Konstancije I.

Izvor: Wikipedia
(Preusmjereno sa Konstancije Hlor)
Na reversu ovog srebrnjaka iskovanog u Antiohiji u vreme Konstancija Hlora, prikazani su tetrarsi kako izlivaju žrtvu u čast pobede nad Sarmatima.

Konstancije I Hlor (31.3. oko 250 — 25.7. 306) je bio jedan od tetrarha, car-savladar na Zapadu Rimskog carstva od 293. do 306. Potekao je iz Ilirika po svemu sudeći od neznatnih roditelja.

Posvetivši se karijeri, Konstancije je postao namesnik Dalmacije, a zatim i pretorijski prefekt Galije. Moguće je da se vođen ambicijom razveo od prve supruge Jelene, ćerke gostioničara i oženio Maksimijanovom pastorkom Teodorom. U cezara je uveden 293, a na upravu su mu poverene Galija i Britanija. U stvari, morao je prvo da se obračuna sa uzurpatorima Karauzijem i Alektom koji su gospodarili njegovim domenom; za to mu je trebalo je tri godine.

Kada su 305. abdicirali Dioklecijan i Maksimijan, u skladu sa procedurom Galeriju i Konstanciju su dodeljena ovlašćenja avgusta. Međutim, ubrzo po povlačenju starije dvojice pokazalo se da je narušen sklad. Iako mlađi, Galerije je izgleda bio u prednosti čim je mogao da odredi cezare. Štaviše, Konstancijev sin Konstantin nalazio se na njegovom dvoru kao talac. Tek je navala varvara u Britaniji omogućila Konstanciju povratak njegovog sina, i tako su njih dvojica 306. odbili Pikte i Skote.

Srpski vizantolog Radivoj Radić ga ukratko ocenjuje ovako: „Premda je bio značajna istorijska ličnost, kasnije je upamćen pre svega kao otac Konstantina Velikog.“[1]

Ime[uredi - уреди]

Po stupanju na vlast Konstancijevo puno ime glasilo je Flavije Valerije Konstancije (lat: Flavius Valerius Constantius),[2][n 1] a drugo gentilno ime (ime roda) je preuzeo svakako po osnivaču dinastije Gaju Valeriju Dioklecijanu. Kao adoptivni (usvojeni) sin cara Maksimijana, Konstancije je i sâm nazivan Herkulije (lat: Herculius).[3] Katkad mu se dodaje Dioklecijanovo ime — Gaj (lat: Gaius),[4] a katkad Maksmijanovo — Marko (lat: Marcus).[5] Nadimak Hlor (od grč. χλωρός, zelenkast, zelenožut) ne potiče iz njegovog vremena, nego iz vizantijskog. Bilo kakav naročiti stepen bledila u nesaglasnosti je sa rumenilom koje se spominje u hronološki bližim Latinskim panegiricim.[6]

Poreklo[uredi - уреди]

Spočetka se tvrdilo da je Konstancije sin Klaudija Gotskog,[7] zatim da vodi poreklo od istog,[8] a kako je pod uticajem hrišćanstva njegovo nelegitimno poreklo nailazilo na osudu za nećaka,[9] unuka po majci[10] i unuka-nećaka božanskog cara.[11] Ovaj mit je, međutim, nastao tek po njegovoj smrti u konstantinovsko i postkonstantinovsko doba. Kako navodi Oto Zek (nem. Otto Seeck), činjenica da je njegovo poreklo plod izmišljanja raznoraznih pisaca ukazuje na to da su Konstancijevi roditelji bili neznatni a on sâm skorojević.[12] Zavičaj mu treba tražiti u Iliriku.[13][n 2] Kako se čini rođendan mora da mu je bio 31. marta,[15] ali godina rođenja je, međutim, nepoznata.

Rana karijera[uredi - уреди]

Vojnički zanat Konstancije je učio kod Proba.

Kako stoji kod Anonima Valezijana, pre nego što je uznapredovao do cezara Konstancije je vršio dužnost carskog telohranitelja, vojnog tribuna i upravnika provincije Dalmacije: „Konstancije – unuk brata preblagog princepsa božanskog Klaudija – prvo je bio telohranitelj, potom tribun, a nakon toga namesnik Dalmacije. Zajedno sa Galerijem načinjen je cezarem od strane Dioklecijana. Pošto je, naime, ostavio prvu suprugu, Helenom, oženio je Maksimijanovu kćerku Teodoru, sa kojom je posle imao imao šestoro dece, Konstantinove braće. Ali, sa prvom suprugom Helenom imao je već sina Konstantina, koji je kasnije postao svemoćan princeps“.[9]

Vopisk ga svrstava u Probove pitomce: „Kada uporedim princepsa Proba sa drugim imperatorima, zaključujem da je ovaj muž u odnosu na gotovo sve rimske vođe, koji su se isticali kao hrabri, milostivi, razboriti, divni, bio ili jednak, ili, ako se to iz pakosne zavisti ne osporava, bolji. Jer, tokom svoje petogodišnje vladavine vodio je toliko ratova širom čitavog sveta, i to, istina, sâm, da je čudno kako se sukobio u svim tim bitkama. Uradio je mnogo toga svojim rukama, a obučavao je i najizvrsnije vojskovođe. Među njegovim pitomcima bili su, naime, Kar, Dioklecijan, Konstancije, Asklepiodot, Hanibalijan, Leonid, Kekropije, Pizonijan, Herenijan, Gaudioz, Urzinijan i ostali kojima su se naši očevi divili i od kojih su se neki istakli kao dobri princepsi“.[16]

Zgranut ekstravagantnim ponašanjem svoga sina, Kar je nameravao uzeti Konstancija za naslednika.

Bio je upravnik Dalmacije za vreme Kara,[n 3] koji je, zgrožen ekstravagantnim ponašanjem svoga sina Karina, nameravao da ga uzme za naslednika: „On [tj. Karin] je imao drago kamenje na cipelama, koristio je samo one kopče koje su ukrašene dragim kamenjem, a mnogo često i takav kaiš. Uopšte, mnogi u Iliriku su ga nazivali kraljem. Nikada se nije pojavio bilo pred prefektima, bilo pred konzulima. Pokvarenjacima je nudio najviše i uvek ih je zvao na gozbe. Više puta je na svojoj gozbi iznosio stotinu libri ptica, stotinu riba, hiljadu različitih mesa. Izlivao je velike količine vina. Plivao je u voću i dinjama. I trpezarije i spavaće sobe posuo je milanskim ružama. Koristio je kupatila hladna koliko i podzemne ćelije koja je često hladio snegom. Kada je jedne zime došao u mesto u kom je izvorska voda izuzetno mlaka — kakva je obično po prirodi preko zime — i služio se njome u bazenu, kažu da je govorio bazendžijima: ‘Spremili ste mi vodu za žene’. Ovo se čak uzima za njegovu najsjajniju dosetku. Njegov otac je čuo šta je ovaj radio, pa je vikao: ‘On nije moj sin’. Najposle je odlučio da Konstancija — koji je posle učinjen za cezara, a tada obavljao dužnost namesnika Dalmacije — dovede na njegovo [tj. Karinovo] mesto, jer se tada nijedan muž nije činio boljim, a ovoga [tj. Karina], uistinu, kako veli Onezim, da ubije“.[18]

Uzdizanje u cezara[uredi - уреди]

Tetrarsi, porfirna grupa sa početka 4. veka koja se danas nalazi u Veneciji.

Kada je Numerijanova sudbina svima postala jasna, trupe koje su se okupile u Halkedonu radi nominovanja novog vladara jednoglasno su se izjasnile za zapovednika garde domestika Diokla. Pre nego što je mogao da smatra svoj novi položaj sigurnim, Diokle je morao da raščisti račune sa Karovim sinom Karinom: „Ovaj [tj. Karin], kada je saznao da mu je grom ubio oca, da mu je tast uklonio brata, da je Dioklecijan imenovan za avgusta, napravio je veće greške i zločine, kao da se sad po smrti svojih rođenih oslobodio i odrešio uzde odgovornosti. Ipak, nije mu nedostajala krepkost duha da brani svoju vlast. Sa Dioklecijanom se, naime, sukobljavao u mnogim bitkama, ali je u konačnoj bici kod Marguma bio ubijen u zaveri od svog oficira.

U trenutku kada je Dioklecijan stupio na vlast, Carstvo je sa svih strana bilo pogođeno silnim problemima. Osećajući se nemoćnim da se sâm nosi sa njima, Dioklecijan je rešio da uzme sebi kolegu koji će, makar nominalno, biti u rangu sa njim i pomagati mu da snosi ogroman teret vlasti. Njegov izbor je pao na hrabrog i iskusnog, premda grubog i nepismenog vojnika Maksimijana, koga je u Nikomediji 286. uzdigao u avgusta. Udruženi vladari su usvojili epitete: Diokletijan — Jovije (lat: Iovius — koji potiče od Jupitera), a Maksimijan — Herkulije (lat: Herculius — koji potiče od Herkula), bilo iz nekog sujeverja, ili, po objašnjenju jednog panegiričara, da daju svetu do znanja da stariji poseduje veću moć u odnosu na mlađeg.

