Obvezno pravo
Obvezno ili obligaciono pravo je grana u opštem sistemu pozitivnog prava, i čini ga skup pravnih normi kojima se regulišu obligacioni odnosi. Ono predstavlja jedan deo građanskog prava koji je posvećen pravnom regulisanju prometa vrednosti, za razliku od drugih delova građanskog prava, koji se bave pravnim regulisanjem stečenih vrednosti. Najvećim delom norme obligacionog prava posvećene su regulisanju ekvivalentne razmene, ali one regulišu i prenos određene vrednosti bez ikakve naknade (npr. poklon).
Obligaciono pravo se od stvarnog prava razlikuje po čitavom nizu pravnih karakteristika. Po subjektima, koji su uvek određena lica, po svom relativnom karakteru, po predmetu, jer je kod stvarnog prava predmet stvar, a kod obligacionog davanje, činjenje i trpljenje, po dejstvima zastarelosti i sl.
Obligacino pravo se od naslednog, koje je takođe deo građanskog prava, razlikuje jer se nasledno pravo bavi pravnim regulisanjem imovinsko pravnih odnosa za slučaj smrti jednog lica (poslovi mortis causa) dok obligaciono pravo reguliše poslove za života lica (inter vivos).
Obligaciono pravo sa svojom osobinom da reguliše promet robe i usluga ne razdvaja se od trgovačkog (privrednog) prava. Ali zbog specifičnosti poslova koje uglavnom proizilaze iz posebnog statutsa njihovih subjekata, postoji niz pravila koja važe samo za privredno, a ne i za obligaciono pravo. Ta razlika ne utiče na potpuno razdvajanje materije u smislu posebnih zakonika, mada je u nekim pravnim sistemima i to slučaj.
Obligaciono pravo spada u red najstarijih pravnih disciplina. Kroz preuzete principe rimskog prava stvara se široka osnova na kojoj će početkom 19. veka i kasnije biti postavljene tzv. moderne kodifikacije građanskog prava. Obligaciono pravo sa svojim institutima i pravilima istovremeno je i stabilno i promenljivo.
Stabilnost se ogleda u vremenskoj postojanosti čitavog niza pravila koja dolaze još iz rimskog prava (način postanka i prestanka obligacije, izvršenja ugovora, naknada štete), dok se promenljivost vidi u činjenici mnogih principa i pravila koja starom pravu nisu bila poznata ili su bila u početnom obliku (princip konsensualizma, autonomije volje, kolektivni ugovori, osiguranje). To je dovelo danas do toga da je postignut visok stepen uopstavanja konkretnih obligacionih odnosa.
Na promene u obligacionom pravu utiču različiti faktori: ekonomski, stepen moralne i tehničke civilizacije, filosofsko i političko opredeljenje jedne sredine (npr. individualistička filosofija i liberalizam uticali su na stvaranje tzv. teorije o autonomiji volje). Uticaj ovih opštih filosofskih i političkih pogleda naročito je vidljiv kod ustanove javnog poretka – ova ustanova nema unapred datu sadržinu već se ona menja u zavisnosti od određenih vanpravnih činjenica.
Literatura[uredi | uredi kod]
- Jakov Radišić: Obligaciono pravo, Beograd 2004
- Slobodan Perović: Obligaciono pravo, Beograd 1982
