Milan Milovanović
| Milan Milovanović | |
| Rođenje | 14. novembar 1919. Drenovac |
|---|---|
| Smrt | 21. decembar 1996. Beograd |
| Polje | Virusologija |
| Istaknute nagrade | Sedmojulska nagrada 1959. |
Dr Milan V. Milovanović (Drenovac kod Paraćina, 14. novembar 1919. – Beograd, 21. decembar 1996.) je srpski naučnik, biolog virusolog.
Školovanje[uredi | uredi kod]
Rođen je 1919. godine, na dan Sv. Kuzmana i Damjana (sv. Vrači - lekarska slava) u selu Drenovac kod Paraćina, od oca Vojislava i majke Milosave.
Rodio se kao najstariji od petoro dece u zemljoradničkoj porodici srednjeg imovnog stanja.
Nakon završetka osnovne škole, 1930, po nagovoru učitelja i sveštenika, otac ga je odveo u najbliže mesto sa gimnazijom, Ćupriju. Smatrali su da je nadprosečne inteligencije i da je kao takav potrebno da nastavi školovanje.
Bio je odličan učenik, osvajao je u više navrata Svetosavsku nagradu. Roditelji su ga izdržavati prvih godina, ali ubrzo je davajući časove matematike uspeo da sam sebe izdržava.
Po završetku gimnazije 1938. želeo je da studira tehničke nauke, ali nije imao materijalne mogućnosti. Zato je direktor gimnazije u Ćupriji zvanično u ime gimnazije pokušao kod nekih ministarstava u Beogradu da mu obezbedi stipendiju.
Kako to nije bilo izvodljivo, preporučeno mu je da konkuriše pri Ministarstvu vojske i mornarice jer su imali stipendije za medicinske studije. Nakon konkursa i prijemnog ispita za pitomca Ministarstva vojske primljen je 1938. godine.
Studirajući medicinu najviše ga je interesovala mikrobiologija. Nakon kapitulacije 1941. godine raspoređen je kao laborant na bakteriološkom odeljenju ondašnje Glavne Vojne Bolnice u Beogradu. Krajem 1941. Centralni Higijenski Zavod organizovao je ekipe za suzbijanje pegavca na teritoriji okupirane Srbije. Sa još nekim kolegama određen je kao dezinfektor gde je radio do septembra 1944.
Od septembra 1944. stupio je u NOB gde je radio kao epidemiolog divizije sve do novembra 1945. Radio je pod rukovodstvom iskusnih epidemiologa Dr B. Živkovića i Dr M. Aranickog. Njegova 45. divizija u to vreme doživela je epidemiju tifusa.
To je i opisao na kongresu epidemiologa juna 1945. Njegov rad „Epidemija pegavca u 45. Diviziji i njeno suzbijanje upotrebom DDT“ bio je veoma zapažen iako je bio jedini student učesnik među lekarima.
Od 1945. vraća se u Beograd da završi studije (do marta 1948.). Radio je za to vreme kao student demonstrator na Mikrobiološkom institutu Medicinskog Fakulteta.
Od decembra 1947. do kraja studija marta 1948. radi kao preparator na bakteriološkom odeljenju Saveznog epidemiološkog instituta u Beogradu. Po diplomiranju radi kao lekar na bakteriološkom odeljenju ovog instituta.
Naučni rad[uredi | uredi kod]
Od 1948. do 1955. počinje i specijalizaciju iz bakteriologije. Radio je sa Dr A. Terzinom koji je boravio na Harvardu u SAD.
Godine 1950. osniva se Odeljenje za virusologiju i imunobiologiju i on postaje lekar odeljenja. Sa Dr Terzinom započinje prva virusološka ispitivanja sa respiratornim virusima.
Godine 1953. uvodi se kultura tkiva u dijagnostici virusnih oboljenja. Koristi se za izolovanje virusa i za serološke probe. Prvi put su izolovani i tipizirani sojevi poliovirusa, kao i izolovanje ECHO virusa.
Virusološko odeljenje Higijenskog Instituta NR Srbije od 1954. radio je potpunu dijagnostiku polio virusa. Dolazili su da uče kulturu tkiva i kolege iz Zagreba i Ljubljane.
