LGBT istorija u Nemačkoj

Izvor: Wikipedia

Homoseksualnost u Nemačkoj je dugo bila praćena diskriminativnim zakonima i progonom, posebno za vreme nacizma, kao i dve decenije nakon stvaranja Savezne Republike Nemačke. Tokom perioda koalicione vlade Zelenih i Socijaldemokrata (1998-2005) Nemačka je postala znatno tolerantnija zemlja po pitanju, sa većim stepenom priznavanja jednakih prava LGBT osoba.

S druge strane, uprkos tada nepovoljnim prilikama, Nemačka je bila kolevka modernog LGBT pokreta, s kraja 19. i početkom 20. veka, sa veoma razvijenom LGBT kulturom i scenom i imala je značajan uticaj na dalje formiranje savremenog LGBT pokreta u svetu. Uvid u nemačku LGBT istoriju može se steći u Schwules Museumu (Gej muzej) u Berlinu, jedinstvenoj instituciji u svetu, posvećenoj očuvanju LGBT istorije.

Kelti[uredi - уреди]

Prva poznata naselja na teritoriji današnje Nemačke bili su keltska. O njihovim običajima malo se zna, uglavnom na osnovu grčkih i rimskih spisa. Imajući na umu veličinu teritorije na kojoj su se prostirali Kelti, verovatno je da su ovi običaji bili umnogome različiti u zavisnosti od mesta.

Aristotel pominje u Politici (Knjiga 2, Poglavlje IX) da Kelti otvoreno praktikuju pederastiju.[1]

U 1. veku Diodor sa Sicilije se skandalizuje nad običajima Kelta:

Wikicitati „[…] muškarci su okrenutiji za sopstveni pol; leže naokolo na životinjskim kožama i zabavljaju se, sa po jednim ljubavnikom sa obe strane. Neobično je to da se oupšte ne obaziru na svoje dostojanstvo ili samo-poštovanje; nude se drugim muškarcima bez i najmanje oklevanja. Osim toga, na ovo se ne gleda prezrivo, niti se smatra na bilo koji način sramnim: naprotiv, ako nekog od njih odbije nekom kome se on nudio, on se uvredi.“
(Diodor sa Sicilije, citirano prema David F. Greenbegu[2])

Ono što je Diodoru bilo teško da razume je stav keltskih vojnika koji ne smatraju da je pasivna seksualna uloga skandalozna i nedostojna muškarca, u šta su verovali Rimljani. Informacije koje Diodor iznosi dobio je od Posejdonija, a potvrdili su ih i Strabon i Atenej. [3]

Germani[uredi - уреди]

Prikaz boga Odina koji jaše na svom konju, Sleipniru.
Vidi dalje: Homoseksualnost kod Vikinga.

Priče koje danas znamo o Germinima potiču iz period od 200-300 godina nakon vremena kada su se dešavale i uglavnom su zabeležene od strane hrišćanskih autora. Očigledno je da su pisane pod judeo-hrišćanskim uticajem, po kome se homoseksualnost smatra grehom, i veoma je verovatno da su ovi hrišćanski autori deformisali istoriju kako bi je usaglasili sa svojim verovanjima.[4]

Germani su osuđivali pasivnu homoseksualnu ulogu, smatrajući da se njome muškarac spušta na nivo žene, "idiota" i robova i slavili su ratničko prijateljstvo među muškarcima[5]. Homoseksualnost je bila povezivana sa konceptom níð, koji je označavao nešto loše, zlo, ljubomorno i puno mržnje, ali se, takođe, upotrebljavao i za feminiziranost, kukavičluk i slabost. [4]

Po islandskom zakonu Grágás [6] bilo je kažnjivo nazvati nekog ragan, strodinn ili sordinn, rečima kojima su se označavali pasivni i aktivni homoseksualci[7].

Norveški zakon, Gulathingslov [8] kao jedan od prekršaja definiše i dozvolu "da se bude seksualno iskorišćen od strane drugog muškarca". Zakon Bergena pominje kaznu za one koji se "bave magijom ili imaju odnose sa dugim muškarcima" (kollar regann)[9]. Slične odredbe se nalaze i u Frostathingslovu Norveške[10], u Salijskom zakoniku (Lex Salica) [11], anglosaksonskim zakonima[12] i zakonu Jutlanda[13].

S druge strane, u skandinavskim zemljama su zabeleženi slučajevi transvestizma i feminiziranih sveštenika[5]. Autor David F. Greenberg u svojoj knjizi The Construction of Homosexuality daje interpretaciju da je Odin dosegao svoje mistično znanje pijući seme. [3] Takođe, postoji mit u kome je Loki u obliku kobile imao seks sa Svaðilfarijem, nakon čega je rodio Sleipnira, čudesnog Odinovog osmonožnog konja. Ovo je bila mrlja za Lokijevu reputaciju[4].

Rimljani[uredi - уреди]

Teritorija do južne Rajna, Baden-Württemberg i Bavarska bile su 300 godina pod vlašću Rimskog carstva, kao provincije Germania Superior, Germania Inferior i Raetia. Osim toga, grad Trier je bio jedan od rezidencija Zapadnog rimskog cara i značajan administrativni centar za vreme vladavine careva Konstantina II, Valentinijana I, Gracijana, Magnusa Maksimusa i Valentinijana II. Budući tako, ove oblasti su bile pod jakim uticajem rimske kulture.

Rimljani su, pored drugih elemenata svoje kulture, doneli i seksualni moral[14]. Za rimsku seksualnost status je igrao veću ulogu nego ličnost. Muškarac je mogao da ima seks u aktivnoj seksualnoj ulozi sa robovima, evnusima ili mladićima koji su bili ili robovi ili su se prostituisali. Ipak, nijedan građanin sa dobrom reputacijom ne bi imao seksa sa drugim slobodnim građaninom. Takođe, ne bi dozvolio da bude penetriran od strane bilo koga, bez obzira na godine i status [15]. Ova razlika odnosila se striktno na aktivnu seksualnu ulogu (koji je nekada spavao sa muškarcima, a nekada sa ženama) i pasivnu ulogu, koja je viđena kao servilna i feminizirana. Ovakav moral je korišćen i u političke svrhe, protiv, na primer, Cezara, koji je spavao sa kraljem Bitinije [16][17]. Uglavnom, u Rimu je dominirala pederastija veoma slična onoj u Grčkoj.

Lezbejstvo je takođe bilo dobro poznato[14] i to bilo u safičkoj formi, u obliku emotivnih i seksualnih veza između odraslih žena i adolescentkinja ili kao tribade. Iz dva epigrama Marcijala saznajemo da su tribade (tribas) muževne žene koje učestvuju u muškim radnjama, kao što su igre loptom, trčanje, skakanje i dizanje tereta. One, takođe, jedu puno mesa i piju nerazblaženo vino. One se "venčavaju" sa odraslim ženama, za razliku od safičkih lezbejki. Takođe, Marcijal beleži da su koristile veštački falus, dildo (olisbos) u seksualnim odnosima sa svojim ženama. U smislu građenja odnosa sa ženama sličnijim sebi (po godinama, statusu…) tribade su bliske današnjem lezbejskom identitetu.

Nastupanje hrišćanstva[uredi - уреди]

Rimski moral se do IV veka već promenio, kada Amijan Marcelin oštro kritikuje pleme Taifala, barbara koje je praktikovalo pederastiju u grčkom stilu[5]. Carevi Konstantin II i Konstancije II su doneli zakon 342. godine po kome su se kažnjavali muškarci koji su imali pasivnu ulogu u seksualnim odnosima sa drugim muškarcima; kazna je moguće bila kastracija. Ovaj zakon je 390. godine proširio Teodosije I, koji je naredio da se svi muškarci koji rade u bordelima i stupaju u pasivnu seksualnu ulogu spale. Ovaj zakon je 438. godine postao još stroži kada je predviđao spaljivanje svih muškaraca koji stupaju u pasivnu seksualnu ulogu. Car Justinijan I je 533. godine doneo zakon o kastraciji i spaljivanju svih muškaraca koji imaju seks sa drugim muškarcima, bez obzira na seksualnu ulogu[18].

Tri su razloga zašto je došlo do ovakve promene. Prokopije, istoričar sa Justinijanovog dvora, smatrao je da je ovakav zakon imao političku pozadinu, jer je omogućavao Justinijanu da eliminiše svoje političke protivnike i da pridobije njihovo imanje, ali da zakon nije imao efekta na eliminisanje homoseksualnosti među ljudima[5]. Drugi razlog je možda bio bitniji i u obzir uzima širenje hrišćanstva sa njegovom paradigmom i krutim odnosom prema seksualnosti koja je opravdana, prema hrišćanskim dogmama, samo kada za cilj ima reprodukciju[18]. Colin Spencer u svojoj knjizi Homosexuality. A History. uključuje mogućnost da se u rimskom društvu javio neki oblik instinkta samo-očuvanja nakon velike epidemije (recimo, epidemija kuge – 541.) koji je stavio pritisak na reprodukciju. Ovaj fenomen može biti povezan i sa širenjem stoicizma u Carstvu[5].

Hrišćanstvo je došlo do germanskih provincija u 3. veku. Prvi biskupi nalazili su se u Triru (3. vek), Kölnu (oko 300. godine) i u Mainzu (4. vek). Do 313. godine nije postojala hrišćanska dogma koja bi određivala stav prema homoseksualnosti[5], ali je pre toga Sveti Pavle kritikovao homoseksualnost kao protivprirodnu:

Wikicitati „A tako se i muškarci, ostavivši naravno općenje sa ženom, raspališe željama svojim jedan na drugoga, i muškarci su s muškarcima činili sram, i sami su na sebi primali zasluženu plaću za svoju zabludu“

Vremenom su crkveni oci napravili dosta literalne građe u kojoj osuđuju homoseksualnost i seks uopšte, i to oštro napadajući praksu koja je bila uobičajena u tom periodu, uključujući i početke crkve[19] S druge strane, homoseksualnost je odmah bila identifikovana sa jeresom, jer ne samo da je bila paganski običaj, već je bila deo rituala gostičkih sekti ili manihejaca, prema tvrđenju Svetog Augustina. [5]

Proces hristijanizacije bio je zaustavljen invazijama Germana u 4. i 5. veku i biće nastavljen tek sa irskim misionarima u 8. veku.

Srednji vek[uredi - уреди]

Spaljivanje plemića Hohenberg i njegovog sluge zbog sodobije, ispred zidina Züricha, 1482.

S kraja 6. i početkom 7. veka pojavili su se kanoni koji su predviđali kazne za grehe. Predviđene kazne su se razlikovale u odnosu na autore, vreme i zemlju, tako da nije moguće dati jedinstveni uvid. Bez obzira na raznovrsnost, svi su osuđivali analni i oralni seks, bez obzira da li se radi o homoseksualnom ili heteroseksualnom odnosu. Tako, na primer, irski kanon osuđuje homoseksualni čin između adolescenata kaznom od dve godine epitimije, dok je za odrasle muškarce predviđena kazna od tri godine. Neki crkveni zakonici pominju i homoseksualnost kod žena i masturbaciju od strane žena, koja je smatrana posebno opasnom ako su se koristila pomoćna sredstva, mada kazne nisu bile stroge. Biskup Teodor Kenterberijski predviđa kaznu od tri meseca posta za masturbaciju[5]. Godine 965. Burchard iz Wormsa, biskup u Wormsu, objavio je Decretum, koji sadrži niz pravila za "čuvanje tela i lečenje duše". Biskup o homoseksualnosti govori na isti način kao i o heteroseksualnosti, a pitanja koja pominje su iznenađujuće detaljno obrađena, da navode autora Gotthard Feustela na zaključak da biskup veoma dobro poznaje ono o čemu piše [20]. Burchard iz Wormsa pojmove kao što su homoseksualnost, masturbacija i bestijalnost sve svrstava pod jedan pojam – sodomije.

Crkva je, takođe, ulagala puno napora da eliminiše ovaj greh u svojim redovima. Sinod u Toursu je naredio da sveštenici , odnosno monasi ne smeju da spavaju u istom krevetu da bi izbegli iskušenje. Od tada svi monasi su morali da spavaju u istoj sobi, pod nadzorom opata. Ipak, u manastirima se razvijala homoerotska književnost, koja je danas veoma dobro sačuvana. Primer homoerotike u kulturnom miljeu karolinške renesanse jesu pesme Walafrida, učitelja Karla Ćelavog i opatu manastira u Reichenauu, koje su posvećene monahu Liutgeru [20].

Relativna popustljivost koja je vladala do 9. veka promenila se dolaskom pape Grgura VII i sprovođenjem reforma crkve, u čemu mu je delom pomagao Peter Damiani svojim prethodnim radom na reformama. Peter Damiani je oko 1050. godine objavi rad Liber Gomorrhianus, o grehovima u crkvi, u kojoj je bio toliko oštar u svojim homofobičnim napadima da je čak i papa smatrao da je preterao. Damiani[21] je pisao o homoseksualnosti i masturbaciji kao o vrsti ludila koja podstiče seksualnu želju i neprirodnosti koja nije nalik na obične grehove, već je direktno u vezi sa demonima. Ovo je bio prvi slučaj povezivanja homoseksualnosti sa opsednutošću demonima, za koju je jedin lek smrt na lomači [20].

Zakoni u srednjem veku[uredi - уреди]

Relativno tolerisanje homoseksualnosti u Evropi se promenilo do 12. veka. Pod uticajem kampanja protiv katara i valdijanaca, za koje je važilo kao potvrđeno da su praktikovali homoseksualne odnose, homoseksualnost je postala identifikovana sa herezom. Ovoj uskoj vezi sa herezom pridodata je i povezanost sa demonskom opsednutošću, što potvrđuje proces progona veštica u Frankfurtu, 1336. godine. Optuženi je, verovatno pod torturom, priznao da je imao oscultum infame, a zatim da je imao seks sa demonima i ostalim vešcima. Mallleus maleficarum, priručnik za lov na veštice, izdat u Nemačkoj 1487. godine, potvrđuje, između ostalog, da je analni odnos tako strašan greh da ga se čak i demoni užasavaju [20].

Građanski zakoni su se takođe promenili, predviđajući kaznu spaljivanja na lomači za homoseksualne odnose. Još u 9. veku je Karlo Veliki doneo zakon po kome su se ljudi uhvaćeni u homoseksualnom odnosu kažnjavali odsecanjem glave. Mnogi naučnici smatraju da se ovi anti-gej zakoni nisu zaista primenjivali, ali savremeniji istoričari veruju da se ovakav utisak stiče zbog nedostatka dokumentacije, kao i zbog nedovoljnih proučavanja postojećih dokumenata[20][22]. Crompton pominje, na primer, spaljivanja švedskoj plemića, koje je 1277 naredio Rudolf I Habsburški ili spaljivanje Jan de Wettea, zanatlije, koji je spaljen 1292. u Gentu [22].

Ovi zakoni su često korišćeni i kao političko oružje, kao na primer u slučaju Filipa IV, kralja Francuske, u njegovoj borbi protiv templara. Vojvoda Wilhelm i von Jülich zatvoren je u decembru 1349. od strane svoje dece, a oslobođen tek 1351. zbog pritiska koji je došao od njegovog brata, kölnskog nadbiskupa. Drugi primer je slučaj Konrada von Muracha, plemića koji je 1466. prisiljen da prizna da je počinio greh sodomije, mada je ovo bilo samo brzo rešenje političkog problema.

Do kraja 20. veka smatralo se da su žene bile ignorisane u ovim zakonima, ali novije studije pokazuju da je srednjovekovni pravnik Cino da Pistoia interpretirao nejasan zakon Dioklecijana i Maksimilijana, Lex foedissiman kao zakon koji je kažnjavao žene koje imaju seks sa ženama.

