Pneumatičari

Izvor: Wikipedia

Pneumatičari (starogrčki: Πνευματικοί, lat. Pneumatici) naziv je koji se u antici koristio za jedan od pravaca medicine u staroj Grčkoj i Rimu. Lekari koji su pripadali pneumatičkom pravcu stajali su pod uticajem stoičke fizike, ali su se naslanjali i na onaj element Hipokratove medicine koji je naglašavao značaj "daha" (pneuma) u objašnjavanju psiholoških, fizioloških i patoloških pojava. Kao jedan od glavnih izvorišta često se navodi spis O hrani (De alimento),[1] koji je sačuvan u Hipokratovom korpusu, ali je verovatno nastao polovinom 4. veka pne.[2] Začetnikom pneumatičkog pravca smatra se Atenej iz Atalije, koji je delovao u Rimu u drugoj polovini 1. veka nove ere.[3] Među drugim uticajnim lekarima ovog pravca, koji nije bio monolitan, nalazili su se Arhigen iz Apameje, Agatin iz Sparte, Aretej iz Kapadokije i Herodot. Od svih njihovih dela sačuvani su danas samo fragmenti,[2] pa o njihovom učenju saznajemo pre svega iz Galenovih spisa.

Učenje[uredi - уреди]

U starom Rimu najveći uticaj uživao je metodički pravac, od koga se pneumatički razlikovao pre svega po tome što je, umesto mešanja prvobitnih čestica (atoma), za glavno aktivno načelo uzeo jednu nematerijalnu prirodu ― pneumu, tj. duh, koje je prouzrokovalo zdravlje i bolest.

Platon i Aristotel već su postavili temelje za nauk o pneumi, a Aristotel je i prvi opisao načine na koje pneuma ulazi u telo i krvotok. Stoičari su tu teoriju dalje razvili i primenili je na telesne funkcije. Erasistrat i njegovi sledbenici smatrali su da pneuma igra izuzetno značajnu ulogu i zdravlju i oboljevanju. Prema tome, teorija o pneumi nije bila sasvim nova. No metodičari su, kako se čini, tu teoriju gotovo izbacili iz svog učenja. Postavljajući se nasuprot metodičkog pravca, pneumatičari su usvojili jedno već poznato načelo i izabrali stoički princip pneume.[4] Smatrali su da je logika nužan deo medicine, i za njih se vezuje podela medicinske veštine na delove koji odgovaraju stoičkoj podeli dijalektike, ali i mnogo pažljivog rada na klasifikaciji pulsa.[2] Galen kaže da bi pneumatičari pre izdali vlastitu domovinu nego se odrekli svojih shvatanja.[5] Atenej je usvojio i značajan deo peripatetičkih učenja,[6] a osim pneume, bavio se i teorijom osnovnih elemenata, i to mnogo više nego što su to činili metodičari. Atenej je u četiri elementa prepoznavao pozitivne kvalitete (ποιότης / poiotes) tela; ali često je na njih gledao kao na prave supstance, pa ih je kao celinu nazvao "prirodom čoveka".[7] Premda su pneumatičari većinu bolesti povezivali s pneumom, ipak su obraćali pažnju i na druge elemente. Prema njihovom shvatanju, spoj toplote i vlage najpogodniji je za očuvanje zdravlja; s druge strane, toplota i suhoća uzrokuju akutne bolesti, hladnoća i vlaga flegmatične osećaje, a hladnoća i suhoća melanholiju; naposletku, sve se suši i hladi s dolaskom smrti.[8]

Reference[uredi - уреди]

  1. Hipokrat, De alimento.
  2. 2.0 2.1 2.2 The Oxford Classical Dictionary, 3rd ed., 2003, s.v. "Pneumatics".
  3. William Smith, William Wayte, G. E. Marindin, A Dictionary of Greek and Roman Antiquities, 1890, s.v. "medicina".
  4. Galen, O razlici u pulsevima (De differentiis pulsuum), III.
  5. Galen, O razlici u pulsevima (De differentiis pulsuum), III.
  6. Galen, O semenu (De semine), II.
  7. Galen, O elementima (De elementis), I.
  8. Galen, O temperamentima, (De temperamentis / Περί κράσεων), I.