Opsada Rima (537—538)

Izvor: Wikipedia
Opsada Rima
Segment Gotskog rata
Datum mart 537– mart 538
Lokacija Rim, Italija
Rezultat rimska pobeda
Teritorijalne
promjene
Rim uspešno odbranjen
Zaraćene strane
Istočno Rimsko Carstvo Ostrogotsko Kraljevstvo
Komandanti i vođe
Velizar Vitiges
Snage
5.000 ljudi
5.600 pojačanja
nepoznat broj regruta
~45.000 ljudi

Opsadu Rima (537-538) su izveli Ostrogoti pod vođstvom kralja Vitigesa. Branitelje je prevodio Velizar. Opsada je započela januara 537. godine

Najbolji opis opsade ostavio nam je Velizarov sekretar i pravni savetnik Prokopije iz Cezareje (lat. Prokopius), zasigurno očevidac opsade. Prokopije iz Cezareje nam je ostavio svedočanstvo da je Vitiges na početku opsade porušio pojedina mesta na akveduktima kako bi Rim ostao bez vode, i da ta voda iz akvadukta ne bi mogla da pokreće ni mlinove koji su u gradu mleli žito. Velizar je ovaj problem zaobišao tako što je mlinove, tj. vodenice okačio između brodova, tako da ih je sada okretala voda reke Tibar. Ostrogoti su onda puštali niz vodu leševe vizantijskih vojnika, ne bi li zaglavili mlinove, ali je Velizar i ovaj problem rešio tako što je preko Tibra postavio lanac, na kome su se leševi zustavljali, tako da nisu stizali do vodeničnih točkova. U reci je bilo i te kako dovoljno vode za branioce za piće, a u blizini Tibra bilo je i bunara u dovoljnom broju. Jedini potencijalni problem Velizaru mogla je biti kanalizacija, ali pošto se i ona praznila u reku, smatralo se da Ostrogoti neće moći kroz kanalizaciju da napadnu Rim.

Vitiges je oko Rima postavio sedam svojih vojnih logora, dobro branjenih, ali je obim zidina Rima bio tako veliki da se ispostavilo da sedam logora nije dovoljno – oko grada je ostalo puno prilaza, kroz koje su branioci prolazili, dovlačeći u grad zalihe, uglavnom noću. Za napad na grad, Vitiges je bio konstruisao drvene kule visoke isto kao i zidine Rima, koje su vukli volovi; pored toga, spremio je mnoštvo merdevina za penjanje, kao i četiri „ovna“, kojim je rukovalo po 50 ljudi. Potom je naredio da se pripremi veliki broj svežnjeva pruća i trske, i da se to pobaca u jarkove i kanale sa vodom oko Rima, ne bi li ove opsadne sprave mogle da priđu zidinama.

Velizar je, u gradu Rimu za odbranu imao samo 5000 carskih vojnika i gradsku miliciju. U svakom slučaju, znatno malobrojnije snage od Ostrogota. Ali to je želeo da nadoknadi udarnom snagom svojih katapulta, koji su bacali projektile od kamena i drugog materijala. Pored toga spremio je i jedno neobično odbrambeno oružje zvano „vuk“, u obliku ogromne drvene ploče nalik na vrata nekog gigantskog ambara, ali sa šiljcima tj. „kljunovima“ sa spoljašnje strane. Ovi „vukovi“ su mirovali prislonjeni uz gradske zidine ili kapije, a kada bi se masa ostrogotske pešadije nakupila u blizini, „vuk“ bi bio puštan da jednostavno padne na neprijatelja, naravno šiljcima nadole. Protivnici bi ostali zgnječeni i isprobadani ispod teškog „vuka“.

Velizar je pojačao svoje brojno stanje i tako što je u svoje jedinice uključio i građane Rima, čime je održavao borbeni moral u gradu. Najzad, da bi imao više hrane, naredio je da svi koji „jedu a nisu od koristi“ – žene, deca i svi drugi civili neuključeni u ratni napor – izađu tj. iskradu se iz Rima i provuku se u druge gradove Italije, pre svega u Napulj.

Osamnaestog dana opsade, Vitiges je udario svim snagama, na sve kapije i sva slaba mesta na zidinama. No, evidentno mu je nedostajalo iskustvo sa opsadama. Njegove opsadne kule, ionako malobrojne, na samo jednom ili dva mesta su uspele da se dovuku do bedema. Ostatak napada se sastojao samo od pokušaja sa ovnovima, merdevinama, pokušajem potkopavanja zidina, „kornjačom“ od spojenih štitova, i strelcima koji su imali zadatak da uklone branioce sa zidina.