Renesansa[uredi - уреди]

Smrt Orfeja, (1494.), Dürer - na traci na drvetu je napisano "Orfeus der erst puseran" (Orfej prvi sodomit"). Ovidije u svojim Metamorfozama kaže da su Orfeja ubile tračke menade, jer je zavodio muškarce.

Tokom 13. i 14. veka kazne su postale oštrije. Krajem 13. i početskom 14. veka kazne za homoseksualne odnose su bile od globe, preko kastracije od kazne smrti na lomači. U Augsburgu su 1409. upotrebili kavez gde su zaključali četiri monaha, koji su umrli od gladi i žeđi, dok je peti bio "pošteđen" i spaljen na lomači. Generalno, monasi su bili blaže kažnjavani ili čak, kao u slučaju vikara Johannesa Stockera iz Basela, 1475. godine koji je seksualno zlostavljao jedno od horske dece, imovina bi im bila konfiskovana, a oni bi bili proterani. Godine 1532. car Karlo V Habsburški je doneo zakonsku osnovu za kažnjavanje homoseksualnih odnosa potvrđujući u svojoj Constitutio Criminalis Carolina prakse koje su bile prethodno u upotrebi[18]. Ovaj zakon se primenjivao u Svetom Rimskom Carstvu do XVII veka. Paragraf 116 je glasio:

Wikicitati Straff der vnkeusch, so wieder die natur beschicht
Item so eyn mensch mit eymem vihe, mann mit mann, weib mit weib, vnkeusch treiben, die haben auch das leben verwürckt, vmd man soll sie der gemeymen gewomheyt mach mit dem fewer vom leben zum todt richten.“
(Constitutio Crminialis Carolina, 1532.[23][prevod 1])

Generalno se može činiti da nije bilo velikih progona homoseksualnih osoba u Nemačkoj, mada je poznato da je bilo procesa u Augsburgu, Regensburgu, Baselu i Kölnu. U Kölnu je postojao jedan neobičan slučaj kada je 1484. osnovana specijalna komisija koja je imala zadatak da ispita slučajeve "sodomije" među sveštenicima. Ipak, rezultati istrage nisu poznati [18].

Istraživanja od strane suda omogućavaju nam danas mali uvid u društveni okvir i subkulturu homoseksualne grupe tog vremena. U Kölnu, 1484. parohijski sveštenik iz crkve Svetog Martina nabraja neka mesta na Heumarktu i Leinwandsmarktu, gde se okupljaju homoseksualci, kojih, prema njegovim proračunima, imao oko 200.[24]. Za Regensburg je poznato da su se homoseksualci sastajali u gostionicama, toaletima manastira, kao i da su sklapali kontakte u crkvama. S druge strane, u Augsburgu su se sastajali ispred gradskih zidina, u trima kupatilima i okolnim lokalima gde su mogli da prenoće. Svi optuženi su pripadali srednjoj klasi, dakle niti visoka klasa, niti marginalizovana grupa lutalica, muških prostitutki i prosjaka. U Augsburškom procesu jedan je bio otac porodice. Iako homoseksualnost postoji u svim društvenim grupama, lokalne vlasti su pokušavale da uspostave veću kontrolu nad produktivnim i reproduktivnim delom stanovništva [18].

Matthias Mende, istoričar umetnosti i kurator kolekcije grafika u muzeju u Nürnbergu, koji je napisao i sarađivao u pisanju više knjiga o Düreru, potvrđuje da je veoma moguće da je Dürer, bez sumnje najveći slikar nemačke renesanse, bio biseksualan. Mende ovo zasniva na nekoliko indikacija, među kojima je najbitnija rečenica na grčkom koju je Dürerov prijatelj, Willibald Pirckheimer napisao na portretu koji mu je dao: "Mit dem erigierten Glied in den Anus des anderen." [25]

Od prosvetiteljstva do 19. veka[uredi - уреди]

Zakoni[uredi - уреди]

Tokom 18. veka evropske zemlje su počele da menjaju svoj negativan stav prema homoseksualnosti. Ideju italijanskog filozofa i političara, Cesarea Beccaria da jedino zločin sa žrtvama treba biti kažnjen, prvi put je na homoseksualce promenio Voltair[20]:

Wikicitati „La sodomie, lors qu'il n'y a point de violence, ne peut être du ressort des lois criminelles. Elle ne viole le droit d'aucun autre homme.“
(Voltair, Prix de la justice et de l'humanité[26][prevod 2])

Austrijski krivični zakonik je uveo homoseksualnost 1787. godine kao "politički zločin", koji je kažnjavan bičevanjem, zatvorom ili prinudnim radom, u zavisnosti od javnog skandala koji je slučaj izazvao, ali kazna više nije bila smrt. Prusija je uradila slično 1794. godine, uvodeći član 143. koji zamenjuje smrtnu kaznu prinudnim radom i kaznom zatvora od 6 meseci do 4 godine i gubitkom građanskih prava za to vreme[27].

Francuska je uvela Napoleonov kodeks 1804. godine, koji homoseksualnost nije definisao kao krivično delo. Bavarska je bila prva zemlja koja je pošla za francuskim primerom i dekriminalizovala je homoseksualnost 1813. Usledili su Württemberg, 1838. godine i Braunschweig i Hannover, 1840. godine. U državama kao što su Saksonija, Oldenburg i Thüringen homoseksualnost je bila kažnjavana jednom godinom zatvora. U Badenu sudovi su prihvatali samo slučajeve, koji su predstavljali javni skandal[20].

Kultura prosvetiteljstva i romantizma[uredi - уреди]

Misao prosvetiteljstva je bila mehanicistička i pretpostavljala je prirodne zakone u svim životnim procesima. Jedan od njih bio je instinkt za održanjem vrste, koji je, kako kod ljudi, tako i kod životinja, bio prepoznat u privlačnosti ka suprotnom polu. U slučaju homoseksualnosti to je značilo da muškarac koji ima seks sa drugim muškarcem, slično kao pri masturbiranju, zamišlja ženu i analogno tome žena u seksu sa ženom zamišlja muškarca. Na taj način homoseksualnost i masturbacija počinju da se povezuju. Osim toga, kako su pisali Immanuel Kant u Die Metaphysik der Sitten (Metafizika morala) i pravnik Johann Jakob Cella, ni homoseksualnost niti masturbacija ne predstavljaju reproduktivni oblik seksualnosti.

Jedna od najznačajnijih osoba za kulturu 18. veka bio je Johann Joachim Winkelmann, koji se smatra začetnikom naučnog bavljenja arheologijom i istorijom umetnosti. Njegova homoseksualnost je dobro poznata iz njegove bogate prepiske koja se sastoji od preko hiljadu sačuvanih pisama. Casanova je tvrdio da je uhvatio Winkelmanna u seksualnom činu, a sam Winkelmann je navodno izjavio da ga žene nikada nisu privlačile[28].

Nakon liberalizacije zakona prvom polovinom 19. veka, tada sedamdesetogodšnji Goethe objavljuje svoje homoerotične pesme u zbirci West-östlicher Diwan. Premda je Goethe tvrdio da je ljubav između Sakia i Hatema platonska, pesme su dobile otvorenu kritiku[20]. Goetheov prijatelj i jedan od najznačajnijih naučnika 19. veka, Alexander von Humboldt bio je homoseksualac[29]. Istoričari su pokušavali da sakriju Humboldtovu homoseksualnost ili da je maskiraju u prijateljstvo, međutim, Magnus Hirschfeld je 1914. godine objavio priče ljudi koji su lično poznavali ovog naučnika i koji su se sećali njegovog učešća u tadašnjoj "gej sceni" Berlina[30].

Homoseksualni vladari[uredi - уреди]

Friedrich II Veliki[uredi - уреди]

Friedrich II Veliki (1712-1786), kralj Prusije je, sudeći po mnogim istoričarima bio homoseksualac. Imao je teško detinjstvo, jer je njegov otac, Friedrich Wilhelm I bio strog i oštar čovek, koji je smatrao da se prinčevo obrazovanje mora temeljiti na disciplini i vojnoj veštini. Friedrich je, s druge strane, voleo filozofiju, književnost i umetnost. Istovremeno je učio da govori na nemačkom i francuskom. Razlike između njega i oca su postale toliko velike da je Friedrich planirao bekstvo u Englesku. Trebalo je da pobegne sa svojim prijateljem, Hans Haermann von Kette, za koga se na dvoru pričalo da mu je ljubavnik[31]. Međutim, obojica su uhvaćeni u Küstrinu, gde je von Kette ubijen 6. avgusta, 1730. godine na oči princa, koji se onesvestio i patio od halucinacija naredna dva dana.

Princu je bilo dozvoljeno da se vrati u Berlin tek nakon dve godine. Kralj je organizovao venčanje između Friedricha i Elisabeth Christine von Braunschweig-Bevern. Princ je pisao svojoj sestri da među njima ne može biti ljubavi niti prijateljstva i razmišljao je o samoubistvu, ali je brak konačno sklopljen 12. juna, 1733. godine. Njih dvoje nisu imali dece, a čim je njegov otac umro, odnosno odmah po krunisanju, Friedrich je preselio Elisabeth Christine u Schönhausen Palace, zabranio joj dolazak u njegov dvorac u Potsdamu i formalno je posećivao jednom godišnje[32].

Friedrich je puno vremena provodio u Sanssouciu, dvorcu koji je izgradio u Potsdamu. Dvorac je sadržao i Hram prijateljstva koji je bio ukrašen homoerotskim scenama iz grčke antike, među kojima su i portreti Oresta i Pilada. Među njegovim bliskim prijateljima bio je i filozof Voltaire, sa kojim se kralj dopisivao skoro 50 godina. Voltaire je neko vreme proveo u dvoru kralja Friedricha, ali nakon svađe vratio se u Francusku i bio mu je zabranjen povratak u Prusiju. Po povratku u Pariz, Voltair je anonimno objavio knjigu Vie Privee du Roi de Prusse (Privatni život kralja Prusije) u kojoj je tvrdio da je Friedrich homoseksualac. Sam kralj nikada nije dao komentar o ovoj knjizi, a prepiska sa Voltaireom je ubrzo nastavljena[33].

Karl I von Württemberg[uredi - уреди]

Karl I von Württemberg kao krunski princ, 1852.

Karl I von Württemberg (1823-1891) je bio poznat po skandalu koji je imao sa svojim ljubavnikom Charlesom Woodcockom, Amerikancem koga je postavio za svog komornika, a kasnije ga proizveo u barona. Uticaj Woodcocka na kralj je bio toliko veliki da je kraljica Olga išla preko Woodcocka ukoliko bi želela nešto da izdejstvuje kod kralja. Njih dvojica su se često pojavljivali zajedno u javnosti, što je išlo čak dotle da su bili isto obučeni. Kada je priča o uticaju Woodcocka na kralja došla do kancelara Bismarcka, bilo je razmišljanja o tome da se kralj iz Berlina proglasi nesposobnim da vlada Württembergom. Pažnja medija i pritisak javnosti je bio toliko veliki da je kralj morao da se odvoji od svog ljubavnika, koji se odselio iz Nemačke, i da mu oduzme zvanične funkcije. Nekoliko godina kasnije, kralj je imao ponovo ljubavnu vezu sa tehničkim direktorom kraljevskog pozorišta, Wilhelmom Georgeom.

Kralj Karl I i kraljica Olga nisu imali dece, a na prestolu Württemberga ga je nasledio rođak, sin njegove sestre, Wilhelm II von Württemberg.

Ludwig II von Wittelsbach[uredi - уреди]

Kralj Ludwig II von Wittelsbach (1845-1886), kralj Bavarske, stupio je na presto sa 18 godina i kao inteligentan i dobro odgojen kralj pokazao je odlično umeće u vođenju države u prvim mesecima, da bi zatim postao toliko ekscentričan da je proglašen ludim. Kralj se nikada nije ženio, a iz sačuvanih izvoda iz njegovog izgubljenog njegovog dnevnika, kao i iz sačuvane prepiske, saznaje se da je bio homoseksualac, koji se kao katolik, borio sa svojom seksualnom orijentacijom.

Među njegovim ljubavnicima bili su princ Paul Maximilian Lamoral of Thurn and Taxis, mađarski pozorišni glumac Josef Kainz, dvorjanin Alfrons Weber i upravnik štale Richard Hornig, sa kojim je bio u najdužoj vezi od skoro 20 godina.

Ludwig je svrgnu sa prestola, a zatim je pronađen mrtav, zajedno sa doktorom koji mu je bio u pratnju, u jezeru pored zamka gde je bio zatvoren. Zvanični izveštaj je glasio da je kralj izvršio samoubistvo, ali teorija o samoubistvu ne objašnjava smrt doktora Guddena. Takođe, zvanični izveštaj sa autopsije ukazuje na to da u njegovim plućima nije nađena voda, što upućuje na to da je bio ubijen.

Pioniri LGBT pokreta[uredi - уреди]

Heinrich Hössli (1784-1864) može se smatrati prvim aktivistom za prava LGBT osoba. Godine 1836. objavio je prvi deo svoje knjige Eros. Die Männerliebe der Griechen, a drugi deo je izašao 1838. U prvom delu govori o odnosu društva koji postoji prema grčkoj ljubavi i poredi ga sa progonom jeretika i lovom na veštice iz prethodnih vekova. Takođe, iznosi tvrdnju da na osnovu spoljnjeg izgleda (na primer, manirizma) nije moguće zaključiti o nečijom seksualnoj orijentaciji. Drugi tom je podeljen na dva dela: prvi je antologija muške ljubavi, sa radovima uglavnom iz Grčke, Rima i Persije, a u drugom pokušava da obori devet predrasuda koje u to vreme vladaju o homoseksualcima. Uticaj Hösslija nije bio veliki[34]

Karl Heinrich Ulrichs, prvi gej aktivista.

Prvi gej aktivista, koji se često pominje kao preteča savremenog LGBT pokreta bio je Karl Heinrich Ulrichs (1825-1895), pravnik iz Hannovera. U periodu između 1864 i 1865 Ulrichs, pod pseudonimom Numa Numantius, je objavio pet pamfleta pod zajedničkim nazivom Forschungen über das Räthsel der mannmännlichen Liebe [35] (Ispitivanja zagonetke o muško-muškoj ljubavi) u kojima brani teoriju trećeg pola, anima muliebris virili corpore inclusa, o ženskom duhu u muškom telu, kao o biološkom uzroku homoseksualnosti. Ulrichsova pisanja su bila prvi pokušaji teoretisanja na temu homoseksualnosti i podstakla su ovu temu u medicinskim krugovima. Godine 1867. Ulrichs otvoreno zagovara ukidanje paragrafa 175 i postaje prvi otvoreno deklarisani homoseksualac. Ulrichs je, takođe, dao svoju klasifikaciju i nomenklaturu seksualnih orijentacija (u to vreme reč "homoseksualnost" još nije postojala), nazivajući homoseksualce Urning, prema boginji Afroditi Uraniji, a heteroseksualce Dioning, prema Afroditi Dionei (ovu razliku pravi Platon u Gozbi [36]. Ovi termini, međutim, nisu zaživeli i bili su potisnuti terminom homoseksualnost, koji je skovao Karl Maria Kertbeny u jedom od pisama Ulrichsu. Karl Maria Kertbeny (1824-1882), rođen kao Karl Maria Benkert, bio je mađarski novinar i prevodilac u Austro-Ugarskoj. Od ranih dana je bio zainteresovan za temu homoseksualnosti, tvrdeći da je to zbog toga što se njegov prijatelj, koji je bio homoseksualac, ubio. Za sebe je tvrdio da nije homoseksualac. U Berlinu je upoznao Ulrichsa i premda među njima nije bilo puno prijateljstva, vodili su veoma intenzivnu prepisku. Kertbeny se i sam zalagao za ukidanje članova 143 i 175 Krivičnog zakonika [37], ali kada je Ulrichs otvoreno nastupio u svojoj kampanji, povukao se iz daljeg angažovanja. Ako je Kertbeny bio homoseksualac, nije bio spreman da o tome progovori javno.

