejić |
Atentat na regenta Aleksandra I Karađorđevića, poznat i kao Vidovdanski atentat iz 1921. godine, je bio neuspeli atentat na jugoslovenskog prestolonaslednika regenta Aleksandra Karađorđevića, koji je izvršio Spasoje Stejić, član KPJ i učesnik Oktobarske revolucije.
Stejić je bacio bombu na regenta Aleksandra prilikom njegovog povratka iz narodne skupštine, gde je prisustvovao proglašenju „Vidovdanskog ustava“. Nakon atentata, usledila su masovna hapšenja komunista, i uspešno izvršen atentat na ministra policije Milorada Draškovića.
Proces koji je vođen protiv Stejića i drugova nazvan je „Vidovdanski proces“. Danas je poznato da su mnogi od prvooptuženih pripadali tajnoj zavereničkoj grupi "pelagićevaca".
Pozadina[uredi | uredi kod]
Jugoslavenska policija je 1921. godine navodno doznala da komunisti iz emigracije pripremaju akciju na Balkanu, a da je jedan od vođa, Ivan Matuzović povodom ženidbe Aleksandra Karađorđevića izjavio:
Ženi se Aleksandar Poslednji, ali će mu ženidba presesti, jer Matuzović još nije umro[1]
Dva dana uoči atentata, 26. juna 1921. godine, održana je tajna sednica u kući Julke Švrake, kojoj su prisustvovali neki od izvršilaca atentata.[2]
|
Tok atentata[uredi | uredi kod]
Kada se regent Aleksandar Karađorđević 28. juna 1921. godine vraćao sa donošenja prvog Ustava Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, poznatog kao Vidovdanski ustav, svečana povorka, sa regentom u kraljevskim paradnim kolima, kretala se od Skupštine ka Terazijama.[3]
Tada je komunistički atentator Spasoje Stejić sa trećeg sprata zgrade Ministarstva građevina, gde se umešao među molerske radnike, upalio štapine dinamita i bacio ih, ali je bomba udarila u vrh telegrafskog direka i tu eksplodirala. Čuli su se jauci desetak povređenih dok su kraljevska kola odmicala ka Terazijama, a policija i žandarmerija opkoljavale zgradu ministarstva.[3]
„Kada je Prestolonaslednik sa svitom nailazio vraćajući se iz Konstituante, jedno lice bacilo je bombu sa prozora na trećem spratu nove zgrade Ministarstva trgovine (današnja raskrsnica ulica Kneza Miloša i Masarikove – prim. a.). Kako je bomba bačena, pala bi pravo ispred Prestolonaslednikovih kola, ali je, srećom, udarila o donji kraj jedne bandere i tu eksplodirala.”[4]
– Saopštenje Uprave grada Beograda
Hapšenja i novi atentat[uredi | uredi kod]
Regent je sutradan otputovao u Pariz, gde je ostao četiri meseca.[3] 1. jula uveče su uhapšeni su komunistički poslanici Filip Filipović, Vladimir Ćopić i Nikola Kovačević,[5] koji su potom optuženi kao glavni inspiratori atentata na regenta.[6]
Tokom regentove posete Parizu, bivši crnorukac Mustafa Golubić takođe je uhapšen i proteran iz Francuske.[7]
Ubrzo nakon neuspelog atentata na regenta Aleksandra, komunisti su 21. jula 1921. uspešno izvršili atentat na ministra policije Milorada Draškovića.
Početkom avgusta, u novom valu hapšenja, u Kotoru su uhapšeni Adolf Muk, Ilija Jelović i Franja Blaho. Na saslušanju, Muk je navodno razotkrio "celokupno delovanje tamošnje tajne teroristične organizacije".[8] On je izjavio da je znao za atentat na ministra policije Draškovića u Delnicama, pre nego je atentat izvršen. Takođe je izjavio, da je 30. jula imenovana tajna organizacija, radi pripreme daljih atentata. Raspravljalo se o regentovom boravku u Francuskoj i dogovoreno da se pripremi nov atentat na njega u Francuskoj. Ako taj atentat ne bi uspeo, Adolf Muk je preuzeo dužnost da izvrši nov atentat, čim se prestolonaslednik regent vrati iz Pariza.[8]
Vidovdanski proces[uredi | uredi kod]
Suđenje komunistima je počelo u januaru 1922. godine, u velikoj dvorani Prvostepenog suda za Beogradski okrug.
