Pisma (Horacije)

Izvor: Wikipedia

Pisma (lat. Epistulae) naziv je za dve knjige sa ukupno 23 heksametarska pesnička pisma, odnosno poslanice, rimskoga književnika Kvinta Horacija Flaka.

Nakon što je objavio Ode, Horacije se vratio heksametarskom pesništvu i razgovornom stilu svojih mladalačkih Satira, ali sada u formi poslanica upućenih različitim adresatima. Premda je još Gaj Lucilije pisao satire u formi pisama, koncept cele knjige stihovanih pisama bio je relativno nov. Ove Horacijeve pesme, dakako, nisu prava pisma koja bi bila zapravo i poslata svojim adresatima, nego je izbor epistolografskog oblika predstavljao književno sredstvo koje je pesniku davalo konkretan i jedinstven okvir za razvijanje svojih misli. Tačno datiranje Pisama još uvek nije pouzdano utvrđeno: poslednji stih u Pismu I, 20 odnosi se na konzule iz 21. pne., pa bi se moglo pretpostaviti da je zbirka i objavljena te godine. Međutim, 26. stih u Pismu I, 12 izgleda da aludira na pobedu nad hispanskim Kantabrima 19. pne. (Kasije Dion, LIV, 11). Čini se da je danas ipak najviše rašireno stanovište da je prva knjiga Pisama objavljena 20. pne., a druga knjiga u poslednjim godinama pesnikova života.

U programatskom Pismu I, 1 Horacije svoj izbor novog književnog oblika objašnjava svojom starošću: filozofska refleksija i obrada takvih pitanja kao što je kako treba živeti sada mu više odgovaraju nego uobičajene teme lirske poezije. Filozofska razmišljanja, koja ova pesnikova objava stavlja u središte njegovog dela, predstavlja glavnu tematiku prve knjige Pisama, ali to ipak nije jedina pesnikova okupacija. Horacije takođe, premda uopšteno, piše i o vlastitom životu i svojim životnim situacijama, te svojim prijateljima nudi različite savete. Mnogi od ovih elemenata podsećaju na Satire, ali izbor epistolografske forme obezbeđuje veće jedinstvo različitim sadržajima u okviru iste pesme. Poslednje pismo u prvoj knjizi (I, 20) predstavlja poslanicu samoj toj knjizi, koja je oslikana kao mladi rob koji žudi da se oslobodi od svoga gospodara.

Prva knjiga Pisama znamenita je po svojim mnogobrojnim efektnim odlomcima i prigodnim frazama: poređenje čoveka koji odlaže trenutak u kojem će početi s ispravnim životom sa zemljoradnikom koji čeka da reka poteče (dimidium facti qui coepit habet: sapere aude = započet posao gotov je upola: smesta odluči, I, 2, 40); ludost onih ljudi koji miran život traže na nekom drugom mestu (caelum non animum mutant, qui trans mare currunt = nebo tek menjaju, nikako duh, koji prelaze mora, I, 11, 27); ira furor brevis est = gnev je ludilo kratko (I, 2, 62); natura expellas furca, tamen usque recurret = vilama prirodu makar da teraš, stalno se vraća (I, 10, 24); fallentis semita vitae = skrivena životna staza (I, 18, 103). Pismo I, 4 je zanimljivo jer je adresirano pesniku Albiju Tibulu. Pismo I, 6 donisi razmišljanja na temu smirenosti uma (nil admirari = ničemu se ne treba čuditi, I, 6, 1), u duhu Epikurove ataraksije. Pismo I, 9 upoznaje pesnikovog prijatelja s budućim carem Tiberijem. Pismo I, 16 sadrži opis pesnikovog imanja.

Druga knjiga Pisama sadrži samo tri pisma, ali je treće veoma dugačko i ponekada se izdaje zasebno pod naslovom Pesničko umeće (Ars poetica). Prvo pismo u drugoj knjizi upućeno je caru Avgustu i napisano je možda 15. pne. Adresat drugog pisma, napisanog 19. pne. ili 18. pne., je Julije Flor, mladi Tiberijev družbenik koji je imao književne aspiracije. Još od Satira I, 4 i I, 10 sama poezija pojavljuje se kao jedna od stalnih tema Horacijeva pesništva, a ta je tema predmet sve tri pesme u drugoj knjizi Pisama. U Pismu II, 1 pesnik se žali Avgustu kako književni ukus savremene čitalačke publike obraća više pažnje na teatralnu efektivnost starih rimskih pesnika nego nego na savremene autore. U ovom pismu Horacije sažeto prikazuje razvoj rimske poezije te brani rafiniranost savremenog pesništva nastalog pod uticajem grčke književnosti. U Pismu II, 2, koje je intonirano više lično, Horacije objašnjava svom prijatelju zašto više ne piše poeziju nego se okrenuo filozofiji, te daje vrlo jasnu sliku ograničenja i teškoća s kojima se susreće pesnik u Rimu. Ova dva pisma sadrže zanimljive autobiografske detalje, a posebno su značajni stihovi u kojima Horacije bespoštedno kritikuje vlastito književno stvaralaštvo.