Pipin Landenski

Izvor: Wikipedia
Karolinška dinastija
Pipinidi
Arnulfinzi
Karolinzi
poslije Sporazuma u Verdunu (843)

Pipin Landenski (fr. Pépin de Landen, nem. Pippin von Landen, rođ. oko 580. — umro 27. februara 640. godine), poznat i kao Pipin Stariji, Pipin Stari ili Pipin I, bio je franački majordom Austrazije u vreme vladavine merovinškog kralja Dagoberta I. Docnije je bio majordom i Zigeberta III od 639. do svoje smrti.

Po Fredegarovoj hronici, glavnom izvoru za Pipinov životopis, njegov otac se zvao Karloman. Njegov nadimak Landenski najverovatnije upućuje na grad Landen, danas u flamanskom delu Belgije, kao na njegovo mesto rođenja. Pipin je ponekad nazivan i Pipin I, kao i Stari ili Stariji, čime se podvlači njegovo mesto unutar porodice Pipinida. Udajom Pipinove ćerke Bege za Ansegisela, sina Arnulfa, episkopa Meca, došlo je do ujedinjenja dva moćna klana, Pipinida i Arnulfinga, iz koje će se izroditi buduća dinastija Karolinga.

Pipin se zajedno sa nekolicinom plemića iz Austrazije i Burgundije 613. okrenuo protiv stare regentkinje, kraljice Brunhilde koja je vladala u ime svog praunuka Zigeberta II. Sem Pipina i Arnulfa u ovoj grupi nezadovoljnika, koji su prebegli kralju Neustrije Hlotaru II, bili su i Varnahar II i Radon. Njih dvojicu Fredegar je opisao kao "najmoćnije velikaše Austrazije". Odmetnici su Hlotara priznali za zakonitog regenta i čuvara malodobnog kralja i obećali su mu da neće pomagati Brunhildu. Hlotar je ubrzo pogubio Brunhildu, Zigeberta i njegovog brata Korbona i postao kralj najzad ujedinjene merovinške Galije. Po prethodnom sporazumu u Andernahu (danas u porajnskoj Nemačkoj), novi kralj je potvrdio Radona za majordoma Austrazije, a Barnahara za majordoma Burgundije. Pipin je na svoju nagradu morao da čeka do 623. kada je Hlotar postavio svog maloletnog sina Dagoberta za kralja Austrazije. Tada je postao majordom Austrazije, dok je njegov stari prijatelj Arnulf imenovan za glavnog savetnika mladog kralja.

Savremenici su Pipina hvalili zbog mudrosti u pružanju saveta i dobroj upravi. Iako su neki neprijatelji pokušavali da kralja okrenu protiv njega, Pipin je uspeo da se održi sve do 629. godine. Tada se iz danas nepoznatih razloga povukao, milom ili silom, sa mesta majordoma i otišao da živi na svojim porodičnim imanjima.

Tek po Dagobertovoj smrti 639. godine Pipin je ponovo preuzeo položaj majordoma Austrazije u ime Zigeberta III. Njegov glavni zadatak bio je da nadgleda podelu kraljevske riznice između Zigeberta i njegovog brata Hlodoveha II u čije ime je Neustrijom i Burgundijom vladala kraljeva maćeha Nanthilda. Zigbertov deo nasleđa je ubrzo dobijen zahvaljujući prijateljstvu između Pipina i Ega, burgundskog majordoma. Kunibert Kelnski, budući glavni savetnik kralja Zigeberta, primio je deo riznice u Kampijeu i preneo je u Mec. Nedugo zatim, Pipin i Ego su umrli. Pipinova popularnost bila je tolika da, iako nikada nije zvanično kanonizovan, neke martirologije su ga ubrojale među svece. Uspomena na njega je obeležavana 21. februara.

Pipin Landenski je sa svojom suprugom Itom imao dva sina i dve ćerke:

  • Bega, udata za Ansegisela i kasnije kanonizovana
  • Gertruda, zamonašila se u manastiru koji je osnovala njena majka u Nivelu i takođe je docnije kanonizovana.
  • Grimoald, majordom Austrazije (643—656)
  • Bavon (ili Alouin), pustinjak, takođe kasnije kanonizovan.

Literatura[uredi - уреди]

  • Oman, Charles. The Dark Ages 476–918. London: Rivingtons, 1914.
  • Wallace-Hadrill, J. M., translator. The Fourth Book of the Chronicle of Fredegar with its Continuations. Connecticut: Greenwood Press, 1960.