"Doba homoseksualnosti"[uredi - уреди]

Kolonizacija medicine[uredi - уреди]

Tokom 19. veka desio se prelaz iz "sodomita" u "homoseksualce". Posredstvom psihologiji, homoseksualac je prestao da bude grešnik pred Bogom koji treba da godi na lomači i postao je "pacijent", "degenerik", "invert", koji stoji odmah pored kriminalca i čeka na medicinski tretman. Krajem 19. veka teorija o homoseksualnosti kao devijaciji bila je veoma zastupljena zahvaljujući radovima kao što su Psychopathia sexualis (1886) Richarda von Krafft-Ebinga, Die konträre Sexualempfindung (1891; Suprotno seksualno osećanje), Alberta Molla, Geschlecht und Charaker (1903; Pol i karakter), Otta Weinigera, Entartung (1895; Degeneracija), Maxa Nordaua, učenika Cesare Lambrososa. Takođe, krajem 19. veka pojavila se teza da je homoseksualnost "perverzija", šireći i ideju da je kao urođenu ne treba kažnjavati. Mnogi lekari su u muškoj homoseksualnosti videli ženske obrise, ali čovek koji je popularizovao ideju o trećem polu bio je Magnus Hirschfeld, koji je smatrao da između idealno muževnog muškarca (heteroseksualca) i idealno ženstvene žene (heteroseksualke) postoji među-stupanj – homoseksualna osoba [18]. Freud je odbacio prethodne teorije i tvrdio je da homoseksualnost dolazi od traume u detinjstvu ili zbog "kastracionog kompleksa" i da je povezana sa nepotpunim razvojem psihe[18] i nadalje, smatrao je da se može "izlečiti" [38].

Između 1919. i 1922. urađen je niz pokušaja da se promeni seksualna orijentacija kod homoseksualnih osoba, kao na primer, hirurškom zamenom testisa homoseksualca testisima heteroseksualca. Ova teorija koja je u centar seksualne orijentacije postavila hormone, činila se plauzibilna i Hirschfeldu, koji je i sam preporučio par operacija svojim pacijentima. Operacije posle 1922. nisu više rađene, kada je postalo jasno da ne daju željene efekte[39].

Za razliku od muške homoseksualnosti, lezbejstvo je privlačilo malo pažnje lekara. Generalno, govorilo se o dva tipa lezbejki: "autentičnim", koje su muževne, i "pseudohomoseksualnim" koje su lezbejke jer su zavedene ili nisu uspele da privuku muškarca. Postojanje lezbejki nije potpuno negirano, jer, prema tadašnjem stavu, žena ne može da doživi seksualno zadovoljstvo bez muškarčevog semena, a bez toga bi ona ubrzo postala histerična i bila bi oterana u nepovratno lezbejsko ludilo[18].

Zakon: paragaf 175[uredi - уреди]

Glavni članak: Paragraf 175
Optuženi i osuđeni prema §175 (1902-1932)
Tamnoplavo: optuženi za homoseksualnost
Svetloplavo: optuženi za zoofiliju
Crveno: osuđeni
Las dos bandas más claras representan la I Guerra Mundial y el caso Haarmann.
Weimarska republika
(1919–1932)
Godina Optuženi Osuđeni
  za
homoseks.
za
zoofiliju
 
1919 110 10 89
1920 237 39 197
1921 485 86 425
1922 588 7 499
1923 503 31 445
1924 850 12 696
1925 1225 111 1107
1926 1126 135 1040
1927 911 118 848
1928 731 202 804
1929 786 223 837
1930 723 221 804
1931 618 139 665
1932 721 204 801
Nemačko carstvo
(1902–1918)
Godina Optuženi Osuđeni
  za
homoseks.
za
zoofiliju
 
1902 364 393 613
1903 332 389 600
1904 348 376 570
1905 379 381 605
1906 351 382 623
1907 404 367 612
1908 282 399 658
1909 510 331 677
1910 560 331 732
1911 526 342 708
1912 603 322 761
1913 512 341 698
1914 490 263 631
1915 233 120 294
1916 278 120 318
1917 131 70 166
1918 157 3 118

Nakon stvaranja Nemačkog Carstva (1871) Krivični zakonik Prusije, koji je kažnjavao homoseksualne odnose, počinje da važi na celoj teritoriji carstva, uključujući i Bavarsku, gde je homoseksualnost prestala da bude krivično delo 57 godina pre toga[40][41]. Član krivičnog zakona koji se odnosio na homoseksualnost zvao se paragraf 175 i glasio je:

Wikicitati „Die widernatürliche Unzucht, welche zwischen Personen männlichen Geschlechts oder von Menschen mit Thieren begangen wird ist mit Gefängniß zu bestrafen; auch kann auf Verlust der bürgerlichen Ehrenrechte erkannt werden.“
(RGBI 1875, str. 127[prevod 3])

Godine 1913. objavljeno je objašnjenje 'protivprirodnog bluda' (widernatürliche Unzucht, koji je definisan kao dem natürlichen Beischlaf ähnlichen Vorgang ('radnje slične prirodnom seksualnom činu') [42], a problem jasnog određivanja 'radnji sličnih prirodnom seksualnom činu' bio je prebačen u ruke sudija [20]. Februara, 1900. uveden je i tzv. Lex Heinze, koji je u članu 184 zabranjivao štampanje knjiga, slika i drugih materijala koji su 'opsceni' ( unzüchtig – kao referenca na paragraf 175) i za takve radnje je predviđao kaznu od jedne godine zatvora i globu od 1000 maraka [43]. Godine 1909. diskutovalo se da se zakon, koji je važio samo za muškarce, proširi i na žene, ali se to nikada nije dogodilo, zbog izbijanja Prvoj svetskog rata i pada Carstva[44].

Uprkos opoziciji koja se stvorila još za vreme carstva, sastavljene uglavnom od stranaka levice, zakon nije promenjen ni u vreme Weimarske republike.

Progon nije bio jednakog intenziteta na celoj teritoriji Nemačke: Dresden i München su bili veoma represivni, dok su u Berlinu i Hamburgu postojali usmeni dogovori između policije i homoseksualnih organizacija koji su omogućavali liberslniju klimu. Osim ova dva grada, Weimarska republika je bila relativno represivna i nije zasluživala epitet liberalne zemlje, koji joj je kasnije pripisivan. U cilju sprovođenja zakona iz člana 175, policija je imala specijalne grupe koje su formirale svoje arhive sa imenima i adresama homoseksualaca, tzv. Rosa Liste. Policija je uglavnom hvatala one koji su išli u javna kupatila, gde bi imali seks [18]. Godine 1923/24. policija je znatno pojačala aktivnost progona homoseksualaca na osnovu člana 175. Ovo je bilo povezano sa publicitetom koji je dobio Fritz Haarmann, masovni ubica iz Hannovera, koji je, prema sopstvenim priznanjima ubio oko 30 mladih muškaraca, ujedajući ih za vrat tokom seksualnog odnosa[45].

Centralno-desničarski režim je planirao 1925. godine da poveća kazne u vezi sa prekršajem po članu 175. U programu za reformu zakona vlada je pored člana 296 (koji je odgovarao dotadašnjem 175) planirala uvođenje člana 297, kojim bi se kažnjavali tzv. kvalifikovani slučajevi („qualifizierte Fälle“): homoseksualna prostitucija, istopolni seks sa muškarcima ispod 21 godine, kao i zloupotreba službenog položaja. Ovi slučajevi smatrali bi se težim i, prema tome, bili bi zločini (Verbrechen), a ne prekršaji (Vergehen). Za ove nove slučajeve nije samo istopolni odnos bio relevantan, već i druge forme seksualnog odnosa, kao na primer, uzajamna masturbacija.

Kada se o ovom predlogu za nove članove zakona diskutovalo na pravnom savetu Reichstaga, partije KPD, SPD i DDP su uspele da prikupe većinu od 15:13 glasova protiv člana 296. Ovo je ujedno značilo legalizaciju dobrovoljnih seksualnih odnosa između odraslih muškaraca. U isto vreme, sa velikom većinom – od samo 3 KPD glasa protiv – izglasano je uvođenje člana 297 (tzv. kvalifikovani slučajevi). Ovaj delimičan uspeh, koji je WhK okarakterisao kao „jedan korak napred, dva unazad“ bio je poništen kada je Među-parlamentarni savet za pravno izjednačavanje kaznenog zakona između Austrije i Nemačke doneo odluku (sa 23:21 glasa „za“) marta 1930. godine da se član 296 ponovo nađe u paketu zakonskih reformi. Do njegovog izglasavanja, međutim, nije došlo, jer je za vreme Präsidialkabinett-a ranih 1930-ih godina parlamentarni proces donošenja zakona u velikoj meri bio stopiran.

Skandali[uredi - уреди]

Širenje masovnih medija i pojava žute štampe, zajedno sa represivnim zakonima, bili su uslov za pojavu skandala. Prvi veliki skandali povezani sa homoseksualnošću desili su se u Engleskoj. U jednom, poznatom kao "Cleveland Street scandal", bio je umešan i princ Albert Victor, sin Edwarda VII, koji je u to vreme bio Princ od Velsa. Drugi poznati skandal je onaj vezan za Oscara Wildea, o čijem suđenju se govorilo u čitavoj Evropi [18]. Slučaj koji je imao puno odjeka, posebno u germanofonim zemljama bio je povezan sa Alfredom Redlom, šefom austro-ugarske kontra-obaveštajne službe i jednim od vodećih špijuna pre Prvog svetskog rata. Međutim, kao dvostruki špijun, on je radio i za Ruse. Zahvaljujući medijima, nakon njegovog hvatanja, proširena je priča o homoseksualcima koji predstavljaju rizik, pa čak i opasnost, ukoliko rade u vladinim i vojnim institucijama[46].

Prvi skandal u Nemačkoj bio je povezan sa Friedrichom Alfredom Kruppom, vlasnikom kompanije Krupp, koji je 1902. bio optužen u štampi da orgija sa maloletnim dečacima na Capriju. Krupp je umro 1902. godine u neobjašnjenim okolnostima, sa sumnjom da se radilo o samoubistvu.

Karikatura koja je izazvala Harden-Eulenburg skandal.

Bez sumnje najznačajniji skandal, koji je potresao nemačku političku scenu i imao kasnije duboke posledice poznat je kao Harden-Eulenburg afera [18]. Maximilian Harden, publicista, outovao je princa Philippa zu Eulenburga: Harden je za časiopis Zukunft 27. aprila, 1907. napisao da se prethodno objavljena karikatura odnosi na princa Philippa i Kuna von Moltkea. Značaj ovoga ležala je u tome što su obojica pripadala tzv. Liebenberškom krugu, krugu prijatelja i saradnika bliskih caru Wilhelmu II. Osim njih dvojice u skandal su uvučeni bili i Georg von Hülsen, von Stückradt, ađutant prestolonaslednika i kancelar Bernhard von Bülow. Car se odmah udaljio od ove grupe. Usledila su suđenja, kojih je bilo ukupno šest. Iako nikome iz Liebenberškog nije osuđen, Harden je postigao svoj cilj da ih prikaže kao nedovoljno snažne u vođenju nemačke međunarodne politike[47]. Bilo je nekoliko posledica. Širom Evrope pravile su se šale i karikature na račun Nemačke i cara, a homoseksualnost je počela da se smatra nemačkom osobinom i nepatriotskom[18]. Osim jačanja homofobije, ovi procesi su širili i antisemitizam jer su Harden i Hirschfeld, koji su bili takođe u centru pažnje, bili Jevreji [48][49]. Jedna od posledica je bila i udaljavanje cara Wilhelma II od svojih umerenih savetnika i približavanje agresivnijim i "muževnijim". Neki autori smatraju da je ovo moglo imati veze i sa izbijanjem Prvog svetskog rata [50].

Harden-Eulenburg afera bila je samo najekstremniji slučaj ucena kakve su bile proširene po celoj Nemačkoj, zahvaljujući paragrafu 175 i strahu od javnog skandala. Ucenjivači su bili organizovani u nalaženju svojih žrtava. Ulrichs izveštava o jednom bogatom homoseksualcu koji je morao da plati 242.000 maraka svojim ucenjivačima, kojih je bilo ukupno 24. Hirschfeld navodi jednu porodicu koja je morala da plaća ucenjivačima čak 35 godina nakon smrti člana porodice koji je bio homoseksualac. Mnoge žrtve, očajne zbog ucena, tražile su spas u samoubistvu. U istraživanju sprovedenom 1914. godine sa 10.000 homoseksualaca došlo se do podatka da je 51% razmišljao o samoubistvu zbog straha od suđenja, 25% je već pokušalo samoubistvo, dok je 14% pokušalo samoubistvo pred ucenama. Procenat samoubistava bio je 6%[20].

Prvi pokret homoseksualaca[uredi - уреди]

Stavovi prema homoseksualnosti su se promenili u evropskim zemljama u periodu između 1870. i 1940. godine, što je omogućilo stvaranje prvog pokreta homoseksualaca, preteče današnjeg LGBT pokreta.

Sa paragrafom 175 u zakonu i suđenjima Oscaru Wildeu na umu, 15. maja, 1897. Magnus Hirschfeld, Max Spohr, pravnik Eduard Oberg i pisac Max von Bülow osnovali su u Berlinu Naučno-humanitarni komitet (Wissenschalftlich-humanitäre Komitte - WhK), prvu organizaciju za prava homoseksualnih osoba u svetu. Moto organizacije bio je Durch Wissenschaft zur Gerechtigkeit – Naukom do pravde, a cilj organizacije bio je ukidanje paragrafa 175. Putem informisanja javnosti o homoseksualnosti trebalo je da stvore pozitivnu socijalnu klimu za izmenu zakona i prihvatanje homoseksualnih osoba. Hirschfeld je 1897. organizovao prvo slanje peticije za izmenu zakona i ukidanje paragrafa 175. Ovu peticiju su, između ostalih, potpisali i August Babel, snivač SPD-a, psihijatar Richard von Krafft-Ebing, pisac Gerhard Hauptmann i slikar Max Liebermann. Drugo slanje peticije organizovano je 1900, treće 1903. i četvrto 1904. godine. godine 1922 peticija je ponovo potpisivana i tada je prikupljeno preko 6.000 potpisa. Među potpisnicima peticije za legalizaciju homoseksualnosti našao se veliki broj uglednih i poznatih ličnosti, među kojima su bili i Rudolf Hilferding, Hermann Hesse, Albert Einstein, Käthe Kollwitz, Heinrich Mann, Thomas Mann, Carl Maria Weber, Stefan Zweig, Grete Meisel-Hess, Rainer Maria Rilke, Lou Andreas-Salomé, Gerhart Hauptmann i Arthur Schnitzler [51]. Godine 1926. peticija je poslednji put poslata u parlament. Pored centra u Berlinu, prva lokalna predstavništva su se pojavila 1902. godine u Frankfurtu, Münchenu, Düsseldorfu i Leipzigu[39].

Godine 1903. Adolf Brand je osnovao drugu organizaciju, Gemeinschaft der Eigenen od pretplatnika na svoj magazin Der Eigene. Gemeinschaft der Eigenen se razlikovala od Hirschfelda po tome što je insistirala na muževnosti muškaraca, kao i na pedagoškom erosu i platonskoj ljubavi. Brand je napadao Hirschfelda i WhK publikujući karikature feminiziranih muškaraca i objavljujući članke protiv WhK-a. Udruženje je nekoliko godina primenjivalo strategiju outovanja [39].

