Jovan Ceces

Izvor: Wikipedia

Jovan Ceces (grč. Ἰωάννης Τζέτζης, oko 1110–oko 1180) bio je vizantijski književnik i gramatičar, koji je živeo u Carigradu.

Život[uredi - уреди]

Rodio se između 1110. i 1112. godine kao sin jednog učitelja gramatike, a sa majčine strane poticao je od jedne bogate porodice poreklom iz Gruzije. U mladosti je dobio svestrano obrazovanje. Prvo je obavljao neku vrstu sekretarskog posla u jednom makedonskom gradiću Beroji, ali je zbog nekog skandala izgubio to mesto. Od 1139. godine živi u Carigradu, radeći prvo u carskoj birokratiji, a zatim se predajući poučavanju klasične filologije. Umro je između 1180. i 1185. godine.

Dela[uredi - уреди]

Jovan Ceces je posedovao vrlo opsežno, u pravom smislu enciklopedijsko obrazovanje. Ceces je siromah poput svog savremenika Teodora Prodroma, isto kao i Prodrom zainteresovan za poeziju, ali i jednako zavisan od bogatih pokrovitelja i tužan zbog svoje neslobode. Pisao je u prozi i u stihu, čak više u stihu, i po tome bi mogao s pravom biti posmatran kao pesnik. Međutim, njegovo najkrupnije delo (u doslovnom smislu reči najkrupnije – 12.674 politička stiha) jeste svojevrsna filološko-istorijska enciklopedija pod naslovom Hilijade ili Istorijska knjiga (Βίβλος ἱστοριῶν), napisana otprilike između 1140. i 1170. godine. Tu je obuhvaćen raznovrstan mitološki, istorijski i književnoistorijski materijal, koji se tematski vezuje za korpus njegovih Pisama (kojih ima 107).

Ceces je studirao starogrčke autore i pisao književnoistorijske komentare na Homerovu Ilijadu, Aristofana, Hesioda, Likofrona, Opijanove Alievtika i na druga dela. Ispevao je ne samo dve manje alegorije uz Ilijadu i Odiseju u političkom stihu, nego i jedan dodatak Homeru u heksametru (Carmina Iliaca). Alegoriju je uopšte voleo, i dao je još nekoliko alegorijskih sastava. Preradio je Porfirijev uvod u Aristotelove Kategorije (delimično u stihu), a u stihu je napisao i teorijsko razmatranje o raznim pesničkim stopama, i o "razlikama pesničkim". U maloj dramskoj pesmi u jambu, Ceces se u licu Mudraca suprotstavlja pohvalnom mišljenju Seljaka, Hora i Muza o životu učenih ljudi, i oplakuje mudrace, tvrdeći da njima sreća otkazuje svoju naklonost, dok su neuki srećni.