Otadžbina (Đura Jakšić)

Otadžbina je jedna od pesama Đure Jakšića iz perioda srpskog romantizma. Prvi put je objavljena u prvom broju časopisa Otadžbina 1875. godine. Pesnik srpski kamen smatra svedokom vremena, belegom u koji su utkane mnoge herojske priče. Pominje dedove, koji su i svoje kosti ostavili samo da bi im unuci mogli kročiti na svetu zemlju. Srpska zemlja čuva svetost i neosvojivost zahvaljujući sinovima koji kao čuvari stoje i spremni su svaki trenutak prerasti u heroje. Poruka da Srbija nije mračna, slomljena, dotučena zemlja proteže se kroz stihove. Vekovima, boreći se protiv svih onih koji htedoše uništiti srpski plam, srpski narod je postajao sve jači, da bi na kraju postao nesalomljiv. Za Jakšića njegova Srbija je ideal, prkosni trag prošlosti i neizostavan trn u oku svima u budućnosti. Kamen, nepomičan, ali i kao takav simbol obrane i prkosa, simbol je Jakšićeva stvaralaštva.

U prvoj strofi pesnik otadžbinu vidi kao neprekinuto postojanje u vremenu, kao kamen koji mimikom priča, koji otkriva svoje bore, davne tragove opstojnosti. Kamen je jednak čoveku, na čijem se licu ogledaju uspomene iz burne prošlosti. Brojnim hiperbolama kamen Srbije dobiva natprirodnu snagu i vasionske dimenzije. Druga strofa nosi sa sobom transformaciju, kamen se preobražava u piramidu kostiju čuvara srpske otadžbine. I ta piramida čuva onu čvrstoću i postojanost koju ima i kamen. Aliteracija proizvodi veliku zvučnost. U trećoj strofi kamen je čvrsti bedem i neprolazni zid. On će sprečiti sve nalete dušmana koji žele kročiti na sveto tlo, zaustaviti "nogu poganu" u rušenju svega srpskog. Kroz vekove srpski je narod postao simbol otpora, prkosa svim srpskim