Ladislav I Sveti

Izvor: Wikipedia
Ladislav I, slika iz Ilustrovane hronike.

Ladislav I Sveti (mađ. I. (Szent) László, slov. Svätý Ladislav I, polj. Władysław I Święty) (r. 104029. jul 1095), kralj Mađarske (1077-1095). Ladislav je bi je dan od najpoštovanijih vladara Mađarske. Pre stupanja na presto bio je savetnik svoga brata, Geze I, koji se borio protiv svog rođaka Solomona. Kada je Geza I umro, njegovi sledbenici su ga proglasili kraljem, koje je po tradiciji kao najstarijem članu kraljevske loze ta titula i pozicija pripadala. Tokom dugog perioda građanskih ratove, Ladislav je ojačao svoje pozicije i doneo je niz zakonskih propisa i uneo je red u kraljevstvo. Posle kanonizacije (27. jun 1192), Ladislav je postao uzor i model narednih mađarskih kraljeva.

Biografija[uredi - уреди]

Ladislav je bio drugi sin Bele I i Adelaide Poljske. Rođen u Poljskoj, gde je njegov otac pobegao posle neuspelog pohoda protiv Stefana I, prvog mađarskog kralja. Ladislav je dobio ime po slovenskim običajima svoje majke ali je ipak, kasnije u Mađarskoj, bio poznat pod imenom Laslo (László)

Tokom 1048. godine cela Ladislavova porodica se preselila za mađarsku. Tom prilikom je Bela I , od svog brata Andraša I koji je nasledio krunu od Petra I, dobio apenažu ("Tercia pars Regni") od jedne trećine Mađarske. Odmah posle preuzimanja dužnosti kralja, Andraš I je morao da stupi u borbu protiv Henrika III koji je bio priznat od strane Andraševog prethodnika Petra I. U ovim borbama Andraš i grof Bela su imali uspeha protiv nemačkih napada i uspeli su da očuvaju nezavisnost krune.

Ovaj savez, Andraša i Bele, je funkcionisao sve do 1053. i rođenja Solomona, od kada je kralj Andraš hteo da osigura buduću vlast svoga novorođenog sina. Po mađarskim naslednim običajima u slučaju kraljeve smrti, krunu nasleđuje najstariji član kreljevske familije a u ovom slučaju to bi bio Bela a ne kraljev sin.

Andraš I je 1057 iz ovih razloga krunisao svoga sina Solomona za kralja Mađarske i Ladislav je prisustvovao ovom činu zajedno sa ocem i braćom. Grof Bela nije bio zadovoljan ovim rešenjem pa je sa svojom porodicom otišao 1059 u Poljsku, da bi se sledeće godine vratio sa poljskim trupama. Andraš I je izgubio dve bitke protiv svog brata Bele i ubrzo i umro. Bela je posle ovoga krunisan 6. decembra 1060.. Posle smrti oca 11. septembra 1063. godine braća su ponudila da prihvate vladavine svog rođaka Solomona, koji se vratio sa nemačkom armijom da potražuje presto, ako dobiju pravo na nasledstvo vojvodstva svoga oca. Solomon je to odbio i troje braće, Geza, Ladislav i Lampert, su napustili Mađarsku. Otišli su za Poljsku i sačekali su odlazak nemačke armije, da bi uz pomoć snaga kralja Boleslava II, rođaka svoje majke, pokušali da povrate vlast.

Da bi ipak izbegli građanski rat, Solomon i trojica braće su ipak napravila sporazum 20. januara 1064. godine u Đeru. Solomonu je ostala titula kralja a braća su primila nazad očeve posede u vlasništvo i apanažu od jedne trećine Mađarske.

Grof od Tercia pars Regni[uredi - уреди]

Ladislav I.

U godinama koje su sledile, Ladislav je živeo u miru sa tadašnjim kraljem Solomonom. Kada su Pečenjezi 1068. godine ugrozili kraljevstvo i upali na teritorije Erdelja, Ladislav je sa braćom i kraljem zajedno krenuo u odbranu i pobedom u bici kod Kerleša (Chiraleş), mesta u današnjoj Rumuniji. Jedna od legendi vezanih za Ladislava potiče iz ovog perioda. Legenda glasi da je jedan od pečenjeških ratnika oteo lepu mađaricu da bi je odveo sa sobom i da ga je Ladislav progonio, sustigao i oslobodio devojku od strašnog robstva.

