Nukleozom

Izvor: Wikipedia
Nukleozom: oktamer (zeleno) obmotan molekulom DNK (crveno)
Histoni, oktamer i nukleozom

Nukleozom je kompleks DNK i histon i predstavlja strukturnu jedinicu hromatina koja se ponavlja. Prve elektronske mikrografije, dobijene 1974. god, pokazale su hromatin obrađen enzimima kao niz perli na tankoj niti. Tanka nit odgovara dvolančanoj DNK, a perle su nukleozomi prečnika 11 nm.

Sastoji od:

  • histonskog oktamera, koji formira jezgro
  • DNK, koja je namotana oko oktamera skoro 2 puta (tačnije 1,8 puta); njena dužina je oko 200 bp.

Oktamer se sastoji od 8 molekula histona, po dva molekula histona:

  • H2A,
  • H2B,
  • H3 i
  • H4.

Histon H1 je vezan za DNK na mestu gde ona ulazi i napušta nukleozom. Između nukleozoma je tzv. vezujuća(linker) DNK čija dužina najčešće iznosi oko 55 bp, mada može da varira zavisno od biološke vrste u rasponu od 8-114 bp.

Solenoidne strukture[uredi - уреди]

Obrazovanjem nukleozoma, odnosno, namotavanjem DNK oko 2 puta oko oktamera, ukupna dužina DNK se smanjuje oko 7 puta što još uvek nije dovoljno da bi se ona mogla smestiti u jedro. Dalja spiralizacija DNK predstavlja obrazovanje tzv. solenoidnih struktura. One se sastoje od gusto upakovanih nukleozoma tako da se dobijaju hromatinske niti debljine 30 nm. Kako se nukleozomi prečnika 11 nm upakuju u niti debljine 30 nm nije potpuno razjašnjeno. Procene su da je DNK obrazovanjem solenoidnih struktura kompaktnija 10-20 puta u odnosu na nukleozome.

Za obrazovanje solenoidnih struktura zaslužan je histon H1 koji se sastoji od oko 220 amino kiselina. Sastoji se od:

  • centralnog globularnog dela (tela) koji se vezuje za određeno mesto na nukleozomu (za svaki nukleozom vezan je po jedan molekul H1);
  • produžetaka koji su u kontaktu sa veznom DNK i pružaju se do narednog nukleozoma gde se vezuju za centralni deo sledećeg histona H1.

Ni ovaj nivo pakovanja nije dovoljan da se DNK smesti u jedro već je neophodno da se njena dužina prividno smanji oko 10 000 puta. To uslovljava još nekoliko nivoa savijanja tzv. superspiralizacije DNK.

Literatura[uredi - уреди]

  • Tucić, N, Matić, Gordana: O genima i ljudima, Centar za primenjenu psihologiju, Beograd, 2002.
  • Marinković, D, Tucić, N, Kekić, V: Genetika, Naučna knjiga, Beograd
  • Matić, Gordana: Osnovi molekularne biologije, Zavet, Beograd, 1997.
  • Ridli, M: Genom - autobiografija vrste u 23 poglavlja, Plato, Beograd, 2001.
  • Dumanović, J, marinković, D, Denić, M: Genetički rečnik, Beograd, 1985.
  • Kosanović, M, Diklić, V: Odabrana poglavlja iz humane genetike, Beograd, 1986.
  • Švob, T. i sradnici: Osnovi opće i humane genetike, Školska knjiga, Zagreb, 1990.

Spoljašnje veze[uredi - уреди]