Između 1907. i 1909. WhK se našao u krizi zbog Harden-Eulenburg afere i Hirschfeldovog učešća u suđenjima. Za vreme Prvog svetskog rata WhK nije bio aktivan. Posle rata, 1919. godine Magnus Hirschfeld organizuje Institut za seksualnu nauku (Institut für Sexualwissenschaft), prvi institut za proučavanje seksualnosti, u okviru kojega je radio i WhK. Cilj instituta bio je promocija naučnog ispitivanja seksualnog života i informisanje o ovom području. Hhirschfeldov rad doveo je do stvaranja koncepta transrodnosti, pri čemu se transrodne osobe po prvi put odvajaju od homoseksualnih. Institut je, takođe, po prvi put ispitivao broj homoseksualnih osoba u društvu i razvijali su afirmativnu terapiju koja je za cilj imala pomoć homoseksualnim osobama da žive sa svojom raličitošću. Institut je 1928. godine organizovao prvi međunarodni kongres o seksualnoj reformi na naučnim osnovama (Der internationale Kongress für Sexualreform auf sexualwissenschaftlicher Grundlage). Iste godine osnovana je i Svetska liga za seksualnu reformu (Weltliga für Sexualreform), koja je imala sedište u Institutu, i koja se bavila pitanjima prava homoseksualaca, kao i pitanjima kontracepcije. Kongresi su održani u Kopenhagenu, 1928. godine, u Londonu , 1929, u Beču, 1930. i u Brnu, 1932. godine [39].

Godine 1919, osnovana je i treća organizacija, Berliner Freudnschaftsbund. Ova grupa, zajedno sa drugim grupama iz Hamburga i Frankfurta osnovala je 1920. godine organizaciju Deutsche Freundschaftsbund najznačajniju organizaciju u 1920-im, koja je 1923. godine preimenovana u Bund für Menschenrechte. Pod vođstvom Friedrciha Radszuweita organizacija je imala više od 30.000 članova do 1928. godine i proširila je svoje aktivnosti na Švajcarsku. Radszuweit je postao jedan od najznačajnijih ljudi u pokretu homoseksualaca. Bio je osnivač jednog časopisa, kao i prve specijalizovane knjižare u svetu. Od 1925. organizacija se posvetila borbi protiv pojedinačnih slučajeva diskriminacije homoseksualnih osoba, šaljući pisma žalbe zvaničnim organima [39].

Od 1928. počela su neslaganja u pokretu homoseksualaca. Godine 1926. WhK je bio ujedinjen sa drugim organizacijama sa zajedničkom strategijom za liberalizaciju seksualnih zakona, odnosno odredbi u krivičnom zakonu koje su se ticale prostitucije, abortusa, prodaje kontraceptivnih sredstava, preljube i homoseksualnosti. Druge dve organizacije, Gemeinschaft der Eigenen i Bund für Menschenrecht kritikovale su Hirschfelda, smatrajući da ugrožava interese pokreta zahtevom za legalizaciju muške prostitucije. Posle dosta kontroverzi u vezi sa njegovim stilom i strategijom, Hirschfeld je smenjen s mesta predsednika WhK-a, a na njegovo mesto je došao njegov prijatelj Otto Juliusburger, 1929. Iste godine WhK je iseljen iz Instituta u sopstvene prostorije [39].


Lezbejski feminizam i "lesbiana perversa"[uredi - уреди]

Lezbejke su bile dvostruke diskriminisane: kao žene i kao homoseksualke. Za razliku od muškaraca, premda nisu pomenute u paragrafu 175, lezbejske nisu bile slobodne. Iz tog razloga, učešće lezbejki bilo je skoncentrisano na feminističke grupe, pre nego na homoseksualne. Bund für Menschenrecht je imao od 1923. godine žensku sekciju u Berlinu, a Hirschfeld je u svojim teorijama dao puno prostora ženama. S druge strane, Brandov pokret je bio veoma mizoginičan u svom insistiranju na muževnosti muškaraca[20][39]. Značajne aktivistkinje koje su učestvovale u pokretu bile su: Johanna Elberskirchen, Theo Anna Sprüngli i Emma Trosse. Njih tri su objavljivale značajne tekstove koji su se bavili lezbejskom emancipacijom [52].

Reakcija homofobičnog, patrijarhalnog društva bila je poistovećivanje lezbejki sa muževnim ponašanjem žena i kreiranje pojma o perverziji lezbejskog tipa.

Supkultura i umetnost[uredi - уреди]

Berlin je u ovo vreme postao jedan od gej centara Evrope, zajedno sa Parizom i Londonom, uprkos paragrafu 175. Magnus Hirschfeld navodi da je u Berlinu postojalo više gej mesta nego u bilo kom drugom gradu. Među najpoznatijim klubovima bio je Eldorado, koji je organizovao drag queen nastupe i koji su posećivali poznate ličnosti, poput Marlene Dietrich [18][53].

Organizovali su se kružoci homoseksualnih intelektualaca koji su diskutovali o temama koje su ih doticale. Hirschfeld je nekoliko puta pozivan na takve skupove, kod domaćina koji je tvrdio da je poznavao Alexander von Humoldta, kao i da je bio prijatelj sa Hermanom Hendrichsom i Ulrichsom. Okupljao je deset do dvanaest ljudi, među kojima je bilo i sveštenika, filologa, pravnika i lekara, koji su diskutovali o problemima koji se tiču homoseksualca[20].

U periodu između dva rata muška prostitucija je dostigla svoj maksimum, sa oko 22.000 poznatih prostitutki, od kojih su mnogi mladi i nezaposleni zbog ekonomske krize. Christopher Isherwood, W. H. Auden i Stephen Spender su proširili mit o Berlinskim transvestitima i mladićima; tema mladog muškarca iz radničke klase, zdravog i mišićavog tela, postala je česta u gej literaturi tog vremena. Godine 1921. osnovana je pozorišna grupa Theater des Eros, koja je bila namenjena homoseksualnoj publici.

Početak književnosti sa homoseksualnim temama[uredi - уреди]

Roman sa homoseksualnom tematikom s kraja 19. i početka 20. veka nalazi se unutar "medicinsko-psihološko" okvira. Teza o među-polu, koju su zastupali začetnici prvog LGT pokreta, podstakla je mnoge autore i autorke da brane društveno prihvatanje homoseksualnosti, kao što je bio slučaj sa romanom Aimée Duc Sind es Frauen? (1901.) i sa Johnom Henry Mackayem. Prvi autor koji je o homoseksualnosti pisao u pozitivnom kontekstu bio je Adolf von Wilbrandt u romanu Fridolins heimliche Ehe (1875). Wilbrandt je, takođe, prihvatio teoriju o homoseksualnim osobama kao o posebnom polu, između muškaraca i žena, a antičku Grčku je prikazao kao "zlatno doba". Drugi autori su pokazivali veću sklonost Freudovoj teoriji, kao na primer Robert Musil u romanu Die Verwirrungen des Zöglings Törleß (1906.) u kome protagonist napušta homoseksualnost kao fazu u adolescenciji[54].

Tokom 1920-ih roman se blago udaljio od medicinskih okvira i nove mogućnosti su počele da se ispituju. Peter Martin Lampel piše, recimo, o čoveku koji se upušta u homoseksualne odnose zbog nedostatka žene. Klaus Mann uzima homoseksualnost kao metaforu za stranca, otuđenika od društva, a to čine i John Henry Mackay u Puppenjunge (1926) i Hans Siemsen u Verbotene Liebe (1927). Alfred Döblin u svom kratkom romanu Die beiden Freundinnen und ihr GiftmordI piše o dve žene koje u svojoj lezbejskoj ljubavi pronalaze utočište od loših brakova. Bertolt Brecht je takođe u svojim ranim komadima često pisao o muškoj homoseksualnosti, koja se pojavljuje kao nešto amoralno ili imoralno i narušavao uobičajen red stvari, bilo da je to heteroseksualna veza (Baal) ili pravila života na piratskom brodu (Bargan läßt es sein) ili "prijateljstvo" dvojice gangstera (Im Dickicht der Städte) ili politički sistem (Leben Eduards II) [54].

Dve velike lezbejske spisateljice tog vremena bile su Christa Winsloe i Ana Elisabet Weirauch. Prva je poznata po romanu Mädchen in Uniform (1931), koji će kasnije postati prvi lezbejski film u istoriji. Weirauch je bila poznata po svojoj triologiji Der Skorpion (1919, 1920 i 1931.), koja se bavi lezbejkom u potrazi za identitetom[54].

Poezija je krila homoseksualnost iza nejasnog jezika, koji je izbegavao eksplicitne reference. Primer takve poezije je Stefan George, koji je koristio bezlično "ti"[54]. Takođe se i Thomas Mann, ugledan član društva, otac porodice i uticajan pisac, borio sa svojim homoerotskim osećanjima, prema sopstvenim rečima, koja su ga inspirisala da napiše Der Tod in Venedig (1912) [55].

Pred kraj Weimarske repunlike pojavio se popularni homoseksualni roman, koji je homoseksualnost opisivao kao prirodnu pojavu progonjenu od strane homofobičnog društva. Prime je Symphonie der Eros (1925.) Ericha Ernsta i Glück (1927.) Maxa Schneidera.

Prvi časopisi[uredi - уреди]

Prvi lezbejski časopis, Die Freundin, 1928.

Prvi časopis namenjen homoseksualcima, Uranus objavio je Karl Heinrich Ulrichs, 1870. godine. Budući prvi časopis te vrste na svetu, izašao je samo jedan broj. Godine 1896. Adolf Brand počinje da objavljuje prvi časopis sa homoseksualnom tematikom koji je imao kontinuitet, Der Eigene. Časopis je imao anarhistička naginjanja[39].

Godine 1897. WhK je počeo da objavljuje prvi naučni časopis posvećen homoseksualnosti, Jahrbuch für sexuelle Zwischenstufen. U časopisu su se objavljivali naučni radovi, istorijske i biološke studije. Većina saradnika na časopisu slagala se sa Hirschfeldovim stavom da su homoseksualne osobe među stadijum između muškaraca i žena: feminizirani muškarci i maskulinizovane žene, za razliku od saradnika časopisa Der Eigene, koji su negovali kult muškosti[39].

Godine 1919. osnovan je nedeljnik Die Freundschaft, koji je tokom postojanja nekoliko puta menjao izgled, sadržaj i uredništvo. Od 1923. do 1925. pojavljivali su se razni časopisi, od kojih je najpopularniji bio Die Insel, informativni časopis koji je imao tiraž od 150.000. godine Friedrich Radszuweit je počeo da objavljuje prvi lezbejski časopis Die Freundin, koji je imao i odeljak za transrodne osobe [39]. Postojalo je nekoliko lezbejskih časopisa; pored Die Freundin, postojao je i Ledige Freundin (1928-1929), Frauenliebe (1926-1930), Frauen, Liebe und Leben (1926-1930), Garçonne-Junggesellin (1930-1932) i Blätter to idealer Frauenfreundschaft (1924-1927) [56].

Pored ovih komercijalnih časopisa, mnoge organizacije su objavljivale svoje informativne listove. Najznačajniji od ovih bio je Freundschaftblatt, objavljivan od Deutsche Freundschaftsbund-a, koji je kasnije promenio ime u Blätter für Menschenrecht. Godine 1923, WhK je morao da prestane sa objavljivanjem časopisa Jahrbuch für sexuelle Zwischenstufen zbog inflacije. Informativni list WhK-a objavljivan je od 1926. godine, ali kao dodatak drugim časopisima. Kasnije su počeli da ga objavljuju samostalno, pod imenom Mitteilungen des Wissenschaftlich-humanitären Komitees[39].

Svi magazini i publikacije koje su se bavile temom homoseksualnosti bile su zabranjene marta, 1933. godine po naredbi nacističke vlade[39].

Prvi filmovi[uredi - уреди]

Jedan od prvih filmova koji se bavio homoseksualnošću bio je Anders als die andern (1919) Richarda Oswalda[57]. Ovaj film se pojavio iz okrilja Instituta za seksualnu nauku, a na scenariju je pored Oswalda radio i Hirschfeld. Film govori o muzičaru, Paul Körneru (Conrad Veidt), koga ucenjuju pošto su ga videli sa ljubavnikom, violinistom Kurtom Siversom (Fritz Schulz). Kada saznaje za ucene, Kurt beži, a Paul sklapa prijateljstvo sa njegovom sestrom, koju glumi Anita Barber, koja smatra da homoseksualnost nije perverzija. Ucenjivači ga konačno prijavljuju i on je osuđen po paragrafu 175, na minimalnu kaznu od jedne nedelje zatvora. Po izlasku iz zatvora, društvo i porodica ga odbacuju, zbog čega Paul na kraju izvršava samoubistvo[58]. Priča je smeštena u okvir tzv. Aufklärungsfilma, koji za cilj ima edukaciju publike, u ovom slučaju o homofobiji i posledicama paragrafa 175. Premijera filma je izazvala velike kontroverze i proteste, zbog čega je cenzura ponovo uvedena u Nemačkoj[59][60]. Do 1979. godine smatralo se da je ovaj film izgubljen, kada je pronađena relativno cela kopija u Ukrajini. Godine 1998. Filmmuseum München je rekonstruisao film u trajanju od 40 minuta (za razliku od 120 originalnih), slično reediciji koja je objavljena 1927. godine pod nazivom Gesetze der Liebe: Schuldlos Geächtet![61].

Iste godine objavljen je i film Aus eines Mannes Mädchenjahren Karla Grunea i Paula Lagbanda, po knjizi Karla M. Baera. Film govori o detinjstvu i mladosti Baera, koji je, zbog pseudohermafroditizma bio odgajan kao devojčica, iako se osećao kao muškarac[59]. Danas nije sačuvana nijedna poznata kopija[62]. Temom transrodnosti i biseksualnosti bavi se i film Viktor und Viktoria (1933), koji je doživeo tri rimejka: 1957, 1982 y 1995 [63].

Godine 1924. danski reditelj Carl Theodor Dreyer snimio je u Nemačkoj film Mikaël[64]. Film je zasnovan na prethodnom švedskom filmu Vingarne (1916) Maurizu Stillera, a oba filma ekranizuju roman Mikaël Hermana Banga. Film govori o skulptoru koji se zaljubljuje u svog modela i na kraju umire sa olakšanjem jer je upoznao pravu ljubav [65]. Film Geschlecht in Fesseln (1929) Wilhelma Dieterlea govori o homoseksualnoj ljubavi između zatvorenika [66][67].

Prvi lezbejski film bio je Mädchen in Uniform Leontine Sagan, zasnovanom na drami Gestern und heute Christe Winsloe. Priča govori o devojci u ženskoj školi, Manueli, koja se zaljubljuje u svoju profesorku. Pošto se to saznaje, Manuela je izbačena iz škole i izvršava samoubistvo. Film je snimljen sa dva kraja, u jednom ona izvršava samoubistvo, i ovo je jedina verzija koja je mogla da se prikazuje u SAD, dok u drugoj njeni prijatelji uspevaju da je spasu [65].

Fotografija i slikarstvo[uredi - уреди]

Caino, oko 1902, jedna od najpoznatijih Gloedenovih fotografija, na kojoj imitira sliku Jeune homme nu assis Flanrina.

