Misija Hidra
Vinston Čerčil je januara 1942. godine odobrio slanje dve misije u Jugoslaviju pod šifrovanim imenima Hidra i Hena.
Članovi misije su bili: major Terens Aterton (Terence Atherton), kapetan kraljevskog jugoslovenskog vazduhoplovstva Radoje Nedeljković i jedan Irac radio-telegrafista, narednik Patrik O'Donovan (Patrick O'Donovan). Oni su se iskrcali na crnogorsku obalu 4. februara. Prihvatili su ih partizani sa kojima su 19. marta stigli u Foču gde se nalazio Tito i Vrhovni štab.
Aterton je radio u Beogradu deset godina pre rata kao slobodni novinar, a kasnije kao odgovorni urednik lista Južnoslovenski glasnik (South Slav Herald). Bio je oženjen jednom Muslimankom iz Sarajeva. Nakon bekstva ispred Nemaca iz Jugoslavije, prijavio se kao dobrovoljac britanskoj S. O. E. (Special Operations Executive).
Ni pre, ni tokom svog boravka u Foči, misija "Hidra" nije uspela da uspostavi radio-kontakt sa bazom u Kairu, verovatno usled kvara na uređajima.
U Foči su članovi misije stupili u kontakt sa generalom kraljevske jugoslovenske vojske Ljubom Novakovićem, koji je imao ambiciju da organizuje sopstvene grupe otpora i nudio saradnju partizanima.
Trojica članova misije iznenadno su napustila Foču 15. aprila zajedno sa generalom Novakovićem bez ikakve najave. General Novaković i kapetan Nedeljković kasnije su stigli na teritoriju koju su kontrolisali Mihailovićevi odredi, a Atertonu i Donovanu izgubio se svaki trag.
16. aprila, Tito je poslao poruku Đilasu, delegatu Vrhovnog štaba pri Glavnom štabu za Crnu Goru i Boku:
Engleski gosti pripremili su nam veliko iznenađenje. Ove noći nestali su bez traga sva trojica, zajedno sa starom lopužom generalom Novakovićem i još par civilnih lica. Ja sve mislim da su oni krenuli ili prema Sandžaku ili prema Crnoj Gori, iako je ona stara generalska lopuža ostavila u svom stanu jedno pismo u kome nam preti sa nekih 5.000 bosanskih Srba. Preduzmite sve i sa vaše strane da ih zadržite ako se pojave na vašoj teritoriji.[1]
Jedanaestog maja major Zaharije Ostojić načelnik štaba Isturenog odeljenja Mihailovićeve Vrnovne komande, poslao je sledeću poruku Mihailoviću:
Juče, 10. maja, došao kapetan Nedeljković, član misije koja se iskrcala 4. februara i bila u partizanskom ropstvu do 15. aprila. Oslobodio je Ljubo Novaković, koji upućuje pokajničko pismo. Engleski major Aterton još gori od "Marka" (nadimak za Hadsona) i tražio pomoć za komuniste, ali nije dobio vezu sa Maltom. On želi da vas vidi i piše pismo. Sada je negde u Bosni. Ima od svoje Komande uputstvo da svim silama muti i podržava borbu protiv okupatora ...[2]
Mihailovićevo prvo reagovanje na ove događaje bilo je da, kao pronicljiv propagandni potez, natukne Londonu da su članove britanske grupe ubili partizani. On je ovo izjavio u jednoj poruci, datiranoj 27. maja, u trenutku kada su on i britanske vojne vlasti u Kairu imale razloga da veruju da je Aterton bio živ. Na kraju ove poruke Mihailović je obznanio da je on, zbog ovih ubistava, "objavio otvoren rat svim partizanima".
Brojni listovi i radio-stanice prihvatili su ovu vest u ovom obliku i plasirali je u javnost.
Ova kampanja dostigla je vrhunac u jednom pismu jugoslovenskog predsednika vlade u Londonu, profesora Slobodana Jovanovića, britanskom Ministarstvu inostranih poslova, s datumom od 31. jula 1942. godine, u kome se tvrdi da su, prema jednom izveštaju iz Madrida, "Atertona, brata jednog laburističkog pera, ubili partizani, koji su se dokopali njegovog novca namenjenog Mihailoviću".
Na podsticaj Bila Hadsona, šefa britanske misije u Mihailovićevom štabu, a pod pritiskom Londona, Mihailović je 20. juna naredio zvaničnu istragu o sudbini Atertonove misije, s tim da je sprovede jedan žandarmerijski oficir u njegovoj komandi, kapetan Uzelac. Kratak pregled rezultata ovog istraživanja Hadson je poslao Kairu. Prema ovoj poruci, Aterton i njegova grupa pobegli su iz Foče noću 15. aprila "u pratnji četničkog vođe Spasoja Dakića".
... Aterton i njegov radio-telegrafista O'Donovan napustili su Čelebić 22. aprila i pošli ka selu Tatarovini. Deo puta pratio ih je Dakić. Posle toga niko ih više nije video. Dakić, koji se docnije pojavio u Mihailovićevom štabu sa Atertonovim dvogledom i noseći njegove čizme, verovatno je obojicu ubio, uzevši veliku količinu zlatnih funti koje je Aterton nosio sa sobom.[3]
Usled članaka u štampi i vesti na radiju, partizanski štab bio je ubeđen da Britanci drže partizane odgovornim za Atertonovu smrt. Major Bil Dikin, šef S. O. E. misije Tipikal (Typical), koji je u Titov štab stigao 28. maja 1943, vrlo brzo bio je suočen sa ovim pitanjem.
Pri našem prvom sastanku s Titom Stjuart i ja bili smo suočeni sa ovom verzijom, koju smo mogli sa sigurnošću da negiramo.[3]
Na posleratnom suđenju generalu Mihailoviću je utvrđeno da su Atertona ubili četnici:
Krajem aprila 1942. godine Spasoje Dakić, komandant Mihailovićevog bataljona u Čelebiću, ubio je engleskog majora Terensa Atertona i njegovog radio-telegrafistu i jednog engleskog narednika.[4]
– Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima
U popularnoj kulturi[uredi | uredi kod]
Misija Hidra je prikazana u jugoslovenskoj TV-dokudrami Misija majora Atertona snimljenoj 1986. u režiji Save Mrmka i produkciji TV Sarajevo te prikazanoj na programu JRT.
Reference[uredi | uredi kod]
- ↑ Titovo pismo Đilasu, delegatu Vrhovnog štaba pri Glavnom štabu za Crnu Goru i Boku, Zbornik NOR, Tom 2, knjiga 2
- ↑ Zbornik NOR, Tom 14, knjiga 1
- ↑ 3,0 3,1 F. V. D. Dikin: Bojovna planina (Embattled Mountain)
- ↑ Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima