Neutralizacija (hemija)

Izvor: Wikipedia
Reakcija neutralizacije između natrijum hidroksida i hlorovodonične kiseline. Indikatorski agens je bromotimolno plavo.

Neutralizacija je hemijska reakcija, u opštem slučaju, između kiseline i baze u kojoj se formiraju so i voda. Reakcija je jonskog tipa, egzotermna je i jedna od najvažnijih reakcija u neorganskoj hemiji.

Neutralizacija se uglavnom odvija u rastvoru supstanci gde su one disosovane na jone. U najopštijem slučaju reakcija se svodi na sledeće:

kiselina + baza → so + voda
H2SO4(aq) + 2NaOH(aq) → Na2SO4(aq) + 2H2O(l)

Reakcija je moguća, i do nje dolazi, zato što se kao proizvod reakcije stvara slabo disosujuća supstanca (slab elektrolit) - voda.

Drugačije prikazano, jasno je da se reakcija svodi na kombinovanje katjona vodonika i hidroksidnih anjona do vode.

2H+ + SO42- + 2Na+ + 2OH- → 2Na+ + SO42- + 2H2O

Ukoliko se skrate isti joni sa obe strane reakcije ostaje:

2H+ + 2OH- → 2H2O
ΔrH = -111,8 kJ/mol

Kao što se primećuje, reakcija je jako egzotermna.

Osim opšteg slučaja, reakcije neutralizacije se odvijaju i između sledećih kombinacija jedinjenja:

anhidrid kiseline + baza → so + voda
anhidrid baze + kiselina → so + voda

Neutralizacija ne mora biti potpuna, već i delimična, pri čemu nastaju kisele/bazne soli:[1]

H2SO4(aq) + NaOH(aq) → NaHSO4(aq) + H2O(l)
HCl(aq) + Mg(OH)2(aq) → Mg(OH)Cl(aq) + H2O(l)

Reakcija neutralizacije bitna je i u analitičkoj hemiji gde je posebno mesto našla u kiselo-baznoj titraciji koja se koristi za određivanje kvantitativnih osobina rastvora poznate kiseline/baze. U rastvor koji se ispituje dodaje se indikator kiselosti, koji u zavisnosti od pH sredine menja boju. Zatim se pristupa titrisanju do neutralizacije rastvora (utvrđuje se prema boji koja potiče od indikatora), merenju utroška titranta a rezultat se dobija jednostavnim stehiometrijskim proporcijama.

Reakcije neutralizacije odvijaju se i u organizmu. Primer su antacidi koji neutrališu želudačnu kiselinu kod osoba sa pojačanim lučenjem iste.

Reference[uredi - уреди]

  1. Lemke, T. L. (2003). Review of Organic Functional Groups: Introduction to Medicinal Organic Chemistry (4th izd.). Lippincott Williams & Wilkins. ISBN 0-7817-4381-8. 

Literatura[uredi - уреди]

  • Metcalf & Eddy. Wastewater Engineering, Treatment and Reuse. 4th ed. New York: McGraw-Hill, 2003. 526-532.
  • Rajković M. B. i saradnici (1993). Analitička hemija. Beograd: Savremena administracija. 

Vidi još[uredi - уреди]