Katarski krstaški rat

Izvor: Wikipedia

Katarski krstaški rat ili Albižanski pohod (1209-1229) je bio rat koji je Rimokatolička crkva vodila protiv katara u Langdoku (danas jug Francuske).

Krstaški pohod protiv Albižana (katara grada Albi) bio je prvi krstaški pohod protiv Evropljana. Pohod je pokrenuo papa Inoćentije III, u oblasti Tuluza i Monpeljea, 1209. godine.[1]

Stepen nasilja prema katarima je bio ekstremno velik, čak i prema srednjovekovnim standardima. Na početku rata krstaši su pobili celi jedan grad Bezijer od 10.000 stanovnika. Kasnije su spaljivali i žive i mrtve katare.

Crkva je ponudila to područje severnofrancuskim plemićima i kralju Francuske, koji su delovali kao rimokatolički plaćenici. Teritorija Francuske tim ratom postaje gotovo duplo veća. Francuska je dobila područja, koja su imala bliže kulturne i jezičke veze sa Katalonijom nego sa Francuskom.

Katarski krstaški rat je imao veliki značaj u uspostavljanju srednjevekovne inkvizicije.

Pozadina[uredi - уреди]

Rimokatolička crkva je imala problema sa jeretičkim učenjima, ali uglavnom se radilo o manjim grupama ili lokalizovanim sektama. Katari su postali veliki i popularan masovni pokret raširen po celom regionu. Većina južne Francuske postala je otvoreno katarska, a katarsko učenje se širilo u druga područja. Katarsko i druga jeretička učenja tog doba pojavljuju se u gradovima i mestima novih urbanizovanih područja. Nije bilo nimalo slučajno da katari potiču iz južne Francuske, koja je bila jedno od najgušće naseljenih područja Evrope u to vreme.

Katari su bili najbrojniji u regionu Langdok, koje se nalazi na zapadnom mediteranskom delu Francuske. Tada je Langdok bio deo Katalonsko-Aragonske konfederacije Aragonskog kraljevstva. Zvali su se i Albižani, jer je pokret bio prisutan oko grada Albi. Politička kontrola u Langndoku je bila podeljena između lokalnih plemića i gradskih saveta. Pre krstaškog rata područje je bilo na visokom kulturnom nivou.

Papa Inoćentije III pokušava da pokrsti katare[uredi - уреди]

Sveti Dominik predsedava inkvizicijom protiv Katara

Kada je došao na vlast 1198. papa Inoćentije III pokušao je da spreči širenje katara. Najpre je pokušao mirnim metodama da ih prisili da odbace jeretičko učenje. Poslao je sveštenike da prekrste katare, ali nije bilo gotovo nikakvog uspeha. Lokalno plemstvo je štitilo katare, kao i lokalni biskupi. Papa je 1204. suspendovao lokalne biskupe i postavio je papske legate. Papa traži 1206. podršku plemića, a plemiće koji štite katare papa ekskomunicira.

Papa poziva u krstaški rat protiv katara[uredi - уреди]

Moćni grof i najvažniji plemić toga područja Rejmond VI Tuluški odbija da pruži podršku u iskorenivanju katara, pa je ekskomuniciran maja 1207. Papa je pozvao francuskog kralja Filipa II Avgusta da deluje protiv plemića, koji štite katare. Kralj je u to doba bio zauzet jednom drugom bitkom te nije reagovao. Grof Rejmond VI Tuluški sreće se januara 1208. sa papskim legatom Pjerom d Kastelnom i posle svađe papski legat je ubijen.

Papa je odmah izdao proglas, kojim je pozvao u krstaški rat protiv Langdoka. Papa nudi jeretičku zemlju svakome ko se priključi krstaškom ratu, kao i opšti oprost grehova. Mnogo plemstva severne Francuske se pridružuje krstaškom ratu privučeni atraktivnom ponudom zemlje plemstva sa juga.

Krstaški rat[uredi - уреди]

Krstaški rat se može podeliti u nekoliko faza.

  • Prva faza (1209. - 1215.) - serija velikih uspeha krstaša u Langdoku
  • Druga faza (1215. - 1225.) - serijom pobuna krstaši su uglavnom izgubili ono što su osvojili
  • Treća faza (1225. - 1229.) - usledile su intervencije francuskih kraljeva i područje je osvojeno

Posle kraja krstaškog rata inkvizicija je imala mnogo posla, a bilo je još pobuna do 1255.

Početni uspesi krstaša[uredi - уреди]

Do sredine 1209. skupilo se oko 10.000 krstaša u Lionu i krenuli su prema jugu. Rejmond VI Tuluški je uvideo da postoji velika opasnost i obećava da će dejstvovati protiv katara, pa više nije ekskomuniciran. Krstaši su krenuli prema Montpeljeu i zemlji Rejmunda de Trenkavela. Krstaši su prvenstveno hteli da udare u centar katarstva oko Albija i Karkasona. Rejmond Trenkavela je isto pokušao da se dodvori krstašima, ali nije uspeo pa je pobegao u Karkason da pripremi obranu.