Međutim, ubrzo se pokazalo da upravljanje prostranim Carstvom predstavlja teret ne samo za jednog, nego i za dvojicu. Shodno tome rešili su da svaki izabere svoga pomoćnika. Maksimijanov izbor je pao na Konstancija, a Dioklecijanov na Galerija. Radi uspostavljanja prisnijeg odnosa sa cezarima Galerije je oženjen Dioklecijanovom kćerkom Valerijom, a Konstancije Maksimijanovom pastorkom ili ćkerkom Teodorom. Maksimijan je adoptirao Konstancija 1. marta 293. verovatno u Mediolanumu i obukao ga je u purpur cezara. U raspodeli provincija cezarima su dopali oni delovi u kojima je iziskivan najveći napor i izlaganje riziku. Konstanciju su dodeljene Britanija, Galija i Hispanija, sa sedištem u Trijeru (Trir); Galeriju je prepušten Ilirik i čitavo Podunavlje, sa sedištem u Sirmijumu (Sremska Mitrovica); Maksimijan je sa sedištem u Mediolanumu (Milano) upravljao Italijom, Afrikom i Sicilijom zajedno sa ostrvima u Tirenskom moru; a Dioklecijan je upravljao Trakijom, Egiptom, Sirijom i Azijom, sa sedištem u Nikomediji (Izmit).

Kao cezar[uredi - уреди]

Pred pohod na Britaniju[uredi - уреди]

Konstancije je držao konzulat 294, 296, 300, 302, 305. i 306. Kao delokrug određena mu je Galija;[19] zadatak mu je zapravo bio da vrati Britaniju i izvesne delove zapadne obale Galije, budući da je Karauziju uspelo poći za rukom da se tu osamostali. Ubistvom umešnog Karauzija čije mesto je preuzeo Alekto, Konstanciju je donekle olakšan posao. Odmah po stupanju na svoju dužnost, Konstancije je otišao u Galiju. Usredsredio se na Gezorijakum (Bulonj), ne bi li ovu luku, koja je tada predstavljala važnu tranzitnu tačku za Britaniju, oteo uzurpatoru. To mu je i uspelo pošto je podigao branu kojom je neprijateljsku flotu sprečio da pristane ovde. Napad na Ostrvo morao je pak da odloži na neko vreme dok se ne pribavi potrebna flota.[20] Za to vreme poveo je pohod na Franke na ušću Rajne i preselio veći broj njih kao kolone na opustošena polja Galije.[21] Početkom 296. završeno je s pripremama i prelazak na Ostrvo mogao je da počne.[22]

Pohod na Britaniju[uredi - уреди]

O, bezbrojnih li trijumfa i mnogostruke li pobede kojom je Britanija povraćena, kojom je sasvim skršena moć Franaka, kojom se osim toga mnogim plemenima zatečenim u zaveri ovog nedela nametnula nužda da se pokore, kojom su napokon mora očišćena do večnog mira!

—Pan. Lat. V 17.

Pošto je Maksimijan preuzeo na sebe odbranu rajnskog limesa,[23] Konstancije je sigurnih leđa isplovio sa dvema flotama: jednom pod njegovim zapovedništvom iz Gezorijakuma, i drugom pod njegovim prefektom Asklepiodotom preko ušća Sekvane (Sena). Time što je zaplovio uzburkanim morem navodno je, kako prenosi panegiričar, inspirisao vojnike koji su plovili duž Sekvane da se odluče na isto: „Jer, kad si Ti [Konstancije] na plovidbi, ko se ne bi usudio da se preda ma koliko god nepovoljnom moru? Po prijemu vesti o Tvojoj plovidbi, kako kažu, svi su jednoglasno govorili i međusobno se podsticali : ‘Što se dvoumimo? Što oklevamo? Upravo je odjedrio sâm, baš sad odmiče, možda je već i stigao. Podnesimo sve, zaplovimo talasima. Šta je to čega bismo se mogli bojati? Mi sledimo cezara!’“[24]

Asklepiodotu je uspelo da pod okriljem guste magle prođe nezapaženo kod ostrva Vekte (Vajt), gde ih je iščekivala neprijateljska flota, i iskrca se. Ista magla omela je Konstancija s puta. Tek što je prispeo na kopno, Asklepiodot je već potukao u bici Alekta; jedan odred Konstancijeve vojske je, međutim, izmasakrirao u Londinijumu (London) četu franačkih plaćenika koja se spasla iz bitke i opljačkala grad.[25]

U znak sećanja na ovu pobedu u Triru je iskovan zlatni medaljon od deset aureja koji je nađen u Arasu u severnoj Francuskoj. Na aversu je prikazano poprsje Konstancija sa natpisom Fl(avius) Val(erius) Constantius Nobil(is) Caes(ar), a na reversu opet cezar kako na konju trijumfalno stupa pred ženom — personifikacija Londonijuma — koja ga klečeći pozdravlja kao „obnovitelja večne svetlosti“ (redditor lucis aeternae).

