Jokasta

Izvor: Wikipedia
Edipa razdvajaju od Jokaste, Alexandre Cabanel.

Jokasta (starogrčki: Iοκαστη, lat. Iocaste) bila je, u grčkoj mitologiji, supruga tebanskog kralja Laja, kći heroja Menekeja, sestra Kreontova i majka, a potom i supruga Edipova.[1]

Mitologija[uredi - уреди]

Kada se Jokasti (ili Epikasti[2]) i kralju Laju posle dužeg vremena rodio sin, Laj je, bojeći se zloslutnog delfijskog proročanstava, naredio da ga odvedu u šumu i tamo ostave. Rob, koji je dečaka vodio u šumu, sažalio se nad njegovom sudbinom i predao ga nepoznatom pastiru koga je sreo u šumi. Pastir je dečaka odneo svom gospodaru, korintskom kralju Polibu, koji nije imao dece. Polib]ga je prihvatio, nazvao ga Edip i odgojio kao vlastitog sina.[3]

Kad je Edip odrastao, nesrećnim slučajem je ubio kralja Laja i kao nepoznat došao u Tebu, gde je spasao grad od strašne Sfinge. Kao nagradu Tebanci su ga proglasili za kralja, a on se oženio Jokastom. Jokasta je sa Edipom imala četvoro dece, prvo dva sina, Eteokla i Polinika, zatim i dve kćeri, stariju Antigonu i mlađu Ismenu. Dugo godina živeli su srećno i vladali pravedno Tebom, dok se jednog dana nije pojavila jedna zaraza koju su bogovi poslali, a od koje nije bilo leka. Tebanci su se obratili kralju za pomoć, pošto im je on već jednom pomogao u slučaju sa Sfingom. Edip pošalje Kreonta, Jokastinog brata i zapravo svog ujaka, u Delfe da pita proročište za savet u vezi sa zarazom koja hara Tebom. Pitija je Kreontu odgovorila da se mora pronaći ubica kralja Laja, pa će se tek onda grad osloboditi zaraze.[3]

Edip je odmah preuzeo na sebe da otkrije taj zločin i krivca, da bi naposletku spoznao da je on taj koji je ubio svoga oca, kralja Laja, i oženio se vlastitom majkom, Jokastom. Kad je Jokasta to doznala, izvršila je samoubistvo vešanjem, a Edip je sam sebi iskopao oči. Kreont, brat Jokastin, postao je kralj Tebe i prognao Edipa iz grada.[4]

Prema drugim izvorima, Jokasta nije tad izvršila samoubistvo, već je doživela pohod sedmorice protiv Tebe, uzaludno pokušala da urazumi svoje sinove, Eteokla i Polinika, i naposletku se ubila kad su obojica poginuli.[1]

Reference[uredi - уреди]

Literatura[uredi - уреди]

  • Srejović, Dragoslav; Cermanović-Kuzmanović, Aleksandrina (1989). Rečnik grčke i rimske mitologije. Beograd: Srpska književna zadruga. 
  • Zamarovski, Vojteh (1985). Junaci antičkih mitova. Zagreb. 

Vanjski linkovi[uredi - уреди]