Maronitska crkva

Izvor: Wikipedia

Maronitska crkva je jedna od Istočnih katoličkih crkava. Osnivač maronske crkve je bio sveti Ma­ron Si­rij­ski koji je živeo krajem 4. i početkom 5. veka, a prvi patrijarh maronske crkve je bio Jovan Maron, koji je postavljen u kasnom 7. veku. Maroniti danas predstavljaju jednu od glavnih verskih grupa u Libanu. U Libanu postoji verska podela funkcija po kojoj je predsednik Libana uvek maronit.

Istorija[uredi - уреди]

Nakon razaranja Jerusalima 70. Antiohija je postala centar hrišćanstva. Maron je bio monah, koji je u 4. veku napustio Antiohiju i vodio je asketski život oko reke Oront. On je imao mnogo sledbenika. Kada je Maron umro njegovi učenici su izgradili manastir i stvorili jezgro maronitske crkve. Maroniti su sledili verovanja prema Četvrtom vaseljenskom saboru u Halkidonu 451. Monofiziti su poklali 350 monaha u Antiohiji, pa su maroniti pobegli u planine Libana. Nakon stradanja patrijarha iz Antiohije 602. maroniti su ostali bez vođe, a u to vreme trajao je veliki rat Vizantije i Persije. U tom haosu Maroniti su izabrali vlastitog patrijarha Jovana Marona 685. I pravoslavni i katolici su smatrali da su maroniti uzurpirali prava.

Nakon muslimanskog osvajanja Sirije maroniti su poravili odnose sa Vizantijom. Dobili su političku i vojnu pomoć. Međutim muslimanski vladari su se žestoko osvetili, da je maronitima zapretilo istrebljenje. Sklonili su se u planine Libana. Od 685. su bili izolovani od ostalog hrišćanskog sveta. Izabirali su svoje patrijarhe. Hrišćani su optuživali maronite da su prihvatili monofizitsku jeres.

Za vreme krstaških ratova krstaši su ponovo otkrili maronite u planinama blizu Tripolija. Rejmond Tuluški je nakon osvajanja Jerusalima opsedao Tripoli. Maroniti su u 12. veku pomagali krstaše i potvrdili su 1182. da pripadaju katolicizmu. Papa je s druge strane priznao nezavsnost njihova patrijarhata. Kada su muslimani ponovo pobedili krstaše usledilo je 1291. etničko čišćenje u krstaškim državama. Maroniti su skupo platili saradnju sa krstašima. Mameluci su poveli džihad i pobili su mnoge hrišćane i uništili im ljetinu i kuće.

Maroniti su nastavili održavati veze sa Rimom. U Rimu je uspostavljen maronitski koledž. Nakon poraza Mameluka Osmansko carstvo je preuzelo Liban, ali nije se mnogo brinulo o Libanu, tako da su Libanom vladali Druzi od 1585. do 1635. Za vreme Druza za Maronite je bila mnogo bolja situacija. Osmansko carstvo nije bilo više spremno da toleriše islamskog jeretičkog vođu Druza, pa su porazili Druze 1635. Usledio je ponovo period etničkog progona u kome su stradali deseci hiljada hrišćana. Francuska je 1638. zapretila intervencijom Osmanskom carstvu u slučaju daljnjih progona hrišćanskog stanovništva. Osmansko carstvo je predalo vlast lokalnim Druzima, da bi izbegli francusku intervenciju. Kada je Evropa ratovala za vreme Napoleona Osmansko carstvo je potaklo Druze i druge muslimane protiv Maronita. Oko 1860. Maroniti i Druzi su se sukobili nakon dolaska kurdskih džihadista. Sultan je iskoristio maronitsku reakciju kao izgovor za novi progom Maronita. Francuska je zapretila Porti, pa su se džihadisti povukli. Međutim sultan je nastavljao da podržava vlast Druza, pa Maroniti dižu ustanak 1866 protiv Davud paše. Maronitima je stigla u pomoć evropska flota, pa je nakon bomnardovanja i evropske invazoje paša pobegao. Za vreme francuskog mandata nad Libanom 1920. maroniti su dobili autonomiju i osigurali su svoju poziciju u nezavisnom Libanu 1943. Tokom francuske uprave bili su privilegovani. Bili su jedna od glavnih frakcija libanskog građanskog rata.

Pešita je standardna sirijska Biblija, koju koristi i maronitska crkva

Organizacija[uredi - уреди]

Na čelu maronitske crkve je maronitski patrijarh od Antiohije. Kada se izabere novi patrijarh on traži pričest od pape i na taj način održava veze sa katoličkom crkvom. Dele istu doktrinu sa katolicima, ali imaju vlastitu liturgiju i hijerarhiju. Liturgijski jezik je sirijski. Sveštenici i biskupi se mogu ženiti, međutim njihovi sveštenici u Americi se moraju držati celibata.

Stanovništvo[uredi - уреди]

Smatra se da u svetu ima oko 15 miliona maronita. U Libanu ih ima 800.000 do 900.000 i čine do 25% stanovništva. Prema libanskom dogovoru između različitih verskih grupa predsednik uvek mora biti maronit. Na Kipru maronitska zajednica govori kiparsko maronitsko arapski. Na Kipar su došli verovatno sa krstašima.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]