Iz Britanije u Galiju su odaslate brojne zanatlije da obnove poluuništene gradove.[26]

Pobeda nad Alemanima[uredi - уреди]

Teško je datirati drugi pohod na Franke u kom je Konstancije duboko prodro u njihovu teritoriju i ponovo naselio brojne kolone u Galiji; i pobedu nad Alemanima koja je, međutim, započeta porazom. Naime, varvari su neočikavano izvršili prepad na cezara u zemlji Lingonâ i naterali ga na povlačenje. Konstancije je i sâm bio ranjen, a kako od blizine neprijatelja nisu smeli otvoriti kapiju u grad su ga preneli užadima. No, posle samo pet časova došlo je pojačanje zahvaljujući kom su varvari savladani; 60.000 njih bilo je ubijeno. Osim toga, izvori obaveštavaju o još jednoj pobedi nad varvarima kod Vindonise; o zarobljavanju jedne varvarske povorke koja je preko zamrznute Rajne prispela na neko ostrvo i zatim, šetajući po zamrznutoj reci, bila odsečena od obe obale.[27] Sve ove borbe svakako moraju da padaju u period 298—305.

Kao avgust[uredi - уреди]

Galerije ruši sklad[uredi - уреди]

Galerijeva glava sa biste od crvenog egipatskog porfira, nađena 1993. godine u Gamzigradu.

Nakon dvadesetogodišnje vladavine koja je Rimsku državu postavila na nove osnove, Dioklecijan se 1. maja 305.[28] u prisustvu vojske i naroda u blizini Nikomedije svečano odrekao carske haljine. Prethodno je izvršio pritisak na Maksimijana da uradi isto. Iz Laktancijeve izjave stiče se utisak da je mesto prvog tetrarha trebalo da preuzme Konstancije: „Pošto je uklanjanjem starih [tetrarha] Galerije uradio to što je hteo, već je smatrao da je gospodar celog sveta. Jer, premda je trebalo da se Konstancije imenuje za prvog, on ga je prezirao zato što je bio meke prirode i zato što je u pogledu fizičkog zdravlja bio tegoban. Nadao se da će ovaj uskoro da umre; ako i ne bi umro, činilo se lakim da se liši, bilo nevoljno [bilo dobrovoljno]. Jer, šta mu je činiti, ako ga trojica nateraju da se odrekne imperijuma?“[29] Promena avgustâ zahtevala je i izbor novih cezara. Njih je izabrao Galerije potvrdivši time odlučujuću ulogu.[30]

„Onaj [tj. Galerije] koji je, dakle, preuzeo najvišu moć, obratio je pažnju na svet koji mu se izložio u nameri da ga uznemirava. Naime, pošto je savladao Persijance, kod kojih je ovaj obred, ovaj običaj da se osuđuju svojim kraljevima na ropstvo i da kraljevi raspolažu svojim narodom kao sa robljem, bezbožan čovek je hteo da na rimski svet navuče ovaj običaj, koji je u vreme one pobede bez stida hvalio. A pošto to nije mogao otvoreno da naloži, radio je tako što je ljudima grabio slobodu. Osobito je oduzimao dostojanstva. Mučio je ne samo dekurione, nego, štaviše, i prvake građanstva, izvrsne i vrlo savršene muževe i to baš u sitnim i civilnim parnicama.[n 4] Ako se činilo da su vredni smrti, stajali su im krstovi; ako ne, okovi su im bili spremni.[n 5] U ginekej su odvučene majke, one koje su u slobodi rođene, kao i plemenite.[n 6] Ako je neko trebao da se bije, četiri koca, na koje nikada nijedan rob nije navikao da bude raščerečen, stajala su zabodena u oboru... Imao je medvede koji su mu vrlo nalikovali po divljaštvu i veličini, koje je odabirao sve vreme svoje vlasti; kad god je hteo da se nasladi, zahtevao je da se neki od ovih, koje je prozivao poimence, dovede. Njima su bacani ljudi ne da ih sasvim pojedu, nego da im se napiju krvi; kad bi im rastrgli zglobove, smejao se vrlo slatko, a nikada nije obedovao bez prizora ljudske krvi“.[31]

Galerijevu odlučujuću ulogu potvrđuje i činjenica da se na njegovom dvoru kao talac nalazio mladi Konstantin.[32] Još kao dečaka otac ga je morao poslati na Dioklecijanov dvor u Nikomediji da se uči vojničkim i državničkim poslovima. Kao vojnik Konstantin se istakao hrabrošću u pohodima koje su preduzimali Dioklecijan i Galerije i stekao naklonost istočnih trupa — mnogi vojnici su bili otvoreno nezadovoljni što je Konstantin zaobiđen pri izboru cezarâ: „Dakle, ovaj Konstantin, koga je vrlo prosta majka Helena rodila i odgojila u gradu Naisusu (taj grad je on kasnije velikodušno odlikovao), koji je bio slabije upućen u književnost, bio je talac kod Dioklecijana i Herkulija pod kojima je hrabro služio u Aziji. Nakon ostavke Dioklecijana i Herkulija, Konstancije ga je tražio natrag od Galerija, ali ga je Galerije izlagao pred mnogim opasnostima. Naime, još kao mladi konjanik služeći protiv Sarmata, uhvatio je i vukao za kosu srčanog varvarina i doterao ga pred noge imperatora Galerija. Galerije ga je onda poslao da ide kroz močvaru. Zašavši u nju na svom konju, prokrčio put do preostalih Sarmata, među kojima je posekao većinu, i odneo Galeriju pobedu“.[33] Međutim, kako je sročio Čarls Matson Odal (eng. Charles Matson Odahl), Konstancijeva roditeljska briga i težnja samog Konstantina, kasnije nazvanog Veliki, da nasledi oca osujetiće uskoro Galerijeve planove za carskom dominacijom.[34]