Rad na poliu je cenjen od strane rukovodsva zdravstvene službe te mu je dodeljena stipendija Svetske Zdravstvene organizacije za virusologiju.
Od 1955. do 1957. radi u Laboratoriji Dr Endersa, Nobelovca sa Harvarda u Bostonu, SAD.[1] Radi na Polio virusu, izolovanju iz krvi i daje predlog da se vrši adaptacija morbili virusa na pilećem embrionu. Upoznaje i ostvaruje kontakt sa Dr Sejbinom.[2] Poznanstvo i saradnja sa njim će omogućiti da se kasnije dobije njegova živa polio vakcina u Jugoslaviji.
Na Higijenski Institut vraća se da radi 1957. godine, a 1960. pripremio je morbili vakcinu, adaptiranu na pilećem embrionu. Primenjena je u mnogim zemljama u okviru projekata Svetske Zdravstvene Organizacije.
Godine 1959. dobija Sedmojulsku nagradu Narodne Republike Srbije za naučni rad u kome dao rešenje gajenja virusa morbila u pilećem embrionu.
Godine 1961. izbija epidemija polio (dečja paraliza) virusa. On uspeva da od Dr Sejbina dobije živu polio vakcinu za vakcinaciju i suzbijanju epidemije u Kragujevcu. Od tada se i koristi kod nas.
Svetska Zdravstvena Organizacija ga 1963. angažuje za virusologa u Brazilu sa ciljem da obrazuje kadrove iz ove oblasti. Radio je na Institutu Osvaldo Kruz ("Institut Oswaldo Cruz").
Učestvovao je na Prvoj međunarodnoj konferenciji za vakcine u Vašingtonu, SAD od 07. do 11. novembra 1967.[3] gde je održavan godišnji aplikacioni kurs iz virusologije, (vrsta poslediplomskih studija) namenjen lekarima, veterinarima, biolozima, farmaceutima i biomedicinarima i imenovan je za profesora virusologije.
Učestvovo je kao konsultant u komisijama za primenu polio i morbili vakcine. U Brazilu je boravio do 1968.
Od 1968-1972. godine prelazi sa SZO u Meksiko gde radi u Državnom Institutu za Viruse ("Instituto Nacional de virologia"). Uglavnom je obavljao iste poslove osim što su i pripremani kadrovi za proizvodnju vakcine polio i morbila.
Na poziv Instituta Torlak vraća se na staro radno mesto 1972. kako bi ojačao virusologiju (Dr Borđoski je odlazio u penziju) i kako bi se reorganizovala proizvodnja morbili vakcine.
Godine 1977. god. prelazi na Infektivnu Kliniku Medicinskog fakulteta u Beogradu i osniva virusološku labortariju.
Iako zvanično odlazi u penziju 1984. godine, ostaje i dalje aktivan sa svojim radom u laboratoriji Infektivne Klinike sve do nekoliko meseci pred smrt 21. decembra 1996.
Verovatno da je njegov najveći prilog svetskoj virusologiji bila adapcija morbila u pilećem embrionu što je uslovilo proizvodnju današnje morbili vakcine koja se daje svugde u svetu.
Klasični udžbenici virusologije, epidemiologije, infektivnih bolesti i monografije o morbili ga citiraju. On je ostavio trag ne samo u srpskoj medicini već i u svetu.
Porodične prilike[uredi | uredi kod]
Sa svojom suprugom Dragicom izrodili su tri kćeri. a doživeo je dva unuka i tri unuke
Reference[uredi | uredi kod]
- ↑ Članak u časopisu LIFE 17. nov. 1961.
- ↑ https://drc.libraries.uc.edu/bitstream/handle/2374.UC/699223/ybihprse_1959-81_010.pdf?sequence=1 Prepiska sa Dr Sejbinom
- ↑ „First International Conference On Vaccines Against Viral And Rickettsial Diseases Of Man, 1967.”. Arhivirano iz originala na datum 2014-08-26. Pristupljeno 2014-09-05.