Prokopije iz Cezareje nam je ostavio opis nadiranja Ostrogota ka jednoj kapiji koja se zvala „Salarijanka“, a čijom odbranom je rukovodio lično Velizar: „Velizar dade znak, i cela vojska odapinjati strele poče, a onima oko sebe reče da samo volove gađaju; pa volovi (koji su vukli opsadne kule) odmah mrtvi popadaše, tako da se neprijatelj nađe u čudu šta sada da radi u tim kulama, koje više nisu mogle ni napred ni nazad. Sada postade jasno zašto Velizar u svojoj mudrosti nije hteo neprijatelja na velikoj udaljenosti zaustavljati, i zašto se (ranije) smejao gluposti varvara, koji su mislili da će njihovi volovi stići živi do zidova tvrđave“.

Vitiges je ovu nezgodu pokušao da popravi tako što je ostavio velike snage pred kapijom „Salirijankom“, sa naređenjem da se ne gine ni u kakvom uzaludnom napadu ali da se na branioce odapinju najrazličitiji projektili da bi se onemogućilo da ti isti branioci intervenišu negde drugde. Prokopije iz Cezareje kaže da je ovaj ostrogotski plan propao zbog jednog čudnovatog incidenta: „Jedan krupan i jak Got, ratnik dobar, u grudnom oklopu i sa šlemom na glavi (što znači da je bio jedan od olemskih poglavica) ne htede u redovima svojih drugova ostati, nego stade pored stabla jednog drveta, mnogo strela odapinjući na branioce na bedemu. Ali nekim slučajem se zadesi, da baš njega pogodi jedno koplje iz mašine hitnuto ... probode ga i kroz oklop i kroz telo, i još se do pola svoje dužine u drvo zabi; a on ostade da visi tako priboden za drvo, mrtav. Kada to videše Goti, veliki ih obuze strah, pa se izmakoše daleko izvan domašaja; ostadoše u bojnom redu, ali ne gledajući više one na zidinama“.

Moguće je da je Prokopije iz Cezareje malo slobodnije prikazao ovu situaciju, jer bi se Ostrogoti i bez tog incidenta povukli izvan domašaja katapulta i drugih artiljerijskih mašina, naprosto zato što im je to bilo i više no razumno. Svakako, povlačenje Ostrogota je omogućilo Velizaru da premesti snage sa kapije „Salarijanka“ i da interveniše na drugom, najslabijem mestu odbrane, koje se zvalo „Vivarijum“. Tu su Rimljani nekada držali divlje životinje. Vitigesovi ljudi su su uspeli da potkopaju ili razruše jedan deo zida, i da prodru unutra. Ali, na iznenađenje napadača „Vivarijum“ je sam po sebi bio zatvoren prostor, ograđen svojim zidovima. Ostrogoti koji su prodrli unutra, nisu mogli dalje, a Velizar je iznenada otvorio obližnju kapiju, jurnuo sa glavninom svojih snaga kroz nju i razjurio Ostrogote a pritom je i zapalio njihove opsadne sprave. Ovaj protivnapad je verovatno bio deo ukupne Velizarove strategije odbrane jer, uskoro je nešto slično uspeo i kod kapije „Salarijanka“.

Malo je nedostajalo da Vitiges ovim svojim snagama sa glavnim napadom uspe, ali, on nije uspeo ni da sruši zidine, ni da izglanjivanjem natera branioce na predaju, ni da podmiti ili obmane nekoga da mu otvori neku od kapija. Očigledno je da nije imao dovoljno iskustva u opsadnim poduhvatima, niti je imao dovoljno spraava, a ni inženjera;

Velizar je tačno znao šta mu valja raditi. Zato je Vitig pokušao da ostvari svoje ciljeve diplomatijom i opštim prekidom neprijateljstava. To je Velizaru samo dalo priliku da dovede pojačanja i dopremi hranu. U jednom trenutku, kada je vizantijska vojska bila izvan zidina, na tzv. „Neronovoj ravnici“, Vitiges je krenuo u bitku tako što je u sredinu postavio masu pešadije i strelaca, a na oba krila zbijene mase konjice. Dobio je bitku, ali su se branioci povukli u grad. Prolazili su zimski meseci tokom kojih je vizantijska konjica dobila pojačanja, pa je napadala ostrogotsku pozadinu i najzad je tokom jednog napada, pohvatala i zarobila porodice ostrogotskih ratnika – žene i decu. Najzad su se Vazntinci primakli Vitigesovoj prestonici, Raveni. Zato je Vitiges, u martu 538. godine, odustao od opsade Rima i otišao. Prokopije iz Cezareje kaže da je neprijatelj imao 30000 mrtvih, ali verovatnija cifra je oko 3000.

Izvori[uredi - уреди]

  • Kriston I. Arčer, Džon R. Feris, Holger H. Hervig i Timoti H. E. Travers, Svetska istorija ratovanja, Alexandria Press, Beograd, 2006. g.