U okviru homoerotske fotografije najznačajniji je rad Wilhelma von Gloedena, koji je među prvima počeo da fotografiše golo muško telo. Gloeden je radio uglavnom u Italiji, budući da su mu sicilijanski mladići bili omiljena tema. Takođe, potrebno je pomenuti Wilhelma Plüschowa, koji je bio sledbenik Gloadena, kao i Arthuta Schulza. Među modernijim autorima izdvaja se Herbert List, koji se bavio modnom fotografijom, radeći za časopise kao što su Vogue, Harper's Bazaar i Life. Takođe značajan autor je i Horst P. Horst, koji se takođe bavio modnom fotografijom [68].

Mešu najznačajnijim slikarkama tog vremena bila je Jeanne Mammen. Mammen, i sama lezbejka, posvetila se slikanju lezbejskog sveta u Belrinu između dva rata, uključujući scene iz barova, prodavnica i kreveta. Uprkos tome što je bila prva lezbejska umetnica koja je to javno prikazivala, Mammen je uspela neopaženo da prođe kroz period Trećeg Rajha i da nastavi da slika do svoje smrti, 1976 [69]. Druga umetnica koja je svoj rad posvetila predstavljanju žena bila je Hannah Höch, biseksualna umetnica, predstavnica dadaizma i nadrealizma, koja je u periodu između dva rata kolažima slikala buržoasko društvo i davala svoje komentare na politiku, seksualnost i sl [70].

Nacizam i Drugi svetski rat[uredi - уреди]

Progon homoseksualnih osoba za vreme nacističke vlade, uprkos nastojanjima pojedinih nacističkih vođa, uglavnom Himmlera, nikada nije dostigao razmere kakve su imali progoni drugih socijalnih grupa, posebno Jevreja. Za razliku od progona Jevreja, homoseksualci su bili proganjani samo u Nemačkoj i anektiranim teritorijama, a ne i u okupiranim zemljama[71][72].

Ideologija[uredi - уреди]

Homofobija NSDAP-a je najpre bila u zapećku antisemitizma, koji je nacizam otvoreno zagovarao. Tako, na primer, ni program Nacističke partije, niti Mein Kampf ne govore otvoreno protiv homoseksualnosti. Godine 1928. na pitanje časopisa Der Eigene, NSDAP je odgovorila:

Wikicitati „Gemeinnutz vor Eigennutz! Nicht nötig ist es, daß Du und ich leben, aber nötig ist es, daß das deutsch Volk lebt. Und leben kann es nur wenn es kämpfen will, denn leben heißt kämpfen. Und kämpfen kann es nur, wenn es Zucht übt, vor allem in der Liebeslust. Unzüchtig ist freie Liebe. Darum lehnen wir sie ab, wie wir alles ablehnen, was zum Schaden für unser Volk ist. Wer gar mannmännliche oder weibweibliche Liebe denkt, ist unser Feind. Alles, was unser Volk entmannt, zum Spielball unser Feine macht, lehnen wir ab, denn wir wissen, daß Leben Kampf ist...“

Nešto kasnije, 1930. godine, Völkischer Beobachter, zvanični list Nacističke partije, upoređivao je homoseksualce sa najgorim stvarima duše Jevreja i preporučivao je se sa njima postupa kao sa nenormalnim kriminalcima[39].

Homoerotika u nacističkoj umetnosti[uredi - уреди]

Der Sieger. Arno Breker, 1939.

Uprkos progonima homoseksualaca od strane režima koji ih je smatrao degenericima, homoerotizam je prisutan u nacističkoj umetnosti. Idealizovana predstava snage, heroizma i muževnosti, često u liku atleta, vojnika i radnika, imala je izvesne homoerotske komponente[18]. Hitler je želeo da se predstave arijevske rase budu predstave lepote, za razliku od Jevreja, slabih i korumpiranih, koji su predstava ružnoće[73].

Primeri iz oblasti filma su Olympia (1938), Leni Riefenstahl, Hitlerjunge Quex (1933), Hansa Steinhoffa i Besatzug Dora (1943) Karla Rittera [74]. U slikarstvu dobar primer je slika Wassersport alberta Janescha [75][18]. Ipak, homoerotika je najbolje prikazana u skulpturama Arnoa Brekera i Josepha Thoraka [74]. Breker je postao poznat po skulpturama golih muškaraca i bio je jedan od najznačajnijih režimskih vajara.

Slabljenje i uništenje homoseksualnog pokreta[uredi - уреди]

Članovi i članice Deutsche Studentenschaft-a, organizovani od strane Nacističke partije, paradiraju ispred Instituta za seksualnu nauku, 6. maja, 1933.

Po stupanju Hitlera na vlast zatvoreni su LGBT klubovi u Berlinu, štampa koja se bavila pitanjima seksa je zabranjena i zabranjena je aktivnost LGBT organizacija. Zbog toga su mnoge LGBT osobe pobegle iz Nemačke, među kojima su bili i Erika Mann i Richard Plaut. Marta 1933. Kurt Hiller, jedan od organizatora Hirschfeldovog Instituta za seksualnu nauku, bio je uhapšen i poslat u koncentracioni logor. Strahujući za svoj život, Hirschfeld se nikada nije vratio u Nemačku sa svog putovanja, 1932. Umesto toga, direktno je otišao u egzil u Švajcarsku.

Iste godine, 6. maja grupa studenata, članova Hitlerjugenda, napala je Institut za seksualnu nauku. Par dana kasnije arhiva i biblioteka Instituta su opustošene. Oko 20.000 knjiga i časopisa i oko 5.000 slika je spaljeno na Opernplatzu (danas Babelplatz), 10. maja, 1933. Nacisti su, takođe, pokupili velike spiskove sa imenima i adresama LGBT osoba, koji su postojali u Institutu.

Noć dugih noževa[uredi - уреди]

Ernst Röhm, 1933.

Od dolaska Hitlera na vlast, SA i Gestapo su zavodili red po ulicama i hapsili su Jevreje, komuniste, socijal-demokrate, sindikaliste i sve koji su se protivili novom režimu. Homoseksualci, premda su im oduzeta sva prava i slobode koju su imali pre stupanja nacista na vlast, najpre se nisu našli na meti napada. Na primer, od 2450 pritvorenika, koji su privedeni 10. aprila, 1934. u Bavarskoj, samo 10 je bilo privedeno zbog homoseksualnosti. Neke nacističke sudije su kasnije potvrdili da je ovo bio slučaj zato što su se mnogi plašili Röhma [71].

Ernst Röhm je bio jedan od najmoćnijih ljudi režima, vođa SA-a, paravojne grupe koja je imala 400.000 članova i ministar bez portfelja od decembra 1933. Pored toga, od kada ga je 1925. godine outovala socijaldemokratska štampa, Röhm je bio otvoreno homoseksualan. 30. juna, 1934. Godine odigrao se događaj poznat kao Noć dugih noževa, kada se Hitler, uz pomoć Rudolfa Heßa, Josepha Goebbelsa i SS trupa obračunao sa Röhmom i SA. Ubijeno je preko 100 ljudi, uključujući i Röhma, koga je u zatvoru Stadelheim ubio Theodor Eicke, kasniji komandant Dahaua. Opravdanje za ubistvo Röhma i vrhovnih ljudi SA, koje je dao Hitler, bio je državni udar koji je Röhm planirao. Međutim, Hitler je, takođe, pomenuo i Röhmovu homoseksualnost, kao i nekih drugih vrhovnika SA trupa, optužujući ih da su imali seks sa maloletnicima [71].

Od tog trenutka homofobični napadi i optužbe ulaze u svakodnevnu političku retoriku nacističkih vođa. Iskorišćena je, recimo u Blomberg-Fritsch aferi, ali je korišćena i između 1936. i 1938. u takozvanim Klosterprozesse, koji su za cilj imali slabljenje uticaja Katoličke crkve. Za to vreme mnogi monasi, sveštenici i aktivni vernici su optuženi za homoseksualnost, a neki su čak i zatvoreni [71]

Progon homoseksualaca: pooštrenje paragrafa 175[uredi - уреди]

Glavni članak: Paragraf 175
III Reich
(1933–1941)
God. Osuđenici
Odrasli Maloletnici
1933  853 104
1934  948 121
1935 2106 257
1936 5320 481
1937 8271 973
1938 8562 974
1939 8274 689
1940 5727 427
1941 6518 687

Godine 1935. nacisti su pooštrili član 175 menjajući i samu definiciju istopolnog odnosa od prekršaja na krivično delo, tako da je najviša kazna promenjena sa 6 meseci na 5 godina zatvora. Seksualni odnos više nije bio nužan za postojanje zločina, već je krivično delo učinjeno već ako „je objektivno povređen osećaj stida i subjektivno postoji nemoralna namera da se ispuni seksualna želja jednog od dvojice ili trećeg muškarca“ (RGSt 73, 78, 80 f). Uzajamni fizički kontakt više nije bio nužan.


Pored toga, slično onome što je već planirano 1925. godine, uveden je novi član 175a, koji je „kvalifikovane slučajeve“, označene kao „teži blud“, kažnjavao sa jednom do deset godina u popravnoj instituciji. Ovde su spadali:

  • zloupotreba moći,
  • homoseksualni odnosi sa muškarcima ispod 21 godine, i
  • muška prostitucija.

„Protivprirodni blud sa životinjama“ dat je u novom članu 175b.

U zvaničnom objašnjenju rečeno je da su novi amandmani na paragraf 175 dati zarad „moralnog zdravlja naroda“, jer „prema iskustvu“ homoseksualnost „teži da se epidemijski širi“ i ima „uništavajući efekat“ na „zahvaćene krugove“.

Ovo pooštravnje je dovelo do udesetostručavanja broja godišnjih presuda, koji se sada popeo na 8000. Samo između 1937. i 1939. godine privedeno je skoro 100.000 muškaraca u Centralu Rajha za borbu protiv homoseksualnosti i abortusa [71][39]. Oko polovina procesuiranih slučajeva desili su se na osnovu privatnih prijava nesaučesnika (oko 40%) kao i prijava sa radnog mesta. Tako je, na primer, Gestapo 1938. primio anonimno pismo:

„Mi – veći deo umetničkog bloka na Barnaywegu – hitno vas molimo da ispitate B., podstanara kod gospođe F., koji upadljivo ima svakog dana mlade momke kod sebe. Tako više ne ide. [...] Iskreno vas molimo da stvar dalje ispitate.“

Za razliku od obične policije Gestapo je mogao u svako vreme da stavi gejeve u „preventivni pritvor“ (Schutzhaft). Ova arbitrarna mera koristila se na primer posle oslobađajuće presude ili kada bi se već odslužena kazna procenila kao isuviše slaba.

Cirkularno pismo koje je 12. jula, 1940. poslala Centralna kancelarija za sigurnost Rajha (Reichssicherheitshauptamt) glasilo je: „sve homoseksualce, koji su imali više od jednog partnera, posle njihovog oslobađanja iz zatvora staviti u preventivni pritvor.

Samo oko 40% onih muškaraca koji su, na osnovu preventivnog pritvora bili poslati u koncentracioni logor, gde su obeleženi zelenim ili ružičastim trouglom, uspelo je da preživi logor. Neki od njih su posle oslobođenja od strane Saveznika vraćeni u zatvore, jer nisu bili odslužili sudsku kaznu po tada još uvek važećem Paragrafu 175.

Lezbejke u Trećem Rajhu[uredi - уреди]

Iako lezbejske nisu sistematski progonjene, postojali su izolovani slučajevi osuda od strane pojedinih sudija, a lezbejski i feministički pokret je bio zabranjen. Postoje informacije koje govore o pojedinim slučajevima kada su lezbejke kidnapovane i odvođene u bordele u koncentracionim logorima, ali su činjenice nejasne, a ponekad i kontradiktorne, tako da se generalno sumnja u njihovu istinitost[20][76][77].

Nacističko društvo je bilo toliko patrijarhalno da je generalno bio prihvaćen stav da lezbejstvo nije toliko prošireno kao što je slučaj sa muškom homoseksualnošću, kao i da lezbejke nisu "zauvek izgubljene", jer "prema iskustvu, one se često kasnije vrate normalnim vezama." [20]

Posleratni period[uredi - уреди]

Po završetku Drugog svetskog rata savezničke snage su oslobodile zatvorenike iz koncentracionih logora i naredile su poništenje zakona koji su zatrovani nacističkom ideologijom. Međutim, u slučaju paragrafa 175, tekst zakona koji je donet 1935. godine od strane nacističke vlade ostao je da važi i dato je državama da odluče da li će ga izmeniti ili ne. Države su različito reagovale; recimo Tiringija i Saksonija-Anhalt su odbacile tekst iz 1935. godine. Generalno, homoseksualnost je i dalje bila zločin [39].

Homoseksualci koji su bili osuđeni, zatvoreni ili poslati u koncentracione logore tretirani su kao kriminalci, a ne kao žrtve. Takođe, oni koji su poslati u zatvore, morali su da odsluže svoju kaznu do kraja [78]. Neki od homoseksualaca koji su oslobođeni iz koncentracionih logora bili su vraćeni u obične zatvore, gde su proveli celu kaznu, bez računanja vremena koje su proveli u logorima [79]. Osim toga, 1948. godine Udruženje progonjenih od strane nacističkog režima (Vereinigung der Verfolgten des Naziregimes) u sovjetskoj okupacionoj zoni odbilo je da prizna homoseksualce kao žrtve nacizma, a godinu dana kasnije odbilo je da primi u članstvo osobe koje su bile u logorima zbog homoseksualnosti. Ovakve situacije će se kasnije ponavljati i u Zapadnoj i u Istočnoj Nemačkoj [39]. Homoseksualci su ignorisani u svim studijama, spomenicima, muzejima i nisu pomenuti tokom Nürnberškog procesa. Nijedan zatvorenik sa ružičastim trouglom nije dobio odštetu od Nemačke [79], a vreme koje su proveli u logorima zatvorima im se nije računalo za penziju, kao što je bio slučaj sa drugim žrtvama [80].

Za vreme rata jedini LGBT časopis na nemačkom jeziku koji je opstao bio je Der Kreis, koji je štampan na engleskom, francuskom i nemačkom u Švajcarskoj i koji je pokušavao da nastavi nemački homoseksualni pokret. U Berlinu, među ruševinama, već se 1945. godine održao gej bal. Između 1945 i 1949. godine kada su stvorene Zapadna i Istočna Nemačka, bilo je pokušaja da se eliminiše paragraf 175. Godine 1946, Hans Giese je zahtevao izmenu paragrafa 175, a 1947 psihijatar Rudolf Klimmer je preporučio njegovo ukidanje. Neki mediji su podržali ove predloge, ali je vlada to odbila pod izgovorom da "postoje preče stvari koje treba da se urade". Član parlamenta Curt Röbel je pokušao 1948. godine da ukine paragraf u parlamentu, ali nije uspeo [39].

Nemačka Demokratska Republika[uredi - уреди]

Sovijetska okupaciona zona je, na predlog pravnika Wolfganga Weißa počela da koristi član 175 iz perioda pre nacističke revizije. Posle osnivanja Nemačke Demokratske Republike, oktobra, 1949. godine važila je verzija ovog člana iz perioda Weimarske republike, a paragraf 175a je ostao u verziji koju su doneli nacisti. Bilo nekoliko pokušaja da se ovaj član zakona izmeni ili ukine, ali 1957, predlog je odbijen, a 1959. predlog se smatrao protivnim socijalističkom moralu. Paragraf 175 korišćen je i protiv ministra Maxa Fechnera, koji je imao simpatije za pobunjenike 1953. Takođe, korišćen je i argument kojim su se homoseksualci dovodili u vezu sa nacistima (poglavito preko Röhma), kako je to činio predsednik DDR-a Wilhelm Pieck [20]. Autori koji su bili u opasnosti zbog paragrafa 175, poput Jochannes R. Bechera i Louis Fürnberga, morali su da se ožene kako bi prikrili svoju homoseksualnost.

