Petar (kuropalat)

Petar (grčki: Πέτρος, Petros, latinski: Petrus; Arabis, Kapadokija cca. 545 in – Konstantinopol ili Halkedon, 27. novembar 602) bio je bizantski vojskovođa i brat cara Mavrikija.

Petar je bio sin Pavla, poglavara bizantskog Senata. Osim brata Mavrikija, imao je i dvije sestre - Teoktistu i Gordiju, od kojih je potonja postala supruga generala Filipika. Petar je nakon Mavrikijevog dolaska na vlast postepeno napredovao u bizantskoj vojsci i državnoj upravi, te došao do čina kuropalata. Godine je Mavrikije 593. smijenio generala Priska s mjesta komandanta bizantske vojske koja je na obali Dunava branila Carstvo od upada Avara i Slavena; razlog za to je bilo Priskovo odbijanje da s vojskom prezimi na lijevoj (sjevernoj) obali Dunava. Petar se pokazao mnogo poslušnijim, iako ne i sposobnijim vojskovođom. Godine 594. je razbio Slavene kod Markijanopolisa; kasnije je poduzimao pohode preko Dunava, prodrijevši sve do rijeke Jalomice. Godine 601. je poduzeo još jedan pohod preko Dunava protiv Avara. Kada mu je brat naredio da tamo prezimi, on je to, za razliku od Petra, pristao učiniti. To se pokazalo kao kobna odluka za oba brata; vojnici, nezadovoljni time što zimu moraju provesti u dalekoj barbarskoj zemlji, su se pobunili. Petar se pokazao nemoćnim spriječiti vojnike da marširaju na Konstantinopol, svrgnu Mavrikija i za novog cara imenuju Foku. Petar je nedugo potom ubijen.

Petar je preko supruge Anastasije Areobinde, praunuke carice Teodore, bio povezan sa Justinijanovom dinastijom. S njom je imao kćer Flaviju Julijanu koja se udala za Atanagilda, sina vizigotskog princa Hermenegilda. Njihov sin (Petrov unuk) je iz Konstantinopola došao u Hispaniju za vrijeme kralja Hindasvinta, te se oženio za Hidnasvintovu kćer ili nećaku. Iz tog braka je proizišao Petrov praunuk Erwig, koji je krajem 7. vijeka došao na vizigotsko prijestolje.

Literatura

• Michael Whitby: The Emperor Maurice and his Historian – Theophylact Simocatta on Persian and Balkan Warfare. Oxford 1988.
• Luíz Paulo Manuel de Menezes de Mello Vaz de São-Payo, A Herança Genética de Dom Afonso I Henriques (Portugal: Centro de Estudos de História da Família da Universidade Moderna do Porto, Porto, 2002)
• Christian Settipani, Continuite Gentilice et Continuite Familiale Dans Les Familles Senatoriales Romaines, A L'Epoque Imperiale, Mythe et Realite. Linacre, UK: Prosopographica et Genealogica, 2000. ILL. NYPL ASY (Rome) 03-983.
• Christian Settipani, Continuité gentilice et continuité familiale dans les familles sénatoriales romaines à l'époque impériale: mythe et réalité, Prosopographica et Genealogica vol. 2 (Linacre College, Oxford, 2000), Addenda et Corrigenda
• Christian Settipani, Continuité des élites à Byzance durante les siècles obscurs. Les princes caucasiens et l'Empire du VIe au IXe siècle, 2006