Pavle Savić

Izvor: Wikipedia

Pavle Savić (Solun, 10. januar 1909 - 30. maj 1994, Beograd) je bio srpski fizikohemičar, koji je svetski renome stekao kada je sa Irenom Žolio Kiri 1937. i 1938. u Parizu otkrio izotope poznatih elemenata bombardovanjem atoma urana sporim neutronima. To dovodi Ota Hana i Frica Štrasmana do otkrića nuklearne fisije-cepanja uranovog jezgra. Sa Irenom Žolio bio je predložen za Nobelovu nagradu, ali je nju dobio samo Han. Od 1947. je rukovodio izgradnjom Nuklearnog instituta u Vinči i do 1960. bio direktor Instituta. Pavle Savić se kao prvi direktor smatra osnivačem Instituta Vinča, koji je tada zvan Institut Boris Kidrič. Bio je dugogodišnji šef Katedre za fizičku hemiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Beorgadu, danas Fakulteta za fizičku hemiju. Od 1971. do 1981. godine je bio predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti.

Biografija[uredi - уреди]

Savić je rođen u 10. januara 1909. u Solunu, koji je tada bio deo Turskog carstva. Diplomirao je fizičku hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1932. Nakon diplomiranja, zbog ličnih sukoba sa jednim profesorom, nije ostao na Katedri za fizičku hemiju, već je kao odličan student izabran za asistenta na katedri za fiziku na Medicinskom fakultetu, kod profesora Dragoljuba K. Jovanovića, nekadašnjeg saradnika Marije Kiri. Savić je sa profesorom Jovanovićem objavio svoj prvi naučni rad o kalorimetrijskom merenju apsorpcije gama-zračenja radijuma.

Zahvaljujući profesoru Jovanoviću, Savić je 1935. dobio šestomesečnu stipendiju francuske vlade za naučno usavršavanje na poznatom Institut za radijum, čiji je osnivač bila Marija Kiri. Po dolasku je zaključeno da mu nedostaje velik deo osnovnih znanja koje nije stekao na Beogradskom univerzitetu, kao što su otkriće veštačke radioaktivnosti, neutrona i pozitrona, što je sve uspeo da brzo nadoknadi.

Marijina kćerka Irena Žolio-Kiri je predložila Saviću da radi sa njom na problemu porekla radioaktivnosti koji nastaje neutronskim ozračenjem urana, koje je godinu dana pre toga zapazio italijanski fizičar Enriko Fermi sa saradnicima. Savićeva šestomesečna stipendija se na kraju protegla na skoro pet godina. Po dotadašnjim znanjima, trebalo je da budu stvoreni na Zemlji nepostojeći transuranski elementi, atomskih brojeva 93 i 94, koji bi na osnovu Mendeljejevljeve periodne tablice elemenata trebalo da budu slični renijumu odnosno osmijumu. Među poznatim stvorenim radioaktivnostima, otkrivena je dotad nepoznata, s vremenom poluraspada od 3,5 sata, nazvanu R3.5h, koja je zbog svog prodornijeg zračenja mogla da se meri, a da ostale ne smetaju. Izgledalo je da se R3.5h ponaša slično aktinijumu (atomski broj 89), ali je tokom istraživanja nađeno da ova radioaktivnost po svojim hemijskim osobinama gotovo potpuno odgovara homologu aktinijuma, elementu lantanu, koji je za 35 mesta ispod urana.

Ovaj je rezultat objavljen septembra 1938. godine. Jedne nemačke grupe koja se bavila istim problemom i koju je u Berlinu vodio Oto Han, renomirani radiohemičar je napisao pismo nobelovcu Frederiku Žoliou, Ireninom suprugu, gde ga moli da nagovori autore da demantuju ove „nemoguće i pogrešne rezultate“, jer će u suprotnom „biti prinuđen da ih opovrgne, a to bi mu bilo neprijatno“. Autori svoje rezultate nisu demantovali. U pokušaju da rezultate opovrgne, Han i njegov saradnik Štrasman morali su januara 1939. priznati da su oni ispravni i da je radioaktivnost od 3,5 sata stvarno jedan izotop lantana. Pored ovoga ustanovili su da jedna druga radioaktivnost u potpunosti pripada susednom elementu barijumu [1]. Ovo je bilo otkriće nuklearne reakcije koja je ubrzo dobila naziv fisija.

Januara 1939. Savić je pokušao da eksperimentalno proveri da li se raspadom urana pored barijuma (atomski broj 56) dobija plemeniti gas kripton (atomski broj 36). Eksperimentom je pokazao da se prilikom neutronskog ozračivanja urana, zaista oslobađa gasovit radioaktivni proizvod s vremenom poluraspada od 20 minuta.

Očekivalo se da će Irena Žolio-Kiri i Savić dobiti Nobelovu nagradu, ali je izbio Drugi svetski rat pa nekoliko godina nagrada nije dodeljivana. Nagrada za otkriće fisije dodeljena je tek 1944. godine, ali je pripala samo Otu Hanu, koji je dokazao njihovu pretpostavku da je radioaktivnost poticala od lantana.

Savić je početkom 1939. u Institutu učestvovao i u merenju neutronskog efikasnog preseka za fisiju urana, što je kasnije postala osnova za proračun lančanih reakcija u nuklearnim reaktorima i nuklearnom oružju.

Nakon početka Drugog svetskog rata, Francuzi su Savića kao stranca proterali iz zemlje i pored toga što se bio prijavio kao dobrovoljac za front. Vratio se u Beograd na Medicinski fakultet, gde je postao profesor fizičke hemije na Farmaceutskom odseku Fakulteta. Posle rata, Savić je postao jedan od prvih predlagača ideje o izgradnji Instituta za nuklearne nauke u Vinči. Bio je Direktor Instituta Vinča (tada je nosio ime Institut za nuklearne nauke "Boris Kidrič" od 1960. do 1966.

Bio je predsednik Srspke akademije nauka i umetnosti od 1971. do 1981. Bio je aktivan skoro do kraja života. Poslednji naučni rad je objavio nekoliko meseci pre smrti, u 85. godini. Umro je u Beogradu 1994.

Literatura[uredi - уреди]

Izvori[uredi - уреди]

  1. O. Hahn und F. Strassmann, Naturwissenschaften, 27, 11-15, (1939)