Charlotte von Mahlsdorf, jedna od centralnih figura LGBT pokreta u DDR-u.

Javna okupljanja, organizacije, časopisi i događaji koji su imali veze sa homoseksualnošću bili su zabranjeni posle rata. Homoseksualci su imali samo nekoliko lokala u kojima su mogli da se sreću, i to samo u većim mestima, kao što su Istočni Berlin, Leipzig, Dresden i Magdeburg. Situacija je postala još gora 1961. godine, sa stvaranjem Berlinskog zida, kada su homoseksualci s istoka ostali potpuno izolovani od ovih na zapadnoj strani. Nije ostao veliko broj njih koji je bio spreman da se javno bori za prava homoseksualnih osoba. Među aktivistima treba pomenuti Rudolfa Klimmera, koji je 1949. pokušao da objavi knjigu Die gleichgeschlechtliche Liebe i koji je objavljivao pravničke tekstove u časopisima braneći stav da treba ukinuti paragraf 175. Godine 1966. zahtevao je da vlada prizna homoseksualce kao žrtve nacističkog člana 175, ali nije uspeo [39].

Situacija se promenila pred kraj 1960-ih. Godine 1968. vlada je podržala promenu krivičnog zakonika u kome se paragraf 175 više nije nalazio. DDR je osudio ukupno 300 ljudi na osnovu paragrafa 175[78]. Članom 151. uređivala se granica za legalno sputanje u seksualne odnose, koja je iznosila 18 godina za homoseksualce, dok je za heteroseksualce bila 16. Iako je homoseksualnost legalizovana, zabrana organizovanja, kao i štampanja homoseksualnog sadržaja nije bilo odobreno, zbog straha od širenja fenomena. Godine 1973, nakon emitovanja filma Nicht der Homosexuelle ist pervers, sondern die Situation, in der er lebt na televiziji Zapadne Nemačke, formirana je prva organizacija Homosexuelle Interessengemeinschaft Berlin. Njihovi kratkoročni ciljevi bili su da pruže utočište i podršku homoseksualnim muškarcima i ženama, dok im je dugoročni cilj bio da homoseksualnost postane prihvatljiv deo socijalističkog društva. Grupa se često sastajala u Gründerzeitmuseumu kod Charlotte von Mahlsdorf, gde su se održavale diskusije, predavanja, kao i proslave. Godine 1976. pokušali su da se zvanično registruju kao organizacija, ali zbog straha od svake vrste disidentstva i kritike nije im bilo dozvoljeno. Godine 1978. policija im je zabranila okupljanje u Gründerzeitmuseumu pošto im je vlada odgovorila da organizovanje homoseksualaca nije dozvoljeno[39].

Jedini film sa LGBT tematikom koji je snimljen u DDR-u bio je Coming out, koji je premijerno prikazan dana kada je rušen Berlinski zid [39]. Film se bavi ne smo homoseksualnošću, već i latentnim fašizmom i rasizmom u društvu[81].

Lezbejke u DDR-u[uredi - уреди]

Lezbejke u DDR-u su imale malu prednost u odnosu na lezbejke u Zapadnoj Nemačkoj. Diskriminacioni zakoni nacističke Nemačke su ukinuti posle rata, a socijalistička država je garantovala posao ženama, što im je omogućilo ekonomsku nezavisnost. Nevenčane majke nisu bile marginalizovane, a država je pokrivala veliki deo troškova oko ulaganja u decu. Ove prednosti su nestale posle ujedinjenja Nemačke. Uprkos tome, lezbejke su trpele veću diskriminaciju i nasilje nego gejevi[82].

Saradnja između gejeva i lezbejki bila je prilično dobra. Prva značajna čisto lezbejska organizacija bila je Lesben in de Kirche, osnovana 1982. godine. Lezbejke iz organizacije Arbeitskreis Homosexualität organizovale su prvo lezbejsko okupljanje u DDR-u, u Dresdenu, 1985. godine i naredno, u Jeni, 1987. Iste godine, 1987. osnovane su lezbejske grupe u Erfurtu (Die ELSEN) i Hallu. Godine 1989. osnovana je velika organizacija Unabhängige Frauenverband[83].

Od 1989. do 1993. objavljivan je lezbejski časopis frauen[83].

Savezna Republika Nemačka[uredi - уреди]

Zakon[uredi - уреди]

Optuženi i osuđeni po paragrafu 175 u BRD-u, od 1950. do 1965.[20]
Plavo: optuženi za homoseksualnost
Crveno: osuđeni
BDR
(1960-1965)
God. optuženi Osuđeni.
1960 3694 3143
1961 3496 3005
1962 3686 3098
1963 3439 2803
1964 3489 2907
1965 3104 2538
BRD
(1950-1959)
Godina Optuženi Osuđeni
1950 2246 1920
1951 2635 2167
1952 2964 2476
1953 2869 2388
1954 3230 2564
1955 3075 2612
1956 3247 3124
1957 3630 3182
1958 3679 3530
1959 4141 3530

Godine 1949. britanska, francuska i američka okupaciona zona osnovale su Saveznu Republiku Nemačku. Savezni ustavni sud Nemačke odlučio je 1951 da zadrži paragrafe 175 i 175a u formi koju su doneli nacisti 1935. godine, jer nisu smatrali da je zakon "kontaminiran nacističkom ideologijom". Ovo je praktično značilo da su homoseksualci tretirani kao kriminalci i da su se presude protiv njih smatrale opravdanim, te da nisu imali prava na odštetu i rehabilitovanje. Godine 1957. Ustavni sud je potvrdio da paragrafi 175 i 175a nisu protivni Ustavu. Iste godine restitucioni zakon, Bundesentschädigungsgesetz je isključio homoseksualce[39].

Računa se da je u Zapadnoj Nemačkoj između 1945. i 1969. osuđeno 60.963 muškarca po paragrafu 175. Ovaj broj se može upoređivati sa brojem osuđenih za vreme Trećeg Rajha. Ovaj podatak se objašnjava time da su u vladi dominirali demohrišćani u liku CDU-a i CSU-a, kao i veliki broj nacističkih civilnih činovnika[78]. Tretman optuženih se razlikovao u zavisnosti od suda: dok je u Hamburgu jedan sudija odredio kaznu globe u iznosu od tri marke dvojici homoseksualaca, suđenja u Frankfurtu su za posledicu imala šest samoubistava, bekstva, kao i uništenje profesionalnih karijera[84].

Od 1959. situacija počinje da se menja nabolje. Liberalizacija društva, ali i naučni radovi na temu homoseksualnosti uticali su na promenu stava vlade prema homoseksualnosti[78] i jedan od razloga za stvaranje komisije za ukidanje člana 175, čije je preporuke odbacilo Ministarstvo pravde 1959. Od sredine 1960-ih javno se raspravlja o ukidanju člana 175. Zakon je promenjen 1969. godine u vreme koalicione vlade CDU-a i SPD-a. Premda dobrovoljni seksualni odnosi između odraslih muškaraca više nisu bili zločin, diskriminacija je postojala po pitanju godina. Granica za legalno stupanje u seksualne odnose za homoseksualce je iznosila 21 godinu, dok je za heteroseksualne osobe ona bila 18[39].

Homofilni pokret[uredi - уреди]

Glavni članak: Homofilni pokret

Posle Drugog svetskog rata, tokom 1950-ih i 1960-ih organizovane su homoseksualne grupe u SAD i Zapadnoj Evropi, koje su sebe nazivale homofilnim pokretom. Razlog za prisvajanje ovakvog imena bio je u njihovom stavu da reč "homoseksualnost" ističe seks i podržava predrasude o promiskuitetnosti homoseksualaca, dok je reč "homofilija" stavljala naglasak na ljubav i prijateljstvo. Cilj je bio da postignu društveno prihvatanje kroz dva mehanizma: naučno razumevanje homoseksualnosti i upoznavanje javnosti sa činjenicom da homoseksualci uprkos razlici jesu obični članovi društva. Homofilne grupe su organizovale sastanke, večere i balove u dobrotvorne svrhe, kao i privatne žurke. Pokret je bio protiv gej sauna, anonimnog seksa i erotskih časopisa koji su se pojavili prirodnim razvojem stvari[18].

Prva posleratna gej organizacija bila je Verein für Humanitäres Lebenshaltung, osnovana u Frankfurtu, 1949. godine. Organizacija je predstavljala Nemačku u prvoj međunarodnom skupu gej organizacija, International Committee for Sexual Equality u Amsterdamu, 1951, a naredne godine organizovali su skup u Frankfurtu. Godine 1950. Hans Giese je osnovao svoj Institut für Sexualforschung, a nešto kasnije je dodao sekciju koja je nosila ime Wissenschaftliche Humanitäres-Komitee. Giese je 1949. sarađivao sa lokalnim WhK-om u Berlinu, čiju zvaničnu registraciju je gradska vlast odbila. Godine 1951. u Bremenu je osnovana organizacija Weltbund für Menschenrechte, koja je 1952. promenila ime u Gesellschaft für Menschenrechte. Grupa je razvila lokalne odbore u Hamburgu, Hannoveru, Stuttgartu, Zapadnom Berlinu, Kölnu, Wiesbadenu i Duisburgu. U Hamburgu je osnovana grupa Gesellschaft für Menschenrechte, 1953. koja je imala za cilj da postane federacija nemačkih organizacija, ali se raspala 1955, posle neuspeha da ispuni svoje ciljeve. Godine 1957. postojale su tri organizacije koje su činile nemačku sekciju u International Committee for Sexual Equalty: Verein für Humanitäres Lebenshaltung, Internationale Freundschaftsloge i Gesellschaft für Reform des Sexualstrafrechts[39].

Godine 1957. u Frankfurtu su započeta suđenja koja su za cilj imala da zabrane rad ovih organizacija, što je potpuno paralisalo homofilni pokret. Jedina organizacija koja je imala neke aktivnosti tokom 1960-ih bila je Kameradschaft die Runde iz Reutligena, koja je bila potpuno apolitična i nemilitantna[39].

Časopisi homofilnog pokreta[uredi - уреди]

Mnoga od ovih udruženja su izdavala svoje novine i magazine. Najznačajniji časopis je bio Der Kreis, koji je imao veliki uticaj u Nemačkoj, iako je dolazio iz Švajcarske. Već 1950-ih bilo je oko 25 časopisa koji su uzimali imena časopisa koji su postojali u Weimarskoj republici: na primer, Die Insel, Die Freundschaft. Weltbund für Menschenrechte je objavljivao časopis Insel der Freundschaft und Toleranz, koji je 1952 promenio ime u Der Weg zur Freundschaft und Toleranz. Verein für Humanitäres Lebenshaltung je objavljivao časopis Die Gefährten[39].

Godine 1955. u upotrebu je ušao zakon o zaštiti maloletnika, kojim je bila zabranjena javna prodaja gej časopisa. Do 1968. samo su dva časopisa preživela: Freund, objavljivan u Danskoj, i Der Weg[39].

Homoseksualna kultura u BRD do 1969.[uredi - уреди]

Berlin je već 1949. otvorio 23 privatnih klubova za muškarce i 15 klubova za žene, koji su bili od jeftinih "rupa", do ekskluzivnih, elitnih lokala. Ovi klubovi su bili zatvorenog tipa i mogle su da uđu samo osobe starije od 18 godina. Obično je neko ko je već poznat u klubu dovodio nove goste. Salon ruskog vojvode Aleksandra Kropotkina bio je jedno od poznatih mesta okupljanja. Salon je važio kao mesto okupljanja i pre rata, a posle 1945. je nastavio sa tom tradicijom. Prema memoarima Klausa Kinskog, koji je neko vreme živeo u salonu, tu su dolazili oficiri, aristokrate, umetnici, dizajneri, ubice i lopovi, ali uglavnom homoseksualci[85].

Posle rata nije bilo značajnih književnih dela sa homoseksualnom tematikom, mada su mnogi književnici nastavili da pišu, kao što je bio slučaj sa Josephom Breitbachom i Klausom i Thomasom Mannom. Klaus Mann nije završio svoj gej roman Windy Night, Rainy Morrow pre smrti u Parizu, 1949. Drug nezavršeni gej roman bio je Fluß ohne Ufer, Hansa Henny Jahna, čija prva tri toma su se pojavljivala 1949. i 1950. godine. Godine 1954. Wolfgang Koeppens je napisao parodiju na Mannov Der Tod in Venedig, pod nazivom Der Tod in Rom, u kome gej lik ne završava tragično[85].

U pozorištu su se retko javljali gej likovi, i to uglavnom u predstavama napisanim pre rata. Prvo pozorište koje je na scenu postavilo komad sa gej likom bio je Hamburger Kammerspielen sa predstavom Das Recht auf sich selbst. Tokom 1950-ih bilo je samo malih pokušaja da se osnuje gej pozorišna grupa. Liberalizacija 1960-ih vratila je gej likove na daske, uglavnom preko prevoda stranih komada. Nemačko najznačajnije delo iz ovog perioda je Jagdszenen aus Niederbayern (1969) Martina Sperra [85].

Prvi LGBT film u Zapadnoj Nemačkoj bio je Anders als du und ich (1957). Veita Harlana, autora prvog uticajnog antisemitističkog propagandnog filma, Süße Jud (1940). Harlan je želeo da u filmu izrazi saosećanje sa homoseksualcima, ali je cenzura izmenila poslednji deo, koji je sadržao pozitivan prikaz, što je promenilo ceo ton filma, te su mnogi pozivali na bojkot[39].

Gay Liberation Movement[uredi - уреди]

Homoseksualnost je postala legalna za osobe starije od 21 godine 9. maja, 1969. godine. Nekoliko grupa gejeva je pokušalo da osnuje organizacije koje će se boriti za prava LGBT osoba u Hamburgu, Wiesbadenu i Münchenu, ali nisu uspeli. Jedino je opstala Internationale Homophile Weltorganisation iz Hamburga, koja je bila organizovana poput skandinavskih grupa[85].

Sa jačanjem studentskog pokreta tokom 1960-ih, pojavio se i feministički pokret, koji se borio protiv patrijarhata i patrijarhalnih struktura u društvu. To, kao i širenje gay liberation movement-a nakon Stounvolske revolucije, 1969, uticalo je na nemačko društvo i prva grupa samopomoći osnovana je u Bochumu, 1970. godine, a naredne godine je osnovana i prva studentska gej organizacija pod imenom Homosexuelle Aktionsgruppe Bochum. Aprila iste godine osnovana je Homosexuelle Studentengruppe Münster[85].

Godine 1971. prvi put je prikazan film Nicht der Homosexuelle ist pervers, sondern die Situation, in der er lebt Rosa von Preunheima. Film govori o mladom geju, Danielu, koji dolazi u Berlin. Daniel najpre prihvata stavove homofilnog pokreta, ali uskoro počinje da ulazi u život "gej podzemlja" pomodnih barova i anonimnog seksa, shvatajući da je otvoren život put emancipacije. Film je izazvao skandal i učinio je von Preunheima najpoznatijim homoseksualcem u Nemačkoj. Ali njegov značaj leži u tome što je bio inicijalna kapisla za stvaranje nemačkog gay liberation movementa. Film je prikazivan u različitim gradovima i organizovane su diskusije i debate, što je konačno dovelo do organizovanja grupa kao što su Homosexuelle Aktion Westberlin (1971), Rote Zell schwul, Homosexuelle Aktionsgruppe, Gay Liberation Front – Köln, zasnovana na američkom modelu, i Homosexuelle Aktion München. Tokom 1972. osnovane su i druge grupe u Wurzburgu, Göttingenu, Braunschweigu, Stuttgartu i Dusseldorfu, i osnovana je prva nemačka gej asocijacija, Deutsche Aktionsgemeinschaft Homosexualität (DAH). Od 1972. organizovali su redovni godišnji skupovi Pfingsttreffen, a za vreme prvog okupljanja u Münsteru, održana je i prva parada ponosa LGBT osoba [85].