Konstantin beži ocu[uredi - уреди]

Mermerna glava Konstancijevog sina Konstantina iz Metropolitenskog muzeja umetnosti.

Konstancije nije mogao da ostane skrštenih ruku pred činjenicom da mu je sin u opasnosti. Nije prošlo mnogo pre nego što je intervenisao u nameri da ga spasi. Galerije je, kako navodi Laktancije, uprkos prethodnom protivljenju, ipak pristao da ga vrati ocu: „Jer, budući da je u više mahova bio zamoljen, nije mogao još dugo da odbija. Kako je dan već uzmicao, dao je onom (Konstantinu) pečat i naredio mu da se spremi sutra ujutru na put po primanju naređenja, nameravajući ili da ga nekom zgodom zadrži, ili da razašlje pisma kako bi ga Sever uhvatio. Onaj [tj. Konstantin], uvidevši to, požurio je da izađe. Dok je imperator počivao nakon obeda, on je utekao i oteo po mnogim noćištima sve državne konje. Sutradan je imperator, pošto je hotimice prespavao sve do podne, naložio da se on (Konstantin) pozove. Rekli su mu da je otišao odmah posle obeda. Stao je da rže i ljuti se. Tražio je državne konje ne bi li ga nasilu odvukao natrag. Rekli su mu da je državna pošta opelješena. Jedva je suzdržao suze. Onaj se, međutim, kretao neverovatnom brzinom i stigao do već klonulog oca, koji mu je poverio vojnike i predao vlast u ruke“.[35] Manje-više ista priča može se naći kod Anonima Valezijana: „Onda ga je Galerije vratio ocu. Da bi izbegao Severa, osakatio je konje dok je prolazio Italijom i prešao je Alpe u velikoj žurbi. Kod Bononije, koju su Gali ranije zvali Gezorijakum, stigao je do oca, Konstancija. Međutim, posle pobede nad Piktima u Eborakumu mu je umro otac, Konstancije, a sa saglasnošću svih vojnika Konstantin je izabran za cezara“.[36]

Pohod na Skote i Pikte i smrt[uredi - уреди]

Konstancije je išao sa sinom preko u Britaniju gde je izvojevao još jednu pobedu nad Piktima i Skotima po kojoj je usvojio naziv imperatora po drugi put. No, odavno već bolestan,[37] preminuo je u Eburakumu (Jork) 25. jula 306.[38] Ako je verovati Julijanu, Konstancijevo telo je doneseno u Galiju da bi tamo (verovatno u Triru) bilo sahranjeno.[39]

Lični život[uredi - уреди]

Žene i deca[uredi - уреди]

Bronzani novac iskovan posle 324. sa likom Konstancijeve prve supruge Jelene na aversu. Na reversu je prikazana personifikacija državne sigurnosti — Securitas rei publicae.

Prva posvedočena činjenica iz Konstancijevog života jeste stupanje u divlji brak[40] sa gostioničarkom Jelenom,[41] koja mu je u Naisusu[42] rodila sina Konstantina. Do ženidbe sa Teodorom[43] nije došlo tek po uzdizanju Konstancija u cezara, nego najkasnije početkom 289;[44] rodila mu je šestoro dece: sinove Dalmacija, Julija Konstancija i Hanibalijana, i ćerke Flaviju Juliju Konstanciju, Anastasiju i Eutropiju.[45] Valja obratiti pažnju na imena pojedinih. Eutropijino ime uzeto je najverovatnije po Teodorinoj majci; isto tako Hanibalijanovo ime sugeriše na Teodorinog biološkog oca Afranija Hanibalijana (konzul iz 292); Anastasijino ime je izvedeno pak od grč. ἀνάστασις (vaskrsnuće) i ima hrišćanski prizvuk.

Portret carice Fauste na aversu bronzanog novca iskovanog neposredno pred njenu smrt (326) u Carigradu. Na reversu je ista prikazana kao personifikacija zdravlja — Salus — sa sinovima Konstantinom II i Konstancijem II u naručju.

Sudbina je htela da i Konstancijev sin Konstantin preko braka sa Faustom, Maksimijanovom kćerkom, ostvari vezu sa bivšim tetrarhom: „Jer, štaviše, nema sumnje da Ti on [tj. Maksimijan — prim. prev.], koji Te je još onda (i to pre nego što si mogao da to tražiš) sebi za zeta na svoju ruku odredio, zaista ne bi rano dao to sveto mesto božanske moći. Ovo se, naime, kako čujem, prikazuje u Akvilejskoj palati na slici koja je postavljena naočigled gostiju. Na njoj devojka — koja je već vredna divljenja zbog božanske lepote, ali još uvek nedorasla svojoj težini — drži i uz to pruža Tebi, Konstantine, tada još dečaku, šlem koji sija od zlata i dragog kamenja i koji se ističe po lepo razvijenim krilima,[n 7] tako da Te svadbeni dar učini lepšim, za šta ikakvi ukrasi odela jedva mogu da jemče“.[47]

Da je veridba između Konstantina i Fauste sklopljena godinama ranije ne svedoči samo ovaj pasaž iz Latinskih panegirika, nego i Julijan (or. I 7. D) koji kaže da su je udesili još Konstancije i Maksimijan. Ovo se čini prihvatljivim. Da uspostavljanje veze putem braka između cezarâ i avgustâ nije samo odlika prve tetrarhije, vidi se po tome što je Galerije udao svoju ćerku Valeriju Maksimiliju za Maksencija.[48]

Božanski Konstancije[uredi - уреди]

Panegiričar koji obaveštava o ženidbi cara Konstantina sa Faustom (307) uzgred spominje i Konstancija koga naziva božanskim: „O, božanski Konstancije za vreme vlasti si bio srećan, a sad si još više, jer ti — koga je sâmo Sunce prihvatilo da vozi na nebo u gotovo vidljivim kočijama, dok je u zalasku ponovo stremelo za skorim izlaskom — zaista čuješ i vidiš ovo [tj. svadbu — prim. prev.].“[49][n 8] Nazarije, takođe jedan od panegiričara, tvrdi da su se uoči Konstantinovog pohoda na Italiju (312) u Galiji pojavile nebeske vojske pod vođstvom božanskog Konstancija: „Priča se u svoj Galiji da su viđene vojske koje su razglasile da su poslate božanskom voljom. I premda se nebeske stvari pred ljudskim očima obično ne vide — jer ona čista i bestelesna supstancija fine prirode nadigrava grub i mračan smrtni pogled — ipak su Tvoji pomoćnici onda podnosili da se vide i čuju. Kada su posvedočili tvoju zaslugu, pobegli su od zaraze smrtnog pogleda. Ali, da li Ti je rečeno kakve su bili pojave? koliko su im tela krepka? koliko su im veliki udovi? koliko im je vatrena volja? Blistajući štitovi goreli su im od nečeg nepoznatog, a sjaj nebeskog oružja sevao je strašno. Došli su, naime, takvi da se mislilo da su Tvoji. Ovako su oni sâmi između sebe razgovarali, ovo su oni govorili onima koji su ih slušali: ‘Mi tražimo Konstantina, mi mu idemo u pomoć’. Čak i ono što je božanskog porekla dopušta sebi da se hvali, a vala i taština ne predstavlja izuzetak kod nebeskih stvari. Ovi koji su pali sa neba, ovi koji su sa božanskom voljom poslati, hvalili su se, jer su Tebi služili. Verujem da ih je vodio Tvoj otac, Konstancije. On Ti je ostavio zemaljske pobede koje su veće od njega sâmoga. A sada je, kao bog, rukovodio božanskim pohodima“.[51][n 9]

Hristijanofron[n 10][uredi - уреди]

Da je Konstancije bio odan hrišćanskom Bogu, kako stoji u navodnom Konstantinovom saopštenju koje je zabeležio Euzebije iz Cezareje,[53] upitno je. Istini za volju, njegovo držanje za vreme pogroma hrišćana čini se da je bilo tolerantno. I on je, doduše, rušio crkve u svom delu Carstva, ali nije primenjivao smrtne kazne na vernicima.[54] Tako je bar Galija ostala pošteđena najvećih užasa progona. Konstancijeva blagost i prezanje od prekomernog ubiranja dažbina nailazili su na svaku pohvalu, a nedugo posle njegove smrti davali su povoda za izuzetno osobene anegdote.[55] Jednu od njih prenosi paganski istoričar Eutropije: „Izvranredan muž i to izvrsne ljubaznosti, koji je, ni najmanje ne težeći koristi fiska, mario za bogatstvo provincijalaca i privatnih lica, i govorio: ‘Bolje je da javni imetak bude kod privatnih lica, nego da se ostavi pod jednom bravom’. A pokućstvo mu je bilo toliko skromno da su mu o praznike, ako bi trebalo da ugosti više prijatelja nego obično, prostrli trpezarije srebrninom izmoljenom od kuće do kuće od privatnih lica. Ovaj je bio ne samo ljubazan, nego, štaviše, vrlo poštovan kod Gala, osobito zato što su oni pod njegovom vlašću umakli Dioklecijanovoj sumnjivoj razboritosti i Maksimijanovoj krvoločnoj prenagljenosti. Umro je u Britaniji u Eborakumu u trinaestoj godini vladavine, a premešten je i među bogove“.[56] Jedan je od trojice careva kojima je posvećen konsekracioni novac sa natpisom „počinak za izvanredne zasluge“ (requies optimorum meritorum).[57]

Napomene[uredi - уреди]

  1. U slučaju Dessau 650a gde stoji Gaj Fabije Konstancije (lat: Gaius Fabius Constantius), verovatno se radi o neupućenosti onih koji su podigli izvesni natpis.
  2. Budući da Viktor u Ilirik ubraja zavičaje tetrarha, tj. Dalmaciju, Panoniju, Dakiju, kao i Meziju,[14] Konstancijevo rodno mesto moglo se nalaziti u bilo kojoj od ovih provincija.
  3. Na to ukazuje i natpis (CIL III p. 1623 no. 9860) pronađen navodno kod Glamoča:

    IVOEX ///// AIVSAILA
    VIOVAIFPIOCONS
    IAVIIO ///// PPDELM
    FIVISIVIEPSALV
    IAIASEISIPIDO
    VEVSESOEIEPM
    IVAVII
    Transkribovano to glasi: Judex datus a Flavio Valerio Constantio (viro clarissimo?) P(residi) P(rovinciae) Delm(atie) finis inter Salviatas et Stridonenses determinavit, a u prevodu na srpski: Sudija kog je dodelio Flavije Valerije Konstancije vrlo ugledan muž namesnik provincije Dalmacije odredio je, granice između Salvijata i Stridonjana. U pogledu autentičnosti ovog natpisa, dosta se raspravljalo. Danas je pak, opšteprihvaćen stav da je reč o krivotvorenju načinjenom krajem 19. veka.[17]
  4. Ovde Laktancije koristi termine i naslove za položaje iz carskog perioda: decuriones (većnici u municipijama i kolonijama); primores (istaknuti visoki gradski funkcioneri); egregii i perfectissimi viri (dostojanstvenici konjaničkog staleža)
  5. To su u stvari bili gvozdeni prstenovi oko gležnjeva koje su nosili oni koji su bili osuđeni na rad u javnom interesu.
  6. Reč ginikej (γυναικείος) se prvobitno odnosila na ženske odaje u helenskoj kući. Ovde je upotrebljena u kontekstu institucije nalik haremu koju je uveo car kao deo privatne svojine (res privata); tu su žene tkale i bojadisale.
  7. Odlični primeri takvog šlema jesu paradni šlemovi iz Berkasova koji su pronađeni 1955. i koji se danas čuvaju u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu (Inv. AA 153-154).[46]
  8. Uspinjanje na nebo u Sunčevim kočijama je jedan od načina predstavljanja apoteoze (uzdizanje umrlog junaka ili velikog čoveka do božanstva) nekog cara. Kako ističe Sabin Makormak (eng. Sabine MacCormack), ovde se Konstancijeva konsekracija (osvećivanje) ograđuje, pak, od ikakvog upliva sa strane (bilo Senata, bilo Konstantina). Ona se nije odigrala u Rimu, kao što je to bio običaj, „nego u udaljenom delu Carstva, van domašaja pukog pogleda“.[50]
  9. Ovde Konstancije zamenjuje samog Hrista u ulozi predvodnika nebeske vojske. Reči „iam divus“ (shodno kontekstu „sada kao bog“) ne indiciraju da je Konstancije bog, nego da je mrtav i da ga zahvalna država (Senat) zvanično poštuje što je bio dobar vladar.[52]
  10. Teofan ovako naziva Konstancija. U prevodu sa grč. χριστιανόφρων znači „onaj koji je od hrišćanskih načela“.

Reference[uredi - уреди]

  1. R. Radić, Konstantin Veliki. Nadmoć hrišćanstva, Beograd 2010, str. 80.
  2. Dessau 630. 637. 639. 640—643. 648—652. i dr.
  3. Dessau 634. H. Cohen, Médailles Impériales VII², Paris 1888, pp. 88, 306. up. Pan. Lat. VI 2.
  4. Dessau 649. 650a.
  5. Dessau 637.
  6. Pan. Lat. V 19.
  7. Pan. Lat. VII 2.
  8. Pan. Lat. VIII 2. 4. Euseb. hist. eccl. X 8, 4; Vit. Const. I 50. Iulian. or. I 6. D. II 51 C; Caes. 313 D. Hist. Aug. Elag. 2, 4. 35, 2; Gall. 7, 1. 14, 3; Tyrann. 31, 6; Claud. 1ff.; Aurel. 44, 4.
  9. 9.0 9.1 Anon. Vales. 1, 1.
  10. Eutrop. XII 22. Zonar. XII 31 p. 640 D.
  11. Hist. Aug. Claud. 13, 2.
  12. O. Seeck, „Constantius I“, in: Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft, Band IV/1, Stuttgart 1900, S. 1040-1043.
  13. Vict. Caes. 39, 26.
  14. H. Gračanin, „Illyricum of the 2nd and 3rd Centuries AD in the Works of Latin and Greek Historians“, u: Illyrica antiqua. Ob honorem Duje Rendić-Miočević, Zagreb 2005, str. 289.
  15. CIL I² p. 301.
  16. Hist. Aug. Prob. 22, 3.
  17. S. Mesihović, Antiqvi Homines Bosnae, Sarajevo 2011, str. 478.
  18. Hist. Aug. Car. 17, 6.
  19. Iulian. or. II 51 D.
  20. Pan. Lat. V 6. 7. VII 5.
  21. Pan. Lat. V 7—9. 21. VII 5.
  22. Eutrop. IX 22, 2.
  23. Pan. Lat. V 13.
  24. Pan. Lat. V 14.
  25. Pan. Lat. V 13—20. VII 5. IX 25. Vict. Caes. 39, 42. Eutrop. IX 22, 2. Zonar. XII 31 p. 641 A.
  26. Pan. Lat. V 21.
  27. Pan. Lat. VII 6. Eutrop. IX 23.
  28. O. Seeck, „Eine Denkmünze auf die Abdankung Maximians“, Zeitschrift für Numismatik 12 (1885), S. 125.
  29. Lact. de mort. pers. 20, 1-2.
  30. Lact. de mort. pers. 18, 8. Anon. Vales. 4, 9.
  31. Lact. de mort. pers. 21, 1—6.
  32. Lact. de mort. pers. 24, 3. Vict. Caes. 40, 2. Epit. de Caes 41, 2. Anon. Vales. 2, 2. Zonar. XII 33 p. 654 A. Zosim. II 8, 3. Euseb. vit. Const. I 19.
  33. Anon. Val. Origo 2, 1
  34. Ch. M. Odahl, Constantine and the Constantine and the Christian Empire, London-New York 2004, p. 66.
  35. Lact. de mort. pers. 24, 5—8.
  36. Anon. Val. Origo 2, 4
  37. Lact. de mort. pers. 20, 1.
  38. Pan. Lat. VII 7. Anon. Vales. 2, 4. Eutrop. X 1, 3. 2, 2. Vict. Caes. 40, 4. Zonar. XII 33 p. 644 D. Euseb. hist. eccl. VIII 13, 12.
  39. Iulian. epist. ad Athen. 287 A.
  40. Zosim. III 8, 2. 9, 1. Zonar. XIII 1 p. 1 A. Hieron. chron. 2322.
  41. Ambros. de obit. Theod. 42 = Migne L. 16, 1399. Anon. Vales. 2, 2. Zosim III 8, 2. 9, 2.
  42. Firm. Mat. math. I 10, 16. Anon. Vales. 2, 2. Steph. Byz. s. Ναϊσσός
  43. Cohen, Médailles impériales VII², p. 98.
  44. Pan. Lat. VI 7. 14. Anon. Vales. 1, 1. Eutrop. IX 22. Vict. Caes. 39, 24. Epit. de Caes. 39, 2. Zonar. XII 31. XIII 1 p. 640 D. 1 A.
  45. Eutrop. IX 22. Pan. Lat. VI 7, 2. 14, 4-6. Anon. Vales. 2, 2. Hier. chron. 291 s.a. 291. Zonar. XII 1. XIII 1.
  46. J. den Boeft, J. W. Drijvers, D. den Hengst, H. C. Teitler, Philological and Historical Commentary on Ammianus Marcellinus XXVII, Leiden 2009, p. 245.
  47. Pan. Lat. VII 6.
  48. C. E. V. Nixon, B. S. Rodgers, In Praise of Later Roman Emperors. The Panegyrici latini, Berkeley, CA, 1994, p. 198. n. 18.
  49. Pan. Lat VII (VI) 14.
  50. Nixon & Rodgers 1994, p. 209. n. 50.
  51. Pan. Lat. IV (X) 14.
  52. Nixon & Rodgers 1994, p. 359. n. 63.
  53. Euseb. vit. Const. II 49.
  54. Lact. de mort. pers. 15, 7. Euseb. hist. eccl. VIII 13, 13; append. 4; vit. Const. I 13.
  55. Euseb. vit. Const. i 13ff. Liban. epit. Iul. I 524; de Const. et Const. III 277. Eutrop. X 1, 2.
  56. Eutrop. X 1, 2.
  57. P. M. Bruun, The Roman Imperial Coinage VII, London 1966, pp. 180, 252, 310, 394, 429, 502.


Vidi još[uredi - уреди]