Krstaši ubijaju celi grad Bezije[uredi - уреди]

U julu krstaši zauzimaju malo selo Servijan. Bezije su opkolili 21. jula 1209. i tražili su da grad preda katare. Kad su stanovnici Bezijea to odbili krstaši sledeći dan zauzimaju grad i ubijaju sve stanovništvo. Smatra se da je u Bezijeu bilo oko 500 katara, a krstaši su pobili 7.000 - 20.000 stanovnika. Krstaši su pitali papskog legata, glavnog sveštenika cistercitskog reda, kako da razlikuju katare od ostalih.

Papski legat je odgovorio:

Wikicitati „Sve ih pobijte, a Bog će svoje prepoznati.“
()

Tako su pobili celi grad, a vest o tome se proširila.

Krstaši zauzimaju Karkason i proteruju golo stanovništvo[uredi - уреди]

Katare proteruju gole iz Karkasona 1209. godine

Sledeća meta je bio grad Karkason. Karkason je bio dobro utvrđen grad, ali bio je prepun izbeglica. Krstaši su stigli pred grad 1. avgusta 1209. Stavili su grad pod opsadu, a 7. avgusta su odsekli dovod vode do grada. Rejmond Trenkavela je pokušao da pregovara, ali ga zarobljavaju. Karkason se predao 15. avgusta 1209. Stanovništvo grada nije ubijano, nego su proterani goli iz grada.

Simon Monfor preuzima komandu nad krstašima i dobija kontrolu nad područjem oko Karkasona, Albija i Bezijera. Posle Karkasona predaju se mnogi gradovi bez borbe. Albi, Kastelnodar, Kastr, Fanžo, Limo, Lombr i Montreal su pali tokom jeseni. Neki gradovi su se ubrzo ponovo pobunili.

Borbe tokom 1210. i spaljivanje katara[uredi - уреди]

Spaljivanje ljudi koje je crkva proglasila jerecima.

Sledeće borbe odvijaju se oko Lastura i obližnjeg zamka Kabare. Pjer Kabare odbija krstaše u decembru 1209. Tokom zime borbe staju, pa se nastavljaju u proleće, kada krstaši u martu zauzimaju Bram. U junu 1210. dobro utvrđen gradić Minerv odoleva, dok im nije uništen glavni bunar, pa se predaju 22. jula 1210. Data je prilika katarima da se prekrste. Spaljeno je 140 katara, koji nisu hteli da odbace katarsko učenje. U avgustu krstaši napadaju grad Term, kojem dolazi u pomoć Pjer Kabare. Grad zauzimaju tek u decembru 1210.

Katari oslobađaju veliki deo provincije Tuluz[uredi - уреди]

Rejmond VI Tuluški i još nekoliko plemića napuštaju savez sa krstašima, jer su užasnuti njihovim postupcima. Rejmond VI Tuluški je ponovo ekskomuniciran. Ponavljaju se borbe oko Lastura, a Pjer Kabare se predao. U maju 1211. krstaši zauzimaju jedan zamak kraj Montreala i tu vešaju vitezove i pale nekoliko stotina katara. Nakon zauzimanja Monferana tokom juna, krstaši su krenuli prema Tuluzu. Krstaši su opsedali grad, pa su ostali bez snabdevanja i povukli se.

Rejmond VI Tuluški je time bio ohrabren, pa je krenuo na vođu krstaša Simona Monfora u septembru 1211. Monfor se izvukao iz opsade, ali Rejmond VI Tuluški posle toga oslobađa grad za gradom i oslobodio je tako 30 gradova. Tokom 1212. pobunjenici su oslobodili veliki deo provincije Tuluz.

1213. i 1214.[uredi - уреди]

Petar II Aragonski dolazi iz Katalonije da pomogne Tuluzu protiv krstaša. Opsedao je jedan grad i septembra 1213. poginuo je pri opsadi, a vojska mu se posle toga razbežala. To je bio težak udarac za katare. Tokom 1214. postaje još gore za njih. Papa je ponudio francuskom kralju Filipu II Avgustu zemlju od Rejmonda VI Tuluškog i time ga zainteresirao za rat.

Filip II Avgust je pobedio, a Rejmond VI Tuluški je pobegao u Englesku. Krstaši su napredovali tokom 1214, a 1215. zauzimaju Tuluz. Tuluz je poklonjen Simonu Monforu, ali on ga predaje francuskom kralju Filipu II u aprilu 1216.