Optuženi[uredi | uredi kod]
Optuženo je 15 osoba za pripremu i izvođenje atentata. Među optuženima su bili:
- Spasoje Stejić, prvooptuženi, pripadnik "Pelagićevaca"
- Lajoš Čaki, glavni saradnik, pripadnik "Pelagićevaca"
- Nikola Kovačević, bivši poslanik, pripadnik "Pelagićevaca"
- Vladimir Ćopić, bivši poslanik, pripadnik "Pelagićevaca"
- Filip Filipović, bivši poslanik, organizator više ilegalnih organizacija
- Đuro Salaj, bivši poslanik, član CK
- Ivan Čolović, član CK
- Života Milojković, član CK
- Miloš Trebinjac, bivši poslanik
- Đorđe Stanković
- Jozef Mojzeš
- Klara Libiš
- Ilija Lazarević
- Julka Lazarević, žena Ilije Lazarevića
- Julka Švraka, žena u čijoj su se kući tajno sastajali
- Imre Bereš, optužen da je učestvovao na tajnim sastancima kod Švrake
- Sava Nikolić, student, dvostruki agent, svedok-saradnik i "krtica" komunista u policiji[9]
Istražni postupak[uredi | uredi kod]
Uhapšeni komunisti su prošli istražni postupak u beogradskoj Glavnjači. Optuženi su se žalili na surov istražni postupak, a Lajoš Čaki je kasnije pokazivao izbijeni zub u sudnici.[10] Neki optuženi su povlačili svoja priznanja, svedočeći da su im iznuđena prisilom.[11] Čaki je svedočio da su mu u policiji doveli Stejića sveg krvavog i isprebijanog, kako bi ga naterali da potpiše iznuđenu izjavu.[12] Beogradska policija je demantovala da je ikog batinala.[10]
Suđenje[uredi | uredi kod]
Među advokatima su bili Dragiša Vasić i Triša Kaclerović.[3] Proces je privukao veliku pažnju.
Stejić je u izjavi policiji teretio Ćopića, Kovačevića, Filipovića i druge rukovodioce da su mu naložili da izvrši atentat.[13] No, pred sudom je izjavio da je atentat njegovo delo i da nema saučesnika.[13] Kasnije je poricao atentat, braneći se da "zadržana" bomba znači protest protiv režima, a nikako atentat.[11] Tezu o bombi kao "glasnom protestu" protiv "strahota režima" posebno je zastupao advokat odbrane Triša Kaclerović.[14] On je takođe isticao da je to "akt jednog komunističkog idealiste", dok se stranka uvek ograđivala od individualnog terora.[14]
Komunistički rukovodioci su redom poricali umešanost u atentat. Tvrdili su da se oni ne zalagažu za nasilno preuzimanje vlasti ni teror.[15] Bivši komunistički poslanik Đuro Salaj optužen je da je pomogao atentatoru Spasoju Stejiću da uđe u Konstituantu, ali se branio da nije znao za koga garantuje.[15] Bivši poslanik Nikola Kovačević, koji je zajedno sa Stejićem bio zaverenik u dve ilegalne organizacije (Jugoslovenska komunistička grupa u Moskvi i "Pelagićevci" u zemlji), poricao je međusobne veze i opisao ga kao daljeg poznanika.[16]
S druge strane, Tužilaštvo je tvrdilo da su pronađene bombe, oružje i štampani materijali dovoljan dokaz protiv komunista.[11]
Presude[uredi | uredi kod]
24. februara su pročitane presude.[10]
Atentator Spasoje Stejić, star 28 godina, je osuđen na smrt, ali mu je kazna preinačena na 20 godina robije.[4] On je proglašen krivim i za devet pokušaja ubistva, jer je 9 ljudi ostalo povređeno njegovom bombom.[17]
Stejićev saradnik Čaki Lajoš je osuđen na 20 godina zatvora u okovima zbog saučesništva.[10] Kaznu je izdržavao najpre u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, gde je punih sedam godina proveo okovan u samici. Umro je zatvoren u Lepoglavi.