Negde u isto vreme Ladislav se oženio prvi put i po nekim izvorima to je bila ćerka nemačkog grofa.

Od 1071, kada je Ladislavov stariji brat, grof geza odbio da podeli plen sa kraljem Solomonom. Plen koji je bio u pitanju je ostvaren prilikom zauzimanja Beograda koji je bio u rukama Vizantije i odnosi kralja Solomona i trojice braće su se pogoršali. Sledeće godine, kada je solomon krenuo u novu kampanju na Beograd, samo ga je grof Geza sledio. Ladislav i Lampert su ostali da čuvaju svoja vojvodstva, plašeći se izdaje od strane kralja.

Tokom 1073, došlo je do otvorenih sukoba između kralja i trojice braće. Svako je tražio pomoć sa strane. Solomon je dobio pomoć od Henrik IV, dok su Ladislav, Geza i Lampert tražili pomoć od svojih poljskih i čeških rođaka. Ladislav je otišao za Moraviju gde je dobio pomoć od svog zeta, grofa Ota od Moravije. Ladislav se vratio tačno na vreme, jer je njegov brat Geza bio poražen u vreme njegovog odsustva u bici kod Kemeja 26. februara 1074. Nova odlučujuća bitka se odigrala 14. marta kod mesta Mođorod (Mogyoród) gde su braća definitivno porazili kralja Solomona, koji je morao da pobegne u zapadni deo Mađarske kraljevine. Geza je tada proglašen kraljem od strane svojih sledbenika i istovremeno novi kralj je potvrdio vlasništvo, vojvodstva, svoje braće Ladislava i Lamperta.

Tokom kraljevanja svoga brata, Ladislav je bio vojni komandant mađarske armije. U jesen 1074, je ponovo porazio snage kralja Solomona u bici kod Njitre. Tokom 1076., Ladislav je pokušao da osvoji i preuzme Požonj od Solomona, ali u tome nije uspeo.

Posle smrti svoga brata Geze, 25. aprila 1077. godine, Ladislav je proglašen za kralja, mada ne i krunisan sa Krunom Svetog Stefana, koja je i dalje bila u posedu kralja Solomona.

Borba za presto[uredi - уреди]

U vreme kada je ladislav bio krunisan vojvodstva, Mošon i Požonj, su i dalje bili pod vlašću kralja Solomona koji je i dalje imao podršku, svog zeta, nemačkog kralja Henrik IV. Upravo iz tog razloga ladislav je potražio pomoć i podršku od rivala nemačkog kralja Vojvode Rudolfa I od Švabije, koji je bio proglašen kraljem Nemačke od strane vladarevih protivnika. Da bi ozvaničio prijateljstvo oženio se sa Rudolfovom ćerkom Adelaidom.

Tokom 1079. godine Ladislav je uspeo da osvoji tvrđavu Mošon. Posle ovog uspeha Ladislav je počeo pregovore sa kraljem Solomonom, koji je posle ovoga abdicirao u korist, sada, kralja Ladislava 1081. u zamenu za poveće imanje. Kasnije Solomon je kovao zaveru protiv kralja Ladislava ali je otkriven i Ladislav je zatvorio Solomona.

Na inicijativu kralja Ladislava, Papa Grgur VII je naredio kanonizaciju prvog mađarskog kralja Stefana I i njegovog sina Emerika (Szent Imre). Na dan posvećivanja 15. avgusta 1083. godine, Solomon je pušten na slobodu i on je otišao i pridružio se Pečenjezima. Tokom 1085. Pečenjezi su ušli na teritorije istočne Mađarske ali ih je kralj Ladislav porazio i od tada se više nije postavljalo pitanje njegove vlasti.

Unutrašnja politika[uredi - уреди]

Posle smrti kralja Stefana I u državi je zavladalo bezvlašće i dolaskom na vlast kralj Ladislav je hteo da unese reda u državu. Prvo je uveo oštre zakone protiv kriminalaca a zatim je i za najmanje kršenje zakona uveo oštre kazne koje su mogle biti i smrtne, čak i kršenje religijskih zakona se drastično kažnjavalo.

Kralj Ladislav je uzeo aktivno učešće u reorganizaciji Katoličke crkve u Mađarskoj. Postavio je 1087. novu biskupiju sa sedištem u Zagrebu i premestio je sedište biskupije iz Bihara u Oradeu. Takođe je ozvaničen zakon koji je dozvoljavao ženidbu svetih lica, što je bilo u suprotnosti sa kanonskim zakonom katoličke crkve.

