Opsada Jeruzalema (1187)
| Opsada Jeruzalema | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
 Jeruzalemsko Kraljevstvo
|
 Ajubidi
| ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
| Balian od IbelinaŠablon:Surrender Heraklije JeruzalemskiŠablon:Surrender
|
Saladin
| ||||||
| Snage | |||||||
| nepoznato,
60 Ibelinovih vitezova, uz gradsku stražu, strijelce i civile regrutirane za obranu
|
nepoznato,
vojska koju su uglavnom činili veterani bitke kod Hatina i pojačanja iz Sirije i Egipta.
| ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| nepoznati | nepoznati | ||||||
Pad Jerusalima se desio 2. oktobra 1187. godine nakon opsade koja je trajala od 20. septembra do 2. oktobra 1187. Balian I Ibelin je predao Jerusalim Saladinu, koji je dozvolio građanima da napuste grad otkupninom. Oni koji nisu mogli da plate svoj otkup su na kraju prodati u ropstvo. Porazom u Jerusalimu je počeo kraj Kraljevine Jerusalim. Evropa je odgovorila na ovaj poraz 1189, početkom Trećeg krstaškog rata, koji su predvodili Ričard I Lavlje Srce, Filip II Avgust i Fridrih I Barbarosa.
Pozadina[uredi | uredi kod]
Dok su krstaške državice bile u opadanju, nasuprot njih je rasla snaga i moć muslimanskog sveta. Sredinom druge polovine XII veka došlo je do stvaranja jake i velike države, koja je obuhvatala Egipat, Mesopotamiju i veći deo Sirije. Na čelu ove države stajao je Jusuf Salah-ad-din, poznat i kao Saladin.
Saladin je sve svoje snage usmerio na uništenje franačkih poseda na Istoku. Iz godine u godinu je pustošio njihove posede, a to je u stvari bila samo predigra velike ofanzive.[1]
Bitka kod Hatina[uredi | uredi kod]
Do bitke kod Hatina je došlo 5. jula 1187. blizu Galilejskog jezera. Ovo je jedna od najvećih bitaka u kojoj su se sukobili krstaši i muslimani. Slabo vođeni i nesložni krstaši su zauzeli položaje u delovima gde nije bilo vode, dok je Saladinova vojska bila u mnogo boljem položaju. Žeđ je mučila krstaše.
Rano ujutru počeli su napadi na krstaše. Napadi su bili žestoki, a krstaška vojska je samo delimično uspela da se probije. Većina je ostala opkoljena. kada je konačno pao i crveni šator jerusalimskog kralja, koji je bio postavljen na najvišem vrhu i bitka se završila.[2]
Pad Jerusalima[uredi | uredi kod]
Posle pobede kod Hatina ostao je Jerusalim sasvim odsečen. Opkoljavanje Jerusalima je otpočelo je 20. septembra. Šest dana kasnije Saladin je naredio da pojačaju pritisak i pripreme se za konačan napad. Uvidevši da će teško odbarniti grad, Balijan je otišao na pregovore kod sultana. Sultan u početku nije želeo da pristane na pregovore, jer se zakleo da će grad zauzeti mačem. Arapski izvori ovako opisuju obraćanje Balijana:[3]
O sultane seti se da je u ovome gradu tušta i tma ljudi kojima samo Bog znade broja. Oklevaju nastavitit boj, jer se nadaju da ćeš im poštedeti život kao što si tolikim drugima poštedeo, zato što vole život i preziru smrt. No vidimo li da nam smrt ne gine, onda ćemo, tako mi Boga, pobiti sve žene i decu pa zapaliti sve što imamo, i nećemo vam za plen ostaviti nijednog dinara, nijedne drahme, ni jednog čoveka niti žene da ih u roblje odvedete. Potom ćemo uništiti Svetu stenu, džamiju Al aksa i mnoga druga svetilišta, pa pobiti onih pet hiljada muslimanskih zarobljenika što ih držimo, te istrebiti sve konje i marvu. Na kraju ćemo izaći napolje i boriti se protiv vas kao što se čovek za goli život bori. I niko od vas neće umreti pre nego što ubije nekoliko vaših.
Arapski izvori kažu da Saladina nisu dotakle pretnje, ali da ga je dirnuo žar sagovornika. Saladin je odlučio da svako mora da plati otkup da bi se oslobodio, deset dinara za muškarce, pet za žene i jedan za decu.[4]
U petak 2. oktobra 1189. godine Saladin je ušao u grad.[4] Za razliku od ulaska krstaša u Jerusalim, koji je bio obeležen najsvirepijim krvoprolićem, Saladin je postupio sa mnogo čovečnosti. Pokolja nije bilo a pljačka je sprečena na samom početku. Muslimanske patrole patrolirale su gradom i sprečavale su svako nasilje i prestup. Deo hrišćanskog stanovništva povukao se sa nešto imetka u oblasti koje su još držali krstaši, u Tir, Tripolis i Antiohiju. Oni koji nisu imali sredstva da se otkupe prodati su u ropstvu.[2]