Učesnici pokreta dolazili su uglavnom iz redova studenata, a među uticajnijim pojedincima bili su Rosa von Praunheim, Volker Eschke i američki student, Jim Steakley. Prvi cilj je bio, naravno, ukidanje člana 175, ali su se bavili i pitanjem diskriminacije na radnom mestu[85].

Važno je napomenuti da ovaj pokret koristi reči "homoseksualac" i "Schwul", koja je u to vreme imala negativno značenje, kao bi se razlikovali od homofilnog pokreta, za koji su verovali da se stidi svoje seksualnosti. Homofilni pokret je bio konzervativan i želeo je da zadobije društveno prihvatanje kroz asimilaciju, dok je gay liberation pokret bio levičarski revolucionaran, antikapitalistički i često je koristio provokaciju i konfrotaciju za postizanje svojih ciljeva. Obe grupe su se borile protiv "gej podzemlja", u kome je vlada neka vrsta seksualne diskriminacije, koja je bila važan oblik diskriminacije za gay liberation pokret. Ove razlike su dovele do sukoba tokom Pfingsttreffen, 1973. godine u Berlinu, poznatog kao Tuntenstreit[85]. Podele su dovele do gašenja organizacija. DAH je svoje poslednje okupljanje imao za novu godinu 1973, dok je HAW rasturen 1974, a zvanično prestao da postoji 1977.

Homolulu[uredi - уреди]

Uprkos neuspehu gay liberation pokreta, LGBT pokret je nastavio sa aktivnostima. Recimo, iako je HAW ugašena, njihove prostorije su se i dalje koristile kao SchwulenZentrum (SchwuZ)[85]. Godine 1976. postojalo je oko 60 organizacija, a LGBT grupe su počele da se osnivaju i u manjim mestima. Godine 1979. održane su prve parade ponosa u Bremenu, Stuttgartu i Zapadnom Berlinu.

Međutim, vrhunac gay liberation pokreta u Nemačkoj bio je Homolulu, velika manifestacija, nalik na gej Woodstock, koja je održana jula, 1979. godine u Frankfurtu. Događaj je trajao nedelju dana, a održavali su se koncerti, radionice, kursevi, organizovale su se dnevne novine, žurke i velike demonstracije na ulicama Frankfurta. Događaj je bio toliko značajan da ga je pratila nemačka nacionalna televizija.

AIDS kriza tokom 1980-ih[uredi - уреди]

Do 1981. došlo je do smene generacije u pokretu. Tokom decenije grupe su se borile uglavnom protiv diskriminacije LGBT osoba, sledeći američke modele izražavanja i političke borbe: organizovale su se parade ponosa, koje se u Nemačkoj nazivaju Christopher Street Day, pojavile su se grupe poput ACT UP i sl. LGBT pokret je takođe počeo da ulazi u političke i sindikatske strukture, profesionalne grupe itd. Starane su nove organizacije. Decembra, 1980. u Nemačkoj je bilo 148 LGBT organizacija (od toga 18 u Zapadnom Berlinu), a maja, 1986. bilo ih je 416[85][39].

Godine 1983. AIDS počinje da zadobija pažnju javnosti, između ostalih razloga i zbog teksta Tödliche Seuche AIDS - die rätselhaft Krankheit, koji se pojavio u časopisu Der Spiegel[85]. Prve godine, do 1987. bile su označene diskusijom između Petera Gauweilera, člana CSU, koji je zagovarao kreiranje zatvorenih centara za pacijente koji se leče od AIDS-a i koji je napadao LGBT supkulturu i Rite Süssmuth, ministarke zdravlja, članice CDU-a, koja je bila liberalnija. Süssmuth je konačno podelila sa svojim planom informisanja i pružanja podrške pacijentima. LGBT organizacije koje su se bavile AIDS-om počele su da dobijaju značajne sume novca od države, što je bio nov slučaj u Nemačkoj[39][85].

Širenje bolesti je dovelo do formiranja novih regionalnih i lokalnih centara, AIDS-Hilfe, kojih je 1985. bilo dvadeset. Godine 1989, udružili su se u asocijaciju Deutsche AIDS-Hilfe, koja je postala jedna od najuticajnijih organizacija unutar LGBT pokreta, lobirajući političke grupe i kreirajući kampanje o AIDS-u i homoseksualnosti.

Uticaj pojave AIDS-a na gej supkulutru bio je ogroman. Mnogi gejevi su živeli promiskuitetno, bilo time odgovarajući na represiju ili protestvujući protiv buržoaskog heteroseksualnog životnog stila. Sa epidemijom AIDS-a to je moralo da se izmeni. Bolest nije samo uticala na biološke živote gejeva, već i na njihove socijalne živote, jer je represija zbog straha od bolesti postala jača. Veliki ožiljak je ostao na LGBT zajednici gubitkom mnogih mladih, talentovanih ljudi, kao što su Alf Bold, Manfred Salzgeber, Andreas Salmen, Melitta Sundström, Jürgen Baldiga, Manfred Semmelbauer, Christian Borngräber, Bernhard Durst, Jonathan Briel, Roger Lips i mnogi drugi[85]

LGBT kultura pre ujedinjenja[uredi - уреди]

Kulturno najuticajnija grupa u okviru LGBT pokreta bila je Ödipus-Kollektiv iz Hamburga, koja je šokirala javnost svojom predstavom Brühwarm - ein schwuler Jahrmarkt. Grupa je popularizovala probleme sa kojima se suočavaju LGBT osobe i služila je kao primer za stvaranje drugih, sličnih grupa.

Tokom 1980-ih, sledeći američki primer, osnovane su mnoge organizacije koje su za cilj imale socijalizaciju i ispunjenje slobodnog vremena, poput sportskih i planinarskih organizacija, horova, amaterskih pozorišnih trupa i sl[39]. Godine 1985. pokrenut je prvi radio program za gejeve, a kasnije i za lezbejke, pod imenom Eldoradio, koji se emitovao dva puta nedeljno do 1991. godine.

Kinematografija pre ujedinjenja[uredi - уреди]

Sa malim izuzecima, filmovi snimljeni tokom 1970-ih i dalje su prikazivali homoseksualne osobe kao zle ili kao slabe. Promenu su doneli inostrani filmovi koji su se prikazivali u Nemačkoj, poput The Boys in the Band (1970), Dog Day Afternoon (1970) i La cage aux folles (1978).

Jedan od uspešnih nemačkih filmova bio je [Taxi zum Klo]] (1980), Frank Ripploha. Film je uticao na pojavu drugih filmova sa gej tematikom. Filmovi više nisu imali jaku emancipatorsku snagu, osim u slučaju filmova sa AIDS tematikom. Među ostalim filmovima treba istaći Schöner Gigolo, armer Gigolo i Querelle Fassbindera i Westler, film koji je sniman skrivenom kamerom u Istočnom Berlinu.

Godine 1987. stvorena je nagrada Teddy, koja se dodeljuje filmovima sa LGBT tematikom na Berlinaleu. Nagrada je zvanično priznata tek 1992. godine.

Nemačka posle ujedinjenja[uredi - уреди]

Posle ujedinjenja Nemačke paragraf 175 je teorijski počeo da važi u bivšoj Istočnoj Nemačkoj. Godine 1993. tri nacionalne organizacije, Bundesverband Homosexualität, Schwulenverband Deutschland i Deutsche Aids-Hilfe su pokrenule kampanju za ukidanje paragrafa 175. Konačno, 31. maja, 1994. godine paragraf 175 je ukinut, čime je granica za slobodno stupanje u seksualne odnose bila izjednačena za heteroseksualne i homoseksualne parove na 16 godina[39]. Procenjuje se da je ukupno preko 140.000 ljudi osuđeno za 123 godine važenja paragrafa 175, a poslednja dvojica su osuđeni marta, 1994[78].

Gradonačelnik Berlina, Klaus Wowereit deli autograme na CSD-u, 2006.

Po ukidanju paragrafa 175 više nije postojala zakonska razlika između hetero- i homoseksualnosti. Nekoliko saveznih država Nemačke samostalno je uvela antidiskriminacione zakone, koji su zabranjivali diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije. Kao potpisnica Amsterdamskog sporazuma, Nemačka je morala da donese opšti antidiskriminacioni zakon, Allgemeines Gleichbehandlungsgesetz (18.8.2006.), koji zabranjuje i diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije[86].

Nemačka je 1. avgusta, 2001. donela zakon o istopolnom partnerstvu, koji omogućava istopolnim parovima zakonsko registrovanje veze, garantujući im prava slična onima koja su garantovana brakom[87].

Sve velike političke partije imaju bar jednu ključnu osobu koja je otvoreno gej ili lezbejka. Prvi koji je otvoreno nastupio sa svojom homoseksualnošću bio je Klaus Wowereit (SPD), 2001. godine u toku kampanje za izbor gradonačelnika Berlina, u kojima je pobedio. Gradonačelnik Hamburga, Ole von Beust (CDU) je takođe gej, kao i Guido Westerwelle (FDP i Volker Beck (B’90/Grüne). Dve najveće političke partije imaju svoje gej-lezbejske sekcije Lesben und Schwule in der Union (CDU) [88] i Schwusos - Lesben und Schwule in der SPD[89].

Pokreti iz Istočne i Zapadne Nemačke su se ujedinili u nacionalnu organizaciju Lesben- und Schwulenverband in Deutschland e.V. (LSVD), koja je najveća LGBT organizacija u Nemačkoj. LSVD se uglavnom koncentrisala na pitanja outovanja poznatih ličnosti, nasilja nad LGBT osobama i istopolni brak, od čega je u 2000-im ostalo još poslednje pitanje aktuelno. Danas se LSVD bavi, takođe, pravima LGBT osoba u drugim državama. LSVD je jedna od LGBT organizacija koje imaju konsultantski status u EKOSOC-u, u Ujedinjenim nacijama [90].

Proslave dana ponosa LGBT osoba nazivaju se Christopher Street Day (CSD) i organizuju se u većim gradovima nemačke. Najveća proslava CSD-a je u Berlinu i Kölnu. Grad organizuje dve proslave tog tipa: CSD Berlin i CSD Transgeniale, koja je manje komercijalna i politički obojenija. Godine 2002. u Kölnu je održan najveći Europride do sada, koji je okupio 1.2 miliona učesnika i učesnica.

Vidi dalje[uredi - уреди]

Prevodi[uredi - уреди]

  1. "Kazniti nečistog kada deluje protiv prirode. U slučaju kada osoba deluje nečisto sa životinjom, muškarac sa muškarcem, žena sa ženom, onda je izgubila pravo na život, i treba je, prema običaju, poslati u smrt vatrom."
  2. Sodomija, kada nema nasilja, ne potpada pod krivične zakone. Ona ne ugrožava prava drugog čoveka.
  3. Protivprirodni blud, koji je počinjen između osoba muškog pola ili od strane osobe sa životinjama kažnjava se zakonom; takođe može se kazniti oduzimanjem građanskih prava.
  4. Opšte dobro pre ličnog dobra! Nije neophodno da Ti i ja živimo, ali je nužno da živi nemački narod. A on može da živi jedino ako želi da se bori, jer živeti znači boriti se. A može se boriti jedino kada seksualno opšti, pre svega iz ljubavne strasti. Nemoralno opštenje je slobodna ljubav. Zato vas odbacujemo, jer mi odbacujemo sve što je šteti našem narodu. Ko čak pomišlja o muško-muškoj ili žensko-ženskoj ljubavi, naš je neprijatelj. Odbacujemo sve što slabi naš narod, čini ga pionom naših neprijatelja, jer znamo da život jeste borba…

Refrence[uredi - уреди]

