Partija komunističke obnove

Izvor: Wikipedia
Komunistička obnova
Rifondazione Comunista
Logo PRK-a
Sekretar Paolo Ferero
Osnovana 1991
Prethodne stranke Komunistička partija Italije
Sedište Rim
Država  Italija
Zvanične novine Liberazione
Mladi ogranak Mladi komunisti
(Giovanile Comunista)
Broj članova (2013) 32.901[1]
Ideologija Evrokomunizam,
Marksizam,
Pacifizam.
Politička pozicija Krajnja levica
Evropska stranka Partija evropske levice

Partija komunističke obnove (it. Partito della Rifondazione Comunista,PRC-PRK) poznatija kao Komunistička obnova (it. Rifondazione Comunista) ili samo "Obnova", je politička stranka italijanske levice, koja je osnovana 1991. Obnova se afirmiše kao ideološki naslednik Italijanske komunističke partije.

Sa raspadom velikih tradicionalnih stranaka, Italija počinje novu fazu tzv Druge italijanske republike.

Vrednosti komunizma su sada u krizi, naročito posle pada Berlinskog zida i zalazkom sovjetskog modela.

Zato linija Komunističke obnove otkriva, takođe, prekretnicu ka novim idealima Evrokomunizma i njegovog ideatora i lider KP Italije Enrika Berlingvera.

Fausto Bertinoti sekretar PRK-a u periodu 1994-2006.

Istorija[uredi - уреди]

Prve godine[uredi - уреди]

1991. godine "Proleterska Demokratija" pripaja se PRK-u i omogućava širenje partije kao i relevantan izborni uspjeh na opštim izborima 1992 kada PRK dobija 6,05% glasova osvajajući 35 poslanika i 20 senatora.

Izborni događaji 1990-ih[uredi - уреди]

Na izborima 1994 PRK ulazi u centro-levičarsku koaliciju "Naprednjaci", koji su se kandidovali kao moguća alternativa centro-desničarskoj koaliciji koju vodi Silvio Berluskoni.

Međutim "Naprednjaci" gube izbore i Berluskoni postaje premijer i formira novu vladu, koja će ipak zbog nepoverenja Severne lige pasti nekoliko meseci posle. Novi izbori su održani 1996.

PRK se ne priključuje novoj centro-levičarskoj koaliciji L'Ulivo i pristupa autonomno.Romano Prodi lider Ulivo-a pobeđuje izbore i postaje novi predsednik savjeta ministara.

PRK odbija podršku novoj vladi i radi toga deo poslanika će odlučiti izlazak iz Obnove i formiraće Pokret unitarnih komunista.

Godinu dana kasnije Prodijeva vlada će pasti radi toga što PRK nije dala podršku ali još jedan deo poslanika izlazi iz Obnove radi neslanja sa sekretarom Faustom Bertinotijem i formira Partiju italijanskih komunista (Partito dei Comunisti Italiani).

Povodom izbora 2001 PRK pravi novi dogovor i omogućava svojim kandidatima pristup koaliciji L'Ulivo.

Izbori 2006[uredi - уреди]

Na izborima 2006 PRK ulazi u novoosnovanu centro-levičarsku koaliciju L'Unione i osvaja 5,8% glasova u Predstavničkom domu i 41 poslanika 7,4% glasova u Senatu i 27 senatora. Fausto Bertinoti izabran je za predsednika Predstavničkog doma.

Izbori 2008[uredi - уреди]

2008 pada druga Prodijeva vlada i PRK se pridružuje socijal-komunističkoj koaliciji "Duga Levice" zajedno sa Partijom italijanskih komunista,Zelenim Italije i Demokratskom levicom uoči izbora 2008.

Međutim rezultat je katastrofalan nova koalicija osvaja jedva 3,1% i nijedno mesto u Parlamentu.

Nakon toga partija ulazi u krizu i jedan od glavnih lidera Niki Vendola će 2009 napustit PRK i formirat novu stranku pod imenom Levica Ekologija Sloboda.

Paolo Ferero (prvi desno) novi sekretar PRK-a od 2008 sa drugim liderima koalicije "Federacija levice" 2009. godine u Rimu.

Evropski izbori 2009[uredi - уреди]

Posle poraza Obnova nastavlja pakt sa Partijom italijanskih komunista i formira novu izbornu listu: "Komunistička antikapitalistička lista" ipak ne uspeva da pređe cenzus od 4% i osvaja 3,38% i nijednog evroposlanika.

Nakon evropskih izbora 18. jula 2009 PRK je ušla unutar koalicije "Federacija levice".

Izvori[uredi - уреди]

  1. Rifondazione riparte