Običajno pravo

Običajno pravo je kodeks običaja koji ima karakter neformalnog prava. Antropologija i etnologija pokazuju da je običajno pravo nastalo pre pojave države i državnog prava. Prema istraživanjima i životnoj praksi snaga običajnog prava izvire iz tradicije i spremnosti zajednice da sankcioniše svako ponašanje koje odstupa od običajnih normi, kao i da podrži ona ponašanja koja su s njima u skladu. U savremenom društvu uočava se konzervativnost običajnog prava u mnogim socijalnim zajednicama.

Običaj je dugotrajno i ustaljeno ljudsko ponašanje koje prati svest o njegovom poštovanju (lat. Mores sunt tacitus consensus populi longa consuetudine inveteratus). Među pravnim piscima postoji saglasnost o konstitutivnim elementima običaja. Prvi element je psihički (unutrašnji) i nazvan je pravnom svešću ili svešću o nužnosti (opinio iuris ili opinio necessitatis). Radi se o tome da postoji neko pravilo koje se redovno poštuje i koje ima snagu pravnog pravila. Drugi konstitutivni element običajnog prava je materijalne prirode i zasniva se na samoj dugotrajnosti ponašanja (longa consuetudo). Ta praksa je spoljni izraz prvog elementa (pravne svesti) i ima istu ulogu kod običaja koju ima objavljivanje kod pisanog prava. U slučaju da nedostaje jedan od ta dva elementa, može da postoji samo jedna vrsta društvenog običaja, ali ne i običajno pravo.

Neki pravni pisci vrše podelu običaja na faktički i pravni. Faktički običaj je „obični“, društveni običaj, dok je pravni običaj onaj faktički običaj na koji se poziva zakon. Međutim ova podela je isuviše veštačka i nategnuta. Naime, ovako shvaćen faktički običaj ne bi bio relevantan za pravo, jer takvom običaju nedostaje jedan od konstitutivnih elemenata. S druge strane, ni pravni običaj nije relevantan za pravo, jer, kada unesemo sadržinu nekog običaja u zakonsku normu, on postaje deo pisanog prava i gubi svoj karakter običaja (ne postoji pravna svest, jer sada postoji institucionalizovana sankcija, za nepoštovanje norme).

Što se tiče običaja kroz istoriju, on je predstavljao jedan od najznačajnijih izvora prava (u anglosaksonskom pravu tako je i danas). Кasnije su pripadnici istorijsko-pravne škole smatrali običaj izrazom narodnog duha koji popunjava pravne praznine i dopunjuje zakone. Danas je njegov značaj dosta smanjen tendencijom da se pravo kodifikuje, odn. u potpunosti pretvori u pisano. Običaj preživljava tek kao sporadični izvor prava, sa nižom pravnom snagom od zakona i podzakonskog akta, i ne može derogirati nijedan od ova dva izvora.