Vladavina[uredi - уреди]

Kolaps Nemačkog kralja u politici prema papi, ostavilo je odrešene ruke kralju Ladislavu da proširi svoje teritorije ka jugu i istočnim Karpatima, što je on i učinio. Tokom 1087., kralj Ladislav je poslao svoje izaslanike Hermanu od Salme, nemačkom kralju, koji je dobio ovo zvanje posle smrti Ladislavovog svekra Henrik IV, ali pošto je u međuvremenu saznao za smrt Solomona, nije više hteo da se meša u unutrašnju politiku Nemačkog carstva.

Posle smrti Dmitra Zvonimira 20. aprila 1089. godine, njegova udovica Jelena (Ilona), inače Ladislavova sestra, je podržala svog brata i posle smrti Stefana II Trpimirovića 1091, je pomogla da Ladislavova vojska uđe na teritorije današnje Hrvatske

Ova Ladislavova akcija je dovela do neželjene reakcije. Vizantski car Aleksije I Komnin, je nagovorio Kumane da zauzmu istočne delove Mađarskog kraljevstva. Kada je za to čuo, kralj Ladislav je krenuo sa svojom armijom u pohod protiv Kumana i porazio ih je u bici kod reke Tamiša. Posle ove pobede Ladislav je okupirao deo Srema i Beograd.

U jesen 1091., Papa Urban II je tražio da ga Ladislav prizna za duhovnog vladara nad novoosvojenim teritorijama mađutim Ladislav je to odbio ali priznao je antipapu Klementa III koji je bio priznat od strane sledbenika Svetog rimskog carstva. Tokom 1092. godine kralj Ladislav je poveo svoju vojsku protiv princa Vasilka Rostislavića, koji se udružio sa Kumanima, i porazio ga. Takođe, kralj Ladislav, je 1093. godine podržao vojvodu Zbignjeva, vanbračnog sina Vladislava I Hermana, u pobuni protiv svoga oca.

Smrt kralja[uredi - уреди]

Poslednje godine vladavine kralja Ladislava je karakterizirala politika sređivanja unutrašnje situacije i odnosa dva nećaka Kalmana i Almoša. Kako Ladislav nije imao muške potomke, nećaci, Gezini sinovi su se nadali kruni. Ladislav je davao prednost mlađem, Almošu, kome je dao i titulu kralja Hrvatske. Kalman se međutim nije slagao sa ovom odlukom i otišao je 1095 za Poljsku.

Već u poznim godinama, kralj Ladislav je odlučio da pomogne svojim sestrićima, vojvodi Svatopluku II od Bohemije i vojvodi Otu II od Moravije u kampanji protiv vojvode Bretislava II od Bohemije, kada je saznao da se Kalman vratio u Mađarsku sa Poljskim trupama da preuzme vlast. Tokom ovih događaja vremešni kralj je i umro[1].

Sahranjen je u crkvi u Šomođvaru, koja je sagrađena 1091. godine.

Ni jedan mađrski kralj nije bio ožalošćen kao kralj Ladislav, žalost je trajala tri godine i držan je za sveca i pre kanonizacije i za njega su vezane mnoge legende. Zvanično je proglašen za sveca 27. juna 1192. godine.

Sveti Ladislav se takođe smatra za sveca zaštitnika.

Ženidba i deca[uredi - уреди]

Žene:

  • 1077.: Adelaida, ćerka vojvode Rudolfa I,
  • Adelaida Savojska, druga žena

Deca:

  • Priska (r. 1080 – 13. avgust 1134), žena Jovan II,
  • Ćerka, nepoznato ime (? – ?), žena princa Jaroslava od Volhnije.

Izvori[uredi - уреди]

Izvori[uredi - уреди]

  • Kristó Gyula - Makk Ferenc: Az Árpád-ház uralkodói (IPC Könyvek, 1996)
  • Korai Magyar Történeti Lexikon (9-14. század), főszerkesztő: Kristó Gyula, szerkesztők: Engel Pál és Makk Ferenc (Akadémiai Kiadó, Budapest, 1994)
  • Magyarország Történeti Kronológiája I. – A kezdetektől 1526-ig, főszerkesztő: Benda Kálmán (Akadémiai Kiadó, Budapest, 1981)
  • Kosztolnyik, Z.J. Five Eleventh Century Hungarian Kings, 1981.