Istodobno, godine 1215, na četvrtom Lateranskom koncilu, Inoćentije III je u kanone ugradio skup mera koje su jeretike osuđivale na progonstvo, na konfiskaciju imovine i isključivanje iz građanskog života.[1]

Pobune i uspesi pobunjenika 1216. - 1225.[uredi - уреди]

Langdok-Rusijon

Rejmond VI Tuluški vratio se sa svojim sinom u aprilu 1216. i uspeva da podigne veliku vojsku nezadovoljnih gradova. Zauzimaju Boker posle tri meseca opsade. Simon Monfor nije uspeo da spreči pad Bokera. Simon Monfor guši pobunu u Tuluzu, pa kreće zapadno u nameri da zauzme Bigor, u čemu ne uspeva. U septembru 1217. Rejmond VI Tuluški oslobađa Tuluz, dok je Simon Monfor bio zauzet na drugim mestima. Monfor pokušava bezuspešno da povrati Tuluz, a ubijen je u junu 1218.

Krstaška vojska je bila u neredu, pa predaju komandu francuskom kralju Filipu II Avgustu, kojega najviše brine Tuluz, mnogo više od jeresi. Papa Inoćentije III je umro jula 1216. Sukob je ušao u mirniji period do 1219, iako je bilo akcija. Krstaši su zauzeli Mermand 3. juna 1219. nakon duge opsade, ali nikako nisu uspevali da zauzmu Tuluz. Osim toga krstaši su gubili gradove. Rejmond VI Tuluški i njegov sin Rejmond VII Tuluški nastavili su sa pobedama i tokom 1221.

Rejmond VI Tuluški je umro 1222, pa je njegov sin postao vođa otpora. Francuski kralj Filip II Avgust je umro 1223, a nasledio ga je Luj VIII. Amori Monfor je napustio Karkason i pobegao, a sin Rejmoda Trenkavele vratio se iz progonstva i to područje smatra svojim. Amori Monfor nudi područje Langdoka francuskom kralju Luju VIII, a ovaj prihvata ponudu.

Intervencija francuskog kralja[uredi - уреди]

U novembru 1225. ekskomuniciran je Rejmond VII Tuluški kao i njegov otac pre toga. Francuski kralj Luj VIII predvodio je novi krstaški pohod u junu 1226, a gradovi i dvorci su se predavali bez otpora. Avinjon je bio nominalno pod vlašću nemačkog cara i tek nakon tri meseca opsade Luj VIII ga je zauzeo. Luj VIII je umro novembra 1226. i nasledio ga je dete kralj Luj IX. Kraljica je dozvolila nastavak krstaškog rata. Labeked je osvojen 1227, a Varej i Tuluz 1228.

Kraljica je ponudila Rejmondu VII Tuluškom sporazum po kome bi on postao vladar Tuluza, ali bi morao

  • da se bori protiv katara,
  • vrati svu crkvenu imovinu,
  • preda svoje zamkove i
  • uništi odbrambene zidove Tuluza

Rejmond VII Tuluški se složio i potpisao je sporazum aprila 1229. Međutim kraljica je prekršila obećanje, pa je Rejmond VII Tuluški zarobljen, bičevan i zakratko utamničen.

Inkvizicija[uredi - уреди]

Glavni članak: Inkvizicija
Tvrđava Montesur je pala tek 1244.

Langdok je došao čvrsto pod kontrolu kralja. U Tuluzu se osniva Inkvizicija u novembru 1229, pa počinje proces čišćenja područja od jeresi i preostalih katarskih uporišta. Pod papom Grgurom IX inkvizicija je dobila gotovo neograničena ovlašćenja za suzbijanje jeretika.

Nemilosrdna kampanja počinje 1233. palenjem živih ili mrtvih katara, gde god bi ih našli. Mnogi su se opirali, pobegli su u nekoliko tvrđava u Fenujedu ili Monseguru. Ili ponovo počinju pobunama. Katari uspevaju da 1235. isteraju inkviziciju iz Albija, Narbona i Tuluza. Rejmund Trenkavela je predvodio ustanike 1240, ali je poražen kod Karkasona, pa je pobegao u Montreal, u kome su ga kraljevske snage opsedale. Predaje se i dozvoljava mu se prolaz do Aragona.

Rejmond VII Tuluški pokušava sa pobunom 1242. u isto vreme kad je bila invazija Engleza. Nakon engleskog povlačenja Rejmond dobija amnestiju od kralja.

Katarska uporišta su padala. Pejrepertuz je pao 1240, a Monsegur je bio 9 meseci pod opsadom i konačno je pao marta 1244. Mala tvrđava Keribus je bila zanemarena sve do augusta 1255, kada je pala. Poslednje katare je inkvizicija spalila 1321.

Izvori[uredi - уреди]