Molekularna orbitalna teorija

Izvor: Wikipedia

U hemiji, molekularna orbitalna (MO) teorija je metod za određivanje molekularne strukture u kome elektroni nisu dodeljeni individualnim vezama između atoma, nego se smatra da se kreću pod uticajem jezgara u celom molekulu.[1] U ovoj teoriji, svaki molekul sadrži set molekulskih orbitala, pri čemu se uzima da se molekularno orbitalna talasna funkcija ψj može napisati kao jednostavna ponderisana suma n konstitutivnih atomskih orbitala χi, sledeći ovu jednačinu:[2]

 \psi_j = \sum_{i=1}^{n} c_{ij} \chi_i.

cij koeficijenti se mogu numerički odrediti supstitucijom ove jednačine u Šredingerovoj jednačini i primenom varijacionog principa. Ovaj metod se naziva aproksimacija linearne kombinacije atomskih orbitala (LCAO) i nalazi primenu u računarskoj hemiji. Jedna dodatna jedinična transformacija se može primeniti na sistem da bi se ubrzala konvergencija u pojedinim računarskim pristupima. Na molekularno orbitalnu teoriju se gledalo kao kompetitora teorije valence veze tokom tridesetih, pre nego što je postalo jasno da su dva metoda blisko srodna i da uz dopunu postaju ekvivalentni.

Vidi još[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

  1. Daintith, J. (2004). Oxford Dictionary of Chemistry. New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-860918-3. 
  2. Licker, Mark, J. (2004). McGraw-Hill Concise Encyclopedia of Chemistry. New York: McGraw-Hill. ISBN 0-07-143953-6. 

Literatura[uredi - уреди]

  • Licker, Mark, J. (2004). McGraw-Hill Concise Encyclopedia of Chemistry. New York: McGraw-Hill. ISBN 0-07-143953-6. 
  • Daintith, J. (2004). Oxford Dictionary of Chemistry. New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-860918-3. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди]