Ljubo Novaković
| Ljubo Novaković | ||
|---|---|---|
| Lični podaci | ||
| Datum rođenja | 1883. | |
| Datum smrti | 1943. | |
| Vojska | Jugoslovenska kraljevska vojska Jugoslovenska vojska u otadžbini Četnici Koste Pećanca | |
| Najviši čin | Brigadni general | |
| Bitke i ratovi | Balkanski ratovi Prvi svetski rat Drugi svetski rat | |
| Nagrade | Orden belog orla | |
Ljubo Novaković (1883—1943) bio je brigadni general aktivan u Jugoslovenska kraljevskoj vojci, a tokom drugog svetskog rata jedan od samostalnih četničkih vođa.
Tokom rata je pokušavao da balansira sa četnicima i partizanima i osnuje sopstveni pokret otpora. Sa Dražom Mihailovićem, od kojeg je imao viši čin, je od početka okupljanja četnika bio u rivalskom odnosu. Generala Novakovića su 1942. godine Mihailovićevi četnici uhvatili i držali u zarobljeništvu. Veruje se da su ga 1943. godine uhvatili i streljali partizani.
Drugi svetski rat[uredi | uredi kod]
Artiljerijski brigadni general Ljubo Novaković komandovao je u aprilskom ratu Komskim odredom, koji je u svom sastavu imao 48. pešadijski puk i jedan brdski artiljerijski divizion. Od 7. do 12. aprila 1941. ovaj odred je pod njegovom komandom "duboko prodro na albansku teritoriju pravcem Gusinje—dolina Šalje".[1] Nakon okupacije Jugoslavije u aprilu 1941. bio je zatočen u vojnoj bolnici u Valjevu.
Na Ravnoj gori[uredi | uredi kod]
Iz bolnice je pobegao krajem maja i do juna 1941. je stigao na Ravnu goru, sedište Jugoslovenske vojske u otadžbini pukovnika Draže Mihailovića. Prema memoarima Ratka Martinovića, general Novaković je dočekan neprijateljski od prvog dana, jer je bio viši po činu od pukovnika Mihailovića, što je značilo da ima prvenstvo komande nad nepredatim delom Jugoslovenske vojske.[2] Generala Novakovića i njegovu grupu nije primio pukovnik Mihailović, već grupa njegovih oficira na čelu sa potpukovnikom Dragoslavom Pavlovićem. General Novaković im je izložio svoj plan o tri centra ustanka, rekavši da je došao da pomogne gospodinu pukovniku u borbi. Novaković bi pristao da pukovnik Mihailović bude glavni vođa, a on bi bio starešina centra ustanka u Crnoj Gori.[2]
Mihailović i njegovi ljudi hladno su primili Novakovića; bio im je sumnjiv zbog svog višeg vojnog čina i bojali su se njegove eventualne ambicije da smijeni Mihailovića kao četničkog vođu.[3] Još neko vreme je boravio ulogoren sa grupom četnika na Ravnoj gori, dok mu nije poslat ultimatum da odmah napusti područje jer će biti silom oteran, navodno zbog pljačke seljaka (uzimanje vojne imovine), pa čak i zbog navodnog pokušaja silovanja neke devojčice.[2]
Oteran sa Ravne gore, Novaković je kasnije otišao i priključio se rivalskim četnicima Koste Pećanca. Kosta Pećanac ga je proizveo u vojvodu šumadijskog.[4] Bio je razmešten u Šumadiji pre nego što je napustio Pećančeve snage po izbijanju ustanka u Srbiji u septembru 1941. zbog njihove saradnje sa Nemcima.
Pored otvorene saradnje sa okupatorom, četnici Koste Milovanovića Pećanca su bili poznati i po nasilju koje su vršili nad albanskim stanovništvom. U tome pogledu karakteristično je pismo generala Ljuba Novakovića koje je poslao vojvodi Kosti Pećancu 12. septembra 1941, gdje se, između ostalog, kaže:
Kad pođemo na srećni put, znam šta misliš i kakve planove krojiš za naš jug, verujem da u Sandžaku, Metohiji i Kosovu neće ostati ni jednog fesa za seme.[5][6]
Sredinom septembra 1941, Novaković je posjetio Milana Aćimovića u Beogradu, rekavši mu da radi nezahvalan posao i da to narod ne odobrava, a potom se sastao sa predstavnicima komunista u Beogradu.[7]
Sa partizanima[uredi | uredi kod]
Novaković se pojavio u istočnoj Bosni. Zarobili su ga partizani u januaru 1942. i odveli u Foču koja je bila centar partizanskog pokreta u to vreme. Novaković je ponudio partizanima saradnju. Kasnije je Novaković sreo britanskog majora Terensa Atertona koji je došao u partizanski štab u okviru misije Hidra. Navodno, Novaković je imao planove da osnuje sopstveni pokret otpora. Nakon večere sa Vladimirom Velebitom uveče 15. aprila 1942. Aterton i Britanci su u tajnosti napustili Foču i poveli Novakovića sa sobom. 16. aprila, Tito je poslao poruku Đilasu, delegatu Vrhovnog štaba pri Glavnom štabu za Crnu Goru i Boku:
Engleski gosti pripremili su nam veliko iznenađenje. Ove noći nestali su bez traga sva trojica, zajedno sa starom lopužom generalom Novakovićem i još par civilnih lica. Ja sve mislim da su oni krenuli ili prema Sandžaku ili prema Crnoj Gori, iako je ona stara generalska lopuža ostavila u svom stanu jedno pismo u kome nam preti sa nekih 5.000 bosanskih Srba. Preduzmite sve i sa vaše strane da ih zadržite ako se pojave na vašoj teritoriji.[8]
Novaković i Britanci su se razdvojili 22. aprila. Ubrzo nakon toga major Aterton je ubijen. Draža Mihailović ga je kasnije optužio za Atertonovo ubistvo. Prema posleratnom Mihailovićevom iskazu "ubistvo je izvršio Ljuba Novaković, kao intelektualni ubica, a stvarni je, možda, bio [Spasoje] Dakić".[9]
U četničkom ropstvu[uredi | uredi kod]
11. maja 1942. major Zaharije Ostojić izveštava Dražu Mihailovića da je general Ljubo Nedeljković zadržan i ispitivan kao saradnik partizana:
Nedeljkovića sam zadržao i naredio da podnese detaljan izveštaj koji ću dostaviti ovih dana. Po njegovoj izjavi komunisti nemaju više od 6000 ljudi, svuda kuda je prošao narod je protivu njih pa čak i njihov saradnik Ljubo Novaković.[10]
General Novaković je neko vreme bio u četničkom zarobljeništvu. 14. decembra 1942. major Petar Baćović traži od Draže Mihailovića naređenje da ga streljaju ili sprovedu na drugo mesto:
Nezgodno je Novakovića čuvati u Kalinoviku, pošto je tamo radio za vreme komunista. Izdaj te naređenje da ga streljamo ili prevedemo na drugo mesto. Zašto Crnogorci nisu svršili sa njim?[11]
16. decembra 1942. Draža Mihailović naređuje Petru Baćoviću da zatvori generala Novakovića na sigurno mesto:
Što se tiče Novakovića zatvorite ga gde hoćete u sporazumu sa Brankom ali samo na sigurno mesto.[12]
Smrt[uredi | uredi kod]
Novaković je kasnije delovao u Crnoj Gori, pošto je Petar Baćović izvestio da se nalazio u Bjelopavlićkoj ravnici u drugoj polovini 1942. Izgleda da je tamo krajem 1943. počeo ponovno skupljati razasute ostatke četnika, ali uhvatili su ga partizani, sudili mu kao neprijatelju naroda i strijeljali ga.[3]
Reference[uredi | uredi kod]
- ↑ V. Terzić, Aprilski rat, Titograd, 1963, str. 599
- ↑ 2,0 2,1 2,2 Ratko Martinović, NA RAVNOJ GORI
- ↑ 3,0 3,1 https://www.znaci.org/00001/40_32.htm
- ↑ Borković 1979: str. 177
- ↑ Војни архив, Београд, Недићева архива, кут. 33, р. бр. 15/11; Архив Музеја жртава геноцида, дигитализована грађа, Лични фонд „Бранислав Божовић“, збирке: Немачка грађа, Косово и Метохија, нерегистрована грађа
- ↑ Nenad M. Antonijević, Ratni zločini na Kosovu i Metohiji 1941-1945. godine. Doktorska disertacija, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, 2015, str. 457-458.
- ↑ https://www.znaci.org/00001/11_5.htm
- ↑ Titovo pismo Đilasu, delegatu Vrhovnog štaba pri Glavnom štabu za Crnu Goru i Boku, Zbornik NOR, Tom 2, knjiga 2
- ↑ Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Saslušanje optuženih
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_1_84.htm
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_1_212.htm
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_1_211.htm
Literatura[uredi | uredi kod]
- Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9.
- Borković, Milan (1979). Kvinsliška uprava u Srbiji 1941-1944 (knjiga 1). Beograd.