Sava Nikolić je osuđen na 4 godine.[17]
Svi optuženi komunistički poslanici (njih desetorica: Filip Filipović, Đuro Salaj, Ćopić, Kovačević...) su osuđeni na po dve godine robije. Njihova direktna umešanost nije dokazana, ali su osuđeni kao podstrekači na nasilni prevrat.[17]
Filip Filipović i Đuro Salaj su odležali dve godine zatvora u Požarevcu.
Nakon[uredi | uredi kod]
Nakon neuspelog atentata na regenta Aleksandra, Milan Ćopić je nakon obuke u Rusiji je došao u Jugoslaviji 1922. godine da obavi atentat. Miroslav Krleža svedoči kako je Ćopić leta 1922. stigao u Beograd s nakanom da ubije kralja Aleksandra, istog dana kada je doputovala rumunjska princeza Marija, koja se sutradan trebala udati za Aleksandra. Krleža nastavlja:
Bilo je to u vrijeme žestokog terora policije poslije osude članova KPJ poslije atentata Spasoje Stejića, poslije smaknuća Alije Alijagića i osude grupe »Crvena pravda«. Milan Copić je odsjeo kod svog druga, nekog tipografa, koji je stanovao blizu Kalemegdana. Otkrio je drugu da ima namjeru da ubije kralja Aleksandra. Kad je čuo tipograf za namjere Milanove, otišao je u grad i potražio Mošu Pijadu, te mu o svemu ispričao.[18]
Prema Krleži, Moša Pijade je odmah došao da nagovara Ćopića da odustane, rekavši da je to štetno za Partiju. Pošto je Milan bio fanatično odlučan, Pijade mu je ubacio u piće uspavljujuće sredstvo, te je ovaj prospavao kraljevsko vjenčanje. Milan se dugo nije mogao probuditi, te su morali slijedećeg dana poslije podne pozvati liječnika, koji mu je ispumpao želudac i doveo ga u normalno stanje. Milan je uskoro poslije ovog otputovao iz zemlje.[18]
Literatura[uredi | uredi kod]
- Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988: Kraljevina Jugoslavija 1918-1941. Beograd: Nolit.
Izvori[uredi | uredi kod]
- ↑ Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 122-124), Beograd, 1989.
- ↑ Politika od 1. 2. 1922.
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 Veliki procesi na filmskoj traci
- ↑ 4,0 4,1 http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/svi-nasi-vidovdani/Atentati-na-Aleksandra-i-Pashica.lt.html
- ↑ Politika od 02. 07. 1921.
- ↑ Politika, 29. 01. 1922.
- ↑ „Otvoren dosije Mustafe Golubića - Izdao me Tito! Ali, neka ga...”. Arhivirano iz originala na datum 2016-03-06. Pristupljeno 2014-07-04.
- ↑ 8,0 8,1 Slovenski narod, Ljubljana, 14. avgust 1921.
- ↑ Politika od 5.2.1922.
- ↑ 10,0 10,1 10,2 10,3 Kako je nestao spomenik / Proizvodnja sećanja
- ↑ 11,0 11,1 11,2 Politika 04. 02. 1922.
- ↑ Politika 27. 01. 1922.
- ↑ 13,0 13,1 Politika 11. 02. 1922.
- ↑ 14,0 14,1 Politika 15. 02. 1922.
- ↑ 15,0 15,1 Politika 03. 02. 1922.
- ↑ Politika od 29. 01. 1922
- ↑ 17,0 17,1 17,2 Politika 24. 02. 1922.
- ↑ 18,0 18,1 Ivan Očak, Milan Ćopić, prilog biografiji