  1. Aristotel, Politika, 1269b ((en))
  2. Greenberg, David F. (1988). "izvod". The Construction of Homosexuality. University of Chicago Press. 0226306283. http://books.google.com/books?id=tSJkCFH11YcC&pg=PA111&lpg=PA111&dq=%22the+men+are+much+keener+on+their+own+sex%22&source=web&ots=nZC-1eReig&sig=48U9dJ2Vm8sMqtSg6_yp1EUR4Jw#PPA111,M1. pristupljeno 8.2. 2009. 
  3. 3.0 3.1 Greenberg, David F. (1988). The Construction of Homosexuality. University of Chicago Press. 0226306283. 
  4. 4.0 4.1 4.2 "Homosexuality in Viking Scandinavia" (enleski). the Viking Answer Lady. 26.4.2008. http://www.vikinganswerlady.com/gayvik.shtml. pristupljeno 8.2. 2009. 
  5. 5.0 5.1 5.2 5.3 5.4 5.5 5.6 5.7 Spencer, Colin (1996). Homosexuality. A history. London: Fourth Estate. 1-85702-447-8. 
  6. Heusler, Andreas (1937) (nemački). Isländisches Recht - Die Graugans. Weimar. 
  7. Bleibtreu-Ehrenberg, Gisela (1978) (nemački). Tabu Homosexualität - Die Geschichte eines Vorurteils. Frankfurt/Main. , str 164
  8. Meißner, Rudolf (1935) (nemački). Norwegisches Recht - Das Rechtsbuch des Gulathings. Weimar. , str. 123
  9. Meißner, Rudolf (1950) (German). Stadtrecht des Königs Magnus Hakonarson für Bergen - Bruchstücke des Birkinselrechts und Seefahrerrechts der Jónsbók. Weimar. str. 65, 105, 347, 349, 437. 
  10. Meißner, Rudolf (1939) (nemački). Norwegisches Recht - Das Rechtsbuch des Frostothings. Weimar. , pág. 193 y siguientes
  11. Ekhardt, Karl August (1955) (nemački). Die Gesetze des Merowingerreiches - Band 1: Pactus legis Salicae: Recensiones Merovingicae. Göttingen. , pág. 95
  12. Ekhardt, Karl August (1958) (nemački). Gesetze der Angelsachsen. Göttingen. , str. 33
  13. Wilda, Wilhelm Eduard (1831) (nemački). Das Gildenwesen im Mittelalter. Halle. , str. 122, 130, 132 i dalje., 139, 140 i dalje., 144
  14. 14.0 14.1 "Rome: Ancient". glbtq.com. http://www.glbtq.com/social-sciences/rome_ancient.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  15. Anonimus (2006) (bilingvalno: španski i latinski). Priapeos romanos. Antología bilingüe latín-castellano. Identidades. http://www.identidades.org/literatura/priapeos.htm. pristupljeno 8.2. 2009. 
  16. Svetonije, Julius 2-3; Plutarh, Caesar 2-3; Cassius Dio, Roman History 43.20
  17. Roman Literature, glbtq.com
  18. 18.00 18.01 18.02 18.03 18.04 18.05 18.06 18.07 18.08 18.09 18.10 18.11 18.12 18.13 18.14 18.15 Aldrich, Robert, ur. (2007) (nemački). Gleich und anders. Hamburg: Murmann. 978-3-938017-81-4. 
  19. Pesnik Ausonije je imao veoma strastvenu vezu sa svetim Pavlinom Nolskim. Nije poznato da li je njihova veza bila i fizička, ali je strast dokumentovana u njihovim pismima. Ausonije, 43 godine stariji od Pavlina, izražava veliku žalost zbog njihove udaljenosti. Sveti Augustin u svojim Ispovestima piše da je imao homoseksualne veze u mladosti, mada ih se kasnije kaje i odbacuje ih kao grešne. (Colin Spencer, Homosexuality. A history ISBN 1-85702-447-8)
  20. 20.00 20.01 20.02 20.03 20.04 20.05 20.06 20.07 20.08 20.09 20.10 20.11 20.12 20.13 20.14 20.15 Feustel, Gotthard (1995) (nemački). Die Geschichte der Homosexualität. Leipzig: Albatros. 3-491-96077-0. 
  21. Peter Damian: Liber Gomorrhianus (.c.1048-54)
  22. 22.0 22.1 Crompton, Louis (2006) (engleski). Homosexuality & Civilization. Cambridge i London: Belknap. 0-674-02233-5. 
  23. tekst zakona
  24. Quellen zur Verfolgungs- und Alltagsgeschichte der "Sodomiter" (Homosexuellen) im späten Mittelalter und der reformatorischen Frühzeit
  25. Weiner, Monika (septembar, 2002). "War Dürer bisexuell?". P.M. HISTORY. http://www.pm-magazin.de/de/heftartikel/druck_artikel.asp?artikelid=323. pristupljeno 8.2. 2009. , prevod: "Sa dignutim penisom u anus drugoga."
  26. Voltaire (1860). "enlace" (francuski). Œuvres complètes de Voltaire. Hachette. str. 455. http://books.google.de/books?id=mZUGAAAAQAAJ&pg=PA454&dq=Voltaire+sodomie&hl=es#PPA455,M1. pristupljeno 8.2. 2009. 
  27. § 175
  28. Simon Richter. "Winckelmann, Johann Joachim (1717-1768)". glbtq.com. http://www.glbtq.com/literature/winckelmann_jj.html. 
  29. Norton, Rictor (5.4.2005). "The Suppression of Lesbian and Gay History" (engleski). Gay History and Literature.. http://web.archive.org/web/20070116132647/http://www.infopt.demon.co.uk/suppress.htm. pristupljeno 8.2. 2009. 
  30. Dynes, Wayne R., ur. (1990). Encyclopedia of Homosexuality. Garland Pub.. http://www.williamapercy.com/wiki/images/Humboldt.pdf. pristupljeno 8.2. 2009. 
  31. Mitford, Nancy (1970). Frederick the Great. London: Hamish Hamilton. str. 264. ISBN 0140036539. 
  32. Reiners, Ludwig; Translated and adapted from the German by Lawrence P. R. Wilson (1960). Frederick the Great, a Biography. New York: G. P. Putnam & Sons. str. 304. 
  33. S.W. Henderson, Frederick the Great of Prussia: A Homophile Perspective, Gai Saber,1,1 (1977): 46-54.
  34. Hubert Kenney. "Hössli, Heinrich (1784-1864)". glbtq.com. http://www.glbtq.com/literature/hossli_h.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  35. Ulrichs, Karl Heinrich (1864) (nemački). Forschungen über das Räthsel der mannmännlichen Liebe. Karl Heinrich Ulrichs (digitalizovano za Google Books). http://books.google.de/books?id=iQkQAAAAYAAJ&dq=%22Karl+Heinrich+Ulrichs%22&lr=&as_brr=3&hl=es&source=gbs_summary_s&cad=0. pristupljeno 8.2. 2009. 
  36. Kennedy, Hubert (26.8.2005). Claude J. Summers. ur. Ulrichs, Karl Heinrich. glbtq: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture. http://www.glbtq.com/social-sciences/ulrichs_kh.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  37. Endres, Nikolai (24.11.2006). Claude J. Summers. ur. Kertbeny, Károly Mária. glbtq: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture. http://www.glbtq.com/social-sciences/kertbeny_km.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  38. Freud, Sigmund (9.4.1935) (španski). Carta a la madre de un paciente. American Journal of Psychiatry. http://www.identidades.org/fundamentos/freud_carta.htm. pristupljeno 8.2. 2009. 
  39. 39.00 39.01 39.02 39.03 39.04 39.05 39.06 39.07 39.08 39.09 39.10 39.11 39.12 39.13 39.14 39.15 39.16 39.17 39.18 39.19 39.20 39.21 39.22 39.23 39.24 39.25 39.26 39.27 39.28 39.29 39.30 Herrn, Rainer (1999) (nemački). Anders bewegt. 100 Jahre Schwulenbewegung in Deutschland (Waldschlösschen izd.). MännerschwarmSkript Verlag. ISBN 3-828983-78-4. 
  40. Jörg (11.3.2004) (alemán). Die Liberalisierung des §175. GayStation. http://www.gaystation.info/history/?/history/p175/hauptteil.html#I. pristupljeno 8.2. 2009. 
  41. Kaczorowski, Craig (13.12. 2006). Claude J. Summers. ur (inglés). Paragraph 175. glbtq: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture. http://www.glbtq.com/social-sciences/paragraph_175.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  42. "Pétition de Magnus Hirschfeld". Triangles roses. 11.3.2004. http://www.triangles-roses.org/petition_hirschfeld.htm. pristupljeno 8.2. 2009. 
  43. "Reichsstrafgesetzbuch RStGB § 184". Schwulencity. http://www.schwulencity.de/strafrechtlexheinze.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  44. Stümke, Hans-Georg (1989) (nemački). Homosexuelle in Deutschland. Eine politische Geschichte. München: Beck. ISBN 3-406-33130-0. 
  45. Helmut (30.12.2003) (nemački). Fritz Haarmann. Rosa Rauschen. http://www.rosarauschen.de/archiv/personen/fritz_haarmann.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  46. Redl, Alfred (1864-1913)
  47. Volker, Ullrich (1.11.2006). "Liebchen und der Harfner" (nemački). ZEIT. http://www.zeit.de/2006/45/P-Eulenburg. pristupljeno 8.2. 2009. 
  48. "Maximilian Harden". Lebendiges virtuelles Museum Online. http://www.dhm.de/lemo/html/biografien/HardenMaximilian/index.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  49. glbt-ta. "Per scientiam ad justitiam: Magnus Hirschfeld". GLBT-news.israel-live.de. http://israel-live.de/glbt/news/deutschland/hirschfeld.htm. pristupljeno 8.2. 2009. 
  50. Hunnicutt, Alex (18.8.2005). "Eulenburg-Hertefeld, Philipp, Prince zu (1857-1921)". u: Claude J. Summers. glbtq: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture. http://www.glbtq.com/social-sciences/eulenburg_hertefeld.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  51. Lauritsen, John; David, Thorstad. "The Petition Against Paragraph 175". Triangles roses. http://www.triangles-roses.org/the_petition.htm. pristupljeno 8.2. 2009. 
  52. Einführung. Lesbengeschichte. http://www.lesbengeschichte.de/seite_d.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  53. Koskovich, Gerard. The Eldorado Nightclub. Triangles Roses. http://www.triangles-roses.org/eldorado_nightclub.htm. pristupljeno 8.2. 2009. 
  54. 54.0 54.1 54.2 54.3 Jones, James W. (27.7.2005). "German and Austrian Literature: Nineteenth and Twentieth Centuries". u: Claude J. Summers. glbtq: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture. http://www.glbtq.com/literature/german_austrian_lit2_19c_20c.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  55. Jones, James W. (8.7.2005). "Mann, Thomas". u: Claude J. Summers. glbtq: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture. http://www.glbtq.com/literature/mann_t.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  56. Schader, Heike (2000). "Kontruktionen weiblicher Homosexualität in Zeitschriften homosexueller Frauen in den 1920er Jahren". u: Fachverband Homosexualität und Geschichte e.V.. Homosexualitäten in der Weimarer Republik 1919 bis 1933. MännerschwarmSkript Verlag. ISBN 3-928983-98-X. 
  57. Prvi film koji se bavio homoseksualnim temama bio je Vingane iz 1916. godine, ali tema je veoma suptilno obrađena. Postoje podaci o filmu iz 1911. godine, Das Barmädel, koji je imao homoerotske scene, koje su bile cenzurisane, ali kopije nisu sačuvane. Za više informacija o nemačkim LGBT filmovima: Deutsche, deutschsprachige und koproduzierte Filme
  58. "Different from the Others (Anders als die Andern)". Kino on Video. 2003. http://www.kino.com/video/item.php?product_id=841. pristupljeno 8.2. 2009. 
  59. 59.0 59.1 Giori, Mauro. "Anders als die Andern: racconto, documento, monumento" (italijanski). CulturaGay.it. http://www.culturagay.it/cg/saggio.php?id=2. pristupljeno 8.2. 2009. 
  60. Belach, Helga; Jacobsen, Wolfgang, ur. "ANDERS ALS DIE ANDERN (1919) Dokumente zu einer Kontroverse". CineGraph. http://www.cinegraph.de/cgbuch/b2/b2_03.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  61. "The Laws of Love: Innocent but Outlawed". QueerSilents.com. http://www.queersilents.com/film.php?id=fm730568. pristupljeno 8.2. 2009. 
  62. Simon, Hermann. "N.O. Body. Aus eines Mannes Mädchenjahren" (nemački) (PDF). queer nations. http://www.queer-nations.de/de/wissenschaft_forschung/aufsaetze/simon.html?node:attribute=pdfattach_file. pristupljeno 8.2. 2009. 
  63. "Lesbische Spuren im Film. Von den Anfängen bis 1933." (nemački). Lesbengeschichte. http://www.lesbengeschichte.de/film_d_fram.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  64. "Michael (Mikaël)". Kino on Video. 2003. http://www.kino.com/video/item.php?film_id=730. pristupljeno 8.2. 2009. 
  65. 65.0 65.1 Kaczorowski, Craig. "European Film". glbtq: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture. http://www.glbtq.com/arts/eur_film.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  66. Letra S. "Tres clásicos del primer cine alemán gay". http://www.jornada.unam.mx/2005/08/04/ls-resena.html. pristupljeno 08.02.2009.. 
  67. "Sex in Chains (Geschlecht in Fesseln: Die Sexualnot der Gefangenen)". Kino on Video. 2003. http://www.kino.com/video/item.php?product_id=840. pristupljeno 8.2. 2009. 
  68. Gonzales-Day, Ken. "Photography: Gay Male, Pre-Stonewall". u: Claude J. Summers. glbtq: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture. http://www.glbtq.com/arts/photography_gay_pre_stonewall.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  69. Zervigon, Andres Mario. "Mammen, Jeanne". u: Claude J. Summers. glbtq: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture. http://www.glbtq.com/arts/mammen_j.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  70. Corinne, Tee A.. "Höch, Hannah". u: Claude J. Summers. glbtq: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture. http://www.glbtq.com/arts/hoch_h.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  71. 71.0 71.1 71.2 71.3 71.4 71.5 Bastian, Till (2000). Homosexuelle im Dritten Reich. Geschichte einer Verfolgung. Beck. ISBN 3-406-45917-X. 
  72. Bibliografija USHMM. "Bibliographies - Gays and Lesbians" (engelski). United States Holocaust Memorial Museum. http://www.ushmm.org/research/library/bibliography/index.php?content=gays. pristupljeno 8.2. 2009. 
  73. Goldman, Jason. "Breker, Arno". glbtq: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture. http://www.glbtq.com/arts/breker_a.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  74. 74.0 74.1 Tamagne, Florence. "Homosexuals as political chips" (english). A history of homosexuality in Europe. Algora Publishing. ISBN 0-87586-356-6. http://books.google.de/books?id=Ne6ZRjhMrvQC&pg=PA292&dq=homoerotic+nazi+art&hl=es&sig=fkvtDrV6g6W-RfqXnM7faG99hGs#PPA292,M1. 
  75. La pintura puede verse en Albert Janesch (1936). "Wassersport" (jpg). Artothek. http://www.artothek.de/artothek/images/incDetailView.cfm?imgNo=5571&SEARCHWITHIN=false&KEYWORD1=Janesch&KEYWORD2=Albert&AGENCY=0&QUERY=Janesch%20%20Albert&LINKED1=AND&LANGUAGE=1&currentPage=1. pristupljeno 8.2. 2009. 
  76. USHMM. "Lesbians and the Third Reich". United States Holocaust Memorial Museum. http://www.ushmm.org/wlc/article.php?lang=en&ModuleId=10005478. pristupljeno 8.2. 2009. 
  77. Schoppmann, Claudia (1996). Days of masquerade: the lives of lesbians during the Third Reich. ISBN 3-922166-94-6. 
  78. 78.0 78.1 78.2 78.3 78.4 Hoffschildt, Rainer (2002). "140.000 Verurteilungen nach "§175"". u: Fachverband Homosexualität und Geschichte e.V.. Denunziert, verfolgt, ermordet: Homosexuelle Männer und Frauen in der NS-Zeit. Männerschwarm Verlag. ISBN 3-935596-14-6. 
  79. 79.0 79.1 Kaczorowski, Craig. "Paragraph 175". glbtq: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture. http://www.glbtq.com/social-sciences/paragraph_175.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  80. Epstein, Rob; Jeffrey Friedman. Paragraf 175. 
  81. "Coming Out" (nemački). http://www.xenon-kino.de/Seiten/comingout.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  82. Potthoff, Herbert (2005). "Lesben und Schwule in der DDR" (nemački). Fachverband Homosexualität und Geschichte e.V.. Invertitio. Jahrbuch für die Geschichte der Homosexualitäten. Männerschwarm Verlag. ISBN 978-3-935596-84-8. 
  83. 83.0 83.1 Leidinger, Christiane. Lesbenbewegung DDR. Freie Universität Berlin. http://www.glbtq.com/social-sciences/rome_ancient.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  84. Kraushaar, Elmar (1997). "Unzucht vor Gericht. Die „Frankfurter Prozesse“ und die Kontinuität des § 175 in den fünfziger Jahren". u: E. Kraushaar. Hundert Jahre schwul – Eine Revue. Männerschwarm Verlag. ISBN 3-87134-307-2. 
  85. 85.00 85.01 85.02 85.03 85.04 85.05 85.06 85.07 85.08 85.09 85.10 85.11 85.12 AA.VV. (1997). Sternweiler, Andreas; Hannesen, Hans Gerhard. ur. Goodbye to Berlin? 100 Jahre Schwulenbewegung. Verlag Rosa Winkel. ISBN 3-86149-062-5. 
  86. "Allgemeines Gleichbehandlungsgesetz". Bundesministerium der Justiz. http://bundesrecht.juris.de/agg/index.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  87. LSVD. "Keine halben Sachen!". Lesben- und Schwulenverband in Deutschland (LSVD) e.V.. http://www.jawort.de/805.0.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  88. "Lesben und Schwule in der Union". http://www.lsu-online.de/. pristupljeno 8.2. 2009. 
  89. "Schwusos - Lesben und Schwule in der SPD". http://www.schwusos.de/. pristupljeno 8.2. 2009. 
  90. Historic recognition of LGBT organisations at the United Nations na sajtu ILGA-e
Gay flag.svg LGBT istorija
Antika Grčka
Pederastija (AtinaKritSpartaTeba) • Homoseksualnost u vojsciMitologijaFilozofija grčke pederastijeKalosErastEromenos
• • •
RimEgipat (Khnumhotep i Niankhkhnum)• Azija
Srednji vek VizantijaAdelfopoiesis
Novi vek RenesansaUranijska poezijaUranijski pokret
XX vek Emancipatorski pokret u Nemačkoj
(LGBT istorija u Nemačkoj)
Magnus HirschfeldNaučno-humanitarni komitetInstitut za seksualnu naukuDer Eigene
• • •
Progon LGBT osoba u nacističkoj Nemačkoj
Paragraf 175Reichszentrale zur Bekämpfung der Homosexualität und AbtreibungRužičasti trougaoCrni trougao
• • •
Homofilni pokretStounvolska revolucijaGay LiberationAIDS krizaQueer NationIstopolne zajednice i brakovi
Opšti pregled Pregled LGBT istorijeLezbejska istorijaProgon LGBT osobaAnti-gej zakoni
Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi