Komos
Komos (grčki: κῶμος / kỗmos) bila je ritualna svečana povorka veseljaka vinopija u staroj Grčkoj, koji su kao učesnici te povorke bili poznati kao "komasti" (κωμασταί / kōmastaí). Komos se u osnovi može definisati kao vesela družina u zajedničkom pokretu,[1] no tačnu prirodu komosa teško je utvrditi na osnovu raznovrsnih književnih izvora i njegovih predstava na vazama.
U grčkoj književnosti, arheologiji i ikonografiji, komos u načelu predstavlja živahnu i svečanu povorku pijanaca koju prate svirači, i ta je slika karakteristična za predstave simpozija (gozbi) i svetkovina u čast Dionisa. Ovakva povorka možda ima korene u svetkovini koja se održava povodom žetve u slavu prirode i u čast Dionisa i njegovih pratilaca. Takva je povorka često predstavljena na atičkoj keramici od 6. veka pne. i čini se da vremenom gubi ritualni karakter i sve više se pretvara u privatnu zabavu.
Komos kao izraz društvenosti[uredi | uredi kod]
Kod komosa se radilo o ispoljavanju društvenosti koja nije bila ograničena isključivo na sferu javnih religijskih rituala kakvi su bili, na primer, Dionisijski festival, Faloforije i druge svetkovine vezane naročito za kult Dionisa, nego se pojavljivala i kao oblik privatne zabave, naročito kao deo svadbenih svečanosti, i bio je blisko povezan s važnim društvenim običajima kao što su simpoziji. U tom kontekstu "komos" je pružao priliku da se da oduška u zajedničkom zabavljanju i "ludovanju", pa tako predstavlja važan element društvenog života u antičkoj Grčkoj.
Izvori[uredi | uredi kod]
Sama raznolikost književnih i ikonografskih izvora otežava odgonetanje tačne prirode komosa. Uobičajeno tumačenje danas jeste da se radi o svečanoj ritualnoj povorci, u kojoj su se vozila i kola, a pratile su je pesme i muzika (aulos, lira, salping i kitara), tokom koje su učesnici postajali raspusni, odnosno predavali su se pijanstvu i seksualnim aluzijama, sa scenama opscenosti i groteske. No ispod ove opšte slike komosa nalazi se na varijacije: svadbeni, agonistički, pogrebni, lovački, pobednički komos.[2]
Književni izvori[uredi | uredi kod]
Najstariji spomen se nalazi u pesmi Heraklov štit, koji se u antici pripisivao grčkom pesniku Hesiodu (8. vek pne.). Tu se ova praksa izgleda povezuje sa svadbenim svečanostima.[3]
U Platonovoj Gozbi poznata je scena bučnog dolaska Alkibijada, koji dolazi u Agatonovu kuću u pratnji svojih prijatelja, potpuno pijan i s vencem na glavi i tako unosi dozu veselja u gozbu koja je dotad tekla dosta mirno:
Kad je Sokrat završio, svi su aplaudirali osim Aristofana, koji je baš hteo da kaže nešto o aluziji koju je Sokrat napravio na njegov vlastiti govor, kad se odjednom začulo kucanje na spoljnim vratima, koje je bilo tako bučno kao da su u pitanju komasti, a čula se i svirka neke frulašice. "Pogledajte o čemu se radi", reče Agaton slugama, "pa ako je u pitanju neko od naših, pustite ga unutra, a ako ne, recite da ovde nema nikakve gozbe i da smo upravo pošli na spavanje. Posle nekoliko trenutaka čuli su u hodniku Alkibijada, vrlo pijanog, kako viče da zna gde je Agaton i moli ih da ga odvedu k njemu. Tako su ga do društva doveli s frulašicom i još nekim njegovim drugovima. Stajao je na vratima, ovenčan gustim vencem od bršljana i ljubičica i ogromnom količinom raznih traka na glavi. "Dobro veče", rekao je, "primate li na gozbu druga koji je već daleko odmakao u piću ili ćemo jednostavno ovenčati Agatona vencem ― zbog čega smo i došli ― pa da idemo? Kažem vam, bio sam vam juče sprečen doći, no sad sam ovde s ovim trakama na glavi, koje mogu skinuti sa svoje glave i staviti ih na glavu najpametnijega, najlepšega, ako mogu reći... evo ovako! Aha, smejete mi se jer sam pijan? Ma, smejte se koliko hoćete, ali ja znam da govorim istinu.
Međutim, ne postoji jedinstvena praksa koja se može pripisati komosu. Na primer, Pindar ga opisuje u smislu građanskih svetkovina.[5] Demosten ga opisuje kao događaj koji se odgirava prvog dana Dionisijskog festivala, nakon ritualne povorke i takmičenja horova.[6] U tom kontekstu komos se izgleda odnosi na neki agon (nadmetanje), što ukazuje na takmičarsku prirodu komosa u toj prilici.
Demosten takođe kritikuje Eshinovog brata zato što nije nosio masku, što možda ukazuje na običaj da učesnici u komosu na glavi nose maske, a možda i da se oblače u određene kostime.[7]
Na muzičku pratnju tokom komosa ukazuju Aristofan u Tesmoforijazusama[8] i Pindar.[9]
Slike na vazama[uredi | uredi kod]
Slike na grčkim vazama iz arhajske epohe obično prikazuju vođu komosa, svojevrsnog profesionalnog zabavljača, koji je obučen hiton tesno pripijen uz telo. Na nekim slikama komasti su obučeni u žensku odeću.[10] Etrurci, koji su od Grka primili mnoge kulturne običaje, reinterpretiraju takve predstave komosa, kako se vidi na freskama iz jedne grobnice u Tarkvinijima.
Komos i komedija[uredi | uredi kod]
Komos treba razlučiti od povorki horova. Hor je uvežbavao svoje pokrete na osnovu neke vrste scenarija i pod palicom horovođe, dok je komos bio neplaniran, spontan, bez vođe i bez ograničenja scenarija i probi.
Premda je i dalje predmet rasprave, odnos između komosa i nastanka grčke komedije široko je prihvaćen. Takav odnos sugerisao je i Aristotel u Poetici, koji reč "komedija" (κωμῳδία) izvodi iz reči κῶμος i ᾠδή ("pesma").[11] No u istom odeljku Aristotel prenosi i teoriju o tome da je κωμῳδία nastala od κῶμαι (kỗmai), kako Dorani nazivaju "sela". U tom slučaju poreklo komedije treba tražiti u mimetičkoj farsi kakva se praktikovala u Megari i koja se razvila upravo po okolnim selima.[12] Međutim, tačan razvojni put stare atičke komedije, kakvu nalazimo na Dionisijskom festivalu u 6. veku pne., ostaje nepoznat. Improvizovana pučka farsa razvila se u dramski žanr na Siciliji, no odnos između Epiharmove drame i atičke komedije takođe ostaje nejasan.[13]
Reference[uredi | uredi kod]
- ↑ Christiane Bron, Fêter la victoire, en Pallas n° 75, 2007, p. 189.
- ↑ Christiane Bron, Le lieu du comos, u: Proceedings of the 3rd Symposium on Ancient Greek and Related Pottery, éd. J. Christiansen et T. Melander, 1988, str. 71-79
- ↑ Heraklov štit, 281.
- ↑ Platon, Gozba, 212c, 212d, 212e, 213a.
- ↑ Pindar, Pitijske ode V, 21 i VIII, 20, Olimpijske ode, IV, 9.
- ↑ Demosten, Protiv Midije, 10.
- ↑ Demosten, O nepošteno izvršenom poslanstvu, 287: ὃς ἐν ταῖς πομπαῖς ἄνευ τοῦ προσώπου κωμάζει ("koji u povorkama bez maske ide okolo").
- ↑ Aristofan, Tesmoforijazuse, 104, 988.
- ↑ Pindar, Olimpijske ode, IV, 9; Pitijske ode, V, 22.
- ↑ [1] Beazleyeva Arhiva.
- ↑ Aristotel, Poetika, 3 (1448a).
- ↑ Oxford English Dictionary beleži obe ove etimološke mogućnosti.
- ↑ William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Epicharmus.